NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » DA LI SE TREBA PRIČEŠĆIVATI SVIM ČESTICAMA, A NE SAMO AGNECOM?

DA LI SE TREBA PRIČEŠĆIVATI SVIM ČESTICAMA, A NE SAMO AGNECOM?

Profesor Jovan Fundulis
Da li se treba pričešćivati svim česticama, a ne samo Agnecom?
Kako su uvedene i koji je značaj čestica koje se na proskomidiji postavljaju na sveti diskos? Pretvaraju li se one u Telo Hristovo?
Po uredbama tipika sveštenik na: „Pazimo, Svetinje svetima“, uzdiže Agnec. Neki sveštenici uzdižu ceo diskos; Je li to ispravno?
Zašto se sveštenik ne pričešćuje od čestice koju na proskomidiji vadi posebno za sebe, nego od Agneca? Kakav je u tom slučaju smisao izvađene čestice za služaščeg sveštenika?
 
Tri gore navedena pitanja se odnose na temu čestica koje se prilikom čina Proskomidije vade i postavljaju na diskos pored Agneca. Prvo se tiče istorijata i smisla čestica te njihovog osvećenja, treće – pričešća sveštenika ili i vernika od njih, i drugo – srodne teme, dakle uznošenja i čestica, zajedno sa Agnecom, prilikom vozglasa: „Pazimo, Svetinje svetima“.
Kao što je poznato sveštenik je sve do trinaestog veka prilikom čina proskomidije vadio i postavljao na diskos samo Agnec. Mnogi rukopisi svedoče da je čak i tokom četrnaestog veka odmah nakon vađenja Agneca, njegovog krstobraznog zasecanja, probadanja i izlivanja vina i vode u putir, postavljao zvezdicu na diskos i pokrivao darove. U kodeksima tog vremena počinje da se pojavljuje i uzdizanje drugih prosfora na proskomidiji osim one iz koje se vadi Agnec, a u čast Časnog Krsta, Bogorodice, Arhanđela, Preteče, kao i drugih svetih ako su postojale i druge prosfore, ili ako bi postojala potreba za uznošenje i drugih prosfora, očigledno onolikog broja prosfora koliko je predviđeno da bi bilo dovoljno za podelu nafore na kraju Svete Liturgije. Ali, nisu vađene čestice u čast ovih ličnosti. U istom periodu se pojavljuje i pominjanje imena živih i upokojenih i uznošenje prosfora za njih, ponovo bez vađenja čestica za njih.
„Uredbe Svete Liturgije“ 12-13. v. (kodeks Atinske Nacionalne biblioteke 662) predstavljaju upravo taj poredak. Dakle, posle sjedinjenja i pre pokrivanja darova“ (sveštenik) uzima drugu prosforu i govori: „Primi, Gospode, žrtvu ovu zastupništvom Preblagoslovene Vladičice naše Bogorodice Prisnodjeve Marije“. Potom uzima treću prosforu i govori: „Časnih bestelesnih Sila Nebeskih; Časnoga, Slavnoga Proroka, Preteče i Krstitelja Jovana; Svetih i Svehvalnih Apostola“ i navodi razna imena. I kod četvrte prosfore pominje Svetog koji se praznuje, nad kojom nakon izgovaranja imena Svetog dana govori: „i Svih Svetih Tvojih. I pomeni, Gospode, arhiepiskopa našeg (ime), blagočestive i hristoljubive careve naše (imena), slugu tvoga (ime igumana) i svu braću… i sve upokojene…“ Potom pominje one koje želi, žive i upokojene“.
U „Uredbi Svete Liturgije“ Patrijarha Filoteja (14 v.) nalazimo najstarije jasno svedočanstvo o povezivanju gore pomenutog pominjanja i vađenja čestica. Razlike u odnosu na današnju praksu su očigledne: „Sveštenik uzevši u ruke drugu prosforu govori: U čast i spomen Preblagoslovene Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije, čijim molitvama“… I vadeći svetim kopljem česticu stavlja je sa leve strane svetog hleba. Nad trećom prosforom govori: Silom časnog i životvornog krsta; Časnih bestelesnih Sila nebesnih… i Svih Svetih Tvojih; čijim molitvama… I tako vadeći česticu, stavlja je na njeno mesto, to jeste levo, a nadalje ispod stavlja ostale čestice. Potom uzimajući drugu prosforu govori: „Za svo episkopstvo pravoslavnih…“. Sveštenik potom govori ponaosob imena živih vadeći po česticu iz druge prosfore i govoreći ovako: „Za spomen i otpuštenje grehova blaženih…“, i vadi česticu. A đakon pak uzevši prosforu, govori ovako: „Pomeni, Gospode, i moju nedostojnost…“, i poput sveštenika stavlja čestice sa donje strane Svetog hleba“. U isto vreme otprilike, i Sveti Nikola Kavasila, pored prve prosfore, iz koje se vadi Agnec, govori o „uvođenju“ drugih hlebova“ u slavu Svesvete Majke Božije, zastupništvom tog i tog Svetog, za otpuštenje grehova duša živih i upokojenih“ te o vađenju i prinošenju „dela (tj. čestice) za svakoga od njih“ (Ermhneia…, gl. 10).
U vremenima poznijim od Filotejeve Uredbe, broj i mesto čestica su zadobili današnji izgled te se desno od Agneca stavlja čestica Bogorodice, levo devet čestica svetitelja, „Činovi“, i dole čestice živih i upokojenih. Simeon Solunski (+1429) i liturgijski rukopisi iz istog vremena svedoče, uz manje izmene, našu današnju praksu. Simeon je prvi koji nam daje i smisao ove prakse. Čestice se stavljaju umesto svetitelja, u njihovu čast i osvećenje, i ne pretvaraju se pak u Telo Hristovo, niti naravno u telo Svetih u čiju su čast izvađene. Prilažem jedan karakterističan odlomak iz „Dijaloga“ Svetog Simeona: „Shvataš li da su čestice prinesene umesto Svetih i u spomen njihov, i čast, i kroz njih za spasenje naše? Jer i oni, kao satrudnici Hristovi, učešćem u spasonosnoj Žrtvi i mireći nas sa Njim i sjedinjujući, učestvuju u ovoj strašnoj Tajni slave i višnjega uzlaska, tim više što ih se više opominjemo. Samo, čestice se ne pretvaraju bilo u Telo Gospodnje, bilo u tela Svetih, nego su po ugledu na Gospoda, samo kroz hleb darovi, i prinosi, i žrtve, i u njihovo ime (tj. svetih) su Njemu prinošene i sveštenim savršavanjem Tajni, sjedinjenjem i zajedničarenjem osvećivane, i onima kojima su namenjene osvećenje predaju, i kroz prinošenje za Svete i nama, kao što i kroz molitve biva isto… Jer se oni neposredno od Boga osvećuju, a prihvativši pak ono što je od nas time i nas osvećuju… Jer iako nematerijalno i umno dušama učestvuju, i u zajednici sa Hristom, ali i kroz Njegovo sveštenosavršavanje Svete Liturgije, koje je On predao da se vrši za svet, kao oni koji su zajedno s Njim pretrpeli teškoće i zajedno sa Njim proslavljeni, učestvuju u najvišoj slavi“ (gl. 94).
Sveti Simeon u ovom svom Tumačenju beleži: „Postoji, dakle, neka reč koja je preko Otaca došla do nas, da prinesene čestice donose veliku dobit, jer se nalaze na mestu ličnosti (tj. Svetog) za koje se prinose, i žrtva je za njih Bogu prinesena; zato i sveštenik, prilikom prinošenja, ovako govori: „Primi, Gospode, žrtvu ovu“. Dakle, čestice su za Svete prinešene, u slavu i čast njihovu, i porast vrednosti i još veće primanje Božanskog prosvetljenja“ (gl. 102).
Isti je i cilj prinošenja čestica za žive i upokojene. I ove čestice se prinose umesto ličnosti: „za verne, za upokojene na otpuštenje grehova i zajednicu blagodati; za žive pak koji samo pokajanjem mogu steći život večni; na oslobođenje od nevolja, na oproštaj sagrešenja, na nadu večnoga života“ (Ermhneia…, 102), ili „kao što si se prineo radi nas smirenih koji oproštaj i zastupništvo molimo, i veliku milost Božiju očekujemo“ (Dialogov, gl. 94).
Sam Sveti Simeon nam na zadivljujući način ponovo izražava sav duhovni smisao koji skriva u sebi ovo čudesno izobražavanje diskosa Svete Liturgije: „Pogledajmo pak kako i kroz ovo Božansko izobraženje i delo sveštene proskomidije vidimo samoga Isusa i svu Crkvu Njegovu, Jednu, kroz Njega istinsku Svetlost, Život večni Njime zadobijeni i obasjavani, i produžavani. Jer je on kroz hleb posrednik, a Bogorodica kroz česticu s desna, sveti pak i Anđeli s leva, a odozdo sav blagočestivi sabor onih koji su u Njega poverovali. A ovo je Tajna velika: Bog u ljudima i Bog među bogovima, oboženim od istinskog Boga, Njega koji je po prirodi svojoj Bog njih radi ovaploćeni. I to je buduće Carstvo i ustrojstvo budućeg Života: S nama Bog, vidljiv i pričastan“ (Dialogov, gl. 94).
Upravo ovaj dodir čestica sa časnim Telom i, štaviše, sjedinjenje s Božanskom Krvlju, sjedinjuje sa Hristom i osvećuje celo telo Crkve, Svetitelje i verne grešnike, za koje se prinosi tajanstvena žrtva. Karakteristična je rečenica koja po predanju prati prenošenje čestica u putir: „Speri, Gospode, Časnom Krvlju Tvojom, grehe ovde pomenutih slugu Tvojih“. Upravo tako bogoslovstvuje i Sveti Simeon u njegovom Tumačenju: „Jer čestica, koja se prinosi za nekoga, budući da leži u blizini Svetog Hleba, koji u sveštenosavršavanju Svete Evharistije postaje Telo Hristovo, i sama neposredno u osvećenju učestvuje toga radi; i stavljena u putir s Krvlju se sjedinjuje; zato i duši, radi koje je izvađena, blagodat upućuje. Nastaje dakle duhovno opštenje; i ako se radi o blagočestivim dušama, ili o grešnicima koji su se pokajali, čovek, kao što smo rekli, dušom nevidljivo prima zajednicu Duha. Mnogo puta pak kao što smo čuli, stiče i telesnu dobit. Međutim, ako neko greši i prebiva u grehu, i neprijateljski je nastrojen, odbacuje zajednicu, tada žrtva koja se za njega prinosi postaje osuda njegova“ (gl. 103).
Toliko o istorijatu i značaju čestica.
Sumiramo ono što smo napisali: čestice Predloženja vade se i prinose u čast Svetih, a za oproštaj živih i upokojenih. One se osvećuju celim sveštenim činodejstvom i na sve članove Crkve, koju i formalno izobražavaju, prenose osvećenje.
Pretvaraju li se u Telo Hristovo? Videli smo da Sveti Simeon Solunski jasno uči da se ne pretvaraju u „Gospodnje Telo“. Pretvara se samo Agnec, koji i jeste jedini hleb koji se od početka prinosio prilikom Predloženja: „Jedan hleb“ koga „lomimo“, jer „jedan je hljeb, jedno smo telo mnogi; pošto se svi od jednoga hleba pričešćujemo“, po Apostolu Pavlu (1. Kor. 10, 16-17). Sa ovim učenjem Simeona, koji ukratko sumira veru Pravoslavne Crkve o datom učenju, saglasni su i mlađi kao što su: Teofilo Kambpanijski u „Riznici Pravoslavlja“ (gl. 17), Sveti Nikodim Svetogorac u „Pidalionu“ u komentaru na 28. kanon Šestog Vaseljenskog Sabora, i drugi pisci kanonsko-liturgičkih zbornika.
Nekako je nejasno ono što je u odnosu na ovu temu rečeno u vizantijskom komentaru na Svetu Liturgiju: „Crkvena istorija i mističko sozercanje“, koji obično nosi ime Germana Prvog, Patrijarha Carigradskog (715-730). Ovo delo ne govori izričito o česticama, ali izgleda da podrazumeva da na diskosu osim Agneca postoje i drugi delovi prosfore. Ovaj pomen bi bio hronološki najstarije svedočanstvo o prinošenju čestica kad ne bi bilo toliko nepostojano predanje o ovom tekstu, kad ne bi postojale tolike sumnje o njegovom autorstvu i kad bi ko mogao rasuditi šta u ovom tekstu pripada Svetom Germanu, a šta ne. Međutim, kako god da se uzmu stvari, German ove čestice naziva „delovima i udovima Tela“ Hristovog i prihvata da Agnec, verovatno u dodiru sa njima, prenosi osvećenje i na njih. Ali, koje vrste osvećenje? Poput onog osvećenja na koje misli Sveti Simeon ili osvećenja koje ih pretvara u Telo Hristovo? Niže ćemo videti ceo Germanov odeljak. Kavasila takođe nije toliko jasan, ili bar ne izgleda da pravi jasnu razliku između Agneca i čestica: „Naime, svako prinošenje Darova biva u spomen Gospoda, i ono u celosti objavljuje Njegovu smrt“ (Tumačenje Svete Liturgije gl. 10). Gore navedena nejasna svedočanstva ne bi imala značaja, jer je učenje Pravoslavne Crkve po ovom pitanju jednoglasno i jasno, bar od Svetog Simeona pa nadalje, kad ne bi brojne grčko-unijatske crkve zauzimale različit stav po ovom pitanju. Bogoslovi, sabori i papa Benedikt XIV odredili su da se celokupan sadržaj diskosa, i Agnec i čestice, prilikom osvećenja presuštastvljuje (=menja suštinu, pretvara se) u Telo Hristovo.
Možda izgleda nekako sholastički bavljenje pitanjem da li se osvećuju čestice ili ne. Međutim, rešenje ovog pitanja ima neposredne liturgijske posledice. Odgovor na dva dole navedena pitanja zavisi od stava koji ćemo zauzeti po prvom i osnovnom pitanju o kome je reč.
Treba li da se uzdiže samo Agnec ili ceo diskos? Nesumnjivo samo Agnec, budući da se samo on pretvara u Telo Hristovo. Svi rukopisi Svete Liturgije i sve uredbe koje je opisuju govore izričito: „Uznosi Hleb“, „obuhvata Časno Telo i podiže ga“, „krstoobrazno uznosi Hleb“, „čineći Svetim Hlebom znak krsta nad svetim diskosom“, „uzevši sveti Hleb krajevima prstiju dveju ruku, uznosi ga čineći znamenje krsta iznad svetog diskosa“, „uzima sveti Hleb među tri prsta dveju ruku i uzdiže ga jedan pedalj“ itd. Po svedočenju Jakova Edeskog (sedmi vek) sveštenik je podizao Sveti Hleb i pokazivao ga narodu „za svedočanstvo“. Upravo to je smisao uzdizanja kao što to izražava i vozglas koji sledi: „Svetinje svetima“; poziv dostojnim i udaljavanje nedostojnih od pokazanog Tela Gospodnjeg. „Sveti su predloženi darovi, primivši priziv Svetog Duha; sveti i mi, udostojivši se Svetog Duha. Svetinje pak priliče svetima (Kirilo Jerusalimski, Mistagoška katiheza 5,19). Ovo značenje izražava i Sveti Nikola Kavasila: „A sada predstoji da i sam sveštenik pristupi Časnoj Trpezi, a i da druge pozove da pristupe. No, pošto nije svima redom dopušteno da se pričeste Svetim Tajnama, ni sveštenik ne poziva sve prisutne; već uzevši u ruke životvorni Hleb, podiže ga visoko i pokazuje, te poziva dostojne da priđu i da se pričeste. Govoreći: „Svetinje svetima“, kao da kaže: Ovo što vidite, to je Hleb života. Pohitajte, dakle, da se pričestite Njime; ali ne svi, nego samo oni koji su sveti. Jer, svetinje su dostupne samo svetima“ (Tumačenje… gl. 37, 1).
Vizantijski tumači Svete Liturgije uznošenju Svetog Hleba pridaju značenje podizanja Tela Gospodnjeg na Krst, Njegove smrti, čak i Vaskrsenja i Vaznesenja: „Podiže se u rukama sveštenika, kao Telo na Krst“ (Jovan Damaskin, O Telu i Krvi Hristovoj, 5). „A podizanje časnoga Tela izobražava uzdizanje na Krst, i smrt na njemu, i samo Vaskrsenje“ (Teodor Andidon, gl. 37). „Uznosi se živonosni hleb izobražavajući samo Spasiteljevo raspeće za nas i sami dolazak Hristov i Njegovo predavanje sebe nama, jer On i jeste za nas Raspeti, i Njega nam pokazuj, tajanstveno za nas umrloga. Zbog toga sveštenik i uzvikuje: „Pazimo“, kako bismo poznali Tajnu, i nastavlja: „Svetinje svetima“, objavljujući da su i učesnici ove Tajne dužni da budu sveti, kao što je Svet (Hristos) raspeti“ (Sveti Simeon Solunski, Dialogov…, gl. 99).
Iz svega gore navedenoga jasan je zaključak. Uznosi se samo Agnec, ne samo zato što je prvobitno samo on postojao na diskosu, nego i zato što se samo on pretvara u Telo Hristovo i, shodno tome, samo on se pokazuje kako bi se oglasio poziv za pričešće, i samo Njegovo uznošenje izobražava Gospodnje uzdizanje na Krst. Upravo iz suprotnih razloga ne uzdiže se ceo diskos, znači i čestice. Sveti German, u svom tumačenju raspravlja zbog čega se zapravo i one ne uzdižu: „Uznošenje pak Časnog Tela izobražava podizanje na Krst, smrt na njemu i samo Vaskrsenje. Uznošenje pak samo Sveštenog Hleba biva zbog toga što je On Car Gospod i On je Glava, po Apostolu, dok su drugi časni Darovi udovi Hristovi i Telo Hristovo, to jest Časnoga Tela Hrista Boga. Jer on je jedini u kome se izobražava i pokazuje božanstveno i živonosno stradanje Onoga koji se žrtvovao za život sveta, budući da samo Svešteni Hleb biva zaklan i kao jagnje (Agnec) žrtvovan, dok se drugi svešteni Darovi ne seku kopljem krstoobrazno, nego se kao delovi i udovi tela dele i komadaju. Učestvujući, tako, Onaj sveti Hleb u osvećenju, prenosi ga i ostalim svetim Darovima, prenoseći slično i čaši od osvećenja i blagodati“.
I, na kraju, zašto se sveštenik ne pričešćuje svojom česticom, nego Agnecom?
Vrlo jednostavno, zbog toga što se njegova čestica ne pretvara u Telo Hristovo te se ne samo on, nego i vernici obavezno pričešćuju od Agneca, a ne od svojih čestica ili čestica Svetih. Upravo to govori i Sveti Simeon: „Međutim, sveštenik je dužan da zna i treba da pazi prilikom pričešća najstrašnijim Tajnama, da ne uzima od drugih čestica, nego od Gospodnjeg Tela i Njime pričešćuje one koji pristupaju. Jer, iako je sjedinjenjem sa Presvetom Krvlju sve postalo jedno, i pričešćujemo se Krvlju Gospodnjom i kada se pričestimo nekom od čestica, ali budući da je neophodno da se svaki vernik pričešćuje i sa Telom i sa Krvlju Hristovom zajedno, sveštenik pričešćujući onoga koji pristupa, treba da sa Krvlju kašičicom uzima i Telo Hristovo. Istinito je, naravno, da su sve čestice, kada su ušle u putir, došle u zajednicu s Telom i Krvlju Hristovim i tim sjedinjenim česticama se pričešćuje onaj koji učestvuje u Telu i Krvi. Međutim bolje je, kao što smatram, da (sveštenik) pazi da kašičicom uzima i od Božanskoga Tela“ (Dialogov gl. 94). I Teofilo Kampanijski skreće pažnju sveštenicima na ovo: „Sveštenik, međutim, treba da pazi da ne preda vernicima od ovih čestica, već od Tela Hristovog, jer mnogo greši i pada gotovo u idolopoklonstvo“ (Riznica Pravoslavlja, gl. 17). I Mitropolit Filadelfijski Gavrilo Sevir u posebnoj studiji: (O česticama), izražava upravo isto učenje: „Treba znati da se, nijedna od gore pomenutih čestica ne pretvara u Telo i Krv Hristovu, bez obzira na to što se sjedinjuje s Telom Gospodnjim. Jer se samo hleb i vino, koji su prineseni u spomen stradanja Gospodnjeg i Vaskrsenja Njegovog, presuštastvljuju i pretvaraju, dok čestice sudelujući u osvećenju primaju osvećenje. Neka sveštenik zbog toga pazi kako ne bi umesto tela Gospodnjeg dao česticu onima koji se pričešćuju. Jer kao što i duše Svetih okružuju Božansku svetlost, i same ne postaju Bog po prirodi, nego učestvuju u blagodati, tako biva i sa česticama bez obzira na to što se sjedinjuju sa Telom i Krvlju Gospodnjom“ ( Eyceiridiou, 1776, str. 24). Isto govori i prepodobni Nikodim u komentaru na pomenuti kanon Šestog Vaseljenskog Sabora, kao i druge kanonsko-liturgičke zbirke. Zbog izbegavanja davanja čestica umesto Časnog Tela u slučajevima grupnog pristupanja Svetom Pričešću, čestice se, kao što je poznato, ne stavljaju u sveti putir nakon pričešćivanja sveštenika, već nakon pričešćivanja naroda.
Gore pomenuta teorija unijata da se i čestice presuštastvljuju u Telo Hristovo je očigledno imala za cilj da se izbegne ova teškoća. Uostalom, ukidanje kašičice od strane istih i predavanje pričešća rukom sveštenika, koji bi uzimao komad Svetog hleba, pogružavao ga u putir i polagao u usta onoga koji se pričešćuje, zahtevalo je pripremu posebnih komada na Predloženju, po uzoru na male latinske ostije, te je zbog toga bilo potrebno da se osvećuje ceo sadržaj diskosa.
Da li se celokupan sadržaj diskosa: Agnec i čestice, osvećenjem pretvara u Telo Hristovo, ili ne?
Na temu čestica su se ranije odnosila tri pitanja pod brojem 3-5 (tom 1, str 17-22), u kojima smo tada dali, koliko je moguće, opširan i, verujemo, podroban odgovor. Prvo se odnosilo na istorijat i smisao čestica i na to da li se i one prilikom osvećenja pretvaraju u Telo Hristovo, a druga dva na srodne teme: da li se na reči „Svetinje svetima“ uzdiže ceo diskos, i da li se sveštenik pričešćuje od svoje čestice ili od Agneca. Imam utisak da je odgovor bio jasan: osvećuje se samo Agnec, samo se on uzdiže i sveštenik se, kao i narod, pričešćuje samo od Agneca, a ne od čestica, jer se one osvećuju učešćem kada se polažu u Sveti putir, ali se ne pretvaraju u Telo Hristovo.
Tada smo napravili jedan osvrt na istorijat čestica, znači na crkveno Predanje i praksu, i pozvali se na svedočanstva crkvenih pisaca iz vremena Svetog Simeona, arhiepiskopa Solunskog pa nadalje, tražeći od njih rešenje za naša pitanja. Sveti Simeon je prvi koji se bavi temom osvećenja čestica, koje su, uostalom, ne tako davno, u trinaestom veku bile uvedene u vizantijsku liturgijsku praksu. Osim toga, videli smo šta u vezi s tim pišu Teofil Kampanijski, Gavrilo Sevir Filadelfijski i prepodobni Nikodim Svetogorac. Svedočanstva su jednoglasna i u potpunosti saglasna sa onim što piše Sveti Simeon. Zbog relativnog upotpunjenja odgovara smo naveli jedno ne tako jasno svedočanstvo Svetog Germana Carigradskog i na jedan podjednako maglovit navod o česticama Svetog Nikole Kavasile, kao i odluke unijatskih sabora i pape Benedikta XIV (1740-1758), koji se stavljaju na stranu suprotnog stanovišta, znači da se čestice pretvaraju u Telo Hristovo. Međutim, možda su nejasnost prvih dvaju svedočanstava i pozivanje na praksu brojnih grko-unijata zapleli stvari i izazvali novo, gore postavljeno pitanje i slične nedoumice kod nekih drugih. Ovo je, kao što se vidi iz tri stara pitanja, uostalom, učinilo neophodnim vraćanje na temu čestica, teoretski i praktično posebno zanimljivu, budući da ona može imati neposredne praktične, obredno-liturgičke posledice (uzdizanje celog diskosa, osvećenje sadržaja celog diskosa, pričešćivanje sveštenika i naroda česticama). Papske odluke nas se ne tiču i ne interesuju pravoslavne. Nećemo se vraćati na njih, niti na druga svedočanstva na koja smo se u onom odgovoru pozivali. Između ostalih pisaca (Simeon, Teofilo, Gavrilo i Nikodim), u potrazi za dodatnim svedočanstvima, ćemo se pozvati samo na Svetog Simeona za potkrepljenje i upotpunjenje slike koja se odnosi na predanje o česticama. U svakom slučaju, molimo da novije činjenice i što se tiče istorijata i smisla čestica i sporne teme, znači odgovara na pitanje da li se osvećuju ili ne, pa prema tome i da li se pričešćujemo njima kao Telom Hristovim ili ne, budu dovedene u vezu sa onim što je tada pisano. Nećemo ponavljati ono što je tamo napisano.
U Zagori Pilejskoj je sačuvan kodeks iz petnaestog veka koji je pripadao patrijarhu Carigradskom Kaliniku Trećem i koji sadrži objavljena i doskora neobjavljena dela Simeona Solunskog. Izuzetna vrednost ovog rukopisa je u tome što ga je Sveti Simeon svojeručno ispravio. Radi se o kodeksu biblioteke opštine Zagora pod brojem 23. Sveti Simeon tamo, u 94-toj glavi „Dijaloga“, na marginama listova 34-35 rukopisa, dodaje veoma dugačku dopunu onome što sam piše tu o česticama, a čiji smo deo i mi priložili u prethodnom odgovoru. Dodatak je objavljen 1981 od strane Dejvida Balfura, zajedno sa ostalim do tada neobjavljenim Simeonovim delima. Dodatak se nalazi tačno na onom mestu gde se završava izlaganje odlomka iz Dijaloga koji smo tada objavili, posle rečenice „(…) i od božanskog Tela kašičicom uzima“. Tamo je sumirao ono što je napisao o česticama i završio, kao što je imao običaj, umereno: „A istina je da se onaj koji zajedničari u Telu i Krvi pričešćuje svim česticama koje su se, pošto su stavljene u putir, prisajedinile Telu i Krvi Hristovoj i s njima sjedinile se. Međutim smatram da je bolje paziti da se kašičicom uzima i od Božanskoga Tela“. Dijalog je objavljen zajedno sa ovim tekstom, kao što se vidi iz toga što ni u jednom drugom rukopisu, kao ni u štampanim izdanjima ne postoji dodatak. Očigledno je da su izazvani komentari. Ili, inače jasan, stav Simeona nije dobro shvaćen, ili na osnovu izraza: „a istinito je“, i „kao što smatram“, shvaćeno da su, ono što je napisao, njegovi subjektivni stavovi, nedovoljno utemeljeni na Crkvenom Predanju. Verovatno je da su štaviše ohrabrivali one koji su, bilo da veruju kako se čestice pretvaraju u Telo Hristovo, bilo iz nebrige, i njima bez razlike pričešćivali vernike.
Sveti Simeon se u svom dodatku, sa njegovim poznatim kružnim načinom razmišljanja, ponovo vraća na prethodno izražene poglede i, izbegavajući svaku umerenost ili uzdržanost, dopunjava svoje stavove, analizira ih i potkrepljuje argumentima iz Predanja i liturgijske prakse Crkve, „iako oni i nemaju dogmatsku oštricu“. Neprestano pak naglašava da izražava „najdrevnije“ i „prvobitno“ Predanje Crkve, i da „uvek sleduje običajima Crkve kako ih ona propoveda“.
Simeonovi argumenti su ukratko sledeći: Pričešće se daje onako kako ga je Hristos predao i kako smo ga primili od Svetih Otaca. Apostoli su se pričešćivali i Telom i Krvlju Gospodnjom. Iako je prethodilo sjedi-njenje Tela i Krvi, služitelji su se Časnim Telom i Krvlju pričešćivali odvojeno. Tako su se pričešćivali i mirjani. Međutim, kasnije su Sveti Oci, „zbog nekih događanja“, uveli kašičicu. Čestice se sjedinjuju s Čas-nom Krvlju i Telom sjedinjenjem koje je „do tančina“. Pošto su se čestice na ovaj način „posve“ sjedinile i pune su Tela i Krvi Gospodnje, vernik se zajedno s njima pričešćuje i Telom i Krvlju Hristovom. Ali, nastavlja on, ne treba da biva tako, nego da sveštenik uzima kašičicom i samo ovo Telo i da ga, kako zahteva Svešteno Predanje zajedno s Časnom Krvlju, predaje onima koji se pričešćuju. A ovo zbog toga što se čestice, koje se prinose u čast svetih i iskupljenje živih i upokojenih, ne pretvaraju u Telo Hristovo, nego samo Agnec. A evo zašto:
Na Predloženju se „u spomen Gospoda“ prinosi samo jedan hleb. Iz njega se vadi Agnec i nastaje sjedinjenje Čaše. Potom se iz drugih hlebova vade i prinose čestice. Ovo je ispravan poredak.
Kad treba da se služi Pređeosvećena Liturgija, prinose se i drugi hlebovi po broju Pređeosvećenih (koje tokom naredne sedmice planiramo služiti), vade se Agneci, biva sjedinjenje i potom se prinose čestice.
– Samo se hleb, koji je uzdignut, i iz koga je izvađen Agnec, seče i deli kao nafora (=uzdarje). Ostale prosfore, iz kojih su izvađene čestice Svetih, ne zovu se nafora. Ovo je stari, ispravan poredak.
Simeon navodi da se kao nafora delio i hleb iz koga je izvađena čestica za Bogorodicu, „zbog njene časti“.
-Prilikom „savršavanja“, znači za vreme osvećenja, sveštenik govori „I učini Hleb ovaj…“, a ne „Hlebove ove…“, pošto na diskosu postoje i čestice. Međutim, kada na diskosu postoji više Agneca za vršenje Pređeosvećene, tada govori: „Hlebove ove…“. Po vladajućoj praksi, ova fraza se uvek govori u „jednini“. Simeon ima u vidu drugu tradiciju koja je sa ovim povezana.
– Prilikom prinošenja sveštenik uzdiže samo Agnec, ne čestice.
U slučaju da imamo više Agneca (predviđenih za vršenje Pređeosvećenih) uzdiže sve Agnece, ali ne i čestice.
Kad razdeli Hleb, u putir stavlja njegov „gornji deo“, a ne od čestica.
On se pričešćuje i đakonima pruža delove Agneca a ne čestica.
Za vršenje Pređeosvećene čuva savršeni Hleb, a ne čestice.
Slično tome, na Veliki Četvrtak kao Zalog (za darohranilnicu) ostavlja savršeni Hleb – Agnec, a ne čestice.
Arhijerej prilikom rukopoloženja sveštenika, predaje kao Zalog u ruku novorukopoloženog savršeni Hleb, a ne česticu, govoreći: „Uzmi ovaj Zalog…“.
Na kraju, hleb Predloženja, iz koga se vadi Agnec, uvek prinosi sveštenik. Čestice su, međutim, u nekim mestima prinosili i đakoni. Radi se o starijem običaju koji je Sveti Simeon zabranio.
Ovo je, u osnovi, argumentacija Svetog Simeona Solunskog, onako kako je ona izražena u dodatku koji je vlastitom rukom pridodao prvobitnom tekstu njegovog „Dijaloga“. Naravno, nema istu dokaznu vrednost sve što je priloženo kao argumentacija. Ali, sve zajedno, kao što u drugom slučaju sam kaže, izražava „mišljenje Crkve“, znači smisao koji Crkva daje svakoj bogoslužbenoj radnji, njeno bogoslovsko određenje u pogledu tema o kojima je raspravljano. Sveti Simeon nam i ovde, pokazuje svojim primerom, ispravan način takvog blagočesnog i smernog pristupa ovim tananim temama. Ostavlja Predanje i praksu Crkve da pruže odgovor. A mislim da su i Predanje, i Sveti Simeon koji ga iznosi i nenametljivo tumači jasni. Potonji pisci koje smo naveli (Teofilo Kampanijski, Gavrilo Filadelfijski, Nikodim Svetogorac), uglavnom se oslanjaju na Simeona, bilo da ga navode, bilo da ne navode. Izgleda da ne postoje u izvorima druga svedočanstva o ovoj temi ili ih bar nismo mogli uočiti, ni pored odgovarajućeg truda. Postojeća svedočanstva su, u svakom slučaju, jasna i jednoglasna. Na osnovu njih je sastavljen analitički poredak slovenskog Molitvoslova (=Trebnika), koji sa tačnošću sumira dotično Predanje: „Uzmi deo IS i stavi ga u Sveti putir. Razdeli deo HS na sveštenike i đakone, služitelje. Zadrži dva dela, NI – KA, za pričešće vernika i podeli ih na onoliko mallih delova koliko je i pričasnika.
Što se tiče čestica u čast Svete Djeve, devet nebeskih činova i svetih, koje se nalaze na diskosu, njih ne upotrebljavaj za pričešće, nego se ograniči samo na gornje dve čestice“.
Dopunski podaci po pitanju osvećenja čestica na diskosu i pričešćivanja njima ili ne.
Tema osvećenja čestica, znači njihovog pretvaranja prilikom priziva Svetoga Duha u Telo Hristovo ili njihovog osvećenja kroz učešće u istom kad se ubacuju u Časnu Krv, nije „završena“. U ranijim odgovorima na data pitanja (pod br. 180-182, t. 2, str. 81-92) pozvali smo se na svedočanstva: Svetog Simeona Solunskog, Teofila Kampanijskog, Gavrila Sevira i Prepodobnog Nikodima Svetogorca. Sva četvorica jasno uče da se čestice Svetih, kao i živih i upokojenih vernika, ne pretvaraju u Telo Hristovo ni prilikom epikleze, niti kad se stavljaju u Sveti putir i natapaju Časnom Krvlju. Oni svešteniku neprestano skreću pažnju da njima ne pričešćuju vernike, budući da je Gospod izričito predao, i Crkva odvajkada primila i držala, da se pričešće daje pod oba vida, dakle Telom i Krvlju Gospodnjom. U potvrdu tačnosti ovog stava bi možda bila dovoljna činjenica da se služitelji pričešćuju samo Agnecom – Časnim Telom Hristovim – a nikad česticama.
U skorašnjem odgovoru (t. 5, pod br. 518, str. 67-73), povodom novih pitanja, vratili smo se na ovu temu i izložili svojeručni dodatak Svetog Simeona na marginama listova 34-35 Zagorskog kodeksa pod br. 23, gde on jasnije i detaljnije izlaže svoje stavove.
Već je još jedan zvaničniji tekst pridodat prethodnom. Radi se o Sinodskom pismu Vaseljenskog Patrijarha Pajsija I (1651-1652 i 1654-1655) Nikonu Moskovskom. Pajsije zvanično odgovara na dvadeset i sedam „Pitanja“, koja mu je postavio Nikon Moskovski poslanicom. Naša tema se razmatra u „prvom pitanju“ koje se tiče „poretka Svete Liturgije po običaju koji držimo na celom Istoku“ i kojem je dodato i „neko malo tumačenje, kako bi poredak funkcionisao metodično“. Prilažemo ceo izvod iz datog teksta, budući da je pisan jednostavno i jasno, karakterističnim narodnim jezikom onog vremena i bez suvišnih komentara:
„A nakon Svetog Pričešća (podrazumeva služitelja), đakon uzimajući diskos i kazujući vaskrsne himne: „Vaskrsenje Hristovo videvši…“ i „Blistaj se, blistaj, Novi Jerusalime…“, „O velika i najsvetija Pasho, Hriste…“, sabira preostala tela (tj. ostale delove Agneca) i zajedno sa svim česticama Svetih i ljudi, živih i upokojenih, prenosi ih sa diskosa u putir. Za to nas Latini mnogo prekoravaju, kako mešamo ljude zajedno sa oboženim Telom Hristovim, i kako bi navodno i ljudi postajali telo Hristovo; ali neporočna i Pravoslavna naša Crkva ne biva krivac ili prestupnik za takve optužbe, jer nije moguće da nagi i mali čovek ikada postane Bog po prirodi, kao što je to Duhom Svetim postao pretvoreni Hleb; nego i ako se priljubi uz Isusa i pomešaju se dvoje u jedno, kao što biva i kad se čovek pričešćuje Božanskim Tajnama, ne pretvara se čovek u Boga; samo uzima Božansku blagodat od Hrista, i čovek opet ostaje čovek, iako prima blagodat. I zbog toga sveštenik treba da pazi kako nekom hrišćaninu ne bi dao da se pričesti od čestica, kako ne bi padao u idolopoklonstvo. Mišljenje naše Crkve, zarad koga čestice ljudi stavlja u putir, jeste da Časnom Krvlju Gospodnjom spere grehe pomenutih (na svetom predloženju), i to je isto kao da je na primer Jovan, koji je stajao pored Krsta, poželeo da nekog grešnika uzme i dovede pod rane Isusove iz kojih je tekla Krv, kako bi ga oprao njom, jer tada onaj čovek ne bi postao Hristos po prirodi, nego samo Krvlju Hristovom od grehova očišćeni i omiveni. Zbog toga i mnogi u našoj eparhiji, gde znaju za ovo mišljenje, kad stavljaju čestice u putir nakon vaskrsnih molitava govore ove reči: „Speri, Gospode, Časnom Krvlju Tvojom, grehe ovde pomenutih, molitvama Svetih Tvojih“. I ako to, u dobri čas, ne govore svi, ali budući da Krv Hristova ima moć da očišćuje sagrešenja, ona dejstvuje govorili mi to ili ne, i na tome počiva sva moć sveštenstva“.
Ovo Sinodsko pismo je objavljeno u knjizi Arhimandrita Kalinika Delikanisa (Patrijaršijska Akta, t. 3, Carigrad 1905, str. 36-71), i gore navedeni izvod na stranama 53-54.
Jedan drugi tekst koji naniže prilažemo jeste oko osamdeset godina stariji od Sinodskog pisma Carigradskog Patrijarha Pajsija Prvog Nikonu Moskovskom. Radi se o jednom od najstarijih štampanih izdanja koje je objavljeno u Veneciji 1574 pod naslovom „Sveta Liturgija sa objašnjenjima raznih učitelja“. Ovo tumačenje je na narodnom jeziku napisao sveštenik Jovan Natanail, „ekonom i epitrop“ Vaseljenskog Patrijarha Gospodina Jeremije (II, 1536-1595). On se u poglavlju 95, (str. 306), pod naslovom: „O česticama koje se na predloženju prinose za svete i sve blagočestive“, ukratko osvrće na temu kojom se ovde bavimo dodajući karakteristično na marginama izraz: „Pazi dobro“: „Ne pretvaraju se pak čestice ni u Telo Gospodnje, ni u tela Svetih, nego su samo darovi, i prinosi, i žrtve hlebne po ugledu na Gospoda, i prinose se Njemu, Gospodaru, u ime ljudi, a osvećuju se pri sveštenom savršavanju tajni sjedinjenjem, mešanjem i priopštavanjem, šireći osvećenje i na one zbog kojih se Liturgija služi, kao i na nas“.
On se opširnije se vraća na temu osvećenja čestica i pričešća njima u odmah sledećoj 96-oj glavi, koja ima karakterističan naslov: „O Svetom Pričešću, da sveštenik ne treba da se pričešćuje česticama, niti on, niti da pričešćuje koga drugog, do samo Gospodnjim Telom“ (str. 31b-32a) i ponovo dodaje na marginama: „O, svešteniče, pazi“. Evo šta kaže: „Istinito je pak da sveštenik treba da zna i pazi pri pričešću najstrašnijim Tajnama da ne pričešćuje česticama, nego Telom Gospodnjim, i da ne pričešćuje one koji dolaze nedostojno da se pričeste. Jer, dobro je to što su čestice postale jedno sjedinjenjem, i mešanjem i Tela i Krvi Gospodnje, ali budući da je neophodno da se svaki vernik podjednako pričešćuje i Telom i Krvlju Hristovom, neka sveštenik uzimajući kašičicom i Telo i Krv Gospodnju pričešćuje onoga koji želi da dođe da se dostojno pričesti. Jer istina je da su se sve čestice priopštile i primile osvećenje, i posvetile se, i postale svete, budući da su sabrane u jednu čašu, i da se mešaju sa Svetim Telom i Krvlju Hristovom, ali je bolje da se svako ponaosob pričešćuje Telom i Krvlju Hristovom. A ovo, prema najstarijem Predanju, kako smo primili od Svetih Otaca tako da činimo pri davanju Pričešća Boga i Spasa našeg vernicima, pošto je Hristos Apostolima predao svecelo Telo Njegovo. Sveštenici kašičicom treba da uzimaju zajedno Telo i Krv Gospodnju i da je predaju onima koji treba da se pričešćuju. Upamti, da se ne pretvaraju čestice koje su (prinesene) u spomen Svetih i vernika, jer sveštenik donevši hleb na predloženje, samo od njega vadi u vospominanie, to jest u spomen Gospodnji, kao što je On rekao, a čestice u spomen i sećanje ovog i onog Svetitelja, i oproštaj sagrešenja živoga ili upokojenoga, i da sveštenik pre nego što izvadi čestice, odmah nakon što izvadi Agnec, obavlja sjedinjenje čaše i, potom, donosi čestice. A ako je potrebno da donese više hlebova za Pređeosvećene, prvo prinosi sve i govori: u spomen Gospoda hlebovi sami. Ali, i prosfora iz koje je hleb koji se prinosi u spomen Gospoda prva se naziva naforom (uzdarjem), a ostale prosfore, iz kojih su čestice svetih, se ne nazivaju naforom“.
Naveli smo odlomak iz tumačenja Jovana Natanaila da bi se pokazala doslednost i istrajnost Crkve u učenju i praksi, i postojana smernica koju slede svi učitelji Crkve koji se dotiču ove teme. Jovan Natanail ne dodaje gotovo ništa posebno. Međutim, njegov tekst je u svojoj jednostavnosti i smernom narodnom jeziku, izuzetno lep. Uostalom, ova knjiga je toliko retka i teško dostupna da zavređuje da steknemo bar neki mali ukus poznanstva s njom.
Predanje Pravoslavne Crkve je, kao što ga izražavaju šest svedočanstava koje smo pomenuli, jasno i jednoglasno: čestice svetitelja i vernika se prilikom osvećenja Tela Hristovog ne pretvaraju, niti se vernici pričešćuju njima, nego Agnecom, znači Časnim Telom Gospodnjim.


Izvor:
„Žički blagovesnik“, decembar 2006.g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *