NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » GOVOR U DRŽAVNOJ DUMI RUSIJE NA OTVARANJU III BOŽIĆNIH PARLAMENTARNIH SUSRETA

GOVOR U DRŽAVNOJ DUMI RUSIJE NA OTVARANJU III BOŽIĆNIH PARLAMENTARNIH SUSRETA

<p claPatrijarh Moskovski i cele Rusije KIRIL
GOVOR U DRŽAVNOJ DUMI RUSIJE NA OTVARANJU III BOŽIĆNIH PARLAMENTARNIH SUSRETA
 
22. januara 2015 g. Njegova Svetost patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril učestvovao je u III Božićnim parlamentarnim susretima koji su održani u Državnoj dumi FS RF u okviru XXIII Međunarodnih Božićnih predavanja.
 
Patrijarh Kiril
 
Poštovani Sergeje Evgenijeviču! Poštovani članovi Saveta Federacije, poslanici Državne dume, preosvećena vladike, uzvišeni skupe!
Danas prvi put od početka rada Državne dume prvog saziva – od 1906. godine, i od obnavljanja institucije patrijarha u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi 1917. godine, patrijarh Moskovski i cele Rusije govori u sali plenarnih sednica Državne dume.
Želeo bih da sa zahvalnošću istaknem stalnu spremnost na konstruktivan dijalog i saradnju, na koje Ruska Crkva nailazi u Savetu Federacije i Državnoj dumi.
Izraze posebne zahvalnosti upućujem Sergeju Evgenijeviču Nariškinu, predsedniku Državne dume, i Valentini Ivanovnoj Matvijenko, predsedniku Saveta Federacije, zbog važnih inicijativa, podrške i plodnog zajedničkog rada, kao i zbog pažnje koju Federalna Skupština posvećuje životu i služenju Ruske Pravoslavne Crkve i drugim religijama i konfesijama u Rusiji.
Crkva izražava nade miliona naših sugrađana. Nadam se da će se razumevanje ove činjenice ogledati u odlukama, uključujući i one koje se donose u toku rada Parlamenta.
Juče sam, na otvaranju Božićnih predavanja, već govorio o najaktuelnijim zadacima u saradnji Crkve, vlasti i društva. Međutim, u svom govoru ovde, u Državnoj dumi, želeo bih da se još jednom osvrnem na neka važna pitanja koja me brinu kao poglavara Crkve.
Svet u kojem živimo se često naziva posthrišćanskim, a ponekad i postreligioznim. Iza ovog termina krije se strašna dijagnoza duhovno-moralnog stanja u kojem se našlo društvo mnogih zemalja. Ono što se u njima dešava povezano je s pokušajem da se sumnji podvrgnu fundamentalne, istinske, univerzalne norme morala koje je Bog utkao u ljudsku prirodu i koje su zbog toga apsolutne, a čije ponovno razmatranje nosi u sebi ogromnu opasnost po ljudsko društvo, zbog toga što se usled toga brišu granice između dobra i zla, a pojam pravednosti, koji je zbog ukorenjenosti u moralnoj prirodi čoveka univerzalan, tumači se u skladu s vladajućim filosofskim, pa čak i političkim postavkama.
Ako dobro razmislimo o tome šta je pravednost (dozvolite mi da to otvoreno kažem na našem skupu), dolazimo do ideje o Bogu, zato što je pravednost univerzalna, a i donedavno nije bilo nikakvih sumnji u to kako ovaj pojam treba tumačiti. A ako je u osnovi pojma univerzalna istina, ona prevazilazi mogućnosti ljudskog uma, ljudske inicijative, pa čak i kolektivnog razuma naroda i zajednica. Međutim, danas je pravednim, a to znači i moralnim, počelo da se smatra samo ono što se nalazi u korelaciji s novim vladajućim filosofskim i političkim postavkama. I nasuprot tome, svakom prekoru, uključujući i odricanje prava na postojanje, podvrgava se drugi pogled, koji demonizuju politički i ideološki angažovani mediji. Ako se u pojam morala i pravednosti unosi relativnost, sam ovaj pojam se podriva. Poznata je teza: „Dobro je ono što je dobro za veliku Nemačku.“ I moral je nestao. Kad moral uslovljavamo kolektivnim, korporativnim, klasnim, ideološkim i drugim faktorima, odričemo se moralnog načela. I danas, kad nam neki kažu da je moralno samo ono što podržavaju svetski mediji, a sve ostalo je nemoralno, pred sobom imamo isti problem s kojim se čovečanstvo već suočavalo na putevima podrivanja moralnih principa.
Ideja apsolutnog vrednosnog prioriteta slobode, slobode izbora, ističem, i odricanja od prioriteta moralne norme, za zapadnu civilizaciju je postala svojevrsna bomba usporenog dejstva, čiji negativni efekti u potpunosti postaju očigledni tek nama, ljudima XXI veka, zato što su naši prethodnici, koji su bili očarani temom slobode, lako prihvatali različite novine, uključujući i zakonodavne, ne razmišljajući o tome da je apsolutizacija slobode izbora odvojena od moralnih postavki smrtonosno opasna po čoveka i po društvo, zato što se može izabrati i zlo. Vidimo u kakvu dramu se ponekad pretvara lažno shvaćena sloboda. Sve ovo potiče od toga što se iz svesti i iz života ljudi isključuju pravednost i najviša istina. Posledice ovakve apostasije su žalosne po ljudsko društvo, ono postaje nesposobno za život.
Ljudi su ovaj problem pokušali da reše naglašavajući ideju vladavine prava. U tom slučaju se sloboda ličnosti ograničava samo zakonima, koji su pozvani da koriguju čovekovo ponašanje, da daju odgovore na to šta je dozvoljeno, a šta nije. Međutim, često se stavovi i pogled na temu slobode uvode i u oblast prava, unoseći ogromnu unutrašnju napetost u zakonodavni sistem i pogubno utičući na lični i društveni moral. Primeri su poznati. To je i legalizacija takozvanih istopolnih saveza, i ozakonjenje eutanazije, i uvođenje pojedinih opasnih elemenata juvenalne justicije u društveni život. Sve su to pravno legalizovane novine, koje ponekad ne protivreče samo moralnim vrednostima, već i opšteljudskom zdravom razumu i instinktu samoočuvanja i koje se sve više šire i priznaju u nekim državama.
Nažalost, pomenute funkcionalne zakonodavne ideje se danas propagiraju i čak se nameću Rusiji. I u znatnoj meri će od aktivnog stava ruskih članova parlamenta zavisiti sposobnost naše zemlje da se na pravi način suoči sa savremenim pseudovrednostima, koje su pogubne po ličnost i po ljudsku civilizaciju u celini.
Ne dovodeći u sumnju značaj slobode, govorimo o drugim vrednosnim prioritetima. Na XVIII Svetskom ruskom narodnom saboru, u kojem su učestvovali predstavnici Crkve, lideri najvećih društvenih snaga, između ostalog – predstavnici svih parlamentarnih partija zemlje, jasno je rečeno o kakvim fundamentalnim vrednostima se radi. I formulišući ovaj skup vrednosti, polazili smo od analize svoje istorije, zato što je bavljenje sličnim definicijama bez veze s realnim istorijskim kontekstom uvek opasno. I uzeli smo etape istorijskog razvoja Rusije – Stara Rusija, koja je bila povezana s Vizantijom; Rusko carstvo; revolucija; Sovjetski Savez; nova Rusija – i postavili smo sebi jednostavno pitanje: a da li se u svakoj od ovih istorijskih etapa može pronaći nešto od principijelne važnosti, čime se data epoha odlikovala, što ima svoju neprolaznu vrednost za savremeni život? I odgovorili smo: da.
Stara Rusija, Sveta Rusija – u pitanju je dominanta svetosti i uzvišenosti ljudskog duha. Ovu vrednost smo označili rečju vera.
Rusko carstvo, koje je malu zemlju pretvorilo u kolosalnu svetsku imperiju od jednog do drugog okeana. I našli smo reč koja opisuje ovu stvarnost – državnost.
Zatim revolucija. Niko nije imao težnju ni želju da prikaže grubu sliku ove strašne pojave. Međutim, postavlja se pitanje: a da li je bilo nešto dobro ili su bili samo krv, samo uticaj stranih centara, samo nametanje Rusiji u ovo vreme drugačijeg načina života koji joj nije bio svojstven? I da li je bilo nešto pozitivno ili samo glupo, izvinite, i tupo sprovođenje naloga iz inostranstva kroz odgovarajuće političke snage u zemlji? Odgovorili smo: postojala je težnja ljudi ka pravednosti. Da nije bilo ove težnje nikakva propaganda ne bi imala uspeha.
A u sovjetsko vreme? Čim počnemo da govorimo o sovjetskom vremenu – jedni ga idealizuju, a drugi demonizuju. A da li je postojalo nešto što je ovo vreme iznedrilo i što danas smelo možemo da prihvatimo i da uključimo u svoju filosofiju života? Postojalo je – solidarnost. I nikad ne treba da zaboravimo podvig našeg naroda, i ne samo ratni podvig. Jer, šta je s onim komsomolcima, koji su išli na poljoprivredna dobra, koji su gradili BAM ne dobijajući za to nikakve nagrade i privilegije? To je osećaj zajedništva, želja da se zajedničkim naporima učini nešto dobro za svoju zemlju. Dakle, solidarnost.
I napokon, nova Rusija. Šta se sve ne priča o novoj Rusiji. A upravo u novoj Rusiji smo počeli da stavljamo akcenat na prava čoveka, na prava ljudi, na ljudsko dostojanstvo, na slobode. Zar se to može ignorisati i reći da je sve loše? I ovo doba smo označili rečju dostojanstvo.
I dobili smo – vera, državnost, pravednost, solidarnost i dostojanstvo. Nešto ranije, na XV Saboru formulisali smo još širi spisak vrednosti koje se nalaze u osnovi nacionalnog identiteta. Osim nabrojanih, to su mir, jedinstvo, moral, poštenje, patriotizam, milosrđe, porodica, kultura, nacionalne tradicije, dobrobit čoveka, marljivost, samoograničavanje, požrtvovanost. Na ovom spisku se nalazi i sloboda – ne kao jedina ili glavna i kao nešto što guši sve druge vrednosti, već kao jedna od mnogih važnih i osnovnih vrednosti. Uveren sam: ideju slobode ne treba suprotstavljati drugim fundamentalnim vrednostima. Oni koji bi želeli da ih prepuste zaboravu ili da ih umanje, treba da imaju na umu da slabe društveno ustrojstvo koje je nastalo u toku vekova i koje je stvorilo naše društvo i čini ga stabilnim.
Tendencijama haosa i sukoba (ove tendencije su prilično očigledne) mi suprotstavljamo veliku versko-političku sintezu, izvesan društveni ideal koji je još u XIV proglasio sveti prepodobni Sergije Radonješki: „Gledanjem u Svetu Trojicu treba pobeđivati mrsku raspru ovoga sveta.“ U XIX veku su ruski mislioci govorili o istoj stvari, ukazujući na načela sabornosti u našem narodnom životu. Danas, opisujući ovaj ideal jezikom socijalne filosofije, za njega koristimo naziv „solidarno društvo“, u kojem radi ostvarenja zajedničke dobrobiti tesno sarađuju različite etnokulturne, socijalne, profesionalne, religiozne i uzrasne grupe. U ovakvom društvu sarađuju, a ne sukobljavaju se, narod i vlast, ne sukobljavaju se etnosi i religije, čak se ni političke stranke ne sukobljavaju.
Ovde, u Državnoj dumi, želeo bih da posebno istaknem poslednju tezu o saradnji partija, pošto odmah predviđam eventualna neslaganja: šta da se radi s konkurencijom političkih snaga, s međustranačkom borbom i predizbornim kampanjama?
Smatram da u društvu koje je tradicionalno za Rusiju, ako hoćete – u solidarnom društvu, političke stranke ne treba da konkurišu u smislu suprotstavljanja različitih vrednosti – na primer, slobode i pravednosti, državnosti i dostojanstva, – već u smislu njihove harmonizacije, istovremenog ostvarivanja, ovaploćenja u konkretnim političkim aktivnostima i zakonodavnim aktima. Evo polja za politički pluralizam, zato što ljudi ne mogu isto da razmišljaju: razlikuju se i po obrazovanju, i po kulturi, i po tradiciji, a zaista, i po onome čemu daju prednost u političkom smislu. Zato je oblast politike – oblast nadgradnje. Sfera baze je sfera vrednosti. I ovu vrednosnu bazu nijedna stranka u Rusiji ne treba da uništava, zato što onda neće biti Rusije. I ja sa zahvalnošću Bogu svedočim da sadašnji sastav Državne dume praktično ovaploćuje ono o čemu sam maločas govorio.
Isto bih želeo da kažem i o odnosu različitih političkih snaga prema istoriji otadžbine. Čuvajući trezven odnos prema istoriji, ne zaboravljajući njene teške, a ponekad i sramne stranice, treba da se odreknemo „građanskog rata sećanja“ i unošenja ovog rata u političku borbu. Ideja jedinstva i kontinuiteta istorijskog sećanja, zaštite našeg nasleđa od falsifikacija, od tumačenja realija prošlosti s predrasudama, treba da postane baza vrednosti za saradnju političkih snaga.
Ova, 2015. godina ima poseban i simboličan značaj. Obeležićemo dva za nas značajna istorijska datuma: hiljadugodišnjicu upokojenja krstitelja Rusije, svetog kneza Vladimira i sedamdesetogodišnjicu velike Pobede našeg naroda. Jedan od ovih događaja nas podseća na verski izbor Rusije, a drugi na njegove posledice, kad je naš narod, vaspitan na hiljadugodišnjim pravoslavnim idealima pravednosti i bratstva, izbavio svet od pada u ropstvo nacista, koji su umislili da su „vladajuća rasa“, a da su drugi narodi gomila ljudi niže vrste, koji su osuđeni na večno ropstvo. Tada smo, stavši u jedinstveni front, ujedinivši praktično sve snage naroda, ostvarili pobedu.
Na primeru ovih poređenja vidi se da nam upravo duhovno osmišljen, vrednosni pristup najviše pomaže u shvatanju jedinstva i kontinuiteta naše istorije. Vidimo da je Rusija ostajala Rusija u svim vekovima, u svim oblicima vladavine i pod svim političkim režimima. Daj Bože da uvek bude tako.
Danas se naša zemlja nalazi na pragu novog istorijskog izbora, nove faze u razvoju. Sad treba da razmislimo o tome kako da ne kopirajući nešto po starim šablonima, već uznoseći se do nivoa istinskog društvenog stvaralaštva, dođemo do nove sinteze pogleda na svet. Njen cilj je da uzmemo sve ono najbolje što je postojalo u našoj prošlosti i da na tom temelju izgradimo budućnost.
Poseban značaj u ovom kontekstu ima jačanje ideala socijalne pravde i njegovo novo osmišljavanje uz uzimanje u obzir stečenog istorijskog iskustva. Nismo uvek u istoriji uspevali da sačuvamo jedinstvo društva uprkos socijalnim barijerama. Ovaj problem postoji i danas, posebno u vreme krize. I ovaj problem mogu da iskoriste naši naprijatelji. Zato težnja ka pravdi ne treba da deli društvo, ne treba da nas dovodi do novog zamajca mržnje i nesloge, već treba da služi ostvarivanju društvene harmonije i konkretnim sadržajem treba da ispuni ne samo politička, već i socijalno-ekonomska prava naših građana.
Upravo na ovom mestu bih želeo da kažem da će u značajnoj meri upravo od članova ruskog parlamenta zavisiti sposobnost naše zemlje da sačuva vernost svojim vrednostima, svom putu, svom starom i večnom izboru. U vezi s tim ovde bih želeo da se zadržim na nizu konkretnih pitanja koja sam život i mnogi ljudi postavljaju državi i Crkvi.
Kao izuzetno značajan vidimo rad zakonodavaca, koji se odnosi na socijalnu i moralnu sferu. To se pre svega tiče zakonodavne politike u oblasti pružanja pomoći porodici, majkama i deci.
Opasnu pretnju po porodicu, a to znači i društvo, predstavljaju pokušaji da se ograniče prava oca i majke, da se oni liše mogućnosti da vaspitavaju decu u duhu svog pogleda na svet i tradicionalnih moralnih vrednosti. Dečja prava se veštački suprotstavljaju pravima porodice i roditelja. Istovremeno briga za zaštitu istinskih interesa deteta zahteva da se u temelj stavi briga o porodici, da se odredi, prizna i zaštiti pravo roditelja na vaspitavanje dece. Država može da se umeša u unutrašnji život porodice samo u krajnjem slučaju, kad fizičkom i moralnom zdravlju deteta preti stvarna, dokazana opasnost.
Ove godine je u Koncepciji državne porodične politike jasno priznat princip preuzumpcije savesnosti roditelja u ostvarivanju svojih prava i to je vrlo važno. Mislim da ovaj princip treba da postane jedan od orijentira u razvoju normi porodičnog prava.
Želeo bih da istaknem da smo zahvaljujući merama koje je preduzela država, uspeli da postignemo značajan uspeh u rešavanju demografskog pitanja i prognoze skeptika o naglom padu broja stanovnika Rusije se nisu ostvarile.
Ali, avaj, jednom rukom gradimo, a drugom razgrađujemo stvoreno. Jedna od glavnih nevolja Rusije ostaje ogroman broj abortusa. Naravno, pravde rdi, treba reći da je u toku poslednjih godina on unekoliko smanjen, ali ovaj broj svejedno ostaje strašno visok. Ako bismo uspeli da za polovinu smanjimo broj abortusa, imali bismo stabilan i moćan demografski rast. Crkva je, poštujući Božiju zapovest „ne ubij“ u ubijanju nerođenog deteta uvek videla težak greh. Često iza ovog postupka stoje pritisak lekara i rodbine, materijalne i stambene teškoće.
Prevladavanje ovog zla zahteva kompleksne mere koje treba da sadrže pomoć porodicama u rešavanju stambenih problema, materijalnu pomoć porodicama s više dece, uvođenje u rad sistema zdravstva etičkih normi, koje bi podsticale lekare da se trude da sačuvaju život začetog deteta, kao i smanjivanje broja reklama za propagandu abortusa ili njihova potpuna zabrana. Smatram moralno opravdanim isključivanje operacije veštačkog prekida trudnoće iz sistema obaveznog medicinskog osiguranja, koje se plaća sredstvima poreskih obveznika, uključujući i one koji su kategorično protiv abortusa.
Ovde bih želeo da stupim u diskusiju s oponentima. Kažu nam da će se, ako se to učini i ako se abortusi isključe iz sistema osiguranja, povećati broj ilegalnih abortusa. Oprostite, a da li se ilegalni abortusi vrše besplatno? Da li postoji ijedan „ilegalac“ koji će besplatno izvršiti abortus? On to debelo naplaćuje i naplaćivaće još više. Jednostavno, potrebno je da se u slučaju kad žena donese takvu kobnu sudbinsku, obrati profesionalnim medicinarima, pri čemu cena njihovih usluga ne treba da bude viša od cene usluga „ilegalaca“ i problem će se rešiti. Osim ovog argumenta oponenti ovog predloga nemaju nijedan drugi. Daj Bože da uspešno rešimo ovu temu.
Veliku zabrinutost izazivaju i neke reproduktivne tehnologije, koje se mešaju u Božiju zamisao o čoveku, koje podrivaju ljudsko dostojanstvo i vrednost ljudskih odnosa. Tako moralna svest ne može da se pomiri s tim da se na nivou zakona dozvoli takozvano surogatno materinstvo koje decu i žene pretvara u predmet komercijalnog ili nekomercijalnog posla, izvrćući sam pojam majke, tajne porodičnih odnosa i svetosti ovih odnosa. Neki nam kažu: ali šta da radi žena ako ne može da rodi? Neka uzme siroče, kao što su naši ljudi uvek postupali.
Ima stvari s kojima se ne smemo igrati. Ono o čemu sad govorimo je deo Božije zamisli o svetu i o čoveku, to je Njegova zamisao. Posežući na ovu zamisao činimo nešto vrlo opasno. Sećate li se priče o okretanju sibiriskih reka? Svojevremeno su pametni ljudi upozoravali i govorili: ne smeju se okretati, ne igrajte se s prirodom, a u našoj terminologiji – ne igrajte se s Božijom zamisli, u prirodi je sve uravnoteženo. Dakle, ne smemo oslanjajući se na savremena naučna dostignuća, da se igramo s Božijom zamisli o čoveku.
Živimo u vreme izuzetno brzih promena. Dok se u prošlom veku svet menjao zahvaljujući naučno-tehničkim dostignućima, danas se njegovo obličje menja zahvaljujući društvenim tehnologijama. Međutim, sve ove promene različiti članovi društva ne doživljavaju na isti način. Mnoge ljude plaši, na primer, ulazak u njihov život novina koje su povezane s elektronskim sredstvima za prikupljanje i evidenciju ličnih informacija, koja u mnogome povećavaju kontrolu nad ličnošću, i ne samo od strane države, već i od strane svake organizovane snage koja poseduje ove tehnologije.
Obraća mi se na hiljade građana koji izražavaju neslaganje s bezalternativnim uvođenjem novih tehnologija za identifikaciju. Znam da i organi vlasti dobijaju isto toliko pisama u vezi s pomenutim problemima. Ubeđen sam: ljudi treba da imaju pravo na izbor – da dobiju dokumenta za identifikaciju ličnosti u vidu plastičnih elektronskih kartica ili u tradicionalnom obliku uz korišćenje čipova ili bez njih. Korišćenje automatizovanih sredstava za prikupljanje, obradu i evidenciju ličnih podataka, a posebno poverljivih informacija treba da se vrši samo na dobrovoljnoj osnovi.
Pozivajući se na to da je ovo zgodno birokratama, ne možemo sprovesti totalno uvođenje ovih tehnologija. Svako od nas može dospeti u ropstvo ovih tehnologija, pod njihovu totalnu kontrolu. I ako za nekoga moje reči sad nisu aktuelne, verujte mi, posle izvesnog vremena ove reči mogu postati aktuelne za svakog od nas. Zato, ostavljajući mogućnost alternative, uek ostavljamo mogućnost za izbegavanje ovakve totalne kontrole.
Zajedničkim naporima Crkve, državne vlasti i društva, mi težimo ka tome da zakonodavstvo u religioznoj sferi odražava dinamičnu stvarnost i da istovremeno ne stvara teškoće verskim zajednicama. Svedočim o tome da se mišljenje Crkve u ovoj oblasti po pravilu uzima u obzir prilikom donošenja zakona. Želeo bih da istaknem čvrst i jasan stav oba doma ruskog parlamenta u vezi s aktuelnim problemima kao što su zaštita osećanja vernika i svetinja koje oni poštuju, čuvanje i obnova naše kulturne baštine, briga za sudbinu hrišćana na Bliskom istoku. Iskreno vam hvala na tome.
Sa zadovoljstvom primam informacije o radu Međufrakcijske grupe za zaštitu hrišćanskih vrednosti koja je osnovana u Državnoj dumi 2012. godine. Podržavam date predloge za njeno proširenje u koje će biti uključeni članovi Saveta Federacije i regionalni zakonodavci.
Posebno bih želeo da istaknem oblast crkveno-državne saradnje kao što je razvoj duhovno-moralne komponente u školskom obrazovanju. I u vezi s tim bih hteo da pomenem pitanja koja, po mom mišljenju, zahtevaju najskorije zajedničko rešavanje.
To je proširenje nastavnog predmeta „Osnove verskih kultura i svetovne etike“ na sve godine školovanja. Juče smo na Božićnim predavanjima govorili o tome da je ovaj predmet ograničen samo na 34 časa, a to je kap u moru. Ovaj predmet nije usmeren samo na vaspitavanje moralne svesti deteta, već i njegove nacionalne samosvesti, na zaštitu svih onih vrednosti o kojima sad govorimo. Nema drugog sličnog predmeta. I samo 34 časa, samo u 4. razredu. A kakve su posledice toga? Teškoće u pripremi nastavnika. Zašto radi 34 časa pohađati specijalne kurseve i stručno se usavršavati? Zato je važno da se ovaj predmet proširi na sve nastavne godine, a možda čak i na višu školu, da se razmisli o tome u kakvim kategorijama treba da se predaju ove disciline, možda pretežno u smeru filosofije. Omladina takođe treba da obnavlja važne ideje koje se utemeljuju porodičnim vaspitanjem, zahvaljujući predmetu o kojem sad govorim, kako bi se, koliko je to moguće, suprotstavila opasnim i razornim spoljašnjim uticajima na ljudsku ličnost.
Drugi problem je finansiranje pravoslavnih škola i gimnazija. Ovde se problem sastoji u tome što se sve ovo finansira po principu ostatka i ispostavlja se da se ljudi u izvesnom smislu diskriminišu po verskom principu. Ako otac ili majka žele da daju dete u pravoslavnu školu, ali nemaju bogatog sponzora, oni osuđuju ovo dete na manje, ograničeno obrazovanje, zato što nema dovoljno sredstava kako bi se rad ovih škola odvijao na visokom nivou. A njih pohađaju ruski građani i možda treba razmisliti o tome da se ove škole, bar u okviru državne obrazovne kompomente, finansiraju isto kao i sve druge škole, zato što izdaju svedočanstva po državnom obrascu.
Veliki značaj za duhovni preporod Rusije ima i razvoj bogoslovskog obrazovanja. Ovakvo obrazovanje, koje se uvek priznavalo i priznaje se u Evropi, u postrevolucionarnoj Rusiji je bilo isključeno iz državnog i društvenog života. Zatim smo ipak uspeli da izdejstvujemo, između ostalog, mogućnost da na državnim univerzitetima, i u svetovnim školama studiramo bogoslovlje u okviru bakalavrijata i magistrature, ali to zbog nečega nije moguće u okviru doktorskih studija. Čovek može da bude magistar, ali ne može biti doktor, samo zato što neko odbija da uvrsti bogoslovlje, teologiju, na spisak naučnih disciplina. Bukvalno juče sam čuo da se neke pravilne odluke u vezi s ovim donose na nivou Ministarstva obrazovanja i nauke. Daj Bože da se ove odluke ostvare, zato što čovek u celom svetu može da postane doktor teologije samo u Rusiji ne može. U stvari, radi se o širokom obrazovanju u okviru društvenih nauka. I čovek s ovakvom diplomom, koja se dobija u savremenim školskim ustanovama, poseduje dovoljne kvalifikacije za obavljanje različitih delatnosti, uključujući i državne.
Posebnu temu predstavlja kozački pokret. Želeo bih da istaknem potrebu za pružanjem državne podrške kozačkom pokretu. Kozački život je tradicionalno bio utemeljen na pravoslavnoj veri i ljubavi prema otadžbini. Upravo zato su kozaci vekovima bili čvrsta osnova ruske državnosti. I danas, kao što znamo, igraju vrlo važnu, između ostalog, i vaspitnu ulogu formirajući patriotska osećanja naše omladine.
Još jedna važna tema o kojoj bih danas obavezno želeo nešto da kažem, jeste stanje hrišćana na Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Ipostavilo se da su praktično prepušteni sudbini na volju i da se podvrgavaju progonima od strane ekstremista. Apsolutno je bez presedana ugnjetavanje koje podnose naši braća i sestre u Siriji i Iraku. Hrišćani masovno napuštaju Bliski istok, upravo ono mesto gde je hrišćanstvo nastalo. Postoji opasnost da se ovakva situacija pretvori u potpuni gubitak hrišćanskog prisustva u regionu.
Ruska Pravoslavna Crkva skreće pažnju svetske javnosti na ovu katastrofu, trudi se da pruži stradalnicima svestranu pomoć. U ovoj oblasti je vrlo dragocena saradnja Crkve i države. I jedna od vodećih uloga u ovom procesu pripada ruskom parlamentu. Državna duma je 14. novembra prošle godine usvojila važnu izjavu „O grubom i masovnom kršenju prava verskih i nacionalnih manjina u vezi sa zaoštravanjem situacije u Siriji i Iraku.“ Ovaj dokument predstavlja važno svedočanstvo o izuzetnoj ulozi Rusije u zaštiti hrišćana koji stradaju na Bliskom istoku. Tamošnji poslednji hrišćanski stradalnici nadu u spasenje vide samo u Rusiji i govore nam o tome na najvišem nivou, na nivou patrijaraha i vođa hrišćanskih zajednica. Zapadne zemlje, koje su tradicionalno podržavale katoličko prisustvo na Bliskom istoku obustavile su ovu pomoć, stoga se čak i naša katolička braća danas sama suočavaju s ovom novom i strašnom opasnošću istrebljivanja hrišćana na Bliskom istoku. Stoga s jačanjem uloge Rusije u smislu zaštite prava manjina na Bliskom istoku nesumnjivo raste i ugled naše zemlje među žiteljima ovog regiona.
U protekloj godini, kao što sam već rekao, često sam se sretao s vođama hrišćana sa Bliskog istoka. I svi su oni vrlo jasno izrazili ovu nadu u pomoć Rusije.
Još jednom bih želeo srdačno da se zahvalim svim prisutnima na pažnji, na mogućnosti da podelim s vama neke svoje misli. Siguran sam da će naš današnji susret dati doprinos razvoju dijaloga između Crkve, državne vlasti, društva i koordinciji zajedničkih napora na dobrobit naše otadžbine.
Svima vama želim Božiju pomoć.
 


Izvor:
Pravoslavie.ru

Prevod sa ruskog:
Marina Todić

Jedan komentar

  1. Živo me interesuje kako će o. Ljuba da opravda ovaj govor ruskog patrijarha?
    https://www.youtube.com/watch?v=UX2J8_7ad6U

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *