Да ли се развести или не

Питање:
Помаже Бог драги оци! Ја се налазим на опасној брачној раскирсници, да ли се развести или не? Знам све ставове Цркве, паралеле Цркве и брака… вредност породице… С обзиром да сам ја оскрнавила свој брак, муж је сазнао, каже да ће да опрости, али неће заборавити, .Ја осећам јако велики пакао у души и кајем се због учињеног, али када дође до ситуације када он почне да вређа, омаловажава, прича и што јесте и што није, извлачи закључке, за које је и у праву, али и оне за које није, долази до јаких свађа, он почиње да прети како ће ме искомпромитовати, како сам ја лоша жена, мајка… како ја хоћу само да оперем себе и да ми друго ништа није битно. Мени долазе мисли да је паметније да се разведемо, како се не би овако мучили целог живота. Он је добар човек, добар отац, не могу рећи да је лош муж, јако је склон увредама, и омаловажавањима, што не могу замерити толико јер је добар хришћанин, и јако посвећен Богу, стално се едукује, чита духовне оце, чак више него ја… али када дође до поменуте ситуације, он детективише, копа по томе, када је учињен мој грех, да му испричам то до краја, шта, када, како… и тако настаје хаос. Такође знам да сам ја та која треба поднети велику жртву, јер сам кривац, али на овај начин живети даље, разболећемо се сигурно, а и дете одраста, тако да ће још мало схватити наше свађе.
Не знам, најмање што желим је да оправдам свој грех, да кажем да је он проузрокован због одређених ствари, и да правдам себе нећу, јер сам требала другачије одреаговати, и изборити се са искушењем. Не видим себе као разведену жену, без моје породице. Али, такође сам сигурна да свесна свог и његовог темперамента, на овај начин, живети даље није здраво.
Напоменула бих да је много ружних речи, увредљивих изречено, да ли има смисла даље, ако је тако, не знам, јако сам збуњена, разочарана, свесна своје грешке и казне Божије, свесна да треба да поднесем жртву, али се бојим да не учиним погрешан корак.
Извините молим Вас на дужини, трудила сам се да будем објективна уколико је могуће.
С Богом
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Свакако да тебе, твог мужа и децу Господ веома воли, јер вам је већ помогао да дођете овде, да прођете кроз оно најтеже. А тебе посебно, јер ти је дао добро разумевање учињеног и понудио ти је благородно покајање. Божијом помоћу, ти видиш тежину учињеног али не налазиш снаге да прихватиш благи јарам покајања. Покајање (метаниа) значи промена. Мисли се на промену, прво размишљања а затим и начина живота.
Премудри Соломон упозорава своју децу против прељубе, за коју каже: „Хоће ли ко узети огањ у недра а да му се хаљине не упале? Хоће ли ко ходати по живом угљевљу а ногу да не ожеже? “ (Приче Солом. 6, 27-28) Као што од опекотине остаје рана и потом ожиљак, тако је и у духовном животу, где такође остаје рана која, ако се не лечи, може да се инфицира и затрује.
А за љубомору каже да је „љубавна сумња жестока у мужа и не штеди у дан освете, не мари за откуп и не прима ако ћеш и много дарова давати.“ (Приче Солом. 6, 34-35.) Јер, шта мужу може да замени љубав и верност његове жене? Никакви поклони. Јер, љубав и верност су највећи поклон, већи од било чега материјалног.
Ожиљак ће остати, али то није тако страшно. Сви ми смо пуни разних ожиљака од многих битака, падова и устајања, од многих лоших путева и странпутица. Страшно је ако се та рана не исцели, како би могао остати само ожиљак.
Чиме се дакле, може излечити рана? Променом. Покајањем, које ти сада, на неки начин, осећаш као тежак терет. Или можда не знаш како да понесеш то бреме које се свалило на твоја плећа. Желела би да тај товар поделиш са мужем, али он одбија да га носи и сву тежину сваљује на тебе.
А како Оци уче о томе? Они кажу да немамо право да захтевамо, па чак ни да очекујемо помоћ од наших ближњих, или од других људи. Једино од Бога. „Овако вели Господ: да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу а од Господа одступа срце његово… Благо човеку који се узда у Господа и коме је Господ узданица, јер ће бити као дрво усађено крај воде и које низ поток пушта жиле своје, које не осећа када дође припека, него му се лист зелени и сушне године не брине се и не престаје рађати род.“ (Јер. 17, 5-8.) У овом свету виђамо свашта, па и то да постоје људи који су спалили своју савест и она је сада мирна, не мучи их више, јер је – мртва. На супрот томе, ти си жива у Господу и ваша љубав у породици је још увек жива, само је тешко рањена. Рану треба превијати са смиреношћу и лечити стрпљиво добрим леком, а бол ће са оздрављењем уминути. Упала се не лечи свађом, бећ благим средствима. Не вреди додавати уље на ватру, већ се ватра може угасити обилном водом смирења и трпљења.
Човек се не може помирити са ближњим док се најпре не помири са Богом и са самим собом. Без тога, човек никада неће бити – прави човек, нити ће икада бити срећан у овом животу, па макар се и 100 пута женио, разводио и удавао.
Најпре се треба обратити Богу. Знајући да смо погрешили морамо бити спремни да Му обећамо да ћемо прихватити какву год покајну меру Он ставио на нас. А покајна мера може бити мужевљево пребацивање и понекад, наизглед неподношљиво затегнути односи у породици. То се може поднети само љубављу и смирењем, јер Господ никада неће ставити на нас никакав терет који би нам сломио кичму, нити ће допустити неко искушење које је јаче од нас. Зато је на нама само да имамо стрпљење, љубав и веру у Бога. Да то очувамо до краја, јер „ко претрпи до краја, спашће се“. (Мт. 10, 22.) А све друго ће Он сам уредити и довести на своје место. На тај начин ћемо најбоље помоћи и себи и другима.
Поздравља те, О. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *