NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » Crkva i „crkve“ – posle sabora na Kritu
Crkva i „crkve“ – posle sabora na Kritu

Crkva i „crkve“ – posle sabora na Kritu

Protojerej-stavrofor SRBOLJUB Miletić

 

Ekumenska ljubav

 

Kod pravoslavnih se shvatanje Crkve i pripadnosti Crkvi razlikuje od katolika, raznih protestanata i ostalih inoslavnih. Danas, u svesti pravoslavnih ta razlika sve više bledi, jer naši bogoslovi, episkopi i sveštenstvo retko govore o njoj. Umesto toga, mediji sve više izveštavaju o raznim konferencijama, predavanjima, međureligijskim susretima i skupovima, na kojima se govori kako „treba da tražimo tačke koje nas spajaju, a ne tačke koje nas razdvajaju“, kako „imamo zajedničke probleme, zajedničke izazove, kako ima mnogo više stvari koje nas povezuju nego razdvajaju“, i tome slično. Ovi susreti, sastanci i ceremonije koje ih prate, šalju narodu poruku kako će „međusobno upoznavanje, saradnja, multikulturni i multikonfesionalni zajednički život zaceliti rane koje nas razdvajaju, koje smo kroz istoriju nanosili jedni drugima“.

Dakle, njihov stav je jasan: nećemo kroz smirenost i pokajanje doći do jedinstva u Istini i pravdi; nego ćemo kroz upoznavanje, druženje i saradnju doći do nekakvog „jedinstva“. U tu svrhu, pristalice „jedinstva“ upućuju savete pravoslavnima „da se ne zatvaraju u sebe“, i da je „bolje da budu deo rešenja nego deo problema“ (po pravilu se ne precizira: čijeg rešenja i kojeg problema?).

Pod uticajem takvih i sličnih ideja su i oni pravoslavni kojima je stalo do toga da idu u korak sa svetom. Imitirajući katolike i protestante i sarađujući sa njima u modernizmu i ekumenizmu, neki naivno misle da su ideje koje nam se nameću sa zapada ustvari samo „prijateljski pružena ruka“, i da će nam prihvatanje tih ideja vremenom doneti i zapadni ekonomski standard, politički i društveni sistem. Prirodno je da zbog toga žele da se izmešaju i spoje sa inoslavnima, priželjkujući vidljivo, administrativno i jurisdikcijsko jedinstvo sa drugim i drugačijim verama koje oni „velikodušno“ nazivaju „ostalim hrišćanima“. A tu svoju ambicioznu želju i velikodušnost, na uštrb svoje sopstvene Vere i Crkve, predstavljaju kao – hrišćansku, ekumensku ljubav.

Valjda je u takvom ekumenskom duhu i saradničkom raspoloženju i Kritski sabor doneo svoja saopštenja o „crkvama“, o navodnim „ostalim hrišćanima“, mučeći se da objasni kako navodno Pravoslavna crkva prihvata „istorijsko ime drugih inoslavnih hrišćanskih crkava i veroispovesti koje nisu u zajednici sa njom.“ Ovo protivrečno saopštenje je doneto uprkos mnogim neslaganjima, upozorenjima i odlukama koje su donete pre Kritskog sabora, kao što je na primer, i jednoglasna odluka jerarhije Grčke crkve da heterodoksne zajednice u saborskim tekstovima ne mogu da se nazivaju „crkvama“. Odluku jerarhije Grčke crkve Kritski sabor je na najjednostavniji način izignorisao, kao i sve drugo što nije bilo u skladu sa ranije zacrtanim odlukama.

Sa druge strane, katolici i tzv. „ostali hrišćani“, nemaju problema sa nazivom „crkve“. U duhu globalnog zajedništva papa je pozdravio Kritski sabor, poslavši patrijarhu Vartolomeju delegaciju sa specijalnom porukom koja je pročitana na kraju Liturgije u Fanaru. Prema sopstvenim rečima, papa je „potvrdio generalnu želju za obnovom jedinstva hrišćana“, naglasivši ulogu ekumenskog dijaloga, koji „pomaže pravoslavnima i katolicima da procene talente jedni drugih i da sarađuju u propovedi Jevanđelja, da promovišu mir, ljudsko dostojanstvo, porodične vrednosti i brigu za zajednički dom.“[1] (Ovde nije precizirano na koje „Jevanđelje“ se misli: na „Jevanđelje“ po papi ili na poznato nam Jevanđelje po Hristu?)

 

 

Pitanje prave Crkve

 

Koja je razlika u shvatanju Crkve i pripadnosti Crkvi između nas i rimokatolika? Kod ostalih nazovi–hrišćana nema jasnog i doslednog učenja o tome, pa ćemo se zadržati na ovoj razlici, nadajući se da će na osnovu nje i ostale razlike biti jasnije.

Pripadnost crkvi se kod rimokatolika shvata pre svega kao pojam nadležnosti – jurisdikcije: duhovne, crkveno pravne i administrativne, kroz priznavanje pape „Petrovog naslednika“ i „Hristovog namesnika“ kao poglavara, vrhovnog sudije i prvosveštenika. Za jedinstvo sa tom „crkvom“ dovoljno je da neka zajednica priznaje papu kao vrhovni autoritet, pa da bude organski deo rimokatolicizma nad kojim Episkop Rima ima potpunu vlast i jurisdikciju.

Za razliku od njih, Pravoslavna Crkva ispoveda jedinstvo vere, a ne jedinstvo administrativne jurisdikcije. Jer, po Jevanđelju Hristovom Crkva je pravilno i spasonosno ispovedanje vere u Boga. Pitanje prave vere je istovremeno i pitanje prave Crkve; ustvari, to i jeste pitanje prave vere, a nije pitanje „prave jurisdikcije“. Tako je još sveti Maksim Ispovednik, kada su ga pitali kojoj jurisdikciji pripada, posvedočio ono što Crkva ispoveda od početka, objasnivši da je: „Bog i Gospod svih rekao da je Katoličanska Crkva pravilno i spasonosno ispovedanje vere u Njega!“

Episkop Atanasije (Jevtić) je to sažeo na sledeći način: „Rimokatolička merila i kriterijumi za Crkvu i crkvenost nisu isto što i pravoslavna. Jer kod njih je ‘vrhovno merilo’ Rimski papa i potčinjenje njemu, zajedništvo s njime; a kod nas je to Duh Sveti u Crkvi Hristovoj. Zato je pitanje prave vere istovremeno i pitanje prave Crkve. Ali VERE kao Bogootkrivene Istine, Puta i Života. (Jn. 14, 6.)

Kada su zatočenom Sv. Maksimu došli izaslanici cara i patrijarha da ga ubeđuju da i on pristane na kompromis oko jeresi monotelitstva[2] oni su tada pitali Maksima: ‘Kojoj ti Crkvi pripadaš: Carigradskoj, Rimskoj, Antiohijskoj, Aleksandrijskoj, Jerusalimskoj? Jer su sve te Crkve, sa eparhijama koje su pod njima, sjedinile se; pa ako dakle, i ti pripadaš Katoličanskoj Crkvi, sjedini se i ti!’ Na to je Sveti Ispovednik karakteristično odgovorio (i to ponovio u pismu svome učeniku Anastasiju): ‘Bog i Gospod svih je rekao (‘απεφήνατο =iskazao, odredio) da je Katoličanska Crkva pravilno (τήν ‘ορθήν = pravoslavno) i spasonosno ispovedanje vere u Njega’, i za to je nazvao blaženim Petra (apostola), koji Ga je dobro ispovedio… i rekao je da će na tome (što je ispovedio) izgraditi takvu (pravoverujuću) Crkvu.“ [3] (Mt.16, 16-18.)

Katolicima, koji su odavno i mnogo puta čuli ovakav odgovor navodno, do danas ipak nije jasno kako pravoslavni mogu da imaju „jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“ i da su njeni članovi, a da ne priznaju jednog papu, i da se ne potčinjavaju „Petrovom nasledniku“. Kakvo je to jedinstvo bez jednog vođe i poglavara!? Katolici postavljaju ovakva i slična pitanja, za koja je teško verovati da ne znaju odgovor i da su toliko neobavešteni. Pre je moguće da oni uopšte ne žele da znaju niti čuju da da pravoslavni imaju ne samo Jednog, nego i Jedinog Vođu i Poglavara Gospoda našeg Isusa Hrista, Velikog Arhijereja, koji se tako i slika na tronu u svakom pravoslavnom hramu. Jer On je Sam rekao: „Evo, ja sam sa Vama u sve dane do svršetka sveta!“ (Mt. 28, 20.)

Ovakav odgovor predstavlja dvostruki problem za katolike, jer: Glava Crkve jeste Hristos a ne papa, i jedinstvo Crkve i njenih članova – hrišćana može biti samo u Hristu a ne u nekom episkopu, vođi, poglavaru, bilo rimskom ili carigradskom, ili u bilo kom drugom čoveku ili ustanovi po čovečanskom uređenju.[4]

 

 

Zakonodavna i izvršna vlast

 

Od samog početka apostolima i hrišćanima je bilo jasno da je Crkva Telo Hristovo a da su ljudi njegovi članovi: „Vi ste telo Hristovo i udi  (članovi) među sobom.“ (1. Kor. 12, 27.) Telo Hristovo uključuje i apostole, kasnije episkope, sveštenike, i do danas sve verne i sve crkvene činove, od patrijarha do crkvenjaka, jer su svi crkveni činovi potčinjeni Hristu, kao članovi i udi Tela Hristovog. Kao što i Sveto Pismo kaže da Gospod Bog „po dejstvu silne moći Njegove, koju učini u Hristu vaskrsavši Ga iz mrtvih, i posadi sebi s desne strane na nebesima, iznad svakoga načalstva, vlasti, sile, gospodstva, i iznad svakoga imena što se može nazvati, ne samo u ovome veku, nego i u budućem; i sve pokori pod noge Njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, koja je Telo Njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.“ (Ef. 1, 20-23.) „Tako, dakle, niste više stranci ni došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju apostola i proroka, gdje je ugaoni kamen sam Isus Hristos, na kome sva građevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu; u koga se i vi zajedno ugrađujete u obitalište Božije u Duhu.“ (Ef. 2, 19-22.)

Ne samo apostoli i proroci, nego svaki čovek, koji najpre, kroz veru i krštenje ide za Hristom, koji drži veru Hristovu, ima um Hristov, postaje Hristov istomišljenik, i tek nakon toga postaje dete Božije po blagodati koja se Hristom daje. Tako i otac Justin (Popović) blagovesti: „Postavši čovek, i osnovavši Crkvu na Sebi i Sobom i u Sebi, Gospod Hristos je kao Bogočovek neizmerno uzveličao čoveka. On je ne samo spasao čoveka od greha, smrti i đavola, nego ga i uzneo iznad svih nebesa i iznad svih bića i tvari. Svetajna čoveka je u svetajni Bogočoveka, koji je Crkva, i usto telo Crkve i glava Crkve… čovek – sutelesnik Bogočovečanskog tela Hristovog = Crkve, najsvetije i najmilije tajne Božje, tajne nad tajnama: svesvete svetajne. Crkva – to je Bogočovek Hristos produžen kroz sve vekove i kroz svu večnost; no isto tako, Crkva je i čovek – produžen Bogočovekom Hristom kroz sve vekove i kroz svu večnost.“ Zbog toga o. Justin upozorava: „Imajmo strahopoštovanje prema našoj Glavi, pomislimo kakve smo Glave telo!“[5]

Glava je ta koja upravlja telom, a ne telo glavom. Tako je i Gospod svu zakonodavnu, upravnu vlast, u svim stvarima Vere zadržao isključivo za sebe. Ljudima, koji su sutelesnici Tela Hristovog = Crkve, u stvarima vere je Gospod dao samo izvršnu vlast, a ne i zakonodavnu.[6] Merilo sabora je istinita vera, a ne obratno. Sabor nije merilo vere nego je vera merilo sabora. „Neka niko ne gospodari u našoj veri – ni car, ni episkop, ni lažni sabor, niti iko drugi, nego samo – jedini Bog, Koji nam je i Sam i kroz Svoje učenike predao tu veru“! (Sv Marko, Poslanica igumanu Vatopeda) Kao što i apostol Pavle utvrđuje: „sve što nije od vere greh je!“ (Rim. 14:23) Dakle, sve što nije od Hrista Boga – štetno je po čoveka!

To su i Vaseljenski sabori utvrdili, jer nisu govorili od sebe nego su naučeni od Duha Svetoga prenosili,  sabirali, utvrđivali, ukazivali na reči Hristove i Božije otkrovenje, uobličavali našim jezikom bogootkrivene istine – dogme Crkve, a nikako nisu izmišljali nešto svoje. Njihovo tumačenje je bilo istinito, ne „po babu i po stričevima“. Sabori ne odlučuju o Veri, već samo čuvaju i svedoče istinito ispovedanje vere pred Bogom, pred samim sobom, pred apostolima, narodom, Crkvom i celim svetom, nebeskim i zemaljskim. Istinita Jevanđelska Vera je merilo sabora i stoji iznad njih. Sabor koji se ne drži onoga što je Gospod otkrio nije istinit; merilo je vera a ne sabor. Isto tako, sabori od Crkve ne odlučuju nikoga, već samo svedoče da je neko sam sebe odlučio ukoliko ne stoji u pravoj i istinitoj veri.

Nasuprot tome je samo – zamena Duha Svetog čovekom ili ljudskom institucijom, stavljanje čoveka ili ljudi na mesto Boga. Razum može biti sasud istine i njen instrument, ali nikako njen izvor. Izvor istine, izvor jedinstva je samo Duh Istine – Duh Sveti. Jer, identitet Crkve, njeno ime, samosvest, saznanje o tome ko je i šta je Crkva, njena kvalifikacija, verovanje, ubeđenje, celokupno znanje o sebi, sve ono što ona sama misli o sebi, veruje i govori… sve to jeste samo i jedino Hristos, o Kojem svedoče i Otac i Duh Sveti, kao i svi sveti Božiji ljudi – naučeni od Duha Svetoga.

S druge strane, papa je svoju administrativnu zakonodavnu vlast po čovečanskom uređenju, pomešao, pretvorio i proširio i na stvari vere. Zbog toga su pravoslavni odbacili papu, jer nisu, i ne žele da budu telo papino, nego Telo Hristovo. Ne pokoravaju se čoveku – papi, nego Onome koji „sve pokori pod noge njegove (Hristove), i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, koja je Telo Njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.“ (Ef. 1, 23.)

Ovo svedoči i Episkop Irinej Bački, u svojoj disertaciji o sv. Marku Efeskom, navodeći: „Budući da je Glava Tela Crkve Hristos, Ovaploćeni Logos Božji i Ipostasna Istina Božja, to temelj i osnov jedinstva i jedinstvenosti Crkve jeste pravoslavlje, pravoverje, Istina. Hristos, Crkva, Pravoslavlje — to su sinonimi. Stoga sv. Marko u svome odgovoru Manuilu Kaleki, koji je napadao Pravoslavnu Crkvu stoga što je ona tobože, sama sebi protivrečila u raznim razdobljima, piše ovako: ‘Šta dakle? Hoćemo li ovenčati vunom one božanstvene sabore, pa ih oterati u pustinju, zato što je pre njih u istoj Crkvi o istoj stvari bilo izneto suprotno mišljenje? Ili ćemo pak o Crkvi misliti da je svagda jedna ista, i to ne po mestima, nego po karakteru pravoslavnoga mišljenja, po kojem se crkve širom čitave vaseljene i nazivaju jednom katoličanskom i apostolskom Crkvom, a kvaritelje koji s vremena na vreme prodru u nju smatrati – ne za punoću Crkve, niti za pastire i učitelje, već – za ljute vukove, koji ne štede stada, po predskazanju apostolskom?’ Prema tome, svi koji se odvajaju od jedinstva saborne crkvene vere odvajaju se samim tim i od Crkve — i to su jeretici. Oni otpadaju od Crkve, izvan nje su, a Crkva ostaje Jedina Sveta. Ostaje, doduše, ranjena i oštećena gubitkom i otpadom svojih bivših čeda, ali ne manje potpuna, ne manje saborna i katoličanska nego pre. Za sv. Marka i za Crkvu uopšte: ‘Jeretik je, i zakonima protiv jeretika, podleže svako ko ma i najmanje zastranjuje od prave vere.’ Po sv. Marku, jeretici raznih vrsta su ‘falsifikatori Božanskih dogmata’ – a svima bez razlike, zajednička osobina je da na svoju ruku i pogrešno tumače reči svetih bogoslova i Otaca.“[7]

 

 

Zašto smo razjedinjeni?

 

Nisu samo lažna učenja o Bogu i veri, kao na pr. filiokve i čistilište, uzroci zbog kojih se otpada od Crkve, nego je to i sam katolički papa kao takav, to jest, shvatanje i upražnjavanje jedne takve uloge episkopa grada Rima, kao vrhovnog vođe, sudije i gospodara verske zajednice, kao i shvatanje jedinstva u njemu kao takvom. Oni koji to priznaju i ispovedaju nisu nikakvi pastiri i učitelji, nego su, po sv. Marku, jeretici raznih vrsta i falsifikatori Božanskih dogmata.

Apostol Jovan svedoči da mi, kao hrišćani „jesmo u Istinitome, u Sinu Njegovom Isusu Hristu, On je istiniti Bog i život večni.“ (1. Jn. 5, 20.) Biti u Hristu znači biti u Crkvi. U jedinstvu sa Hristom – u jedinstvu sa Crkvom. Svako drugo jedinstvo van Hrista je istovremeno i van Crkve Hristove. Oni koji ne slede Hrista nego ovaj svet, njegov sistem, nešto ili nekog drugog, ne mogu biti ni Crkva ni u Crkvi. Oni kojima glava nije Hristos nego papa ili neko drugi, ne mogu biti Telo Hristovo. I ovo svedoči Episkop Irinej u pomenutoj disertaciji o sv. Marku:

„Ne samo danas, u vreme tzv. ‘ekumenizma’, nego i u vreme sv. Marka bilo je ljudi koji su smatrali da Zapadni hrišćani samo ‘različito formulišu’ istine Bogom predane vere, ali da oni ne greše u veri i da, prema tome, nisu jeretici. Evo šta na to veli sv. Marko: ‘Nikada, neki kažu, nismo gledali na Latine kao na jeretike, već samo kao na raskolnike! – Oni koji tako govore, uzeli su to od samih Latina; jer oni nas zovu raskolnicima, nemajući ništa da nam prigovore oko naše vere, nego nam zameraju što smo im otkazali poslušnost, koju smo, po njihovu mnenju, dužni bili držati.’ Malo zatim produžuje: ‘Mi smo se prvi odvojili od njih, bolje reći, odvojili smo ih i odsekli od zajedničkog Tela Crkve. Zašto, reci mi? Da li zato što imaju pravu veru, ili zato što su pravilno dometnuli dodatak (u Simvol vere)? Ko bi mogao tako kazati, sem ako nije doživeo jak potres mozga? Ne, nego zato što misle neumesne i nimalo blagočestive stvari, i što su neopravdano dometnuli taj dodatak. Okrenuli smo se dakle, od njih kao od jeretika i zbog toga smo se odvojili od njih.’ Kasnije, sv. Marko piše[8]: ‘Ako Latini ni u čemu ne zastranjuju od prave vere, onda smo ih, izgleda, uzalud odlučili od sebe; a ako li pak zastranjuju, i to oko bogoslovlja o Svetom Duhu (a pohuliti na Duha Svetoga je najteža od svih opasnosti), onda jesu jeretici i kao jeretike smo ih odsekli.“[9]

Katolike, razne vrste protestanata i ostale inoslavne vere, koje nisu u zajednici sa njom, Crkva ne može zvati „crkvama“. Ali, šta danas vidimo kod nekih? Upravo suprotno. Kada su pojedine pomesne pravoslavne crkve postale „organski deo Svetskog saveta crkava“[10], u njihovim publikacijama su se najpre stidljivo, u odnosu na katolike i ostale inoslavne, počeli da pojavljuju nazivi „crkve“ sa malim „c“, uz objašnjenje da se jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva piše sa velikim „C“, za razliku od ostalih, koje ne smatramo crkvama i zato ih pišemo malim slovom „c“. Tokom poslednje decenije, ili nešto više, počelo je i u našoj crkvenoj štampi da se o katolicima i protestantima piše sa velikim „C“. Potom je usledio i Kritski sabor, koji je izdao saopštenje – odluku o „crkvama“ u množini naravno, sa malim „c“. Veliko „C“ će se valjda, pisati kada se o nekoj od tih famoznih kritskih „crkava“ bude govorilo u jednini. Jer, zaboga, to je njeno „istorijsko ime“, isto kao što su to imena „drugih inoslavnih hrišćanskih crkava i veroispovesti koje nisu u zajednici sa Crkvom“!?! Pretpostavljam da bi normalan čovek na ovakva kritska objašnjenja mogao samo da kaže: C, c, c…!?

Hoćemo li dakle, govoriti istinu, ili ćemo se ulagivati? Hoćemo li da budemo iskreni ili ćemo žonglirati i manipulisati rečima? Čija ćemo duhovna deca biti i ko će nam biti duhovni otac: Nikolo Makijaveli ili sveti Sava Nemanjić?

„Svoj stav prema jereticima, a jeretici su svi koji su nepravoslavni, Crkva Hristova je jednom za svagda odredila preko Svetih Apostola i Svetih Otaca; to jest preko svetog Bogočovečanskog Predanja, jedinstvenog i neizmenljivog. Po tome stavu: pravoslavnima je zabranjeno svako molitveno opštenje i druženje sa jereticima. Pravilo 45. Svetih Apostola naređuje: ‘Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako im pak, kao kliricima dopusti da što rade, neka se svrgne.’ Ovaj sveti Kanon Svetih Apostola ne određuje kakvo bogosluženje, nego zabranjuje svako zajedničko moljenje, ma i pojedinačno (συνευξάμενος) sa jereticima. A na ekumenskim zajedničkim molitvama zar ne dolazi i do nečeg krupnijeg i grupnijeg?“[11]

Ali, avaj! Sve je više onih koji, plašeći se posledica od lukavih neprijatelja, sa njima prave kompromise u želji da sačuvaju svoj mir, posao, čin, položaj, prednosti i koristi… Niko nema pravo da modifikuje veru i rastura Crkvu pod izgovorom da mu je život ugrožen! Ali, oni se boje da drže istinu i budu iskreni, misleći da se istina ne isplati, a da je iskrenost neka vrsta slabosti. A ap. Pavle kaže da nama „Bog nije dao duha plašljivosti, nego sile i ljubavi i cjelomudrenosti!“ ( 2. Tim. 1, 7.) Na to nas i sveti o. Justin Ćelijski upozorava: „Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima (Djel. 5, 29.) – To je duša, to je srce Pravoslavne Crkve; to je njeno Evanđelje, njeno Sveevanđelje. Ona time živi i radi toga živi. U tome je njena besmrtnost i večnost; u tome njena neprolazna svevrednost. Pokoravati se Bogu većma nego ljudima – to je njeno načelo nad načelima, svetinja nad svetinjama, merilo nad merilima. To Sveevanđelje je suština svih svetih dogmata i svih svetih kanona Pravoslavne Crkve. Tu se ne smeju, po cenu svih cena, od strane Crkve činiti nikakvi ustupci nikakvim političkim režimima, niti praviti kompromisi, ni sa ljudima niti sa demonima!“[12]

 

Sabor zbunjenih

 

Tako dakle, neki iskreno misle da je Kritski sabor bio jedan „vučiji sabor“. Po svemu sudeći izgleda da jeste bilo i vukova u njegovoj organizaciji, posebno iza scene. Što se tiče samog sastanka, izgleda da je to ipak, bio samo jedan – sabor zbunjenih. Ili možda neko misli da su neki činovi garancija protiv zbunjenosti?

A zbunjeni su svi oni koji ovaj svet i zemaljske sile uzimaju ozbiljnije od Bogom otkrivene pravoslavne svetootačke Vere i Crkve, od reči Svetog Pisma i Svetih Otaca. Jer „svoj stav prema jereticima, a jeretici su svi koji su nepravoslavni, Crkva Hristova je jednom za svagda odredila preko Svetih Apostola i Svetih Otaca; to jest preko svetog Bogočovečanskog Predanja, jedinstvenog i neizmenljivog… Ova, i sva, po ovome pitanju, ostala pravila Svetih Apostola i Svetih Otaca važila su ne samo za drevna vremena nego ona u punoj meri važe i za sve nas, sadašnje pravoslavne hrišćane. Važe nesumnjivo i za naš stav prema rimokatolicima i protestantima. Jer rimokatolicizam je mnogostruka jeres, a o protestantizmu da i ne govorimo. Nije li još Sveti Sava u njegovo vreme, pre sedam i po vekova, nazivao rimokatolicizam ‘latinska jeres’. A koliko je od tada novih dogamata papa izmislio i nepogrešivo ‘odogmatio’!“[13]

Odakle ova zbunjenost? Od nerazlikovanja duhova, nepoznavanja Hrista i nerazumevanja Jevanđelja, Crkve i hrišćanstva. Ljudi misle da će dobra dela i namere, pa makar i u suprotnosti sa Jevanđeljem, Bog blagosloviti. A znamo, i već nam je rečeno, da neće. Jer postoji razlika između dela vere i ljudskih dela. Gospod traži od nas dela vere, a ne dela naše pale prirode, našu diplomatsku mudrost. Temelj i ugaoni kamen na kome stoji Crkva nisu nekakve ljudske dobre namere, nego je Bogočovek Hristos, bogootkrivena Reč Božija, koju poznajemo duhom i verom po Jevanđelju, rečima i delima Otaca. Po rečima Svetoga Pisma, „pomisli smrtnih su bojažljive i namere njihove pogrešive.“ (Prem. Sol. 9, 14.) Crkva se ne može graditi na nekakvim međureligijskim i međucrkvenim sporazumima, na odlukama raznih konferencija i zaključcima teoloških simpozijuma, jer izvor istine je Hristos, a mi treba da naučimo da ostanemo u granicama koje je Gospod postavio za nas. Bez tih granica mi nismo hrišćani. Jer, „prijateljima Božijim“ su nazvani oni koji su sačuvali zakone tog prijateljstva i njima poučili i druge. „Ako zapovijesti Moje održite, ostaćete u ljubavi Mojoj, kao što sam Ja održao zapovijesti Oca Mojega i ostajem u ljubavi Njegovoj.“ (Jn. 15,10.)

Sveti Ignjatije Brjančaninov se pita:  „Kažete: ‘Jeretici su takođe hrišćani.’ Otkud vam to? Vaseljenska Crkva je svagda jeres smatrala smrtnim grehom, svagda je uviđala da je čovek, zaražen strašnom bolešću jeresi, mrtav dušom, udaljen od blagodati i spasenja, da je u opštenju sa đavolom i njegovom pogibijom. Jeres je greh uma. Jeres je više greh đavolski, nego ljudski; ona je kćer đavola, njegov izum, beščašće, blisko idolopoklonstvu. Oci obično nazivaju idolopoklonstvo neverjem, a jeres – zloverjem!“[14]

Jeres, dakle, ubija dušu za večnost! „Navešću ovde primer. Zamislimo da se nekoj ženi muž razboleo od tuberkuloze, ali da on to ne smatra opasnom bolešću, i da svoje simptome ubraja u individualne osobenosti čoveka. On se kreće po stanu, igra se sa decom, kašljuca tu i tamo i pritom odbija da se leči. Žena uzima decu i odlazi od njega govoreći da oni mogu da budu zajedno tek nakon što se izleči.

Naše shvatanje postupka ove žene zavisi od toga da li mi priznajemo da je tuberkuloza smrtonosna bolest. Ako da, onda ponašanje žene za nas postaje shvatljivo kao pokazivanje njene ljubavi i prema deci i prema samom mužu koga ona kroz to želi da podstakne na osvešćivanje usled ozbiljnosti situacije i na početak lečenja. Ako smatramo da nikakve tuberkuloze nema, ili da ona nimalo ne šteti zdravlju, onda nam se ponašanje žene čini neadekvatnim, čak se graniči sa umnom poremećenošću. Isto tako je i sa istorijom Crkve.“[15]

„Ako se Crkva javlja kao ‘JEDNA’ u Simovlu vere i samosaznanju Pravoslavne Crkve, (t. 1. saopštenja sa Kipra), onda kako možemo istovremeno da govorimo i o nekim drugim hrišćanskim crkvama?“[16] Pravoslavna crkva ne može da prihvati nikakva „istorijska imena“ niti ikakve „druge inoslavne hrišćanske crkve i veroispovesti koje nisu u zajednici sa njom“ – kao crkve, između ostalog, iz tih istih istorijskih razloga. Jer nikada u svojoj istoriji Crkva nije prihvatala nikakvu ideju o postojanju više crkava. Skup patrijaraha na Kipru je izdao jedno zbunjujuće i protivrečno saopštenje sa kojim se nisu složili čak ni episkopi u njihovoj pratnji, ni sve pomesne Pravoslavne crkve, a još manje svo sveštenstvo, monaštvo, i pravoslavni narod.

Da završimo opet rečima svetog Marka: „Svi Oci i Učitelji Crkve, svi Sabori i sva Božanska Pisma uče nas da bežimo od onih koji drugačije veruju i da se udaljavamo od zajednice sa njima. Pa zar ja, dakle, prezrevši sve te Oce i Sabore, da pođem za onima koji pod maskom lažnog mira pozivaju da se ujedinimo sa onima koji su narušili sveti i božanski Simvol vere… Da mi se ne desi, o Utešitelju Blagi, da ikada tako odstupim od Tebe i od zdravih misli i zdrave vere, nego da se držim uvek Tvoga učenja i Tobom nadahnutih blaženih Muževa, i tako da se prisajedinim Ocima mojim, odnoseći odavde sa zemlje na nebo, ako ništa drugo, ono bar – pravu veru (την Ευσεβειαν = Pravoslavlje)“.

 

U nedelju Akatista 2017.[17]

[1] http://3rm.info/main/65534-luchshiy-kriteriy-ocenki-volchego-sobora-papa-francisk-poprivetstvoval-ekumenicheskuyu-poziciyu-vsepravoslavnogo-sobora.html

[2] Koju su prethodno, kao što je poznato, Carigradski Patrijarh Sergije i Rimski Papa Honorije bili prihvatili, zbog čega su obojica kasnije kao jeretici osuđeni i anatemisani na VI Vaseljenskom Saboru.

[3] PG 90, 132A; cf. 93 CD; Episkop Atanasije (Jevtić), O rimokatoličkom ekumenizmu, Pravoslavlje, Broj 969-970, Rubrika Povodi, Na Petropavlovdan, 2007.

[4] Vidi dole fusnotu br 6.

[5] Avva Justin Ćelijski: Tumačenje Poslanice Efescima svetog apostola Pavla, Beograd 1983.

[6] U Crkvi treba razlikovati jurisdikciju (nadležnost) po Božanskom i jurisdikciju po čovečanskom uređenju.

[7] Jeromonah Irinej Bulović, Teologija dijaloga po sv. Marku Efeskome, Teološki pogledi, Beograd, 1975. godina VIII, broj 1.

[8] Okružna poslanica protiv Grko-Latina, 4. PG 17, 314.

[9] Jeromonah Irinej Bulović: Teologija dijaloga po sv. Marku Efeskome, Teološki pogledi, Beograd, 1975. godina VIII, broj 1.

[10] Glasnik SP Crkve, br. 8, avgust 1968, str. 168.

[11] Prepodobni Justin Ćelijski: Istina o Srpskoj pravoslavnoj crkvi u komunističkoj Jugoslaviji, manastir Ćelije, Beograd, 1990, str. 3.

[12] Isto.

[13] Prepodobni Justin Ćelijski: Odgovor Svetom Sinodu, O zajedničkoj molitvi za jedinstvo; Sabrana dela Sv. Justina Novog u 30 knjiga, Knj. br. 20, tekst br. 90. str. 647 – 650.

[14] http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1173-reagovanja-na-kritski-sabor-ni-sve-ti-ni-veliki-ni-sabor

[15] GEORGIJE Maksimov: Odgovor na tekst Sergeja Hudijeva „Da li Hristos odbacuje rimokatolike?“ https://svetosavlje.org/a-sta-ako-je-bog-rekao-istinu/

[16] http://nikodimbogosavljevic.com/bogoslovska-analiza-dokumenta-odnos-pravoslavne-crkve-prema-ostalom-hriscanskom-svetu

[17] Gluvna nedelja (5. nedelja Časnog Posta) kada se čita kanon svetog Andreja Kritskog sa žitijem svetoj Mariji Egipćanki. (prim. priređivača)

16 komentar(a)

  1. Odličan članak.

  2. Anđelija

    DOSTOJAN!!!

  3. Petar Jaraković

    Da, nema se ovde šta ni dodati ni oduzeti. Tako uči „Jedna sveta saborna i apostolska Crkva“ Nego, ne mogu nešto da skontam kako se jedan liberalni bogoslov transformisa u ovako konzervativnog „starca“. Pratim na raznim stranicama protu Srbu, pa mi se ovde pružila prilika da ga pohvalim. Hristoljubivi pozdrav, dobro zdravlje i još mnogo bogomudrih pouka. Petar Jaraković

  4. Ljubomir Kudric

    Hristos Vaskrse!
    Na mnogaja ljeta oče Srboljube! Nemoj da posustaneš u svedočenju Istine koja će nas osloboditi samoumlja, sebeljublja i vlastoljublja, kao i ljudske mudrosti koja je ludost pred Bogom!

  5. Igor Poč

    Hristos Voskrese!
    Predivne su mudre reči i junački je, skoro kao podvig, iskazati sumnje i kritike kao što ste to Vi uradili u ovom članku oče Srboljube. Teši da ima onih koji straže i čuvaju Veru Pravoslavnu.
    I kao što navedoste reči Stog. Marka:,,a kvaritelje koji s vremena na vreme prodru u nju (Crkvu) smatrati – ne za punoću Crkve, niti za pastire i učitelje, već – za ljute vukove, koji ne štede stada, po predskazanju apostolskom…“, tako smatram da sa razlučivanjem ko su ti vukovi u našoj Veri i Crkvi treba ići do kraja.
    I isto tako hrabro, tvrdo i bez povlačenja, jer se protiv demona i đavoimanih valja izboriti.
    Braćo i sestre – ne želim da bilo ko shvati pogrešno predstojeće reči.
    Ako i budu pogrešno shvaćene onda je to zbog moje ograničene izražajnosti i grehovnosti duše moje, tako da sve koji čitaju ovo molim da shvate da nemam nikakve skrivene namere ili, ne daj Bože, zle namere uz izvinjenje.
    Da se vratimo na kvaritelje…
    Na kritskom saboru je bila i delegacija iz SPC, dvadeset i četvoro njih. Nisam sve to ispratio, ali nije prvi put da naši pastiri idu gde ne treba.
    Pre jedno pet leta odvede (tadašnji) episkop Lavrentije trideset i šest naših sveštenika pravo kod pape u vatikan na noge da mu ruku celivaju i blagoslov da dobiju.
    Evo ga i link sa spiskom sveštenika: https://www.youtube.com/watch?v=E9iY5Wp6cfI
    I pitam ja sada, kao mnoge što pitah, a odgovora ne dadoše, već pobegoše od mene (bukvalno), kako je moglo da se desi da tako nešto bude dopušteno????? Pošto to nije bilo samo celivanje ručice već se tu i pojalo i molilo (nisam hteo da opterećujem sa linkovima, ali ima da se nađe na jutjubu) na ovu situaciju je primenjivo:
    ,,Po tome stavu: pravoslavnima je zabranjeno svako molitveno opštenje i druženje sa jereticima. Pravilo 45. Svetih Apostola naređuje: ‘Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako im pak, kao kliricima dopusti da što rade, neka se svrgne.’ “. (iz Vašeg članka oče S.)
    Kada se malo dublje zamislimo i pokušamo da se izborimo sa kokošijim sećanjem onda se setimo i ovoga:
    https://www.youtube.com/watch?v=qh8q79n29VE.
    Eto opet jednoga pitanja: Kako to da je današnji patrijarh g-din Irinej, patrijarh???
    Zar na sve one pravoslavne u sinagogi nisu bila primenjiva ova apostolska pravila:

    ,,Pravilo 70
    Ako koji Episkop, ili prezviter, ili đakon, ili drugi iz imenika klirika, bude postio zajedno sa Judejima, ili svetkovao s njima praznike, ili primao od njih njihove praznične darove, kao presne hljebove ili šta sličnoga, neka bude svrgnut; a ako to učini svetovnjak, neka se odluči.
    (Ap 7,64,71; Trul 11; Antioh 1; Laodik 29,37,38; Kartag 51,73,106)
    Pravilo 71
    Ako koji Hrišćanin prinese ulje u svetilište neznabožačko, ili u judejsku sinagogu, ili sveće pali kad su njihovi praznici, neka se odluči.“?
    Ja nikada nisam video blaženopočivšeg patrijarha g-dina pavla u bilo kojoj sinagogi ili džamiji… Ne verujem da se varam.
    Jesam laik, ali… Šta je sve ovo oče Srboljube?
    O slučajevima kao što su: Kačavenda i Pahomije, neću sada ni da govorim.
    Bojim se da nisam u prelesti ili čemu gorem. Ne želim da ispadne da sablažnjavam bilo koga.
    Možda će nekom da se čini da sam promašio temu, ali mislim da je i ovo upravo ta tema.
    Tema je: razjedanje Tela Crkve, otkidanje udova od Glave i serviranje nepomeniku na pladanj.
    Ako grešim neka mi se Gospod smiluje, ali zato tražim i da me se pouči da ne bih više grešio.
    Nadam se da će ovo moje pismo otvoriti jednu plodnu raspravu gde ćemo svi moći da naučimo po nešto. Smatram da i laici treba da se zamisle nad stvarima koje se dešavaju u Crkvi, a ne da ćute i da čekaju da tu i tamo poneki otac Srboljub progovori o problemima. Zato i smatram da je jako dobro što je o. Srboljub napisao ovakav članak i da takvi hrabri i mudri pastiri treba da vode i svjetuju svoje stado putem otvorenog razgovora.
    Svako dobro od Gospoda!
    Molite se za mene najgrešnijeg.
    Igor, Beograd

  6. Srboljub

    Ovo treba svaki Pravoslavac da pročita, utvrdi i sprovodi u svom životu.

  7. Dragi oče Srboljube, sve ovo vaše pisanje ima smisla i potuno ste u pravu ali nije li naša Sveta i Apostolska Crkva po ugledu na Gospoda našeg Isusa Hrista dužna pozvati sve te jeretike i otpadnike od Pravoslavne Crkve na pokajanje i svim silama pa i potezima ih pokušati vratiti u Hristovo stado. Jer samim osuđivanjem njih osuđujemo sami sebe, mi koji smo u Hristu i koji smo Hristovi udovi, dužni smo opraštati a ne suditi. Moje je mišljenje da ih treba javno bez straha pozvati na pokajanje i samo na takav način ući u dijaloge sa jereticima i neznabožcima. S poštovanjem S.M

    • Jedno je rasudjivanje, a drugo osudjivanje.
      Mnogi mešaju ta dva pojma i zbunjuju i sami sebe, pa zatim i druge…

  8. pravoslavni

    Nažalost jako je malo ovakvih pastira koji će smelo istupiti i reći istinu a otac nije rekao ništa novo nego lepo podseća šta je i ko glava Crkve i koje su to sad „crkve“kad znamo da je jedna sveta i apostolska….e da da Bog više ovakvih pastira …a nije osuđivanje
    reći istinu ali jeste greh ćutati o istoj jer ko to treba da govori i propoveda ako ne oni koji znaju ako oni ćute pocrkaćemo svi u neznanjima našim.Ako sveštenici ćute ode narod kod onih koji nešto pričaju a vukova je više no ikad…

  9. Marijana

    Brate Igore takvo isto razmisljanje i pitanja imam i ja isto.Lijepo nam je napisao otac Srboljub.Samo mi se čini da sam ja kukavica da se već jednom odlučim šta ću i gdje ću.Za ostale ne znam.Neka nam je Bog svima n
    a pomoći.Sestra u Hristu Marijana

  10. Gospode ,Bože pomiluj i spasi nas !

  11. Pomaže Bog braćo u Hristu!
    Episkop Irinej Bački i Episkop Atanasije (Jevtić) su ranije bili protiv svejeresi ekumenizma ali su danas ekumenisti koji progone sve one koji su protiv toga da Rimokatolički papa bude „prvi i nepogrešivi“. Episkop šabački Lavrentije je vodio svoje sveštenike u Vatikan da se poklone papi i da ih ovaj daruje srebrenjacima https://www.youtube.com/watch?v=l5B310f1N38 . Većina hramova koji se sada grade u Srbiji, grade se u duhu ekumenizma (ikonostasi se skidaju ili se svode na unijatske ili rimokatoličke). Sve je manje monaha i sveštenika koji su spremni da se bore za Istinu (Hrista), protiv laži (Satane) i da stradaju zbog Pravoslavne vere i odbrane Svetootačkog učenja od ekumenista, papista i novotaraca.

  12. Sestro u Hristu Marijana, za svoje stado su odgovorni pastiri i niko osim njih. Problem je što su naši pastiri odabrali da idu širokim drumom, odustali su od istine i prihvatili svejeres ekumenizma. Verujući narod u Srbiji je zbunjen i neodlučan kojim putem da ide, širokim popločanim ili uskim trnovitim kojim SPC ne želi da ide. Sve mi se čini da rasuto stado ide uskim i trnovitim putem a sveštenstvo šrokim drumom u džipovima sa klima uređajem i tamnim staklima.

    • Brate Branko.Ne slazem se sa vama da su samo pastiri odgovorno za nas.A to bi bilo bas onda lako.Bez nase sopstvene odgovornosti.Prebaciti svu odgovornost na pastire po meni nije ispravno,sto se pitanja vjere tice.A sto se mene tice mogu i avione da voze to nije moja briga vec licno njihova a i nema veze sa sustinom.A za mene je suština pravoslavna vjera.

  13. Ivan Acimovic

    Nešto ipak nedostaje, oče Srbo. U nečemu niste dosledni. Ako se Bogu treba pokoravati većma nego ljudima, zašto referišete na dvojicu korifeja ekumenizma, dvojicu rušitelja Crkve, dvojicu vatrenih učesnika razbojničkog sabora na Kritu – episkopa Irineja Bulovića i bivšeg Atanasija Jevtića? Irinej jeste doktorirao na temu svetog Marka Efeskog, ali ne smedoste pomenuti onoga ko se u svojoj doktorskoj disertaciji bavio upravo svetim Maksimom Ispovednikom, čije učenje citirate. Dakle, ne smete da pomenete ime onoga koji je jedini istinski učenik svetog ave Justina među episkopima. Za Vas je u redu to što su ekumenisti u svom izdajničkom piru nezakonito i nekanonski proterali episkopa Artemija sa Kosova i Metohije, paktirajući i sa onima koji su nas bombardovali? Što se ta izdaja vere i progon svih branitelja vere nezadrživo nastavlja? Da ste bar stavili neku fusnotu… Ništa. Neko bi pomislio da se baš na njih treba osloniti u borbi protiv ekumenizma. Ne sme niko da udari na one koji su najuticajniji…

  14. Odličan tekst! Potpuno pravoslavan i okrepljujući! Problem je što ekumenizam dopušta svaki vid revnosti! Sve može! I jaki bogoslovski tekstovi, i molitve zajedničke po katedralama. Mutna voda oče Slavoljublje. Svako dobro.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *