Drugačija suština

Pitanje:
Poštovani, zamolila bih Vas za mišljenje o mojoj situaciji. Još kao jako mala bila sam nesklona svojoj porodici, nisam bila srećna sa njima i maštala o tome kako imam drugu porodicu, veliko sagrešenje iako još uvek nisam bila svesna greha. Kako sam odrastala počeo se javljati osećaj da sam drugačija, drugovi iz raѕreda su se drugačije odnosili prema meni u odnosu na ostale devojčice iz nekog raѕloga, mislim bili su fini ali na uzdržan način. U srednjoj sam se puno ѕatvorila, dok su druga deca iѕlazila ja sam ostajala kod kuće i čitala, imala sam par dobrih drugarica, koje su mi puno ѕnačile ali sam u suštini bila tu da ih posavetujem i pomognem, dok je u meni živelo nešto drugo, nije me interesovalo ni ko se je sa kim smuvao, ni ko je šta uradio, ko šta rekao, u društvu sam uglavnom ćutala što je stvaralo drugima neprijatnu tišinu. Sa porodicom i tada nisam bila bliska, nisam želela da budem sa njima, gušilo me je to malo mesto gde je tako očigledno da se ne povinuješ prirodnom sledu stvari. Sa dolaskom na studije moj je život postao bolji, imala sam slobodu da budem onakva kakva jesam sa svim svojim manama bez da neko na to poklanja previše pažnje. Izuzev u trenucima poput ovih, koji se mahom dešavaju kada prebrodim neki naporni period ili postignem veći uspeh, sve je podnošljivo. Odjednom taj jaz između mene i okoline postane ogroman, pritisne me taj teret toliko da ne mogu da pričam koliko mi je teško, nemojte misliti da ovo iz mene govori moja uobrazilja, ja bih najviše volela da se ne osećam ovako kako se osećam i da mogu da delam kao svi ostali ljudi. Kao da ću celog života živeti u raskolu sa samom sobom i svetom, pokušavajući da dobro odglumim da sam deo priče. Moje jedino uporište je u Bogu i u meni, a u ovakvim trenucima gubim svaki oslonac i samo posmatram svet oko sebe i ne mogu da ga prepoznam u sebi. Kako dalje? Pokušavala sam da se promenim, mada sve je to delovalo kao laganje sebe, kao primoravanje i mučenje sebe na stvari koje ne volim a sve zarad toga da bih ispunila očekivanja koja se nameću. Međutim postoje trenuci kada osećam da ja pripadam ovde, da mogu puno toga da ostvarim na ovom svetu, da imam snage i volje hiljadu čoveka i da mi nikakav rad ne pada teško. U principu rad me i održava, kad ostanem sama sa sobom, krenem da razmišljam i tu nastaju problemi. Samo molim Boga da mi da snage da izdržim sve ono što me čeka, da me moja sopstvena priroda ne proguta. Teško je boriti se ovako kad znam da ni sa kim ne bih mogla da podelim nemir koji nosim u sebi, kad ѕnam da me niko ne poznaje onako izistinski. Možda je ovo moj usud, možda sam greška prirode a ipak moram da ostanem u sopstvenoj koži
Mirjana


Odgovor:
Draga sestro, Imam utisak da se većina ljudi oseća nekako slično tome, samo to žive na neki svoj, drugačiji način. Naime, nikome od nas ovaj svet, javno ponašanje ljudi oko nas i sredina u kojoj se nalazimo, ne odgovaraju sasvim. Stoga ne vidim neki poseban problem u tome, osim što bih rekao da je upravo to tvoj krst, koji ti je Gospod podario da ga nosiš. A svako od nas ima svoj krst, koji odgovara njegovim sposobnostima. Mislim da će vremenom sve doći na svoje mesto i da ćeš biti srećna i zadovoljna. A dotle, vežbaj se da voliš ljude ali da se ne uzdaš u njih. Od Boga ti svaku pomoć i blagodat želi, o.Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *