Pitanje:
Pomaže Bog dragi oci! Ja se nalazim na opasnoj bračnoj raskirsnici, da li se razvesti ili ne? Znam sve stavove Crkve, paralele Crkve i braka… vrednost porodice… S obzirom da sam ja oskrnavila svoj brak, muž je saznao, kaže da će da oprosti, ali neće zaboraviti, .Ja osećam jako veliki pakao u duši i kajem se zbog učinjenog, ali kada dođe do situacije kada on počne da vređa, omalovažava, priča i što jeste i što nije, izvlači zaključke, za koje je i u pravu, ali i one za koje nije, dolazi do jakih svađa, on počinje da preti kako će me iskompromitovati, kako sam ja loša žena, majka… kako ja hoću samo da operem sebe i da mi drugo ništa nije bitno. Meni dolaze misli da je pametnije da se razvedemo, kako se ne bi ovako mučili celog života. On je dobar čovek, dobar otac, ne mogu reći da je loš muž, jako je sklon uvredama, i omalovažavanjima, što ne mogu zameriti toliko jer je dobar hrišćanin, i jako posvećen Bogu, stalno se edukuje, čita duhovne oce, čak više nego ja… ali kada dođe do pomenute situacije, on detektiviše, kopa po tome, kada je učinjen moj greh, da mu ispričam to do kraja, šta, kada, kako… i tako nastaje haos. Takođe znam da sam ja ta koja treba podneti veliku žrtvu, jer sam krivac, ali na ovaj način živeti dalje, razbolećemo se sigurno, a i dete odrasta, tako da će još malo shvatiti naše svađe.
Ne znam, najmanje što želim je da opravdam svoj greh, da kažem da je on prouzrokovan zbog određenih stvari, i da pravdam sebe neću, jer sam trebala drugačije odreagovati, i izboriti se sa iskušenjem. Ne vidim sebe kao razvedenu ženu, bez moje porodice. Ali, takođe sam sigurna da svesna svog i njegovog temperamenta, na ovaj način, živeti dalje nije zdravo.
Napomenula bih da je mnogo ružnih reči, uvredljivih izrečeno, da li ima smisla dalje, ako je tako, ne znam, jako sam zbunjena, razočarana, svesna svoje greške i kazne Božije, svesna da treba da podnesem žrtvu, ali se bojim da ne učinim pogrešan korak.
Izvinite molim Vas na dužini, trudila sam se da budem objektivna ukoliko je moguće.
S Bogom
N.N
Odgovor:
Draga sestro, Svakako da tebe, tvog muža i decu Gospod veoma voli, jer vam je već pomogao da dođete ovde, da prođete kroz ono najteže. A tebe posebno, jer ti je dao dobro razumevanje učinjenog i ponudio ti je blagorodno pokajanje. Božijom pomoću, ti vidiš težinu učinjenog ali ne nalaziš snage da prihvatiš blagi jaram pokajanja. Pokajanje (metania) znači promena. Misli se na promenu, prvo razmišljanja a zatim i načina života.
Premudri Solomon upozorava svoju decu protiv preljube, za koju kaže: „Hoće li ko uzeti oganj u nedra a da mu se haljine ne upale? Hoće li ko hodati po živom ugljevlju a nogu da ne ožeže? “ (Priče Solom. 6, 27-28) Kao što od opekotine ostaje rana i potom ožiljak, tako je i u duhovnom životu, gde takođe ostaje rana koja, ako se ne leči, može da se inficira i zatruje.
A za ljubomoru kaže da je „ljubavna sumnja žestoka u muža i ne štedi u dan osvete, ne mari za otkup i ne prima ako ćeš i mnogo darova davati.“ (Priče Solom. 6, 34-35.) Jer, šta mužu može da zameni ljubav i vernost njegove žene? Nikakvi pokloni. Jer, ljubav i vernost su najveći poklon, veći od bilo čega materijalnog.
Ožiljak će ostati, ali to nije tako strašno. Svi mi smo puni raznih ožiljaka od mnogih bitaka, padova i ustajanja, od mnogih loših puteva i stranputica. Strašno je ako se ta rana ne isceli, kako bi mogao ostati samo ožiljak.
Čime se dakle, može izlečiti rana? Promenom. Pokajanjem, koje ti sada, na neki način, osećaš kao težak teret. Ili možda ne znaš kako da poneseš to breme koje se svalilo na tvoja pleća. Želela bi da taj tovar podeliš sa mužem, ali on odbija da ga nosi i svu težinu svaljuje na tebe.
A kako Oci uče o tome? Oni kažu da nemamo pravo da zahtevamo, pa čak ni da očekujemo pomoć od naših bližnjih, ili od drugih ljudi. Jedino od Boga. „Ovako veli Gospod: da je proklet čovek koji se uzda u čoveka i koji stavlja telo sebi za mišicu a od Gospoda odstupa srce njegovo… Blago čoveku koji se uzda u Gospoda i kome je Gospod uzdanica, jer će biti kao drvo usađeno kraj vode i koje niz potok pušta žile svoje, koje ne oseća kada dođe pripeka, nego mu se list zeleni i sušne godine ne brine se i ne prestaje rađati rod.“ (Jer. 17, 5-8.) U ovom svetu viđamo svašta, pa i to da postoje ljudi koji su spalili svoju savest i ona je sada mirna, ne muči ih više, jer je – mrtva. Na suprot tome, ti si živa u Gospodu i vaša ljubav u porodici je još uvek živa, samo je teško ranjena. Ranu treba previjati sa smirenošću i lečiti strpljivo dobrim lekom, a bol će sa ozdravljenjem uminuti. Upala se ne leči svađom, beć blagim sredstvima. Ne vredi dodavati ulje na vatru, već se vatra može ugasiti obilnom vodom smirenja i trpljenja.
Čovek se ne može pomiriti sa bližnjim dok se najpre ne pomiri sa Bogom i sa samim sobom. Bez toga, čovek nikada neće biti – pravi čovek, niti će ikada biti srećan u ovom životu, pa makar se i 100 puta ženio, razvodio i udavao.
Najpre se treba obratiti Bogu. Znajući da smo pogrešili moramo biti spremni da Mu obećamo da ćemo prihvatiti kakvu god pokajnu meru On stavio na nas. A pokajna mera može biti muževljevo prebacivanje i ponekad, naizgled nepodnošljivo zategnuti odnosi u porodici. To se može podneti samo ljubavlju i smirenjem, jer Gospod nikada neće staviti na nas nikakav teret koji bi nam slomio kičmu, niti će dopustiti neko iskušenje koje je jače od nas. Zato je na nama samo da imamo strpljenje, ljubav i veru u Boga. Da to očuvamo do kraja, jer „ko pretrpi do kraja, spašće se“. (Mt. 10, 22.) A sve drugo će On sam urediti i dovesti na svoje mesto. Na taj način ćemo najbolje pomoći i sebi i drugima.
Pozdravlja te, O. Srba
