Питање:
Помаже Бог. Занима ме што се тиче прародитељског греха. Ја ћу да пишем, а ви ме исправите ако негде погрешим. Пошто су наши прародитељи згрешили, и нису се покајали, избачени су из раја. Последица прародитељског греха је човекова пала природа. У „православном речнику“ постоје термини природно, и натприродно. Људи се сви рађају на овом свету као грешни, али се крштењем ослобађају прародитељског греха. Иако се ослобађају тог прагреха, и даље су грешне природе, и у овом животу треба да се боре против те природе, тј. да теже натприроди. Дакле, пошто се сви рађају у, и јесу пале и грешне природе, и имају склоност ка греху, јели то у супротности са учењем „табула раза“. Тј. да ли и деца као мала имају ту грешну природу и склона су греху. Ако да, зашто је Исус рекао да је „таквих Царство Небеско“, мислећи на децу, и зашто је рекао да „ко не прими царство Божје као дете, неће ући у њега“. А ако није, како то објаснити. Хвала унапред
Стефан
Одговор:
Драги Стефане, Није ми у хришħанству познато то учење о „табула раза“, али мислим да се оно односи на ум а не на људску природу. Да је људска природа склона греху, сведочи и праведни Давид: „У безакоњу се зачех и у греху ме роди мати моја“ (Пс. 51, 5.) Да су деца склона греху – то је очигледно. У молитви на сахрани читамо: „Нема човека који би један дан поживео на земљи а да не сагреши“. Али, такође је веома очигледна и разлика у злоби између детета и одраслог човека, на шта Христос указује. Зар ми не знамо да су деца много отворенија, чистија, безазленија и спремнија да воле без резерве и без предрасуда, од одраслих? Зар не постоји изрека да „кога деца и керови воле, тај је добар човек“? Деца имају још увек неискварени, много бољи осеħај, за добро и за чисту, несебичну неискварену љубав без интереса, без страсти и без рачуна. Деца су много „мекша“ срца, спремнија да прихвате добро као такво, без гyнђања, замерања, тражења длаке у јајету и слично. Тој неискварености и таквој безазлености треба и ми да тежимо. Поздравља те, о. Срба
