DOGMATI I RAZUM

Prep. Justin Popović

DOGMATI I RAZUM
 
Odnos dogmata prema ljudsksm razumu determinisan je njihovom obostranom prirodom i svojstvima. Dok su dogmati po prirodi božanske istine sa božanskim svojstvima večnosti, beskrajnosti, neizmenljivosti, dotle je razum ljudski po prirodi – tvaran, sa ljudskim svojstvima relativnosti, ograničenosti, izmenljivosti. Osim toga, u svojoj empiriskoj danosti razum ljudski proniknut je grehovnošću, te se sva njegova delatnost kreće u kategoriji greha. Posmatrani ma s koje strane, dogmati se uvek javljaju kao božanske istine, koje u svakom pogledu premašaju i prevazilaze razum ljudski. Nema dogmatske istine koja se može sasvim smestiti u čauru ljudskog ogrehovljenog razuma, te stoga nema dogmata, koji se može potpuno logički shvatiti, logički objasniti, logički obrazložiti. Stave li se pred razum ljudski bogootkriveni dogmati: o trojičnosti, o ovaploćenju, o krstu, o vaskrsenju, o večnom životu, o svetoj Bogorodici, i blagodati, o prvorodnom grehu, o Strašnom sudu, ili ma koji drugi, – on neće biti u stanju da prodre u tajanstvenu prirodu nijednoga od njih. Pošto nam je Bog darovao blaga, veli sveti Zlatoust, koja prevazilaze ljudsko shvatanje, On s pravom zahteva od nas veru. Svi naši najvažniji dogmati tuđi su umovanju (ερημα λογυσμων) i dostupni jedino veri (πιστεως εχεται μονυς). Na primer: Bog je nigde i svuda. Šta je neshvatljivije za razum od ovoga? I u jednom i u drugom ima mnogo neobjašnjivog. Bog se ne zatvara mestom, i u Njemu nema mesta. On niti je postao, niti sebe stvorio, niti otpočeo postojati. Kakav razum (ποιος λογισμος) bi primio ovo, kada ne bi bilo vere? I zar ne bi to izgledalo smešno? A nemati kraja (τελος), – zar to nije teže od svake zagonetke? Bog je bespočetan, nerođen, neopisan i bezgraničan, – i to je takođe nepostižno umu (απορον). Ili, možda bi se mogla objasniti umom (λογισμω εξετασαι) bestelesnost Božja? Rasmotrimo. Bog je bestelesan. Šta je to: bestelesan? Jedna gola reč; razum (η εννοια) ništa ne izvlači iz nje, i ništa ne zamišlja. Kada bi išta zamislio, on bi prešao veštastvenom, onome iz čega se obrazuje telo. Znači, kada usta govore o bestelesnom, razum ne pojima o čemu ona govore (ουκ οιδε δε η διανοια τι λεγει), ili pojima samo toliko da bestelesno – nije telo… Ili još: Božjoj prirodi je nesvojstveno zlo; ali svaki biva dobar jedino po svojoj volji; sledstveno, zlo je svojstveno Božjoj prirodi. Ali to je nemoguće reći; sačuvaj Bože! I još: da li Bog ima biće po svojoj volji (θελων) ili protiv svoje volje (μη θελων)? Ali i to je nemoguće reći. Opet: ograničava li Bog vaseljenu ili ne? Ako je ne ograničava, onda ona Njega ograničava; ako je pak ograničava, onda je On bezgraničan po prirodi (απερως τη φυσει). Još nešto: ograničava li Bog sam sebe? Ako ograničava, znači: On je bespočetan ne u odnosu prema sebi već u odnosu prema nama; sletstveno, bespočetan je ne po prirodi. Tako, svuda dolazimo do protivrečnih zaključaka (πανταχου τα εναντια δει δουναι). Kakav mrak, i kako je svuda nužna vera (πανταχου πιστεςσ δει)! Jedino je ona čvrsta[1].
 
Pred svakim božanskim dogmatom razum ljudski stoji nemoćan; i ako je iskren, on mora svoj odnos izraziti priznanjem: ne razumem. Pobuni li se pak pred njihovom zagonetnom tajanstvenošću, oni postaju za njega besmislica i ludost, bezumlje i sablazan[2]. Nesposoban da shvati i razume dogmatske istine, razum ljudski time svedoči da je nesposoban biti njihov tumač i tvorac. Ograničen, relativan, izmenljiv, ogrehovljen, razum ljudski ne može stvarati bezgranične, apsolutne, neizmenljive, bezgrešne istine, niti ih shvatiti. One prerastaju njegovu kategoriju pojimanja i stoje nad njim. One sa svake strane prevazilaze njegove sile i sposobnosti. Suštinom svojom dogmatske istine su sakrivene u neispitanim dubinama mudrosti Božje, i, pokrivene pokrivalom božanske tajanstvenosti, žive u nepristupačnij svetlosti trosunčanog Božanstva, jer razum ljudski ne bi mogao izdržati blesak njihove sunčane božanske tajne. Kao što bi čovek ne samo oslepio već i uništio sebe, kada bi se približio sunčevim protuberancama, tako bi i razum ljudski uništio sebe, kada bi mogao nag prodreti u nadnebeske visine trojičnog Božanstva, gde bezbrojna sunca večnih istina plamte. Za put među njih, razum ljudski mora imati pokrivalo vere, i biti obučen u sveoružje evanđelskih dobrodetelji.
 
U samoj stvari, odnos razuma ljudskog prema dogmatima kao večnim. istinama Hristovim, determinisan je odnosom samoga Gospoda Isusa prema razumu ljudskom u njegovoj grehovnoj danosti. Šta Gospod Hristos uopšte traži od svakog čoveka kao uslov idenja za Njim? – Jedno, samo jedno: da se odreče sebe i uzme krst svoj: Ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče sebe (απαρνησασθω εαυτον) i uzme krst svoj, i ide za mnom.[3] i odreći se sebe znači: odreći se sebe u celokupnoj psihofizičkoj stvarnosti svoje ogrehovljene ličnosti, t. j. odreći se svoje duše, svoje volje, svoga razuma, svoga ja, svoga antropocentričkog, egoističkog zakona života i mišljenja. A čovek to postiže, kada samoodrečnim podvigom vere u Hrista raspne sebe grehu i svemu grešnom u sebi i oko sebe; kada umre grehu i smrti, da bi oživeo bezgrešnom i besmrtnom Gospodu Hristu.[4] Posebno pak, razum se odriče sebe, kada prestane smatrati sebe samobitnim tvorcem istine, merilom istine, vođom istine, i samoodrečnim podvigom vere preda sebe Gospodu Hristu, da mu On bude i tvorac istine, i merilo istine, i vođ istine. Čovek će sačuvati sebe za život večni jedino ako samožrtvenim podvigom vere izgubi dušu svoju radi Hrista, preda je Hristu, jer će je u Njemu ponovo naći, i to – obnovljenu, oblagodaćenu, obesmrćenu, ovekovečenu. Jer to je smisao Spasiteljevih reči: Ako ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je (ευρησει αυτην),[5] spašće je (σωσει αυτην),[6] sačuvaće je za život večni (εις ζωην αιωνιον φυλαξει αυτην).[7] Kada se čovek radi Gospoda Hrista odrekne sebe, svoje grešne duše, svoga grešnog razuma, svoga ogrehovljenog ja, on svega sebe poverava i predaje Gospodu Hristu, umire radi Gospoda Hrista, zrno ličnosti svoje saranjuje u Gospodu Hristu. I tada se u božanskim dubinama blagodati Hristove zrno čovečje ličnosti razjedinjuje, obezobličuje, raspada, razlučuje od svega grehovnog i smrtnog, oslobođava od egoističke otkinutosti i osame, umire za sve što je prolazno i grešno, i čovekoljubivi Gospodga oživljuje svojom besmrtnošću, ovekovečuje svojom večnošću, ispunjuje svojom istinom, i time osposobljuje da rodi mnogo božanskog roda. Jer to znače Spasiteljeve reči: Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši u zemlju ne umre, ono jedno ostane (αυτος μονος μενει); ako li pak umre (εαν δε αποθανη), mnogo roda rodi. Koji ljubi dušu svoju, izgubiće je; a ko mrzi dušu svoju u ovom svetu, sačuvaće je za život večni.[8] Drugim rečima, ako čovek ne omrzne grešnu dušu svoju, ako se samoodrečnim podvigom vere ne odrekne nje u njenoj grehovnoj realnosti, i ne preda je Gospodu Hristu, onda jedan ostane, sam i usamljen ostane, bespomoćan ostane u grehu svom i smrtnosti svojoj, besplodan i nerodan ostane sa svim umom i razumom svojim, sa svom voljom i delatnošću svojom. Ako li podvigom nadumne vere umre svome grehu, svome egoizmu, svome grešnom razumu, i svu sudbu svoju preda u ruke Gospodu Hristu, onda – mnogo roda rodi:sačuva sebe, dušu svoju, razum svoj za život večni, umnoži i pomnoži sebe beskrajnim brojem Hristovih savršenstava, pliromom života. Takva je nagrada za samoodrečni podvig evanđelske vere. Zato apostol Pavle, koji je na sebi samom iskusio sav tragizam i svu besmislenost čoveka i sveta bez Hrista, i podvigom nadumne vere poznao svu dubinu i širinu i dužinu i visinu ljubavi Hristove,[9] i otada sve smatrao za trice i štetu prema prevažnome poznanju Hrista Isusa Gospoda svoga, kojega radi je sve ostavio,[10] – propoveda, da je dužnost hrišćana, da porobljuju „svaki razum na poslušnost Hristu (παν νοημα εις τιν υπακοην του Χριστοθ).[11] Predavši sebe Gospodu Hristu, i živeći u Njemu i Njime, čovek postaje sutelesnik Hristov,[12] eternizira dušu svoju, stiče „um Hristov“, po smelom tvrđenju velikog Apostola: Mi um Hristov imamo (ημεις νουν Χρστου εχομεν),[13] t. j. um hrišćana se u bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi, na neki neizrečeno tajanstven način po dejstvu blagodati, sjedinjuje sa umom Hristovim, i tako osposobljuje za poznanje Hristovih božanskih istina. Ovo blagodatno poznanje večnih božanskih istina, oličenih i datih u bogočovečanskoj ličnosti Gospoda Isusa, prirodna je posledica blagodatnopodvižničkog života u Crkvi Hristovoj. Mi verovasmo i poznasmo (ημεις πεπιστεθκαμεν και εγνωκαμεν) da Si ti Hristos, Sin Boga živoga,[14] izjavljuju Apostoli Gospodu Hristu, i time jednom zasvagda određuju odnos između vere i znanja, i postavljaju novozavetno pravilo o veri kao sredstvu poznanja večnih istina, otkrivenih Gospodom Hristom. Ali i u tome čudesnom procesu blagodatnog udubljivanja saznanjem u večne istine Hristove čovek apostolske vere u smirenosti svojoj dragovoljno se poverava rukovodstvu Crkve, njenom svetom, sabornom, apostolskom, nepogrešnom razumu. Preobražen Hristovom verom, čovek uviđa, vidi i priznaje, da je saborno, bogočovečansko saznanje Crkve jedini nepogrešni vođ za njegovo saznanje kroz bezdane dubine i nedogledne visine božanskih istina Hristovih. I što više blagodaću Božjom i evanđelskim podvizima svojim ponire u neiskazano bogatstvo mnogorazlične premudrosti Hristove, složene u Crkvi,[15] utoliko većma raspoznaje neispitljivu tajanstvenost njene suštine, i zajedno sa Apostolom smireno priznaje: Sada vidimo kao kroz staklo u zagonetci (δι εσοπτροθ εν αινιγματι)[16]. Takva je priroda božanskih istina dogmatskih: ma koliko blagodaću Božjom čovek ušao u njih, nikad ih ne može do dna ispitati, saznati, jer on uvek ostaje u granicama svoje ljudske prirode, u kategoriji čovečjega, a one – iznad svih granica, u svojoj božanskoj beskrajnosti, večnosti i neispitljivosti. I Hristov čovek se, sa blaženim osećanjem nebeske radosti, pridružuje Apo?tolu, koji kliče: 0 dubino bogatstva i premudrosti i znanja Božjega! kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putevi![17]
 
Vera nikada ne gubi karakter vere; ona ostaje verom i u ovom i u onom svetu, jer je njen predmet – beskrajni, beskonačni, večni Bog i Gospod, sa svima svojim neiskazanim i bezbrojnim savršenstvima. Na kraju svih krajeva, Bog uvek ostaje tajna, večita tajna i za najsavršenije blagodaću Božjom saznanje ljudsko i razum ljudski. Tajna Božija nikad ne prestaje biti tajnom, zato i vera ljudska nikad ne prestaje biti verom, već uvek ostaje, i u večnom životu ostaje. To svedoči Apostol, govoreći: A sad ostaje (μενει) vera, nada, ljubav, ovo troje[18], što znači, one ostaju i nikad ne prestaju,[19] ni u ovom ni u onom svetu, jer stalno ostaju i nikad ne prestaju svete božanske istine i tajne, koje sačinjavaju iredmet vere naše, ljubavi naše, nade naše. Vera, ljubav i nada javljaju se i u ovom i u onom svetu kao glavne sile preporođene ličnosti čovekove, pošto je trosunčani Gospod obučen u takve beskonačne i neiskazane tajne, da uvek ima premnogo razloga, da se i u večnom životu odnos hristočežnjivih članova Crkve normira verom, ljubavlju i nadom.
 
Večne dogmatske istine su predmet vere; a vera je podvig koji obuhvata svu ličnost čovekovu, pa samim tim i razum čovekov, Vera je time vera, što večne dogmatske istine Evanđelja pretvara u život čovekov. Sve evanđelske dobrodetelji, na čelu sa verom, jesu nebeski hleb večnoga života, kojim hraneći se, čovek obeskonačuje sebe, osvećuje sebe, obesmrćuje sebe, oblagodaćuje sebe, usavršava sebe do krajnjih granica svoje bogolikosti. Pri tome, i sam razum, kao organski deo čovekove bogolike ličnosti, dobija svoju dubinu i širinu i visinu. U tom procesu usavršavanja sebe blagodatnim podvizima evanđelskim, dogmati kao večne božanske istine postaju normativna i regulativna načela celokupnog života čovekovog, a time i celokupne mislene delatnosti njegove. Blagodatni život čovekov u Crkvi neminovno postaje izvorom blagodatnog poznanja večnih istina dogmatskih. Doživljujući ih kao suštinu svoga života, čovek postiže njihovu istinitost, i neophodnost, i spasonosnost za ljudsku ličnost uopšte. Pritom se može postaviti evanđelsko načelo i pravilo, evanđelski kategorički imperativ: Tvori, da bi poznao. Jer to je smisao Spasiteljevih reči: Ako ko hoće njegovu (t. j. Boga Oca) volju tvoriti (το θελημα αθτου ποιειν), doznaće (γνωσεται) je li ovo od Boga.[20] Sve što je Hristovo – ostvarljivo je, ovaplotljivo je. Jer u Gospodu Hristu nema ničeg apstraktnog, ničeg irealnog; njegova je jedinstvenost u tome, što je On ovaploćeni Bog i što su u Njemu kao takvom ovaploćene sve božanske istine. A pošto se ovaplotio Bog, i sa Njim sve božanske istine, to znači sve su one ostvarljive, ovaplotljive u sferi ljudskog života, i to u granicama vremena i prostora. 0 tome svedoči ceo Novi Zavet i sva istorija Crkve Hristove.
 
Pretvarajući blagodatnim podvizima večne dogmatske istine u svoj život, Hristov čovek postupno ulazi u razumevanje ovih istina, ali uvek pod rukovodstvom svetog i sabornog razuma Crkve vaseljenske. Pritom, sasvim prirodno: poznanje sledi iz vere; vera kao način života i mišljenja postepeno vodi iz znanja u znanje. Ali što više raste u blagodatnom razumevanju dogmatskih istina, podvižnik vere se sve više i više učvršćuje u ubeđenju, da je Otkrivenje – Otkrivenje, a ne znanje.
 
Ovakvo gledište na odnos između dogmata i razuma, vere i znanja, nalazi svoju punu potvrdu u učenju svetih Otaca i Učitelja Crkve. Tako, sveti Kiril Aleksandriski rasuđuje o tome: „Nužno je verovati, da bi se razumelo. A što se istine božanske primaju verom, iz toga ne sledi, da se valja potpuno otkazati njihova proučavanja, nego se pre treba starati, da se uzdignemo bar do onog ne sasvim jasnog razumevanja ovih istina, za koje Apostol veli: vidim kao kroz staklo u zagonetci. Stoga dobro čine kada tvrde, da ne treba najpre poznati pa onda verovati, nego stavljajući prvo veru, znanje među na drugo mesto. Jer znanje sledi za verom, a ne prethodi joj, „o rečima: aщe ne uverite, niže imate razumeti“ (Is. 7, 9). Prosta i neradoznala vera na taj način sačinjava neku vrstu temelja, na kome se posle već zida znanje, koje nas malo po malo privodi u meru rasta Hristova i u čoveka savršena i duhovna „[21] Tako gleda na odnos između vere i znanja i blaženi Avgustin: „Verujemo, da bismo poznali; a ne znamo, da bismo poverovali“.[22] Znanje o Bogu raste sa verom u Boga. Ukoliko čovek blagodatnim podvizima napreduje u veri, utoliko napreduje u poznanju predmeta i istina vere. Sveti Zlatoust blagovesti: „Verom se stiče znanje o Bogu (δια της πιστεως η γνωσις), i bez vere nemoguće je poznati Ga.“[23] Pri tome vera je kriterijum (κριτηριον) znanja o Bogu i božanskim dogmatima.[24] Po Tertulijanu, vera prethodi znanju, jer „upućuje razum dostignuću istinitog znanja“.[25] Naglašavajući nedomislimost mnogoga u učenju o Svetoj Trojici, sveti Vasilije Veliki vidi u tome razlog za što jaču veru u Nju, i piše protiv jeretičkog racionalizma Evnomijevog: „Ako sve budemo merili svojim razumom i pretpostavljali da ono što je nepostižno za razum, sasvim ne postoji, onda će propasti nagrada vere, propašće nagrada nade. Čime ćemo postati dostojni onih blaženstava, koja su nam pripremljena pod uslovom vere u nevidljivo, ako budemo verovali samo onome što je očigledno za razum?“[26] Kao produžujući misao svetog Vasilija Velikog, blaženi Avgustin veli: „Vrednost vere se i sastoji u tome, što ona veruje ne videvši. Jer šta je veliko u tome, ako ljudi veruju onome što vide, po misli samoga Gospoda, koji, izobličujući učenika, govori: яko videv mя, veroval esi; blaženi ne videšii, verovavše“.[27] Vera je ne stvar logičkih dokaza, već poverenja u Gospoda, kao najvišeg izvora svih istina vere[28]. Suština svih istika vere je pogružena u nevidljivo.[29] Onima koji veru uslovljuju dokazima razuma, sveti Kasijan veli: „Ti tražiš dokaza onome što je rečeno Bogom ? Ja ti ga dati neću. Bog je to kazao; Bog je to rekao; za mene njegova reč i jeste najviši dokaz. Dokaze ostavljam na stranu, kloneći se sporova; da bih verovao za mene je dosta znati samo Onoga koji govori. Vera mi ne dopušta da sumnjam u rečeno, ne dopušta da ga sudim. Zašto da istražujem na koji je način istinito ono što je Bog kazao, kada ne treba da sumnjam u istinitost onoga što je Bogom kazano“.[30] Razum je dužan da se prema božanskim istinama vere odnosi sa pobožnim strahopoštovanjem, jer Bog i sve što je Božje nesravnjeno prevazilazi naš razum.[31] Stoga je osnovno pravilo za razum ljudski pri tretiranju večnih dogmatskih istina: ne mudrovati više nego što valja mudrovati, nego mudrovati celomudreno (φρονειν εις το σωφροωειν) po meri Bogom dane vere.[32]
 
Dogmatika Pravoslavne Crkve, knjiga I, st. 35 – 43; Beograd 1980.
 


 
NAPOMENE:

  1. In Soloss. hom. 5, 3
  2. sr. 1 Kor. 1, 18, 23; D. A. 17, 18. 32.
  3. Mt. 16, 24; sr. Mk. 8, 34; Lk. 14, 26-27; Jn. 12, 24-26.
  4. sr. Kol. 3, 3-8; Rm. 6, R. 10-13; Gal. 2, 19; 6, 14.
  5. Mt. 16, 25
  6. Mk. 8, 35; Lk. 9, 24; Sr. 17. 33.
  7. Jn. 12, 25.
  8. Jn. 12, 24-25.
  9. sr. Ef. z, 18 -19.
  10. sr. Flb. 3, 7- 8.
  11. 2 Kor. 10, 5.
  12. sr. Ef. 3, 6.
  13. I Kor. 2, 16.
  14. Ji. 6, 69; sr. Ef. 4. 13; 1, 17.
  15. Ef. 3, 11.
  16. 1 Kor. 13. 12
  17. Rm. 11, 33
  18. 1 Kor. 13, 13.
  19. sr. 1 Kor. 13, 8; sr. sv. Nrinej,Contra hear. II,, 28, 3,
  20. Jn 7, 17.
  21. I n Joan lib. IV, s. 4; R. gr. t. 73, col 628 i 629
  22. In Joan tract. 40, n 9; sr. De lib. arbittr. lib. I, s, 2, n 4.
  23. In Phil. hom. 11, 2.
  24. Kliment Aleks, Strom. II, 4.
  25. Adv. Marcion. I, 2.
  26. Contra Eunom. Lib. II, n. 24.
  27. In Joan. Tract. 79, n. 1. Sr sv. Grigorije Niski: „Na veri u Gospoda Hrista kao na temelju zidamo načela života našeg i svakodnevnim upražnjavanjem u dobru čivimo sebi zakonom čiste misli i dejstva“. (De perfect. Christ. Form).
  28. Sr. Rm. 10, 17.
  29. Jevr. 11, 1; Rm. 8, 24; 2 Kor. 4, 18; 1 Petr. 1, 8.
  30. De incarnat., lib. IV, c. 6.
  31. Sv. Zlatoust, In Hebr., hom. 2, 1.
  32. Rm. 12, 3; sr. 1 Kor. 4, 6; Gal. 6, 3; Rm. 11, 23.

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *