Дилема и тескоба у срцу

Питање:
Благословите оче, Последњих неколико дана (можда и недеља) дешава ми се нешто што је у потпуности помутило моје срце, угасило моју снагу за служењем ближњима, и готово одузело сву моју храброст у обраћању Господу, Његовој пресветој Мајци и свима светима. Своје стање не могу назвати очајањем и чамотињом, али колико се само осећам далеким од благодати Божије! Нестала је топлина у срцу, изгубљено је осећање непрекидног ходања у присуству Божијем, а моја душа и читаво моје биће као да је сада подељено између неба и земље, и све ми је некако пусто, тескобно и досадно… Разлог због којег сам изгубио благодат (ако је то била благодат, а свим срцем осећам да јесте – „по плодовима њеним“) , јесте заљубљеност у жену. Осећам се као да сам своје срце, које је престо Божији, сада уступио неком другом – и то створењу уместо Створитељу… Напустио сам Господа својевољно, окренуо се од лица Његовог и пожелео брак и породицу у свом животу, и сада ми је читаво биће смућено већ данима; осећам и верујем да ми је и поглед замућен због одсуства оне благодатне топлине која ме је испуњавала добрим мислима и зељама, и која ме је неуморно подстрекивала и снажила на служење породици, колегама и ближњима без наметљивости, у унутрашњем миру и тишини, знајући да је Господу угодно да то радим из љубави према Њему, без жеље за похвалом међу људима. И заиста, Богу хвала, чистог срца осећам да је било тако. Шта да радим, оче? Последњих 7 година живим без девојке, без потребе за женом у свом животу; осећао сам се као неко ко је пронашао онај бисер из Јеванђељске приче и све оставио и продао ради њега, и постао срећан као нико на земљи. А сада… као разапет између неба и земље, узалуд покушавам да вратим оно осећање због којег је из мог срца излазила непрекидна песма захвалности Богу, песма тихе молитве и славословља. Хвата ме страх од сусрета са том девојком, сав се помутим и пожелим да побегнем далеко; а са друге стране, желео бих је поред себе, као своју жену, у мирном и богоугодном животу. Помозите ми, оче, Христа ради. Помолите се Богу за мене, да ме он просветли шта је Њему угодно да учиним. Јер сада немам храбрости ни да одем, ни да разговарам са њом; а моја молитва је изгубила смелост и снагу пред Господом. Збогом и свако добро.
Н.Н


Одговор:
Драги, Изгледа да си ти на добром путу и не мислим да је некаква твоја грешка у питању, јер нема ништа необично у томе што ти се догађа. Напротив, Господ жели да те и даље води путем спасења и зато ставља пред тебе одлуку и задатак који треба да решиш. Међутим, из твог писма ми изгледа као да би желео да избегнеш одговорност одлуке.
Треба се бринути о томе шта је Божија воља и треба је поштовати, али то не значи постати у било чему пасиван и препуштати се. Господ жели свесне и одговорне сараднике, здраве људе, а не размажену децу која чекају да их неко мази и доноси одлуке за њих. Не може се ни једно искушење избећи пасивним ставом и чекањем да оно само од себе прође. Господ жели да ми слободно, свесно и одговорно доносимо праве и добре одлуке, а Он сам нам у томе помаже.
Свакако да си читао у Светом Писму да је Господ створио човека, мушко и женско, рекавши: „Није добро да човек буде сам, да му начиним друга према њему… И Господ створи жену од ребра које узе Адаму, и доведе је к Адаму. А Адам рече: сада ето кост од мојих костију и тело од мога тела. Нека јој буде име жена (човечица) јер је узета од човека. Зато ће оставити човек оца свога и мајку и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.“ (1. Мојс. 2, 18-24.) Треба донети одлуку, а не чекати да неко други одлучи у твоје име, или да те расположење и осећања „терају” на ово или оно, било да је то неко искушење или неко добро и богоугодно дело. Јер ако то није наша одлука, већ последица стања у коме се налазимо, или благодати Божије, каква је онда наша заслуга у томе? Каква је духовна корист? Никаква.
Обзиром да живиш у свету, да ниси монах и да немаш духовника коме би се поверио у свакодневним искушењима, ти мораш сам, уз помоћ Божију да донесеш одлуку о начину свога живота. Шта год да изабереш, било породицу, самоћу или монаштво, имаћеш (као и сви ми) разних искушења која су неопходна ради духовног узрастања. Свако искушење захтева одлуку, а одлука акцију.
Ако у нашој одлуци има доброг и здравог, Господ ће нам бити помоћник и покровитељ и никакав проблем неће бити нерешив. Па чак и ако човек погреши, Господ га избавља када човек схвати и покаје се. Зато се не треба се ни мало бојати одлуке, треба само бити спреман за прихватање своје личне одговорности и свих њених последица.
Поздравља те
о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *