Pitanje:
Pomaže Bog poštovani oci, Imam jedno pitanje koje me muči duže vrijeme a koje nisam dosad htio da postavim svom svešteniku jer ga se lično dotiče pa da ne bi ispalo da se pravim „veći katolik od pape“. Radi se o ovome: Živim u dijaspori i naša parohija nema svoju crkvu nego služimo u pozajmljenim katoličkim crkvama. Na zadušnice vjernici u pomen upokojenima donose osim koljiva i hranu (meso, kolače, vino, rakiju) koje nakon liturgije prostru po klupama i u crkvi jedu i piju „za pokoj duši pokojnog“ jer je on najviše volio to da jede. Još samo fali ne dao Bog da neko zapali cigaretu jer je pokojnik bio strastveni pušač. Znam da je to običaj u našem narodu ali to se iznosi na groblja a ne u crkvu, i meni lično jako ružno izgleda. Idem često u otadžbinu i nigdje nisam vidio taj običaj donošenja i konzumiranja hrane u crkvi, pa ne vidim motiva zašto bi se to radilo u crkvama u inostranstvu. Imam utisak da sveštenik to toleriše da se ne bi neko naljutio ukoliko bi on to zabranio. Ja mislim da je ovako još veći grijeh na nas jer Hristos je i trgovce istjerao iz hrama jer su time skrnavili bogoslužbeno mjesto. U crkvi sva slava je Gospodu i nikome drugom, i samo tijelo i krv Hristova se mogu primati u hramu. Osim toga ostavljamo loš utisak na nepravoslavne koji to vide a ni oni to ne rade, pa kad im mi pravoslavni počnemo objašnjavati dogmatske razlike između rimokatoličanstva, protestanata… i pravoslavlja oni se uhvate s pravom tog običaja koji nema veze sa hrišćanstvom. Mene lično muči da li je grijeh i na mene iako ne učestvujem u svemu tome jer odmah nakon službe napustim crkvu, ili treba nešto da uradim, kako da se ponašam u toj situaciji? Hvala unaprijed i pomolite se za mene grešnog
N.N
Odgovor:
Bog vam pomogao brate mili! Lukavi neprijatelj Boga i našeg roda hrišćanskoga formalno vas muči pitanjem u vezi daća za upokojene u dijaspori, ali suštinski njegov je napad zapravo mnogo gori–jer vas navodi na nepoverenje u svog parohojskog sveštenika, i u širem smislu, nepoverenje u crkvenu jerarhiju.
Odgovor na formalno pitanje: Prilikom Parastosa i Zadušnica, prema pravoslavnoj tradiciji i običajima srpskim, a po ugledu na Starozavetnu Crkvu kao i po učenju Novozavetne Crkve da se čini milostinja iz zaostavštine pokojnika, porodica obično pripremi malu zakusku za prisutne, tj. daću ili podušje. Dakle, podušje se ne pripremi zato što je upokojeni tu hranu posebno voleo ili, kaošto neki pagani buncaju ”da bi se njegova duša nahranila”, već zatošto je to jedno delo ljubavi učinjeno u ime pokojnika naspram onih koji su prisutni. Za ucrkovljena bića daća je samo jedna od trapeza ljubavi. Dali jesti i piti, tj. kako vi kažete ”učestvovati u svemu tome”? Smatramo da su ovde sasvim prikladne reči Apostola: ”koji jede neka ne prezire onoga koji ne jede, i koji ne jede neka ne osuđuje onoga koji jede, jer ga Bog primi” [1], kao i upozorenje Gospodnje ”ko misli da stoji neka pazi da ne padne” [2]. Jer ako vi imate neki blagosloveni razlog da ne jedete od pripremljene trpeze ljubavi, neka je slava Bogu–učestvovali ste u molitvoslovlju; ali ako ne jedete zatošto daće smatrate za nehrišćanski običaj, e tu bi već upali u zamku preuznošenja (mnenija) shodno prethodnopomenutim upozorenjima…
Lokacija za daće zavisi od konkretne situacije i uslova u kojima živi vaša parohijska zajednica. Jedna od najvećih razlika između matice i rasejanja jeste to što je prva prevashodno pravoslavna, dok je druga u najboljem slučaju inoslavna. Tako, ono što bi u matici bilo nezamislivo–da se Služba Božija obavlja u rimo-katoličkom hramu–u rasejanju principom ikonomije [3] i blagoslovom Arhijereja može biti dopušteno… Prema tome, nemojte se brinuti ako se daće kod vas služe u iznajmljenom rimo-katoličkom hramu, jer su nadležni Vladika i nadležni sveštenik crkveni život u vašoj parohiji organizovali prema njegovim konkretnim uslovima i potrebama misije naše Svete Crkve, tj. spasenja ljudskih duša.
Takođe, nemojte se brinuti dali će se pravoslavni običaji sviđati ili ne inoslavnima i inovernima. Dopadljivost naših običaja nije dovoljan uslov da bi neko postao pravoslavan. To isto važi i za neopisivo blagoljepije naših bogosluženja… Pravoslavlje privuče samo one koji traže Istinu, tj. one koji mare za spasenje svoje duše. Jer jedino je Istina sveprivlačna i Sva je Istina u Pravoslavlju i Ona je Hristos Spasitelj, a nema spasenja bez Spasitelja! Odgovor na suštinsko pitanje: Vi ste brate uznapredovali u veri, i kao takav trebalo bi da znate da vaš parohijski sveštenik odgovara Bogu za vašu dušu. Dakle, u širem smislu, nema nekog pitanja koje može da muči vašu savest, a da se ne tiče vašeg paroha lično! Ništa gore za lukavog nam protivnika od budnog vernika koji redovno otkriva (ispoveda) svoje pomisli svom parohu. Zato nepomjanik i neželi da vi uspostavite poverenje i prisnu vezu sa njim. Prilikom ispovesti Bog će vam kroz vašeg paroha razobličavati pagubne zamke neprijatelja i davati savete kako da ih pobeđujete i duhovno napredujete.
Dakle trebalo je da pitanje u vezi daća upravo postavite svom svešteniku, onom koji odgovara Bogu za vaše spasenje… On će vam i dati najprikladniji odgovor kojim će prosvetliti vaš razum da ga i ispravno shvatite…
Kako da dalje postupite? Prvo, pomolite se Gospodu da vam poda pokajničko raspoloženje, tj. shvatanje suštine opisanog problema. Drugo, ispovedite svoja sagrešenja svom parohu. O tome zašto je neuporedivo bolje ispovediti se kod svog paroha, a ne kod nekog drugog pročitajte odgovor oca Radeta ”Ispovest kod drugog sveštenika” [4]. Treće i najvažnije, nezaboravite da se radujete u Gospodu, tj. pričestite. I opet velim, radujte se [5]! Svako vam dobro od Gospoda, đakon Stefan
[1] Rim. 14, 3
[2] 1. Kor. 10, 12
[3] vidi ”Ikonomija”, http: //svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/I.htm
[4] http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=1849
[5] Fil. 4, 4
