Другачија суштина

Питање:
Поштовани, замолила бих Вас за мишљење о мојој ситуацији. Још као јако мала била сам несклона својој породици, нисам била срећна са њима и маштала о томе како имам другу породицу, велико сагрешење иако још увек нисам била свесна греха. Како сам одрастала почео се јављати осећај да сам другачија, другови из раѕреда су се другачије односили према мени у односу на остале девојчице из неког раѕлога, мислим били су фини али на уздржан начин. У средњој сам се пуно ѕатворила, док су друга деца иѕлазила ја сам остајала код куће и читала, имала сам пар добрих другарица, које су ми пуно ѕначиле али сам у суштини била ту да их посаветујем и помогнем, док је у мени живело нешто друго, није ме интересовало ни ко се је са ким смувао, ни ко је шта урадио, ко шта рекао, у друштву сам углавном ћутала што је стварало другима непријатну тишину. Са породицом и тада нисам била блиска, нисам желела да будем са њима, гушило ме је то мало место где је тако очигледно да се не повинујеш природном следу ствари. Са доласком на студије мој је живот постао бољи, имала сам слободу да будем онаква каква јесам са свим својим манама без да неко на то поклања превише пажње. Изузев у тренуцима попут ових, који се махом дешавају када пребродим неки напорни период или постигнем већи успех, све је подношљиво. Одједном тај јаз између мене и околине постане огроман, притисне ме тај терет толико да не могу да причам колико ми је тешко, немојте мислити да ово из мене говори моја уобразиља, ја бих највише волела да се не осећам овако како се осећам и да могу да делам као сви остали људи. Као да ћу целог живота живети у расколу са самом собом и светом, покушавајући да добро одглумим да сам део приче. Моје једино упориште је у Богу и у мени, а у оваквим тренуцима губим сваки ослонац и само посматрам свет око себе и не могу да га препознам у себи. Како даље? Покушавала сам да се променим, мада све је то деловало као лагање себе, као приморавање и мучење себе на ствари које не волим а све зарад тога да бих испунила очекивања која се намећу. Међутим постоје тренуци када осећам да ја припадам овде, да могу пуно тога да остварим на овом свету, да имам снаге и воље хиљаду човека и да ми никакав рад не пада тешко. У принципу рад ме и одржава, кад останем сама са собом, кренем да размишљам и ту настају проблеми. Само молим Бога да ми да снаге да издржим све оно што ме чека, да ме моја сопствена природа не прогута. Тешко је борити се овако кад знам да ни са ким не бих могла да поделим немир који носим у себи, кад ѕнам да ме нико не познаје онако изистински. Можда је ово мој усуд, можда сам грешка природе а ипак морам да останем у сопственој кожи
Мирјана


Одговор:
Драга сестро, Имам утисак да се већина људи осећа некако слично томе, само то живе на неки свој, другачији начин. Наиме, никоме од нас овај свет, јавно понашање људи око нас и средина у којој се налазимо, не одговарају сасвим. Стога не видим неки посебан проблем у томе, осим што бих рекао да је управо то твој крст, који ти је Господ подарио да га носиш. А свако од нас има свој крст, који одговара његовим способностима. Мислим да ће временом све доћи на своје место и да ћеш бити срећна и задовољна. А дотле, вежбај се да волиш људе али да се не уздаш у њих. Од Бога ти сваку помоћ и благодат жели, о.Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *