Дух материјализма у Цркви

Питање:
Да ли мислите да се дух материјализма већ сувише увукао у цркву. Мислим на свештенство и монаштво а такође и на архијереје. Све ми се чини да је све почело да се своди само на жељу да се стекне што више новца. Молио бих оца Љубу да ми одговори. Срећни празници, свако добро од Господа желим свим учесницима овог сајта.
Жарко


Одговор:
Драги Жарко, дух материјализма у Цркви је широк појам. Ако питате за материјализам индивидуалних личности који сачињавају тај људски естаблишмент у Цркви, сигурно је да га има, али он није пресудан за правилно разумевање овог вашег питања.
Ово питање нас на кратко води у времена када је Црква била повлашћена, и када је њено свештенство изобилно уживало та материјална блага, када није знало ни за какву оскудицу, и када је свештенички позив био престижан. Нешто што је сасвим било нормално. У одређеним историјским периодима држава је била тесно везана за Цркву да је лично водила ту финансијску бригу о њој. Један од изнесених „узрока“ који су тобоже покренули револуцију у Русији било је повлашћено свештенство, тако да се „народни гнев“ излио на њих – „паразите“ и „нераднике“. Али питање је шта једно друштво очекује од свештеника и како се њихов „посао“ вреднује као приређивачки или обрнуто као „паразитски“. То зависи од идеала које је једно друштво изабрало и поставило их себи за циљ. Ако једна шира политичка заједница свој програм оверава и усмерава га еванђелским идеалима онда свештенство по суштини програма те државне власти улази у повлашћени статус, и добија награду за свој учинак који је од огромне користи за ширу заједницу.
Ово ваше питање је испровоцирано крахом наше новије државе и свих њених социјалних и економских програма, пре свега оних идејних, са којим наше свештенство није захваћено, барем у том директном смислу. Недавно, огромна већина нашег народа је ради утопијских политичких опредељења оставила свештенство (а са њим и Цркву) на њихово изумирање само по себи. Наравно, то је могао да замисли само онај који уопште није познавао суштину Цркве и да она у том свом крајњем суштинском смислу не може да буде уништива. Наше свештенство је изградило систем самоиздржавања, и то на реалним библијским принципима, како Старог тако и Новог Завета: „они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником деле“ (1Кор. 9, 13) . То право никада није било одузето нити ће оно бити све докле је Цркве. Квалитет самоиздржавања у принципу остао је исти (не ретко праћен понижавањима) , али је због поменутог краха државних програма – тог хистерично обећаваног богоборачког економског раја на земљи, дошло до овог упадљивог издвајања свештенства из општег народног стандарда, где сада обманути и понижен народ због наглог oсиромашења, а са њим притајеног реваншизма и љубоморе сада често напомиње. То је највећа истина овог нашег разговора. Није се свештенство толико обогатило колико је народ осиромашио, али опростите, морамо да признамо, да се то десило најмањом кривицом Цркве и њених институција. Не бојим се да кажем да сe сада показује та Божија правда која је и награда за изнешен крст служења Цркви у оним ненорамлим и исповедничким условима терора комунизма, којег су те исте шире народне масе подржавале а често и спроводиле.
Кажете да се свештенство, монаштво и архијереји оптерећују тражењем начина само како да се заради. У принципу они то већ 60 година раде, еда ли би како финансисјки потркрепили своје институције; пре свега школство, које се издржавало једино из личних финансијских извора и скромног маркетинског умећа. Црква је преживела тежак економски ударац када јој је бесправно одузета огромна имовина, и ресуорси који су били неопходни за њен нормалан унтрашњи живот. Иронично је да се сада подижу речи подрозења према неадекватним, или боље речено привременим финансијским операцијама црквених институција, док још увек бесправно, комунистичком отимачином и неправдом, неко други експалитше њена имања и ресоурсе. Данас све чешће чујемо да је народ сиромашан, правећи га неком жртвом само пред потребама цркве, и поред те чињенице да је већина народа заједно са богоборачком влашћу радила на томе да финансијском изолованошћу „осуди Бога на смрт“, избегавајући онај брутални бољшевички метод који се јасно показао као контрапродуктиван.
Нема сумње да и данас, у нешто бољим временима, начин зараде за СПЦ остаје исти, и да она са неким разлогом није способна да искористи овај „моментум“ па да заједно са државом уреди један финансијски систем подржке свом свештенству, тако што би оно свој фокус делатности из те често понижавајуће борбе за финансијски опстанак својих породица, са више жара и елана устремило на свој оргинални позив ширења Еванђеља, т.ј. мисионарење. Потреба за еванђелским пастирством у нашем народу је без сваког претеривања „апостолски изазов“! Такав је изазов зато што процентуалност црквености (a не „религиозности“) једва превишује неколико процената наше нације, а са неким разлогом, о ироније, се све мање либи да јавно каже како је она „Православна“. Ако свештенство не искористи ове искрене покрете народа који се руководи жељом за упознавањем виших хришћанских идеала, и остави их судбини неког „самообразовања“, и продужи да ове нормалније услове за своју делатност третира као оне старе, ода ће се суочити са огромним последицама. Тим природним и каузалним процeсом једног дана ће завршити само као бездушни требоисполнитељи, а реч реч „треба“ носи свој корен од прасловенске речи „требишче“ што значи жртвеник, а сигурно је да богобојажљиви православни свештеници не желе да се понашају као многобожачки жреци.
Што се тиче монаштва питање је коплексније. Један од три завета којима се монах обавезује јесте апсолутно сиромаштво. Бојим се да у СПЦ појам манастира и монаха није свуда правилно схваћен. Ми градимо великолепне „манастире“ који немају ни једног монаха, или опет имамо већину манастира у којима уопште не постоји канонско општежиће са учвршћеним богослужбеним кругом који гарантује тај потпуни излазак из „овог века“. Ако је данас монах изложен свету и чак парохијским обавезама, он је изложен сујети и стварима од којих се одрекао и постао монах. Кад данас видимо монахе у скупим аутомобилима са пропратним cyber и мобилним методама комуникације јасно је да то више није њихова лична духовна криза, него ширих размера; посебно урачаунавајући тај факт да виша црквена власт канонски управо долази из таквих кругова – где постоје монаси без иједног проведеног дана у манастиру, али за задовољеном академском спремом разних теолошких факултета ван монашких заједница. Црквена власт би требала да се забрине за монахе који су препусштени сами себи и шећкају се ван манастира опасно иложени стварима „овог века“, које постају претешке и за нас којег се уопште никаквим заклетвом нисмо одрекли. „Усамљеник“ (монах) који није препуштен духовној и материјалној брзи општежића сигурно је да ће да скита по овом свету и тражи начине за материјални опстанак, који могу да буду и компромитујући.
Епископи по тој својој служби нису иложени јурњави за новцем зато што он нормално долази раније установељеним црквеним каналима који су Уставом замишљени да издржавају епархију и архијереја. Тешко је порећи да неки архијереји и поред тих законских финансијских путева траже и друге начине да се дође до тог новца, али тога је било и увек ће бити. У принципу архијереј није приватни власник свих удобности које он ужива него епархија; и ако ми данас видимо епископа да се вози у скупљем аутомобилу (најчешћа замерка) треба да се сетимо да је он некада вожен и у најскупљим кочијама са њбољим коњима. Мислим да се теденциозно преувеличава нешто што је одувек било присутно у служби епископа једне епархије. Да ли је то еванђелски и теолошки оправдано о томе може да се поведе полемика од које се сада ја намерно уздржавам.
Дух материјализма као духовни проблем удувек био присутан у Цркви, почев још од Јудиног среброљубља за којег су сви знали али ћутали, иако још нису знали да ће он бити издајник. Свештенички позив сам по себи не спасава, и носиоци свештенства си чак више изложени духовним изазовима као и падовима, и оно никада није било поштеђено овог опасног утицаја духа „овог века“. Претерано фокусирање на зараду новца у запостављању пастирства и духовништа јесте огроман проблем са којим се наша црква сусреће, али мотиви нису неке личе природе колико су били испровоцирани ненормалним условима у којима је СПЦ до неавно живела.
Остаје питање на које мора да се одговори: Да ли је наша црква свесна историјске одговорности да није остало много времена да се направи реорганизација тог диоста остено коруптираног „људског естаблишмента“, и да усресреди свој поглед на мисионарско прихватање мноштва људи који све више и више траже Истину. Ако нашим пастирима и даље буде основна преокупација материјални опстанак а не реална правосалвна едукација народних маса, слободно можемо да кажемо да неће сносити неку велику кривицу, него углавном више црквене власти које нису биле способне да искористе позитивни моментум у односу на државну власт, и реше тај горући проблем званичним социјалним путевима. Ако наши пастири буду способни да приме шире народне масе и на литургички здравим основама задрже их при Цркви, нема сумње да ће утицај Цркве бити већи и популарнији (законитим лобирањем) , и са могућим добрим одговорима за материјално издржавање свештенства, да би оно са друге стране усресредило своју делатност само на ширењу и учвршћивању Еванђеља Христовог.
Морални препород нашег народа је једини начин за његов опстанак и то морају заједно да озбиљно схвате црква и држава.
Мислим да је ово питање је комплексније од самог назирућег духа осуде које оно само по себи „између редова“ носи.
Ваш
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *