Детаљност приликом исповести

Питање:
Помаже Бог, Поставила бих једно питање везано за исповест. Опростите ми молим вас ако је саблажњиво, и ако вам се учини да није за јавност не морате га објавити. У неким упутствима за исповест сам прочитала да не треба претерано детаљисати у вези неког греха, а са друге стране ми се након исповести често чини да нисам довољно детаљно нешто рекла, да сам нешто пропустила или да сам рекла тако да можда изгледа другачије него што се заиста догодило, па после исповести често имам мање мира него пре тога јер се оптеретим разним детаљима чак и када су „мањи“ греси у питању. Међутим, сада ме конкретно мучи проблем везан за један већи грех. Наиме, крстила сам се пре пет година и од тада се редовно причешћујем, исповедам и живим у уздржању (са момком, нисам још увек удата) . Пре крштења сам буквално била роб телесних страсти, а нарочито рукоблуда, да бих постепено уз Божију помоћ, некако са муком успела да се тога ослободим. Пре извесног времена сам нажалост пала у једно веће искушење блудних помисли које су толико биле јаке и којима сам се без опирања препустила да је свега неколико (додуше свесних) додира произвело тренутни телесни надражај за мало сличан оном који се доживи приликом „класичног“ греха рукоблудниства (класичног у медицинском смислу, јер је, свесна сам, са духовне тачке грех све једно грех) . Када сам отишла свештенику да се исповедим, поред осталог, конкретно за ову ствар (да не бих саблажњвала детаљношћу) рекла сам „да сам се препустила јако интензивним блудним помислима, и да је скоро дошло до греха телесног самозадовољавања“ (процењујући да је то „скоро“ један степен телесне насладе који се можда не изједначава у потпуности са грехом рукоблуда) . Очима мене саме од пре пет година (с обзиром да ми је свака врста насладе тог типа била потпуно нормална) , овако нешто тада и не бих регистровала као „нешто посебно“. Међутим сада када се трудим колико могу да отргнем то старо са себе, плаши ме да сам умањила тај свој грех на исповести, процењујући својим сопственим огреховљеним разумом тежину тог греха, и да Бог можда види наше грехе (мерене Божјим метром) у њиховој правој мери, која се овог пута можда разликује од моје мере за тај грех. Страшно сам се оптеретила тиме (а то ми се редовно дешава након исповести и за друге „мање“ ствари) , па сам у недоумици да ли да опет одем да исповедим ту исту ствар (на критичнији начин) , јел сам у страху да ће то, поготово ако је смртни грех, остати као да је неисповеђено. Опростите још једном.
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Грех није нешто што је „замрзнуто“ у времену, што треба до танчина испитивати, анализирати и процењивати. Ако то чинимо, ми грех „оживљавамо“ и дајемо му нове потстреке (енергије) . Због тога се наш непријатељ често труди да нас кроз разне помисли и размишљања задржи везане за одређене слабости и грехе. Ако не може да нас одврати од покајања, он нас онда држи у размишљању о томе и на тај начин нас опет везује. Немир, који осеħаш након исповести, то јест, након психичког, рационалистичког напора да умом својим нађеш праву реч и праву меру, јесте сигуран знак да те непријатељ поткрада. Узима ти плодове покајања. А све је то непотребно. Једино што је важно јесте: пазити да кроз наше размишљање, кроз идеје, представе и догађаје, у нас не уђе одређено осеħање и расположење, које може, као какав клизав терен, да нас увуче у грех. Пазити на своја осеħања која се хране мислима, јесте један од најважнијих задатака Хришħанина. Зато Премудри Соломон каже: „Сврх свега што се чува – чувај срце своје“! (Приче 4, 23.) и „Пригни срце своје разуму“! (Приче 2, 2.) Чему би служиле толике рационалне анализе? Зар ми можемо тачно и прецизно измерити духовне ствари? Шта год рекли, то за наш разум неħе бити довољно добро. Сви ми грешимо сваки дан и много пута. Нико није савршен. Ако би смо анализирали све велике и мале ствари, не би смо имали времена да се покајемо. Зато, размишљај у границама у којим можеш да пружиш себи довољно разлога за одлуку да избегаваш свако зло. То је довољно. Труди се да очистиш срце – осећања и запамти да она зависе од наших размишљања. Труди се да говориш и делаш из чистог срца, које штити здрав разум. Остало препусти Богу. Брини се о свом срцу – осећањима, да се у њих преко разних мисли не увуче страх, страст и грех. Брини се да омрзнеш грех, да вољом својом будеш далеко од њега. Моли се Богу и буди захвална за све што ти је дао. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *