НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГРЕХ (из књиге „МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ“)

ГРЕХ (из књиге „МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ“)

<p claСвети Јован Кронштатски
МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ
 

ГРЕХ
 
Због чега се свако, макар и тренутно покретање срца ка греху већ сматра самим грехом и кажњава истог часа? Зато што је грех у малом зачетак греха у великом, што је људска душа једноставно суштаство, па је и тренутно покретање срца ка греху – сам грех. Уколико, дакле, сваки мали грех води ка већем, он се увек кажњава на самом почетку и мора бити уништен.
 


 
Господ не живи у оном срцу у коме царује пожуда, приврженост земним добрима и сластима земним, новцу и сл. То се зна из искуства и сазнаје се свакодневно. У том срцу живе бездушност, гордост, надменост, охолост, злоба, осветољубивост, завист, тврдичлук, сујета и частољубље, крађа, превара, лицемерје и притворност, препреденост, ласкање и понизност, блуд, псовање, разузданост, издаја, кривоклетство.
 


 
Срце се у једном минуту може неколико пута окренути добру или злу, веровању или неверовању, простодушности или лукавству, љубави или мржњи, благонаклоности или зависти, великодушности или тврдичлуку, целомудрености или блуду. О, каква колебљивост! Колико опасности! Како је потребна трезвеност и старање о себи!
 


 
Како сам повређен грехом! Истог часа, када се помисли на нешто зло, рђаво и нечисто, то се и осети у срцу, док се о оном честитом, чистом, добром и светом, често само мисли или говори, али ретко осећа. Авај мени! Мом срцу је још увек ближе зло него добро! Осим тога, тек што си помислио на зло или си га осетио, спреман си да га одмах и починиш и, уколико немаш страха Божијег, починићеш га брзо и олако, “ јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим “ ( Рим. 7; 18 ), тако да добро, о коме размишљамо, често одлажемо за неко неодређено време.
 


 
Немој изједначити човека – то обличје Божије – са злом које је у њему, јер је зло – само случајна несрећа, болест, демонска обмана, док суштина његова – обличје Божије – без обзира на све, остаје у њему.
 


 
Свака патња или тескоба потиче од маловерја или од неке страсти која се у нама крије, или од неке друге нечистоте, отуда, што је у срцу ђаво, што у срцу нема Христа. Христос – то је смирење, слобода душе и неизрецива светлост.
 


 
Неизмерно је велики свет и безбројна су бића која га настањују, а опет, какав поредак постоји у свим његовим токовима, у целокупном животу природе! Неизмерно је велик свет умова надземаљских, Ангела, али какав је ред у свету ангелском, и са каквом се строгошћу испуњава воља Божија! Велики је и свет људски, а колики је у њему нереда, самовоље и наказности, па услед тога и недаћа, болести, смрти, ратова, глади, поплава, пожара, несрећа због олуја и непогода, несрећа због пијанчења, прождрљивости, среброљубља, неправде, кривоклетства, због самоубистава или убистава.
 


 
Једна од слабости људског духа – то је тромост и лењост ка познању истине, а нарочито истине вере и побожности. У чему то младићи, па чак и одрасли и старци, најпре науче да буду троми и лењи? У истинама вере и побожности. О томе сведоче безбројни примери.
 


 
Ако је истина откривена у Божанственој речи, ако је испитана и протумачена богопросветљеним умовима светих отаца, Богом прослављених, ако је срцем спозната у својој светлости и животворности, онда је сумња и недоумица у погледу ње тежак грех, ђаволска охолост ума и срца.
 


 
Зар је човек покретна кухиња или димњак који се креће сам од себе, са чиме се, поштено речено, могу упоредити они који се преједају и непрестано пуше? Прождрљивост нас прикива за земљу и, да тако кажемо, подсеца души крила. А погледајте само како су полетни били испосници и сви који су се уздржавали! Они су као орлови лебдели на небу и, мада на земљи рођени, умом и срцем живели су на небу и тамо слушали неизрециве речи, тамо се научили божанственој премудрости.
 


 
Постоји грех расејаности, коме смо сви ми веома подложни; на њега не би требало заборављати, због њега би се требало кајати; ми се препуштамо расејаности не само код куће већ и у цркви. Виновник расејаности – то је сам ђаво и наше бројне привржености житејском и земном; њен узрок – маловерје; средство против ње – усрдна молитва.
 


 
Празне речи или, како се то још каже, пресипање из шупљег у празно, протерују из срца живу веру, страх Божији и љубав према Богу.
 


 
Плаши се злобе као живе ватре. Злоба се понекад настањује у срцу под изговором ревновања за славу Божију или за добро ближњих; али, у том случају нема ни вере ни ревности; то је или лаж или ревновање без икаквог смисла; ревнуј за то да у теби не буде злобе. Бога ничим нећеш тако прославити као “ љубављу која све трпи „, и ничим Га нећеш тако увредити и ражалостити као злобом, па ма каквом се лепом спољашњошћу она прикривала.
 


 
Ко је заражен гордошћу, склон је да према свему покаже презир, па чак и према стварима светим и божанским; гордост духовно разара или скрнави сваку добру мисао, реч, дело, свако створење Божије. Она је умртвљујући дах сатанин.
 


 
Наше самољубље и гордост нарочито се испољавају у нетрпељивости и раздражљивости, када не трпимо ни најмању непријатност коју нам намерно – или чак ненамерно – причине други, као ни препреке које нам праведно или неправедно постављају људи или ствари које нас окружују. Наше самољубље и гордост хтели би да све уреде по своме, да се окруже свим почастима и лагодностима овог привременог живота, хтели би да се нашим наређењима брзо и без поговора повинују сви људи, па чак – докле се простире гордост! – и читава природа. Ко је нетрпељив и раздражљив, тај није спознао ни себе ни човечанство, тај није достојан да се назове хришћанином.
 


 
У животу хришћанина дође и до тренутака невеселе патње и болести, у којима се чини да те је Господ потпуно одбацио и напустио, јер у души не постоји ни најманје осећање присуства Божијег. То су тренуци искушавања вере, наде, љубави и трпељивости хришћанина. За њега ће убрзо опет доћи “ времена освежена лицем Божијим „, ускоро ће га Господ опет обрадовати да не би поклекао пред искушењем.
 


 
Никада не треба да заборавимо да смо пала бића, нечиста и крива пред Богом правде, да смо искварени и да се увек морамо дубоко смиривати пред Њим и један пред другим. Нека зато образована омладина, пре свега, зна и запамти да је потекла од грешног корена, те да је и сама подложна сваком греху и нека то знање постави у темељ свих других знања, а онда, будући да зна много, нека не буде надмена и изнад свега се постара за очишћење душе и тела.
 


 
Сви би требало да знају да постоји духовно смртоносна змија, названа ђаво или сатана, коју је Творац осудио на вечне муке и која има моћ да у исте такве муке одведе и неверујуће, безаконе и непокајане људе. Исто тако, сви би требало да знају и верују да је Бог послао Спаситеља у свет, како би људе спасао од смртоносне жаоке те змије – од греха и вечне смрти – и да тај Спаситељ свима даје Своје спасоносне лекове против змијског уједа : веру, молитву и Свету тајну тела и крви Своје.
 


 
Ти си ђаволе непријатељ мој, стално натапаш душу моју грехом, подмукли, ласкави и злобни, ти који ме непрестано умртвљујеш, помрачујеш и чиниш немоћним, а лице моје прекриваш стидом и срамотом, када ћу те се потпуно ослободити – благодаћу, дарежљивошћу и човекољубљем Господа мог Исуса Христа?
 


 
Ђаво се, знајући за благодат Божију и снагу молитве, на све начине труди да нас од ње одврати или да током молитве расеје наш ум, да нас спотакне разним страстима и житејским приврженостима, журбом, збуњеношћу или нечим другим.
 


 
Бестелесни непријатељ продире у сва наша чула : вид, слух, уста, укус, утробу, додир, као и у све наше душевне снаге : ум, памћење, машту, срце; у све наше жеље и хтења, у све наше страсти : самољубље, угађање стомаку, сластољубље, пристрасност, злобу, завист, блуд, нетрпељивост, роптање, непослушање…
 


 
Непријатељ ( ђаво ) својом злобом често рањава наше душе и пече нас. То рањавање се као гангрена шири по срцу, ако се молитвом вере не заустави на време. Бог наша срца рањава својом љубављу, али је то рањавање лако и пријатно и, уместо да пече, оно загрева и оживљава.
 


 
Да би човека присилио на грех, ђаво запљускује душу адском тамом, док срце преваром и слашћу привлачи ка греху, присиљава вољу и човека који се не бори баца у ропство, из кога га може избавити једино Господ.
 


 
Нема сумње да се у срцима многих људи ђаво устоличио у облику неке тромости, слабости и лењости срца за свако добро и корисно дело, а нарочито за дело вере и побожности које захтева срчану усредсређеност и трезвеност, као и духовни труд уопште. Тако он за време молитве савлађује срце малаксалошћу, а ум отупелошћу : тако он савлађује срце хладноћом и неделањем онда када треба учинити добро. Морамо стално ослушкивати своје срце, протеривати из њега маглу лењости и сурове безосећајности, мотрити да оно увек пламти вером и љубављу према Богу и ближњем, да буде спремно на сваки труд и самопожртвовање ради славе Божије и спасења ближњега.
 


 
Зашто се дешава да једна рђава реч или клевета оставља на нас најнепријатнији утисак и потреса нас до дубине душе, док, напротив, понекад ни хиљаде добрих речи, на пример о Богу и Његовим делима у свету, никако не допиру до срца и одлазе у ваздух? – Долази ђаво и односи речи посејане у људским срцима, док он сам у нашем срцу сеје и узгаја семе злобе, не пропуштајући ни најмању прилику да у нама засади непријатељство и завист према ближњем.
 


 
Грех заклања очи срца; лопов, развратник, среброљубац клеветник или пијанац мисле да ће успети да прикрију своје страсти. “ Го сам па се сакрих “ ( Пост. 3; 10 ). Тако својим делима говори сваки грешник, скривајући се од свудаприсутног Бога. Али, Бог види и суди.
 


 
Запамтите сви, да у свету непрестано делује Божији морални закон по коме се свако добро награђује у души, а зло кажњава : зло је увек пропраћено патњом и тескобом у срцу, а добро – миром, радошћу и широкогрудошћу. Тај закон је непроменљив : то је закон непроменљивог, свесветог, премудрог, праведног и вечног Бога. Они, који чине добро или испуњавају тај морални или јеванђелски закон ( то је, такође, морални закон, али најсавршенији ), неминовно ће бити награђени вечним животом, док ће његови нарушитељи и непокајани због његовог нарушавања бити кажњени вечном патњом.
 


 
Као што видимо, све што је вештаствено, почев од хране или одела – трули; грехови такође, као што примећујемо, скрнаве душу и тело. То у нама треба да побуди наду у нетрулежно и непролазно.
 


 
Преједање односи из срца веру и страх Божији : онај који се преједа својим срцем не осећа присуство Божије; далеко је од њега топла молитва срца.
 


 
Тврдичлук узрокује уништење љубави и побуђује мржњу према ономе који узима или поткрада нашу својину; срдачна дарежљивост изазива их пак код оних према којима смо дарежљиви; уосталом, нежељена дарежљивост ствара непријатељство. Тврдичлук је – од ђавола, дарежљивост – од Бога. Он је – отац дарежљивости. Свака приврженост вештаственом – јесте сам ђаво; занемаривање, презирање вештаственог, равнодушност према њему ради љубави према Богу – јесте од Бога.
 


 
Моја свакидашња, највећа несрећа – то су греси, који рањавају и прождиру моје срце. Али, против те несреће постоји и свакидашњи, највећи Избавитељ и Спаситељ, Исус Христос. Он ми свакодневно, благодатно и невидљиво, чини добра дела. Упознајте овог Спаситеља онако како Га ја знам, по благодати и даровима Његовим.
 


 
Да би се наследио вечни живот и заједница са светима, мора се бити спреман за ту заједницу, мора се опрати од прљавштине греха, очистити се и утврдити у врлинама, како би се постало слично житељима Небеске Отаџбине и њеном Старешини и Началнику, Оцу будућег века – Христу.
 


 
Савладавши болешћу наше тело, Господ уништава старог, греховног, телесног човека да би подарио снагу новоме човеку, кога смо ослабили својим плотским жељама : угађањем стомаку, доколицом, разонодама, најразличитијим страстима. “ Када сам слаб, онда сам силан“ ( 2.Кор. 12; 10 ). Болест зато треба прихватити са захвалношћу.
 


 
Патње су велики учитељи и показују нам наше слабости, страсти и потребу за покајањем; патње очишћују душу, као да је отрежњују од пијанства, низводе у њу благодат, умекшавају срце, подстичу на одрицање од греха, учвршћују у вери, нади и врлини.
 


 
Од како дубоке ране, од какве смртне озледе, од каквог убиственог задаха греха је дошао да нас спасе Небески лекар, Господ Исус Христос! Ко ће то у потпуности схватити? Нико. Само донекле, неки од нас својим искуством виде дубину бездана у који смо пали због греха – сву своју немоћ за добро, сву снагу зла или греха, који се угнездио у нашим срцима. Па и то нам само благодат Божија, просветљујући наша помрачена срца, омогућује да увидимо. Природним разумом човек то не може да схвати, па због тога не може нити да сагледа, нити да осети потребу да се поправи, да прикупи снагу за то поправљање и обнављање.
 


 
Сва уметност исцељења болести духа састоји се у томе да им нимало не поклањамо пажњу и да им никако не повлађујемо, већ да их истог часа уклонимо : ако је на тебе напала гордост – брзо се смири до земље; ако те је напао тврдичлук – одмах буди дарежљив; ако те је напало среброљубље – одмах похвали сиромаштво и поревнуј у њему. Ако те нападне било која друга болест – не угађај јој, не загревај је, већ је ударај и распињи.
 


 
Живот хришћанина мора бити стално старање о самоме себи, тј. о своме срцу, зато што су наши невидљиви непријатељи спремни да нас сваког тренутка прождеру; сваког тренутка из њих кипи зло на нас.
 


 
Ви, који у овом животу тако силно избегавате страдања тела и патњу душевну, ви који тако брижљиво негујете своје тело и угађате души – зашто се не потрудите да избегнете вечни огањ, који је хиљаду пута страшнији од земаљског, стихијског пламена. Зашто се не побринете да избегнете вечне патње? Несрећници, преобратите се! Биће неподношљиво!
 


 
Грех, на који ниси добровољно пристао, неће ти се ни рачунати; такво је, на пример, невољно спотицање током молитве, нечисте и ружне помисли, нехотична злоба са којом се ревносно боримо, шкртост које се клонимо – све су то напади злог духа. На нама је да трпимо, молимо се, смирујемо и имамо љубави.
 


 
Када се ђаво угнезди у души, потребно је да више ћутимо, јер тада нисмо достојни речи, која је дар Речи Ипостасне. Протерај ђавола, настани мир у срце, па тек онда говори.
 


 
“ Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ ( Мт. 11; 12 ). Ако се не буду свакодневно улагали напори да се победе страсти које на нас насрћу, онда ће страсти тирански, насилнички овладати нама и, слично разбојницима, провалиће у нашу душу; јачаће приврженост земним стварима, док ће вера у небеска добра и љубав према њима, као и љубав према Богу и ближњему, све више и више слабити, а мир у срцу и спокојство савести биваће све ређи и ређи. Нужно је подвизавање на делу спасавања душе, од кога ништа на свету није скупоценије.
 


 
Не предај се чамотињи и не падај у очајање када у души осетиш убиствени дах и превирање злобе и лукавства, нетрпељивости и хуле, или слабост због нечистих и мрских помисли, него се истрајно бори са њима и одважно претрпи, призивајући из свега срца Господа Исуса, Победитеља пакла и Господ ће ти помоћи видевши твоје смирење и твоју борбу. Позивај у помоћ и брзу Заштитницу, Пресвету Дјеву Богородицу, говорећи овако : “ Исцели, Пречиста, моје многоболне ране и из душе протерај непријатеље, који се стално боре са мном“ ( канон Ангелу Чувару, песма 3 ).
 


 
Сви грехови и страсти, сви сукоби и свађе уистину су болести душевне, па се тако мора и гледати на њих. Све страсти су – пожар душе, велики огањ који се разбуктава унутра, огањ, који избија из адског бездана. Он се мора сузбијати водом љубави која има моћ да укроти сваки адски пламен злобе и осталих страсти. “ Праштајте један другом, као што је и Бог у Христу опростио вама“ ( Еф. 4; 32 ).
 


 
У свом садашњем стању, човек је у потпуности прожет гордошћу, лукавством, маловерјем, сумњом, безверјем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, развратом, завишћу, користољубљем, тврдичлуком, лењошћу а понекад и малодушношћу, чамотињом, лоповлуком, лажима, хулом. Какав велики труд очекује сваког човека – хришћанина – да се очисти од нечистоте и трулежи страсти!
 


 
Сетан си и жалостан; потражи онда у својој души нема ли у њој неког греха, покај се искрено због свега лошег што приметиш да је остало иза тебе, омрзни сваки грех, сваку страст и сваку пристрасност – и тада ће се твоја душа смирити и развеселити.
 


 
Ако те некој особи привлачи било каква страст – као што је страст малодушности, страха, злобе или гордости – постарај се да са тим човеком поразговарш искрено и са духовном љубављу. Будеш ли ћутао и дремао, ђаво ће те лако надвладати и настанити у теби непријатељство и лажни страх. Ако те некоме привлачи блудна страст, са таквом особом или не разговарај, или се наоружај именом Господњим, носећи га стално у уму и срцу и победићеш страст, достојанствено се уздржавајући. Немој трпети квасац страсти у себи, већ га свим силама одагнај из себе.
 


 
Грех је хитар као муња и својим погибељним отровом у једном једином тренутку може заразити душу која не бдије, док ономе ко је стално на опрезу и има страха Божијег он не може нашкодити, пошто га чува благодат Божија и Свети Анђео чувар. Ђаво се не дотиче онога ко има живу веру у Христа и у коме живи Христос, јер види душу ограђену вером и страхом Божијим. У сваком случају, нужна је свакидашња борба са грехом који се прикрада кроз сва наша чула : вид, језик, укус, мирис и додир; он је као лопов који се прикрада и, као кроз прозоре и врата, проваљује кроз сва чула.
 


 
Пре него што човек видљиво сагреши, у њему се одиграва тајно навирање греха или неке страсти, непријатељства, разврата, зависти, непослушности … да се не би видљиво сагрешило, треба се тајно борити са гресима и победити их молитвом и помоћу Божијом. Ако бисмо увек побеђивали своје страсти у истом тренутку када се појаве, онда се оне не би ни могле показати пред другима, не би узнемиравале и збуњивале друге људе и на земљи би био мир.
 


 
Безвољно и са малодушношћу, роптањем и хулом на Бога, ми подносимо свирепе патње свога срца, не видећи корист која мора проистећи из њиховог добродушног, понизног подношења. Ми нећемо да видимо да је срце наше задебљало и да је заражено многим страстима, да је и гордо, и развратно,
и злобно, и лукаво, и привржено земним стварима, и да га не можемо другачије смирити, очистити и учинити добрим и покорним Богу, осим свирепим, жестоким патњама, осим великом тескобом.
 


 
Дођу тренуци када човек буде сав од зла и гнева, када му зло као вода испуни и потопи душу и почне се разливати све више и више, ако се на време не обузда искреним покајањем и најусрднијом молитвом. Шта се мора учинити против такве поплаве? Потребно је поставити чврст бедем на душу – веру у Бога и снажну нелицемерну љубав, која “ дуго трпи и благотворна је …не срди се, не мисли на зло и …никад не престаје“ ( 1.Кор. 13; 4-8 ). А ето, у нама је тако много самољубља, самоугађања, љубави према безбрижности и задовољствима, а љубави према ближњем врло, врло мало : раздире нас егоизам, а егоиста – није хришћанин; хришћанин не тражи своје, већ корист за ближњег свог.
 


 
Као што Арапин не може променити своју црну кожу у белу, нити рис своје шарено крзно – тако ни ви не можете чинити добро ако сте се навикли на зло и лукавство. Неопходна је свемогућа, благодатна вишња помоћ.
 


 
Свест о греховима потамњује – мора се расветлити; срце и савест тону у сан – морају се пробудити; воља отупљује и не дела у време молитве, размишљања о Богу или созерцање – мора се изоштрити; ако је лења мора се подстаћи да постане богоугодно делање на спасење душе; уста се затварају и ћуте – морају се храбро отворити и говорити оно што је од користи; уопште, треба истовремено делати свим трима силама душе : умом, срцем и вољом.
 


 
Тело које се распиње мири се са духом и са Богом, док тело коме се угађа, које се храни обилно и сласно, снажно ратује против нашег духа и Бога и сво се претвара у гнусобу греха : оно неће ни да се моли и, уопште, устаје против Бога ( н.пр. хулом ) и од Њега се удаљује.
 


 
Ако током молитве – или кад ниси на молитви – ђаво буде спотицао твоју душу било каквим хулама или гнусобама, немој због тога очајавати, већ радосно реци у срцу : “ Господ наш, Исус Христос је и дошао на земљу да би очистио овакве и сличне грехе“. Многомилостиви је и дошао зато да би нам у оваквим и сличним слабостима помогао; када са вером изговориш ове речи, твоје срце ће се смирити истог часа, јер ће га сам Господ очистити.
 


 
Како смо брзи за зло а колико оклевамо када је у питању добро! Иако бих хтео да будем добар према непријатељу, да на делу покажем своју доброту, и пре него што постигнем да будем доброг срца, већ сам зао, већ ме пламена стрела злобе сажиже изнутра; хоћу да будем трпељив, али и пре него што стигнем да утврдим своје срце у трпељивости, постајем раздражљив и нетрпељив; хоћу да будем смирен, али паклена гордост већ је пронашла свој кутак у мени; хоћу да будем благ, али, када је потребно показати благост, ја испољавам грубост; хоћу да будем простодушан и искрен, али лукавство и сумња већ нагризају моје срце; хоћу да будем озбиљан, прибран и побожан у служењу Сведржитељу, али лакомисленост и расејаност срца већ су ме предухитриле; хоћу да се ослободим страсти, да будем уздржан у јелу и пићу, али када видим укусну храну и пиће и седнем за сто, моја утроба ме, као роба, одводи у пријатно сужањство. Ја сам сличан оном паралитичару који је тридесет и осам година лежао на свом одру и ма колико пута да је долазио на Овчију купељ, у којој се исцелио свако ко је ушао први у воду након што би је Анђео замутио, “ други пре њега силажаху“ ( Јн. 5; 5-7 ). И када ја, парализован гресима својим, прикупим снагу и сиђем у самога себе – са намером да се погружим у Бога и постанем бољи – други, односно грех, пре мене силази у моје срце и ђаво ме је већ предухитрио у мом сопственом дому, у купељи мога срца, не пропуштајући ме ка извору живих вода – ка Господу, не допуштајући ми да зароним у очишћујућу купељ вере, смирења, суза и скрушености срца. Ко ће ме исцелити? – Једино Исус Христос. Када види моју искрену и чврсту жељу да се исцелим од душевне парализе и како се топло молим за то, Он ће ми рећи : “ Узми одар свој и ходи“ (Јн. 5; 8), а ја ћу устати са одра парализе срца и поћи, тј победићу – по Његовој благодати – све страсти и задобити сваку врлину.
 


 
Ко се одриче постова, тај и себи и другима одузима оружје за борбу са својим многостраственим телом и ђаволом, који нарочито кроз наше неуздржање имају моћ над нама, тај и није војник Христов, јер баца оружје и добровољно се предаје у ропство свом сластољубивом и грехољубивом телу; тај је, напослетку, слеп, и не увиђа однос између узрока и последица ( својих ) дела.
 


 
Коме је потребно наше покајање – нама или Господу пред којим се кајемо? Свакако да није Господу, већ нама, грешнима, који смо делом, речју и мишљу криви пред Њим и, будући да непрекидно нарушавамо свој савез с Њим, потребно је и да га непрестано обнављамо. Нас чека ужасна и безгранична несрећа ако раскинемо свој животодавни, свети и блажени савез са Богом, без кога твар није у стању да живи блаженим животом и мора се бескрајно мучити. Душа је створена по обличју Божијем, али ју је грех унаказио и пресаздао по обличју богоотпадника – ђавола, испуњеног сваким злом и лукавством, због чега је и сама постала зла и лукава, претворивши се сва у обличје његово. Покајање које нам је дато велики је дар Многомилостивог Бога који души враћа првобитну доброту и чини да опет постане обличје и подобије Божије, скида са ње наказност греха и дарује јој првобитну лепоту, уводи је у блажени савез са Богом. Тако и сва тајинства – нису нужна Богу већ нама, да бисмо поново успоставили и потпомогли наш савез са Богом : богослужење је неопходно нама, а не Богу, коме нико и ништа није потребно.
 


 
Сагледати своје грехе у свој њиховој мноштвености и гнусоби – уистину јесте дар Божији којим се награђује усрдна молитва.
 


 
Покајање потпомажу : свест, памћење, машта, осећање, воља. Будући да грешимо свим силама душе, тако и покајање мора обузети читаву нашу душу. Покајање које остаје само на речима, без жеље за поправљањем и без осећања скрушености, назива се лицемерним. Свест о греховима потамњује и мора се расветлити, осећање заглушује, отупљује, и мора се пробудити; воља слаби, нема снаге да учини било шта за побољшање – мора се присилити; “ царство се небеско на силу задобија“ ( Мт. 11; 12 ). Исповест мора бити искрена, дубока и пуна.
 


 
Кајати се – значи осећати у срцу лаж, безумље и кривицу својих грехова, значи постати свестан да смо њима ражалостили Створитеља, Господа, Оца и Доброчинитеља, бескрајно светог и Онога који се бескрајно гнуша греха – то значи свом душом пожелети њихово поправљање и искупљење.
 


 
Покајање мора бити искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или од стране онога који исповеда.
 


 
Ко се овде навикне да током исповести полаже рачуне за свој живот, њему неће бити страшно ни да да одговор на Страшноме суду Христовом. То је први подстицај на искрено покајање, а осим тога је и обавезно сваке године. И што год се дуже не покајемо, тим ће бити горе за нас саме, јер окови греха постају све тежи и тиме ће, дакле, бити све теже да се положе рачуни. Други подстицај за исповест представља спокојство : што је искренија исповест, спокојнија ће бити душа. Греси – то су скривене змије које нагризају срце човеково и читаво његово биће; они му не дају спокоја; непрестано исисавају његово срце; греси – то је оштро трње које непрекидно боде душу; греси су духовна тама.
   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *