Депресија, очајање

Питање:
Толико имам питања за Вас, пошто се налазим у духовно тешкој ситациј. Знам да није практично да се неколико питања нађе у једној теми, ни за Вас, а ни за нас који пратимо овај форум, те ћу покушати да будем прецизна, а моје питање зажето. Медицина би ово назвала депресиојом, а објашњење би било, нарушена равнотежа неуротрансмитера у мозгу……..а ја се питам да ли је то само други назив за очајање. Ја не знак како наша Црква то објашњава и како да се боримо против овог потпуног ништавила. Нисам толико дугу у Цркви, моји родитељи и преци јесу Православци (у смислу крштени су) , али моји родитељи никад нису придавали пажњу духовности. Крстила сам у 18. години на личну иницијативу, а од своје 20. године постим све велике постове. И сада гледано из ове перспективе, била бих лицимер кад бих рекла да сам Хришћанин, а исто тако била бих лицимер кад бих рекла да нисам. Обузме ме велики стид када сам у присуству оних који су заиста верујући, а исто тако „видим“ напредак од када се интезивније интересујем за духовност и увиђам да једностано не постарам свет исто. Оно што ме јако гуши је што сам обседнута претераном бригом или страхом који ме паралише, и ништа више не могу да радим, јер мислим да је безвредно, да ја нисам способна или достојна истог и да ће све то да ме уведе у још само већи грех. И ту је стално притисак родитеља и иниситриање на сварању материјелног добра, и потпуног неразумевање за моје потребе. А мене материјално заиста не интересује, сем онолико колико ми је потребно. И онда ту налиазим на придике како сам ја безвредна и како су сви други бољи од мене. А ја се тек ту нађем у раскораку јер не знам како да се поставим, Господ каже „Поштуј оца свога и матер своју.“ Некад сам била брилијантан ђак, али све се то наједном спушило у воду, јер се ја осећам безвредна, неспособна и недостојна.Не зато што сам изгубила интерес, напротив заиста мислим да Црква и наука иду зајено како је то лепо описао владика Николај у својој беседи „о вери и мраку“. Све ово ме лагано убија, јер не знам ста да радим и како да нађем излаз, а да то не штети духовности и да не разгневим ротитеље. Свим срцем Вам се захваљујем.
Сања


Одговор:
Драга Сања, Треба сасвим и потпуно одбаците такве мисли. То је једини начин на коју сви ми одбацујемо депресивна осећања.
Да кажем укратко, мислим да ђаво покушава да те одврати од доброг пута којим си кренула и да те смути и саплете сугеришући и супротстављајући супротне мисли, како би те зауставио или бар успорио у напретку.
Прочитај и остале одговоре о депресији, јер има више питања на ту тему, као: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=895 Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *