Питање:
Помаже Бог, часни, пречасни и преподобни оци, Смирено постављам следеће питање: Да ли се некадашњи чланови комунистичких, радничких и осталих тоталитарних партије које од освојих чланова захтевају испољавање милитантног атеизма, а крштени су, или су чак богослови по образовању (познат ми је један такав случај) поново примају у нашу Свету Цркву путем посебно епитимијалног поступка? Да ли су, уопште, обавезни на било какво чињење које би могло бити услова за њихов повратак у Цркву. Примите мој смерни рукољуб. Молим за благослов и одговор на моја питања. Раб Божји
Бранислав
Одговор:
Драги брате Браниславе, Када је Господ Исус Христос сусрео цариника Закхеја у Јерихону, који је за све његове суграђане био грешан човек и са којим се нико није дружио, Христос му је рекао: Данас дође спасење дому овоме… Јер Син Човечији дође да спасе изгубљено (Лука 19, 9-10) . У првим вековима хришћанства, кад је било жестоко гоњење Цркве, они који су се поколебали у вери и принели жртве римским боговима, називали су се пали и кад су се враћали у јединство Цркве, морали су да произнесу јавно покајање. Та јавна покајна дисциплина је касније укинута, а остала је само Света тајна покајања, где човек насамо са свештеником исповеда своје грехе, а духовниково је право избора: да га одмах, по искрености покајања, разреши учињених грехова или да му одреди неку епитимију. Крштени чланови Цркве, који су у време безбожног марксизма и комунизма, одступили од своје вере, па су чак и прогонили оне који верују, сигурно да су се огрешили о веру, Цркву, Бога. Многи од њих данас стидљиво прилазе Цркви, неки јавно исповедају веру и настоје да време заблуда игноришу и да се јавно покају. Кад сам био у источној Украјини, у граду Харкову, имао сам прилику да чујем јавну исповест једног совјетског губернатора (код нас би то био секретар обласног комитета) . На скупу верника, после Свете литургије, коју је служио митрополит харковски Никодим, он је устао рекао окупљеном народу: Браћо и сестре, ви ме сви добро познајете и сећате се мог пређашњег живота, кад сам гонио Цркву Божју и многе од вас верника шиканирао. Можда ме неко од вас и данас мрзи, због неправде коју сам му учинио. Али, зар мислите да је мени данас лако, да дођем пре свих вас у цркву, да отрпим све ваше погледе, праштања или мржње, а да последњи од вас изађем из цркве. Ја сам то заслужио и ја ћу свој крст храбро носити. Зато, драги брате Браниславе, треба се радовати, а не осуђивати, повратку сваког брата Србина својој православној вери. Ми не знамо њихове побуде и искреност њиховог кајања, не знамо чак ни намере зашто се сада враћају Цркви, али само њихово појављивање на скупу верника, показује њихову намеру да раскрсте са ранијим заблудама, у које су веровали, у одређеном периоду свога живота, можда чвршће него у Бога. И дај Боже да таквих, тајних или јавних, покајника буде што више. И немој да негодујеш, као неки верници, који говоре, како не могу ући у цркву од ранијих безбожника. Дај Боже да тако буде, да нам храмови буду тесни, па макар у њима већину чинили бивши марксисти, комунисти, борбени атеисти. То ће показати заблуду њихивог отпадништва и љубав Христову и нашу, да их прихватамо и да се радујемо њиховом повратку у заједницу Цркве Христове. Јер и Христос каже: Тако кажем вам, бива радост пред анђелима Божјим због једнога грешника који се каје (Лука 15, 10) . Мир и благослов Божји призива на Тебе и Твоју породицу о. Душан