ČLANCI

Arhimandrit Rafail (Karelin)

ČLANCI
 

  1. STICANJE BLAGODATI
  2. NAJUZVIŠENIJE SLUŽENJE ČOVEČANSTVU
  3. DEMONI I LJUDSKA GORDOST
  4. O KULTURI OPŠTENJA
  5. HRIŠĆANSTVO I MODERNIZAM
  6. HRIŠĆANSTVO I NACIONALNOST
  7. DA LI VERUJEM?

 


 
STICANJE BLAGODATI
 
Spasenje je sticanje blagodati, one nevidljive sile Božije, čijim dejstvom se preobražava ljudska duša.
U blagodati je uvek sve novo, ona je neiscrpna, kao Samo Božanstvo. Blagodat otkriva čoveku tri viđenja. Prvo je viđenje sveta Božanskog, koji za njega postaje unutrašnja očiglednost, i unutrašnje viđenje ovog sveta nikada ne predstavlja dve iste i istovetne slike. Blagodat otkriva duhovni svet uvek kao nešto novo i neočekivano u različitim dimenzijama i dubinama. Ovo viđenje nema materijalne forme, boje i obrise, ali to istovremeno nije praznina kao neki bezdani vakuum, nije metafizička tama u kojoj se čovekova duša gubi – to je svet drugih dimenzija koji se duši otkriva kao nevidljiva svetlost, koja se ni po čemu ne može porediti sa fizičkom svetlošću, s odblescima plamena ili zracima sunca.
Drugo viđenje jeste viđenje čovekove sopstvene duše, unutrašnjeg bezdana. Blagodat čoveku otkriva sopstvenu dušu u njenoj razvraćenosti grehom, u gnoju strasti, u njenom dubokom padu. Samo viđenje greha predstavlja početak isceljenja. Ovde postoji čudna i neshvatljiva antinomija: blagodat pogledu čoveka otkriva tamno dno njegovog srca gde se kao zmije migolje strasti i istovremeno dušu čini sve lepšom kao da skida s nje prljave rite i oblači je u belu svečanu svadbenu odeću.
Treće viđenje koje daje blagodat jeste viđenje sveta koji nas okružuje. Čovek u svetu vidi isto što i u svojoj duši – otpadanje od Boga i tragove izgubljenog raja. I on počinje da voli ovaj pali svet, ali sada već drugom nepristrasnom ljubavlju, sjedinjenom sa žalošću, s bolom zbog toga što su ljudi sami sebe bacili u more stradanja, što su gluvi za pozive Boga. Blagodat čoveku otkriva tragediju sveta, on spoznaje Božansku ljubav koju svet ne prima. Blagodat otkriva čoveku da je najstrašnija nesreća neznanje Boga i večna smrt, zato čovek počinje zaista da sastradava onima koje je ranije smatrao svojim neprijateljima.
Blagodat uvek tvori novo. Međutim, Božije otkrovenje je bilo dato Crkvi i zato Tajne, bogosluženja i molitve imaju svoju formu koja se ustalila u toku vekova. I ovde je opet prisutna antinomija: u istim formama Tajni obreda i molitava čovek treba i može da nalazi nov sadržaj, pošto su obredi simboli koji čoveka uključuju u svet beskonačnog, gde nema granica i međa duhovnom usavršavanju.
Uzmimo primer: čovekovom pogledu nebeski svod izgleda kao ograničeni horizont, to je kao neka plava sfera ili kristalna kupola koja kruniše zemlju; ipak, u stvarnosti nebo nije samo bezgranično u svojim dubinama, već je uvek i neponovljivo za čoveka. Ako hrišćanin bude pažljivo čitao crkvene molitve svaki put će otkrivati u njima nešto novo i ranije nepoznato, pronicaće u njihov smisao, doživljavaće drugačije svaku reč; činiće mu se da prvi put čita molitvu koju odavno zna napamet. Upravo zato su neki od svetih otaca i nazivali molitvu stvaralaštvom, samo što je to naročito stvaralaštvo, usmereno ne ka spolja, već ka svojoj sopstvenoj duši. Molitva je vezana za napor. Naše lenjo telo i strasna duša joj se protive. Često ova borba biva napeta i mučna, čovek se suprotstavlja svojoj paloj prirodi, svetu koji izlazi iz njega kroz pomisli i zamamne slike, i demonskim silama koje uz dopuštenje Božije muče čoveka, ispunjavaju njegovo srce tugom, nejasnim strahom, mržnjom, a ponekad ga dovode do stanja potpune iznemoglosti.
Da bi se čovek pažljivo molio potreban je podvig sličan beskrvnom mučeništvu.
Ovde ponovo postoji antinomija: u molitvi se spajaju bol i radost, borba i mir, trud i uteha. Molitva je svojevrstan ispit koji čovek polaže pokazujući samim tim kakav je zaista njegov život. Međutim, podli ljudski egoizam želi da dobije nagradu bez truda i lukavi čovekov razum se slaže sa strastima – da prevari Boga. Ovo se dešava neprimetno. Čovek prestaje da shvata da molitvene reči dobijaju životvornu silu kada se osmišljavaju umom i doživljuju srcem. Plotskom čoveku je mnogo lakše da se moli rasejano, u poludremežu i on počinje da zamenjuje molitvu kao stanje duše prostim izgovaranjem molitvenih reči. Ovde dolazi do raspada volje, razuma i osećanja koji su sjedinjeni u pažljivoj molitvi. Razum biva ispunjen pomislima, kao nečistim životinjama koje niko ne isteruje iz kuće, srce postaje gluvo za molitvu, stvrdnjava se kao kamen na kojem od molitvenih reči ne ostaje ni traga. Volja se isključuje iz razuma i srca, postaje poput oslabljene strune koja ne može da pusti zvuk. Između čoveka i Boga podiže se neki nevidljivi zid. Čovek počinje da misli da čitanje određenog broja reči čini molitvu i žuri, kao ka konačnom cilju, ka poslednjoj reči – „amin“.
Ukoliko se takvom čoveku kaže da se ne moli, već vara sebe i Boga, on će se uvrediti i čak neće shvatiti zbog čega ga prekorevaju. Suština farisejstva je spoljašnji ritual bez duhovnog sadržaja, blagočestiva poza uz prazno srce. Čovek postepeno zaboravlja blagodatna stanja koja je doživeo u prošlosti. Na molitvu počinje da gleda kao na neki spoljašnji posao, kao na jaram koji treba da nosi, kao na danak koji mora da plati. Ovaj danak postaje broj pročitanih stranica. Svetlost molitve u čoveku se gasi, ujedno mu duhovni svet postaje dalek. Često se nereligiozni ljudi čude zbog čega neki vernici, pravoslavni hrišćani koji redovno idu u hram praktično ne menjaju nabolje, već ostaju isti, sa svim svojim nedostacima i porocima. Najčešće se to dešava upravo zato što su ovi hrišćani ugasili sopstvenu molitvu, što su je zamenili samo nekom slovesnom formom kao šuštanjem suvog papira. Ukoliko takvog čoveka pitate za šta se moli teško da će moći da odgovori. On čak ne ulaže ni onaj mali napor koji je potreban da bi se shvatio smisao onoga što čita ili čuje, a da ne govorimo o duhovnom doživljavanju. Dešava se da se čovek kad završi molitveno pravilo ne seća da li je upravo pročitao jutarnje ili večernje molitve.
Ovde se krije naročita opasnost za sveštenoslužitelje. Oni moraju da čitaju molitve „po porudžbini“, bez obzira na zauzetost, umor, svoje duševno stanje, zato je za njih velika sablazan da pročitaju molitvu ne uključivši se u nju kako treba, ne doživevši je srcem. Upravo zato se od sveštenika i traži neuporedivo veći podvig, da unutrašnje uvek bude spreman za molitvu, da svaku trebu ispunjava kao delo od nasušnog značaja.
Obično oni koji se mole nemarno i rasejano isto tako nemarni postaju i u odnosu na ispunjavanje zapovesti Božjih, moralna strana hrišćanstva kao da prestaje da postoji za njih. Oni prestaju da vide i da osećaju svoju grehovnost. Slabi molitva – slabi i pokajanje, a za njim i duhovni život. Čovek koji za vreme molitve kod kuće ili u hramu stalno razmišlja o svojim pomislima ili stvarima iz svakodnevnog života po završetku službe ili pravila zadovoljno govori sebi: „Pomolio sam se“, uopšte ne pomišljajući da je stajao pred Bogom kao mrtvac.
Često lažna farisejska molitva razvija kod čoveka naročitu gordost, on počinje da prekoreva i uči druge kao da je na to stekao pravo. I u svom životu ovakvi licemerni „molitvenici“ bivaju uvredljivi, razdražljivi i zli, zbog čega neverujući videći to govore: „Ide u crkvu, a živi gore od nas.“ Ovi ljudi ne shvataju da su odavno prestali da zaista budu u crkvi. U hramu stoje samo njihova tela kao mrtvački kovčeg duše, a um je zakopan, pogreben u svetovnim brigama. Oni su pogruženi u svoja maštanja i planove, gluvi su i slepi za ono što se zaista dešava u hramu, srce ovakvih ljudi je zatvoreno za blagodat koja snishodi za vreme bogosluženja. Tačnije, oni vide samo ljusku hrama: kako je hram uređen, ko je od poznatih danas došao na službu, kako su se obukli; prilaze da ih pozdrave, da im saopšte i saznaju novosti, razgledaju lica, ljute se što ih je neko gurnuo, što pojci nemaju sluha, i zatim izlaze iz hrama uvereni da su se pomolili i platili danak Bogu. Ovo stanje duhovnog samozadovoljstva i licemerja se može nazvati malograđanskim farisejstvom.
Međutim, postoji i drugi tip ljudi koji žele da se mole, ali se njihova molitva rasipa kao kuća od peska; oni naprežu sile, ali ne čuju sopstvenu molitvu slično kao što zvuci glasa ne prodiru iza gvozdenih vrata tamnice. To su ljudi koji su ispunili svoju dušu i sećanje spoljašnjim, kao što se stvarima ispunjava prostor soba, tako da čoveku postaje teško da se kreće i da diše. To je kult znanja, to je prekomerno gutanje informacija kada um postaje debeo i trom, kao telo proždrljivca, kao utroba Gargantue koji je gutao sve što se nalazilo na njegovom ogromnom stolu. Ovakvi ljudi žive u svetu sakupljenih informacija, nepotrebnih i nesistematskih, kao Pljuškin među ritama koje je sakupio. Um gubi svoju snagu pokušavajući da obradi ovaj materijal, koji ispunjava čovekovo sećanje i guši njegove stvaralačke sposobnosti, ali on gotovo sav ostaje mrtva ruda. Duša gušeći se u gomili spoljašnjih znanja ne može da se vine iznad zemlje. Zemlja je stihija naučnika, oni mogu da rasuđuju o Bogu, ali kada pokušaju da se mole najčešće se pretvaraju u nekakve bespomoćne astmatičare.
Drugi kult je kult emocija i doživljaja. To su oni ljudi koji se bave umetnošću. Oni žive u svetu svojih mašti i uobrazilje. Njihovo srce ispunjeno strastima takođe je gluvo za molitvu. U hramu su uronjeni u svoje snove. Žale zbog toga što u bogosluženju ima malo efekata. Služba im izgleda kao nešto tuđe i veoma dosadno. Ponekad se late da sačine sopstvenu molitvu – onako kao što drugi pišu stihove, ali ubrzo dolaze do zaključka da je u pozorištu duševni život mnogo intenzivniji, raznovrsniji i efektniji.
Treći kult je kult naslade na nivou opažaja; u ovoj oblasti preovlađuju žudnja za seksom i krvlju. Ovakvi ljudi ne gube samo svoj duhovni, već i duševni lik. O ovoj vrsti ljudi nema smisla ovde govoriti. Pogled svinje je uvek uperen u zemlju. Međutim, nevolja je u tome što ovi ljudi često sebe smatraju hrišćanima. Šta reći o njihovoj molitvi? Oni se mole tek onda kada padaju sa stene ili kada otkriju da imaju rak.
 


 
NAJUZVIŠENIJE SLUŽENJE ČOVEČANSTVU
 
Osnova hrišćanskog morala je ljubav, sjedinjena s istinom. Sveti Dionisije Areopagit piše da je za spasenje neophodan pravilan cilj, dostojan predmet i čista sredstva, odnosno jedinstvo cilja i sredstava.
Istina je svojstvo ljubavi, kao neka njena spoljašnja opna. Ljubav je sadržaj istine, njen život. Bez istine ljubav se pretvara u slepu privlačnost; bez ljubavi istina postaje surova kazna.
Egzegeti su otkrivajući simboličko značenje Krsta govorili da ovde vidimo jedinstvo pravde i milosrđa.
Može neko da nam se suprotstavi i da kaže da jevanđeljske zapovesti ljubavi i pravde prihvataju sve hrišćanske konfesije i sekte. Zbog čega Pravoslavlje smatra da samo ono čuva ovo učenje u čistom i neoštećenom obliku? Zar katoličanstvo i protestantizam ne poseduju razgranatu mrežu dobrotvornih organizacija na svim kontinentima? Zar oni nisu dali svetu samopožrtvovane misionere?
Ovo pitanje je veoma važno i zato moramo da pokušamo da ga razmotrimo – ne u smislu socijalnog efekta, već u njegovoj mističkoj dubini.
Počećemo od toga da katolicizam drugačije od Pravoslavlja gleda na tragediju čovekovog pada u greh i njegove posledice. Po učenju katolika, greh je čoveka lišio natprirodne blagodati i samim tim je uneo određeni disonans u njegov psihički život, ali su prirodne sile duše ostale neoštećene. Dakle, strasti se ne smatraju za bolest duše, već za suvišak i zloupotrebu. Ovakvo učenje krije katastrofalne posledice greha, lišava duhovnu borbu s grehom i demonskom silom one napetosti, stalnih napora i budnosti koji su karakteristični za istočnjačke askete.
Učenje o neprestanoj unutrašnjoj molitvi, o iskorenjivanju strasti, o pokajanju kao osnovi duhovnog života potiskuje se spoljašnjim podvigom i društvenim služenjem. Ovo postaje naročito očigledno kroz poređenje pravoslavnog i katoličkog monaštva kao glavnih nosilaca crkvenog duha.
Monaštvo na istoku je pre svega unutrašnji život, odricanje od sveta, težnja ka neprestanom bogoopštenju. Katoličko monaštvo je slika društvenog služenja Crkve, a pošto su njegovi oblici raznovrsni, monaštvo, koje je na Istoku jedinstveno, na Zapadu je stvorilo mnoštvo ordena – monaških zajednica s različitim ustavima. U katoličkoj crkvi monaški asketizam je odmah poprimio formu poretka i trudbeništva, odnosno organizacije.
Katolicizam smatra da su duševne sile neoštećene, zato počinje svoju propoved pozivom na ljubav. Međutim, bez prethodnog očišćenja srca od strasti to je ljubav duše, a ne duha. Ona može biti vatrena i intenzivna, slikovita i emocionalna, ona može u sebi da nosi mnogo brige, sastradavanja i nežnosti, ali je to zemaljska ljubav, koja se zasniva na solidarnosti i dugu, ona je rastvorena čulnošću i podvrgnuta afektaciji.
Pravoslavlje propoved počinje pozivom na pokajanje: samo kroz dug put očišćenja duše od greha budi se ljudski duh i srce oseća ljubav i sastradavanje kao novi život, kao osećanje koje se ni sa čim drugim ne može uporediti, kao dejstvo Samog Božanstva u čovekovom srcu. Ova ljubav je lišena potresnih emocija, ona je tiha duboka, njeno svojstvo je – voleti Boga svim srcem, a ljude – kao obraz i podobije Božije. Duhovna ljubav je dejstvo blagodati, zato ona nosi u sebi Božansku svetlost preobražaja i obasjava svet odbljescima ove svetlosti.
Želimo da kažemo da pod rečju „ljubav“ mogu da se kriju različita stanja. Ljubav zavisi od čovekovog pogleda na svet, od podviga njegove vere, od mere očišćenja njegovog srca, od prebivanja u Crkvi – uključenosti u njenu mistiku i asketiku. Sveti apostol Jovan je Boga nazvao ljubavlju (v. 1 Jn. 4, 8); Hristos je rekao da je Bog duh (Jn. 4, 24). Najviši oblik ljubavi je duhovna ljubav – sačuvana u učenju i životu Crkve. Pravoslavlje uči da Carstvo Božije „nije od ovoga sveta“, a zemaljski život je samo put, zato je ono slobodno od sveta, od njegovih predstava i predrasuda, od njegovih stremljenja i običaja.
Katolička crkva želi da sagradi Carstvo Božije na zemlji. Ona je široko otvorila svoja vrata svetovnoj kulturi, svetovnoj umetnosti; ona pokušava da koristi dostignuća nauke i filosofije, da utiče na politiku, da rešava probleme sociologije. Zato pojmovi istine i pravde dobijaju strateški karakter. Pokušavajući da učini crkvenom svetovnu kulturu katoličanstvo samo dospeva pod uticaj ove kulture, gde je umesto istine nešto što liči na istinu, gde je istina vezana za evoluciju Crkve, odnosno ima relativan karakter postupnog procesa.
Za Pravoslavlje je istina Hristos i Crkva kao živo mističko Hristovo Telo. Po pravoslavnom učenju Crkva je uvek posedovala i poseduje punotu Duha Svetog, zato su kriterijumi istine u Pravoslavlju čvrsti i nepromenjivi.
A što se tiče protestantskog sveta – on se odrekao asketizma drevne Crkve i zato su ljubav, istina i drugi pojmovi za njega postali subjektivni psihološki doživljaji i lične predstave. Udaljivši se od jedine Crkve još više od katolicizma on je izgubio sve objektivne kriterijume. Njegova mistika se zatvorila u krug individualnih doživljaja, a treba istaći da mistika bez askeze lako prelazi u vizionarstvo ili magizam.
Katoličanstvo i protestantizam su dali svetu ono što su imali. Oni su pokušavali i pokušavaju da postignu to da stradanja i nesreće na zemlji bude manje, ali ni broj siromašnih, ni gladnih ni bolesnih se nije smanjio, a ako se govori o duševnim patnjama one su se povećale – pate i bogati i siromašni. Čitav svet liči na ogoljeni nerv koji se grozničavo grči od boli. Predivna je stvar utešiti čoveka koji je izgubio nadu, nahraniti gladnog, pružiti pomoć bolesnom, ali to neće pomoći da se čovečanstvo izvede iz ćorsokaka u koji je dospelo, – da se zaustavi proces moralne i duhovne entropije, da se udalji ona katastrofa prema kojoj vodi, izgleda, čitav tok zemaljske istorije.
Pravoslavlje nosi u sebi jedinu silu koja može da se suprotstavi svetskom zlu, svetlost koju zapadni svet nije shvatio i koju je odbacio žigosavši je nazivom „jeres palamita“. Ova svetlost askeze i sozercanja čoveka čini srećnim usred svih stradanja, slično kao što je silazak Hrista u pakao ispunio radošću duše preminulih.
Drevni hrišćanski pisci, među njima i oni koji su pripadali zapadnom svetu, govorili su da je jedino dobro Bog, a jedino zlo greh, sve ostalo su međustanja i međusituacije. Zato Pravoslavlje sa svojim sozercateljnim karakterom, učenjem o unutrašnjoj molitvi i tihovanju predstavlja najviše služenje čovečanstvu: ono čuva Tavorsku svetlost, ono otkriva put ka sticanju ove svetlosti.
 


 
DEMONI I LJUDSKA GORDOST
 
Zlo je izvrtanje i zamena istinskog sadržaja lažju. Zlo ima dva aspekta. Zlo kao priroda, kao supstancija ne postoji, međutim, svako od nas oseća njegovu moć i nasilje, njegovu crnu energiju. Bogoslovi sa izvesnim pravom govore o tome da je zlo aktivna sila, jer je našlo svoju punu afirmaciju u anđelima ada – demonima, čiji se pad ne sastoji samo u duhovnoj greški i nepravilnom izboru puta, već i u svesnom voljnom suprotstavljanju volji Božijoj, koja je najviše dobro. U demonima je zlo dobilo olicetvorenje; može se reći da se zlo u demonima ovaplotilo. Zbog toga, ako je sa jedne strane zlo nedostatak dobra, ono je s druge strane realna sila koja je usmerena protiv dobra i koja se sa njim bori.
Čovek se sastoji od duše i tela, čovek je po svojoj prirodi složen. Priroda Anđela je jednostavna. Zbog jednostavnosti prirode u njima ne može biti podele između dobra i zla. Oni se ili potpuno rukovode voljom Božijom i dobrom, ili pak u potpunosti staju na stranu zla i suprotstavljaju se volji Božijoj. Za palog anđela nema pokajanja. Čovek ima neprekidni niz iskušenja, neprekidni niz padova, i istovremeno stalnu mogućnost da ustane. Anđeli su bili iskušani jednom za vreme svog kosmičkog bivstva i ovo jedino iskušavanje i iskušenje – iskušavanje gordošću je zauvek, zasvagda odredilo njihovo stanje. Sadržaj demonskog bivstva i njegov cilj je neprestano suprotstavljanje volji Božijoj. Sama reč „satana“ označava „protivnik“. Ovaj duh je postao protivnik Boga. Unutrašnji sadržaj demona je mržnja prema Bogu, mržnja gigantske snage, napetosti i dimenzija. Nijedan čovek nema predstavu o demonskoj mržnji prema Božanstvu.
Zašto se demon bori sa čovekom? Zato što u čoveku postoji obraz i podobije Božije, koje on mrzi. Demon se bori sa čovekom, zato što Gospod voli čoveka. U ljudskom srcu su pali duhovi našli polje za borbu sa Bogom. Demoni utiču na čoveka preko izvrtanja njegovih misli, buđenja pohoti i grehovnih strasti u njemu, navođenja njegove volje na zlo i greh. Međutim, čovek je slobodno biće i može sam da bira. Demon ne može da veže čovekovu volju. Tamna sila samo iskušava i nudi. Ali da prihvati ili ne prihvati demonske impulse, da ih sledi ili da im se suprotstavi – to je već lična stvar, mogućnost svakog čoveka. U duhovnom životu čovek spoznaje realno suprotstavljanje zle sile; naročito su je često osećali monasi i pustinjaci koji su unutrašnji svet mogli da sozercavaju kao što mi vidimo predmete spoljašnjeg sveta. Upravo oni su na osnovu svog unutrašnjeg iskustva borbe sa demonima, svog viđenja ljudske duše i sastavili asketske pouke koje su nam toliko potrebne, kao što su na primer prepodobni ava Dorotej, Jovan Lestvičnik, Simeon Novi Bogoslov, Isak Sirin i mnogi drugi. U njihovim delima nema demonologije kao teorije, već je opisana borba sa demonom, kod njih je, ako mogu tako da se izrazim, taktika i strategija duhovne borbe.
Dakle, u čovekovom srcu se odvija neprestana bitka sa zlom. Međutim, kako se rađa greh? Obično demon čoveku nudi neku grehovnu sliku ili grehovnu ideju; to je prilog. Međutim, prilog ne vezuje čovekovu dušu; ona može da ga primi, odbaci ili da ostane ravnodušna prema njemu. Prilog – grehovna misao ili slika – na prvom stadijumu se čoveku još ne računa kao greh. Drugi stadijum je spajanje sa grehovnom mišlju ili slikom, kada ih čovek analizira, ne pokušava svoju svest da oslobodi od grehovne slike ili lažne misli, već ulazi s njima u vezu. Zatim sledi pristanak volje na prihvatanje grehovne misli ili slike. Ove faze su već grehovne za čoveka, one oskrnavljuju njegovo srce. Međutim i ovde čovek može da preseče demonski uticaj. Samo što je dublji taj proces to mu je teže da to učini. Zatim se kod čoveka javlja želja, odnosno emocionalna solidarnost sa grehom; a posle želje – odlučnost da se zla sugestija ispuni na delu, sazreva izvestan plan za ostvarivanje. Nakon toga sledi samo dejstvo.
Greh koji se počini delom postaje izdaja Boga i savez sa demonom. Zbog toga svaki greh mora biti očišćen pokajanjem, jer u sebi samom nosi platu i kaznu; neokajani greh čoveka otuđuje od Boga. Kada se ponavlja greh prelazi u naviku. Kod čoveka se stvaraju određeni kompleksi, zatim navika prelazi u sam karakter, u prirodu čoveka. Greh ne postaje čovekova priroda, ali urasta u njega kao rđa u gvožđe. Sveti Oci govore da je na početku grehovna pomisao slaba kao novorođenče, ali da zatim izrasta u džina – od greha koji je prešao u naviku čovek može da se izbavi samo uz pomoć drugih (pre svega – duhovnog oca) i po molitvama Crkve. Tumačeći reči psalma kćeri Vavilonska, krvnico!.. blago onome koji uzme i razbije djecu tvoju o kamen (Ps. 137, 8-9), sveti Oci u njima vide ukazivanje na način duhovne borbe. Vavilon je pakao, simvol pakla. Vavilonska deca su grehovne pomisli; blago onome ko ih razbije o kamen odnosno blago onome ko odmah odbaci grehovnu pomisao. Pod kamenom se u datom slučaju podrazumeva Gospod Isus Hristos i sila Njegovog imena. Razbiti vavilonsku decu o kamen znači umrtviti grehovnu pomisao molitvom, koja u sebi sadrži ime Božije.
Sveti Oci govore o tome da satana na zna naše misli i namere, međutim, on je vešt psiholog i proučavajući život svakog čoveka sa većim ili manjim stepenom verovatnoće on pogađa šta čovek misli i šta će da uradi. Đavo sam ubacuje grehovne misli u naše srce, učestvuje u svakom grehu i zna šta će da sugeriše našoj duši. On ne zna tačnu budućnost, ali ima ogroman broj informacija i sa velikom verovatnoćom pretpostavlja i doseća se šta će biti. Mnoga satanska predskazivanja se ostvaruju, ali ne sva. I čovek koji je iskusan u svom poslu može da pretpostavi i pogodi kako će se ovaj ili onaj događaj završiti, kako će se okončati ovaj ili onaj posao. A um satane umnogome prevazilazi mogućnosti čovekovog poznanja. Zato satana preko svojih lažnih proroka može da govori o budućnosti. Međutim, to opet nije viđenje Svetog Duha, pred Kojim je budućnost otkrivena isto onako jasno kao sadašnjost, već su to samo više ili manje verovatne pretpostavke palog duha.
Satana je otpao od Boga kroz gordost, odnosno umislio je da je on centar bića i sablaznio se svojom tvarnom lepotom, lepotom Prvoanđela, ali svejedno lepotom stvorenom i bitijem ograničenim. On se sam obogotvorio i zato je izgubio Boga i izgubivši Boga postao je duh tame i zla. Demon se nalazi u stanju borbe sa čovekom; u tome je sadržaj njegovog života, u tome je njegova mračna paklena zluradost. Sablaznjavajući čoveka na greh on sebe smatra pobednikom. Za satanu su, kao što je već gore rečeno, pokajanje i ustajanje nemogući, zato što oni pretpostavljaju borbu dobrog i lošeg u samoj suštini i pobedu dobrog. U satani i demonima nema ničeg dobrog, što bi moglo da stupi u unutrašnju borbu sa zlom. Satana i demoni, s obzirom na to da su anđeli, ličili su na plamen koji gori, ali se plamen nepovratno ugasio. Što se tiče čoveka, on nije bio plamen već samo ugalj koji gori. I u tome je posle pada u greh njegovo spasenje, jer su u uglju koji dogoreva ostale iskre i ove iskre se ponovo mogu razgoreti; one i dalje gore ispod pepela. Pred čovekom je put pokajanja otvoren do same smrti. Međutim sveti apostol i Jovan Bogoslov piše da i čovek može da padne u takvo stanje kada više ne može da ustane i kada molitve za njega nemaju moć (1 Jn. 5, 16). To je slučaj kada se greh duboko uselio u samu čovekovu prirodu i kada ga je čovek svim svojim srcem zavoleo. Ovo užasno stanje pogubno po dušu će se naročito jako ispoljiti u antihristu koji treba da dođe i koji će, iako će doći na zemlju kao čovek, biti pod potpunim uticajem satane. On će biti čovek, ali će njegovom voljom toliko zavladati satana da će on živeti u njemu kao duša u telu.
Demon je duh gordosti; gde je gordost – tamo je i demon. Zato je gordost toliko strašna. Ona čoveka predaje u ruke palih duhova. Sveti Oci pišu: „Đavo iskušava strastima, ali onome ko je gord đavo nije potreban, on je sam sebi postao đavo.“ Hrišćani najviše od svih grehova treba da se čuvaju gordosti tajne i javne, u svim oblicima i pod bilo kakvim maskama, treba da se čuvaju gordosti i pod najboljim izgovorima. Satana se pobeđuje samo smirenjem; van smirenja nema pobede nad njim. Međutim, smirenje ne shvataju svi pravilno. Neki smatraju da je smirenje nekakva pokornost pred zlom. Nipošto! Svi istinski podvižnici su kao glavnu vrlinu imali upravo smirenje, međutim oni su više voleli da umru nego da zgreše, odnosno da pređu na stranu zla i potčine se grehu. Zbog toga smirenje za nas ne pretpostavlja neku kapitulaciju pred silama tame. Smirenje je čovekova pravilna unutrašnja duhovna ocena sebe, viđenje svojih grehova i mana, stalno osećanje potrebe za Božijom pomoću. Smirenje je poštovanje svakog čoveka kao obraza i podobija Božijeg; čak i ako je ovaj čovek naš neprijatelj, ipak on je stvorenje i obraz Božiji. Smirenje je umeće čoveka da u svim životnim situacijima i konfliktima nalazi svoju krivicu. Smirenje nadomešta oskudne ljudske sile Božanstvenom pomoći.
A gord čovek je uvek zadovoljan sobom. On kao da govori: „Ništa mi ne treba; svojom silom, svojim vrlinama mogu sam da dostignem Nebesko Carstvo; ja sam mogu da pobedim satanu.“ I tako ponavlja greh palog prvoanđela: kod njega nestaje osećaj snažne zavisnosti od Boga i počinje divljenje sebi samom, odnosno narcizam. Postoji mit o prelepom mladiću Narcisu, koji je video odraz svog lica u vodi i nije mogao da odvoji pogled od sopstvenog lika. Suština gordog čoveka je tajno divljenje sebi samom, dakle – tajno odstupanje od Boga.
Gordi čovek ne može biti hrišćanin, čak i ako sebe naziva takvim, jer je gord čovek emocionalno i duhovno stran Hristu. Kao primer mogu da nam posluže starozavetni fariseji. Uopšte, Jevanđelje je knjiga u kojoj možemo da nađemo odgovore na sva pitanja ako je budemo pažljivo čitali. Fariseji su očekivali Mesiju, ali kada je On došao na zemlju, oni Ga nisu prepoznali. Zašto? Zato što im On u suštini, nije ni bio potreban. Fariseji nisu osećali svoj opšteljudski pad, nisu bili svesni da im je potrebno pokajanje. Upravo zbog toga je Hristos kao Propovednik ljubavi i pokajanja u njima izazivao samo osećaj razdraženosti, koji je zatim prešao u zlobu i ljutu mržnju.
Gord čovek nije sposoban za pokajanje. Dakle, on nije sposoban za preporod. Pokajanje je osuđivanje sebe pre Sveopšteg Suda nad čovečanstvom. Fariseji su bili zadovoljni sobom i svojim pravilima, koja su sami sastavili, prihvatali su kao dužno sveopšte poštovanje i veoma su voleli da ih ljudi nazivaju učiteljima. Oni su se izuzetno ponosili svojim plotskim poreklom od Avraama i izgubivši osećaj svoje grehovnosti apsolutno nisu shvatali o kakvoj slobodi im Hristos govori, i odgovarali su Mu: Mi smo sjeme Avraamovo, i nikome nijesmo robovali nikad (Jn. 8, 33). Međutim, Sveto Pismo govori: Koga ko nadvlada onaj mu i robuje (2 Petr. 2, 19). Onaj koga greh pobedi rob je greha. I to je najmučnije, tiransko ropstvo.
Obično svetski ljudi ne shvataju da su robovi – u smislu potčinjavanja duhu sveta, paganskom duhu – sveta sa njegovom strasnom umetnošću, filosofijom, idejama, uslovnostima, bon-tonom. Većina njih, naprotiv, smatra mogućnost da ispunjava sve svoje kaprice i želje znakom slobode. Međutim, unutrašnji hrišćanski život nam otkriva da bivamo slobodni samo onda kada ispunjavamo volju Božiju. Zašto? – Zato što ispunjavajući svoje kaprice i strasti mi potčinjavamo duh – duši, razum – čulnosti, odnosno bolje – gorem. Strasti, ukoliko ih čovek ne savlađuje, osećanja, ukoliko ih čovek ne kontroliše, postaju čovekovi tirani. Njemu izgleda da je slobodan, da ostvaruje svoje želje, a zapravo on je rob svoje gore strane; ako se tako može reći, on je rob svoje sopstvene bolesti. Čovek dobija istinsku slobodu tek kada živi u harmoniji sa Božanstvenom voljom. Samo ispunjenje zapovesti Svetog Pisma jeste istinska sloboda. Zašto? Zato što ove zapovesti čoveku nisu tuđe i nisu spoljašnje; one su u suštini najdublje, najbolje ispoljavanje njegovog istinskog „ja“. Zbog toga ispunjavajući zapovesti čovek živi istinski dostojanstvenim ljudskim životom. Tada je on zaista slobodan.
Gord čovek nikada ne može da bude ni miran ni srećan. Gordi se nalazi u konfliktu sa celim svetom koji ga okružuje, jer smatra da je upravo on centar sveta, a pošto je nemoguće da natera druge da veruju u to on se iznutra oseća uvređenim i pogođenim. Čak i ako gorde ljude na izvesno vreme vezuje neka zajednička ideja to je svejedno labav savez. To je savez koji će se raspasti i završiti neprijateljstvom svih protiv svakoga i svakoga protiv svih. Nadmen čovek ne može imati ni mira ni spokoja. On je stalno neraspoložen, stalno je razdražen, nikad nije zadovoljan.
Gord čovek ne može da poštuje drugog čoveka, jer je gordost lažna svest o svom umišljenom prevashodstvu. Gord čovek u dubini duše smatra da svi ostali mogu da budu samo njegovi robovi i da vrše njegovu volju. Gordi ljudi su uvek nasilni prema drugima. Ovo nasilje može da se ispoljava u različitim oblicima i različitim razmerama. Veoma često poprište takvog nasilja opstaju odnosi između supružnika. I u tome je jedan od razloga labavosti savremene porodice: umesto saveza ljubavi ona se pretvara u neprestanu borbu za vlast između svojih članova, od kojih je svaki uveren da će biti dobro ako on u svojoj porodici postane naredbodavac i car.
Gordi čovek naizgled može biti religiozan, ali to je samo naizgled, zato što srce gordog čoveka nikada neće moći vatreno i pokajnički da se moli. Gord čovek liči na bolesnika koji je ubeđen da je zdrav. Takav čovek će se duboko uvrediti ako mu kažu da mu preti smrtna opasnost od bolesti, iako će se istovremeno živ raspadati od nekog unutrašnjeg čira ili raka.
Da, svaka strast, svaka laž, svako zlo su od đavola. Ali je gordost najstrašnije od svih zala za duhovni život, najveće upodobljenje demonu. Gordi čak i svoje sposobnosti pretvara u zlo. Zato je za gordog dobro da nema nikakvog talenta. I Gospod ih često oduzima od gordog upravo radi njegovog spasenja. Postoji duhovno stanje koje se naziva prelest, kada gordost dovodi čoveka do pomračenja uma i on sebi pripisuje sposobnosti čudotvorca, proroka, duhovica, prozorljivca itd. Ljudi koji su pali u prelest spolja liče na bezumne, ali svaki gordi čovek u suštini i jeste bezuman, zato što je van Boga – oblast tame i bezumlja, a gordi izlazi iz centra života, udaljava se od Boga. Zato sveštenik koji ima zadatak da bude propovednik Jevanđelja, vršilac tajni i duhovni otac najviše treba da se brine o tome da kod svoje duhovne dece iskoreni gordost.
Gordi čovek je otrovan čovek. Najviše su, verovatno, ljude voleli Proroci i Apostoli, međutim, i oni su smatrali da je za njihove bližnje dobro da razobličavaju njihove nedostatke i poroke i najčešće su zbog toga stradali. Upravo u tome se i ispoljavala njihova ljubav. Oni su želeli da se drugi spasu, voleli su čoveka i zbog toga su mrzli greh u njemu. Duhovni otac koji podstiče, ili makar ne iskorenjuje kod svoje duhovne dece osećanje nadmenosti, gordosti, uobraženosti, taštine u svakom obliku, liči na čoveka koji truje bunar, koji tajno baca otrov u bunar, i ko pije iz njega biva otrovan i umire. Zbog toga sveštenik mora biti veoma oprezan u pohvalama. Čovek se može pohvaliti u slučaju kada pada u uninije i očaj – kako ne bi izgubio nadu. Ali laskati čoveku znači praviti od njega duhovni leš. Ukoliko čovek poveruje u svoje navodne vrline preostaće mu samo da se raduje što je „tako dobar“. A kada presuši pokajanje, više nema napretka, tada se pojavljuje druga – centrifugalna sila i čovek klizi naniže, ne podozrevajući da je to tako. Sveti Jovan Lestvičnik piše da će u smrtnom času mnogi proklinjati svoje duhovne oce zbog toga što nisu bili strogi prema njima. Istinska ljubav se ne ogleda u pohvalama i slatkim rečima. Istinska ljubav se ogleda u želji da se svi spasu. Sav zemaljski život je vreme ispitivanja, izbora između dobra i zla i borbe sa grehom, bojno polje, gde može biti ostvarena ili pobeda ili poraz. Čoveka stvarno voli onaj ko želi da se čovek oslobodi svojih poroka i grehova i ko je spreman da mu u tome pomogne. Ukoliko se duhovni otac ravnodušno odnosi prema porocima svoje pastve to znači da je on ne voli.
Naš život je borba sa mračnim duhovima. Jerma piše da pored svakog čoveka postoji tamni i svetli duh; pored svakog od nas stoji demon-kušač. Svi se mi nalazimo u strašnoj duhovnoj opasnosti, svi mi kao da stojimo na ivici provalije. A gord čovek na to zaboravlja. On liči na pijanog; pijanom izgleda da je najjači, da će ako poželi – preći more, udariti zid i zid će se srušiti. A sa strane gledano on je jadan i smešan. Tako je i sa gordim čovekom. Međutim, ne samo da je gord jadan i smešan. Sva tragedija je u tome što on pada u vlast gordog duha – demona – i postaje njegov pokorni sluga.
Hrišćanin pre svega treba u svom srcu da stekne smirenje. Smirenje i grešnika uzdiže iz bezdana, a gordost je i prvoanđela svrgla sa neba. Sveti Oci su imali različite darove, i oni su smirivali sebe ovim darovima pripisujući ih samo Bogu, a ne sebi. Što im je Gospod više davao, oni su tim više postajali smireni i govorili su: „Mi nismo dostojni takve milosti Božije,“ i sebe su smatrali čuvarima tuđeg blaga. A mi i najmanje dobro pripisujemo samo sebi samima. Evo i u Crkvi sada nema tako očiglednih divnih čuda kao što su isceljenja, pojave natprirodnih sila kao u privim vekovima. Zašto? Radi našeg spasenja. Zato što ni to nećemo pripisati Bogu, već sebi samima i obavezno ćemo pasti u nadmenost, hvalisavost i umišljenost. Danas Gospod odgovarajući na naše molitve i tvoreći čudesa neprestano to čini skriveno znajući da možemo da postanemo nadmeni i zbog samih Njegovih milosti.
 


 
O KULTURI OPŠTENJA
 
Jedan od najvažnijih aspekata religioznog morala predstavlja kultura opštenja. To je umeće čoveka da mirno sasluša drugog, čak i ako se njegovo mišljenje ne podudara s njegovim ili mu čak protivreči. Prisustvo blagodati Božije u čovekovoj duši čini da je za njega nemoguće da uvredi ili ponizi bližnjeg. Etika se ogleda u međusobnom poštovanju. Reč „kultura“ potiče od reči „kult“, što znači „uvažavam“ i „poštujem“. U datom slučaju visina kulture, uključujući i duhovnu kulturu sastoji se u umeću čoveka da u svakom čoveku vidi obraz i podobije Božije – ličnost koja poseduje sopstveni pogled na svet, sopstvene moralne kriterijume, sopstveni duhovni svet.
Kada dva sagovornika razgovaraju o religiji i kada se njihov pogled na svet ne podudara, razgovor treba da poprimi oblik zajedničkog traganja za istinom: prvo treba razjasniti u čemu se slažu u pogledima, a u čemu se razilaze. Zatim treba da bude pronađen zajednički kriterijum za određivanje istine i mirno razmotrene nedoumice, pitanja, problemi, tačka po tačku, bez silaženja s ove platforme. Ovakvu platformu mogu predstavljati: celokupno učenje Crkve, tekst Biblije ili samo Novi Zavet. Ukoliko se religiozna ubeđenja zasnivaju na različitim knjigama Biblije, vedama, Koranu, treba otkriti osnovna svojstva istinitosti. Kao takva očigledno treba da posluže: unutrašnja koherentnost teksta, uzvišeno učenje o Božanstvu i moral koji odgovara ovom učenju; treba razmotriti istorijat stvaranja ovih knjiga itd.
Da bi čovek odgovorio svom sabesedniku na dužan način treba da ume da ga sasluša mirno, da shvati šta on želi, da otkrije glavni položaj njegovog pogleda na svet. Zatim treba da pita da li je pravilno shvaćen, da mu ne pripisuje nešto što nije mislio i što uopšte nije hteo da kaže. A ako potvrdi da je pravilno shvaćen čovek prvo treba da istakne u čemu se s njim slaže, šta odobrava u njegovoj poziciji.
Verovatno je da nema čoveka koji ni u čemu ne bi bio u pravu (prepodobni Makarije Egipatski je pohvalio idolskog žreca za radinost kad je video da ovaj nekuda na svojim leđima nosi teško brvno). Istakavši tačke zbližavanja, odnosno, nakon stvaranja određene psihološke veze kada nas sabesednik ne doživljava kao protivnika, već kao druželjubivo lice koje pokušava da ga shvati, treba se veoma korektno dotaći tačaka razilaženja i predložiti da se zajedno razmotre sami izvori.
Veliku etičku i psihološku grešku predstavlja zaključak apriori, pre dokaza, kad mesto dokaza zauzima sopstveni autoritet, koji za druge uopšte nije obavezan. Zatim sam sabesednik treba da donese zaključak, a ako u tome ima poteškoća, ne treba insistirati: čovek će se kasnije sam vratiti istim problemima. Ako čak pod dejstvom neoborivih činjenica oponent bude prinuđen da se složi, kao čovek koji je na turniru izbačen iz sedla, ovakvo slaganje ne biva čvrsto, i on će poželeti da se revanšira za poraz i da nađe (posle razgovora) nove argumente i činjenice koji opovrgavaju vaše mišljenje. Sokratova snaga nije bila samo u njegovom umu, već i u metodi. On nije govorio umesto sabesednika, već mu je davao slobodu da dođe do sopstvenih zaključaka, postavljao je sugestivna pitanja i navodio odgovarajuće primere.
Kritičke primedbe sabesednika treba prihvatati mirno, i ako su one tačne odmah se treba slagati s njima.
Razgovor postaje besmislen ako mu dozvoljavamo da se pretvori u svađu, u svojevrstan slovesni dvoboj, u kojem zadajemo i primamo udarce ne stičući ništa. Tada se dijalog pretvara u dva monologa – svako govori ne slušajući sabesednika, a ako sluša, onda je to s jednim raspoloženjem: da ga po svaku cenu opovrgne. Kao svedočanstvo duhovne i moralne nerazvijenosti čoveka služi njegova nepravilna pozicija, ili jednostavnije „poza“ u razgovoru.
1. Poza „učitelja“ – čovek s drugima govori s osećanjem nadmoćnosti. On ne sumnja u to da zna više od svojih sabesednika, da je pametniji od njih, da bolje zna šta je čoveku potrebno. Njemu se čini da je njegova obaveza da uči, a obaveza drugih da uče. Ovakvi ljudi govore sa čudnom samouverenošću, čak ni ne shvatajući da tekst uloge koji zvuči u njihovim rečima odvraća od njih srce sabesednika.
2. Poza „javnog tužioca“ – čovek sebe smatra najvišom instancom u sudbini drugog čoveka. On stalno ukazuje na nedostatke sagovornika, hvata ga u protivrečnostima, kao lopova koji je pružio ruku u tuđi džep, razobličava, negoduje i donosi „presudu“ bez ikakve svesti o tome da se ovaj čovek ne nalazi u njegovoj vlasti. Misli da donosi dobro čoveku otvarajući mu oči u odnosu na samog sebe. On smatra da jadni grešnik mora samo da mu bude zahvalan za njegovu moralnu pouku. Želja čoveka da ispravi druge često poprima karakter dosadnog svraba kao mučne kožne bolesti.
3. Poza „sveznalice“ i „savetnika“ – čovek je spreman da da savet i „recept“ za sve životne slučajeve. Obično su to veoma ograničeni ljudi koji mnogo govore zato što malo znaju i još manje razmišljaju. Oni su spremni da daju savete, jer ne osećaju odgovornost za svoje reči. Ovi ljudi se mešaju u tuđe poslove, smetaju drugima u potpunoj sigurnosti da im pružaju veliku pomoć. Sami tuđe savete ne primaju. Kada se njihovi sopstveni poslovi završavaju neuspehom (a ovo se često dešava), optužuju sve sem sebe samih.
4. Poza „šefa“ – čovek govori kao da izdaje naređenja svojim potčinjenima. On želi da bude mali „car“ u svojoj porodici, među prijateljima ili prosto u odnosu na sabesednika. Za ove ljude je karakteristično poštovanje sopstvene persone i nepoštovanje prema svim ostalim. Oni bestidno hvale sami sebe, pričaju o svojim sopstvenim vrlinama, koje najčešće ne postoje. Jednu istu frazu ponavljaju nekoliko puta kako bi je urezali u sagovornikovom sećanju. U odnosu prema drugima ispoljavaju bezosećajnost i nezahvalnost. Oni izgleda iskreno smatraju da je za ostale ljude velika sreća da udišu isti vazduh s njima. Sagovornika ne slušaju i mogu da ga prekinu pitanjem koje uopšte nema veze s datom stvari.
Zadržao sam se ne ovih nekoliko psiholoških tipova samo zato što mi sami često ne kontrolišući sebe radimo isto ovo. Zato u razgovoru ne smemo da zaboravimo kakvi ne treba da budemo i šta ne treba da radimo. Gordost je u stanju da sruši sve psihološke mostove između sagovornika i da ih razbije na neprijateljske tabore.
Čovek mora da bude korektan, tim pre kad razgovara na religiozne teme. Naša revnost za Božansku slavu mora da se izražava u našem životu posredstvom ispunjavanja volje Božije, odnosno zapovesti, a ne kroz netrpeljivost prema onima koji drugačije misle i drugačije veruju. Pod grubošću se često krije slabost ili odsustvo argumenata, a gordošću i nadmenošću – nizak intelektualni nivo. Ima jedna engleska poslovica koja kaže da prazninu koja se stvorila u lobanji ispunjava gordost.
Ukoliko razgovor poprima nekorektne forme krivicom sabesednika, treba načiniti opasku da o ozbiljnim predmetima treba da se razgovara ozbiljno, zato što nekorektnost u takvim slučajevima često prelazi u nevaspitanje i može da se završi uzajamnim vređanjem i raskidom odnosa.
 


 
HRIŠĆANSTVO I MODERNIZAM
 
Modernizam u moralnom smislu predstavlja prilagođavanje: to je put neprekidnog kompromisa između hrišćanstva, koje se čuva u crkvenom predanju i duha, običaja sveta sa njegovim paganskim predstavama, sveta koji je čovečanstvo stavio na mesto Boga.
Egzegeti simbolom sveta smatraju apokaliptičko more – ovu nestabilnu stihiju koja se uvek menja. Modernisti objavljujući obnavljanje Crkve žele da se Crkva menja po obličju sveta, a ne svet po obličju Crkve.
Crkva nije sinteza filosofskih sistema i nije uzajamni uticaj kultura već Božanstveno Otkrovenje. Postoje dva oblika Otkrovenja: Sveto Pismo i Sveto Predanje, čiju osnovu predstavlja liturgika. Kao što se Stari Zavet otkriva u Novom Zavetu tako se i starozavetna liturgika otkrila i ovaplotila u bogosluženju novozavetne Crkve. U „Petoknjižju“ Mojisejevom govori se o tome da je obličje starozavetnog hrama – Skinija – bilo otkriveno Mojsiju na Sinaju. Predmeti Skinije, bogoslužbeni obred i ustav su mu takođe bili pokazani u sinajskoj teofaniji.
Po crkvenom predanju hrišćanska liturgija vodi poreklo od Samog Spasitelja. Ovom najvišem sveštenodejstvu bio je naučen apostol Jakov, episkop Jerusalimski, koji se naziva bratom Gospodnjim, kada mu se Hristos javio posle Vaskrsenja iz mrtvih.
Modernisti koji zahtevaju izmenu obreda ili u njima ne vide božanstvenu instituciju već ljudsko stvaralaštvo, što takođe liči na reformatore, smatraju sebe nosiocima Svetog Duha i proročanskog bogonadahnuća, i smatraju da su sposobni da usavršavaju i preciziraju ono što su učinili Apostoli i sveti Oci.
Religija spada u oblast duha, ljudska kultura u oblast duše. Stvaralaštvo koje je orijentisano na kulturu i ukuse savremenika će neizbežno učiniti falsifikaciju – poturanje duševnog umesto duhovnog. Modernizam je „mini-revolucija“.
Modernisti uglavnom zahtevaju reformu jezika, kalendara, ikonopisa i crkvenog pojanja. Oni radikalniji smatraju da treba ponovo razmotriti hrišćansku dogmatiku i hrišćanski moral u cilju njihove liberalizacije.
Modernisti tvrde da je drevni crkveni jezik slabo razumljiv savremenom čoveku, odnosno, oni svode jezik na njegovu semantiku ignorišući duhovni i emocionalni značaj. Međutim, liturgija je tajna, nikakav jezik neće moći da je učini shvatljivom na razumskom nivou; ona se duši otkriva u skladu sa njenim unutrašnjim očišćenjem. Nijedno objašnjenje obreda rečima ne može da obuhvati njegov unutrašnji smisao. Obred i molitve nisu samo sredstvo informacije koliko komunikacije – uključenosti čoveka u duhovnu realnost.
U Bibliji je napisano da je dužnost jereja da odvaja svešteno od nesveštenog. U Crkvi mora da postoji poseban svešteni jezik, drugačiji, odnosno različit od uobičajenog jezika ulice i pijace ili od jezika filosofskih apstrakcija i lirskih osećanja. Sam jezik Novog Zaveta ne predstavlja prostonarodni i književni grčki jezik, već idiom[1] kojem ne postoji nijedno slično delo iz tog perioda.
Bogoslužbeni jezik naroda kao što su Gruzini, Sloveni i Sirijci nije jezik određenog doba, već neponovljivi idiom jezika. Tako je na primer idiom bogoslužbenog gruzijskog jezika bio stvoren u manastirima Tao-Klardžetija, a do savršenstva su ga doveli oci Atonskog Iverskog manastira, koji su takođe vaspitanici Tao-Klardžetija.
Sveti Ćirilo i Metodije su na osnovu makedonskog narečja bugarskog jezika stvorili crkveni idiom koji je postao svešteni govor slovenskih Crkava. Blaženi Jeronim je odbacio klasični jezik Cicerona i Vergilija kojim je savršeno vladao i za osnovu svog prevoda Biblije (koji do dan-danas ostaje neprevaziđen u romanskim narodima) je uzeo idiom latinskog jezika.
Posle reformacije na Zapadu vidimo drugi proces – desakralizaciju crkvenog i biblijskog jezika.
Drevni jezik je za nas dragocen kao tok tradicije u kojem se nalazimo, kao jezik na kojem su govorili svetitelji, kao jezik tananijih duhovnih vibracija. Drevni jezik po svojoj dinamici i bogatstvu glagolskih oblika bolje izražava čovekova molitvena osećanja i doživljaje; njegove korenske osnove su ontologičnije od savremenih jezika, reč je šira i razgranatija. Drevni jezik odgovara tipu religioznog mišljenja-sozercanja, novi jezik – naučnim opisima i razumskim analizama. Drevni jezik proniče u suštinu predmeta i stvari (noumena), novi jezici su prilagođeni opisivanju svojstava i pojava (atributa i fenomena), što označava materijalizaciju stila jezika. Dok su u drevnim jezicima dominirali glagolski oblici u savremenom dominiraju pridevi svih vrsta, koji ne ukazuju na radnju već na kvalitet.
Sveti Oci uče o unutrašnjem logosu, koji je iskonski svojstven svim ljudima, i o spoljašnjim proforističkim jezicima koji su se pojavili u određeno istorijsko doba i koji se nalaze u procesu daljeg deljenja.
Drevni jezici su bliži unutrašnjem logosu, zbog toga dublje deluju na ljudsko srce. Novi jezici imaju centripetalni smer – od srca ka razumu, zbog toga molitva na novom jeziku bez obzira na prividnu semantičku jasnost ostavlja srce suvim i nezadovoljenim.
Reči drevnih jezika često nemaju adekvatne prevode na nove jezike jer u njihovoj osnovi leži drugi pogled na svet, drugo viđenje stvari. Ako pokušamo da prevedemo reč drevnog jezika takođe novom rečju, koja mu je najbliža po smislu osiromašićemo sadržaj, učinićemo ga uskim i jednostranim, za prevod će nam biti potreban čitav niz sinonima, a to znači da ćemo izgubiti ritam govora, napravićemo od njega skladište imena. Bogosluženje ima svoj ritam, svoj dah. Rastegnuti bogoslužbeni stih znači pretvoriti ga u komentar, a prevesti na novi jezik sačuvavši ritam – znači sliku u bojama preslikati jednobojnom olovkom. Čuvajući drevni jezik mi čuvamo naročitu duhovnu lepotu bogosluženja odvajajući svešteno od svakodnevnog, a ono što je glavno – kroz očuvanje jezika suprotstavićemo se novom stilu materijalističkog razumskog mišljenja.
Sledeće što žele da ostvare modernisti jeste reforma crkvenog kalendara. Ona je delimično ostvarena: čitav niz pomesnih Crkava je prešao na takozvani „novi kalendar“ (na našu sreću Jerusalimska, Gruzijska, Srpska i Ruska Pravoslavna Crkva su ostale verne tradicionalnom crkvenom kalendaru). Međutim, da bi se izbegla direktna protivrečnost sa kanonom I Vaseljenskog Sabora u vezi sa vremenom praznovanja Vaskrsa[2], oni koji su primili novi kalendar Pashaliju kao i ranije određuju po julijanskom kalendaru i zbog toga su prinuđeni da koriste istovremeno dva kalendara podsećajući tako na čoveka koji istovremeno sedi u dva, međusobno vezana čamca. Pritom neki od njih reformisani kalendar nazivaju novojulijanskim, a neki – grigorijanskim. Istovremeno deo klira i vernika u ovim pomesnim Crkvama nije hteo da prihvati novi kalendar i našao se u opoziciji sa vladajućom hijerarhijom. Tako je rezultat reformi krvotočiva rana na telu Crkve; njenom unutrašnjem jedinstvu je nanet veoma težak udarac:
Da li grigorijanski kalendar ima bilo kakvo preimućstvo u odnosu na julijanski? Po našem mišljenju julijanski kalendar je u odnosu na astronomske razmere i biblijsko osmišljavanje vremena neuporedivo iznad grigorijanskog.[3] Treba reći da je Pravoslavna Crkva od početka grigorijanski kalendar doživljavala ne kao naučno dostignuće, već kao kultni papistički kalendar, kao novo sredstvo agresije za prodiranje papizma u državne i crkvene strukture. Ovaj kalendar je bio osuđen 1583. godine na Konstantinopoljskom Saboru na kojem su prisustvovali svi istočni patrijarsi. Njegovo upotrebljavanje je u Pravoslavnoj Crkvi bilo zauvek zabranjeno. Ova odluka se često ponavljala na sledećim Saborima. Zbog toga oni koji danas predlažu prihvatanje grigorijanskog kalendara u suštini nastupaju protiv same Crkve, protiv njenih odredaba.
Neki smatraju da je veličina sunčeve godine koja je navedena u grigorijanskom kalendaru dostignuće nauke novog vremena. Međutim, nije tako. Kumranski kalendar koji je stvoren najmanje nekoliko vekova pre Rođenja Hristovog ima godinu gotovo iste dužine kao grigorijanski (razlika je u četvrtoj decimali), a sunčev kalendar Omara Hajama (XI vek) čak prevazilazi grigorijanski kalendar po astronomskoj tačnosti.
Pitanje o kultnom značaju grigorijanskog kalendara za katoličku Crkvu zahteva specijalno razmatranje. S te tačke gledišta kalendarska reforma se razmatra, posebno u knjizi profesora Polaka „Vreme i kalendar“.[4]
Istorija Crkve je datirana po julijanskom kalendaru. Prevođenje ovih datuma na drugi kalendar izaziva hronološki haos. U liturgijskom pogledu grigorijanski kalendar je izvršio deformaciju i izmenu samog Ustava, odnosno narušio je Tipik, koji su sastavili sveti Oci i koji je postao deo crkvenog organizma.
Duh modernizma prodire u crkveni ikonopis. Simvolika i uslovni jezik sveštenih likova zamenjuju se portretnim naturalizmom ili apstraktnim znacima koji liče na okultni tajnopis. U portretno-mimetičkim likovima se suština ikone – duhovni preobražaj čoveka – zamenjuje duševnim psihologizmom i estetizmom. Takva ikona se „od prozora u večnost“ pretvara u „prozor na ulicu“, ona pred čovekom ne otkriva drugi svet, svet koji je iznad zemlje. Što se tiče apstraktnih likova sa religioznim sadržajem oni ostaju projekcija subjektivnih doživljaja umetnika-apstrakcionista, najčešće doživljaja lažno-mističkog karaktera, okultno vizionarstvo.
Pravoslavna ikona je sozercanje i duhovno iskustvo svetaca istočne Crkve, iskustvo koje je uopšteno i kristalizovano u ikonopisnom kanonu.
Duh sveta sve više prodire u crkveno pojanje. Može se reći da je muzika (u ovom slučaju pojanje) intima ljudskih osećanja, osetljivi barometar čovekovih osećanja. Napevi nose u sebi informaciju i snagu čak i van reči, a ponekad uprkos rečima. Svetski napevi su prepuni strasti; oni mogu da izazovu oduševljenje, ali ne vode dušu ka pokajanju. Duševno-osećajno ushićenje je nešto poput poetskog nadahnuća i između njega i molitvenog stanja nema sličnosti. Svetski napevi nisu u stanju da duši donesu mir i očišćenje, oni unose u bogosluženje struju duševnosti i čulnosti. Ovo estetsko, po svojoj suštini strasno oduševljenje je u suprotnosti sa molitvom, odvlači od nje srce i čovek izlazi iz hrama isti kakav je bio kad je ušao u njega, kao da izlazi iz operske dvorane.
Sveti Oci su pojanju pridavali ogroman značaj. Već je Kliment Aleksandrijski govorio o jeziku napeva i smatrao je da se za bogosluženje može upotrebljavati samo dorski napev. Pravoslavni „Osmoglasnik“ su sastavili sveti himnografi, to je plod njihove molitve prevedene na jezik napeva, koji dušu uključuju u ritam nebeskog hora.
Crkveni jezik, ikona, arhitektura, unutrašnjost hrama, liturgijski napevi, sve je to jedinstveno duhovno polje Crkve, u kojem vaskrsava i preobražava se ljudski duh.
 


 
HRIŠĆANSTVO I NACIONALNOST
Crkva je jedinstven narod
 
Kakav značaj u hrišćanstvu ima nacionalnost?
Hristos je došao da spasi čoveka – ličnost. U Starom zavetu je mišljenje definisano nekim opštim kategorijama (uključujući i faktor narodnosti), ličnost nije bila oslobođena, društvo je u velikoj meri imalo vlast nad ličnošću. Posle dolaska Isusa Hrista na zemlju došlo je do oslobađanja same ljudske ličnosti, ljudskog duha. Zbog toga se dobro i zlo sada razmatraju u ličnosnim kategorijama, put do savršenstva je otvoren za sve, ali takođe i put ka pogibelji.
Nacionalnost, kultura i civilizacija su zemaljske kategorije, a kategorija večnosti je duh. Sama nacija je nastala u vremenu, ona je plod određenih istorijskih, geografskih, psiholoških (i tako dalje) supstrata u kojima se razvija i postoji, pri čemu ne postoji izolovano, već u uzajamnom dejstvu sa drugim nacijama. Međutim, to su kategorije duše, a ne duha. Duh je, pak, jedan i zato je Gospod i rekao Apostolima: Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt. 28, 19).
Nacija ne može da se odrekne Boga – Boga može da se odrekne ličnost. Nacija ne može biti hrišćanska, hrišćanski može biti određeni deo ljudi koji predstavlja deo te nacije. Kada se govori „hrišćanska država“ to je samo uslovno i ne sasvim precizno: država ne može biti hrišćanska zato što i država i nacija ne objedinjuju ljude po nacionalnim osobinama. Nacija je pre svega kulturno zajedništvo sa određenim tradicijama, običajima, načinom života i tako dalje, odnosno svim onim što pripada zemlji. Hrišćanstvo ne negira ono što pripada zemaljskom bivstvovanju, ali ono daje drugu skalu vrednosti. Najviša vrednost za nas je Božanstvo i Bogoopštenje, ali hrišćanstvo pritom ne uništava druge vrednosti, ono ih oduhotvorava.
Neko je rekao da smo mi došljaci na zemlji i da je svaka otadžbina za nas tuđina i svaka tuđina za nas otadžbina. Kako to da shvatimo?
Ako budemo gledali sa tačke gledišta večnosti onda je sav zemaljski život uopšte jedan trenutak, on je samo „prenatalni“ period, a pravi život je večni život. Međutim i dete se pre nego što se pojavi na svet razvija u utrobi svoje majke, ono ne može da odbaci njen organizam; tako je i ovaj zemaljski život nalik na neki organizam u kojem se formira ljudska ličnost. Zbog toga je za hrišćane nedopustivo da na zemaljski život gledaju kao na apsolutan, isto kao što je nedopustivo smatrati ga ni za šta, jer se upravo ovde na zemlji odvija formiranje čovekove ličnosti, ovde se rešava glavno pitanje: hoće li čovek u večnosti biti sa Bogom ili bez Boga.
Crkva nije nacionalna – Crkva je nadnacionalna.
Crkva je jedinstven narod, to su hrišćani!
U Crkvi nema kategorije nacije – u njoj su ljudi objedinjeni Duhom Svetim. Samo hrišćanstvo ne uništava pojam nacije kao takve: ona ima veze sa realijama zemaljskog života u kojima postojimo, ali moramo da ih oduhotvorimo; ne smemo ništa da stavljamo na mesto Božanstva. Mi, hrišćani moramo da imamo preciznu skalu vrednosti: iznad svega je Bog, iznad svega su potrebe ljudskog duha.
 
Religija i nacionalna samosvest
 
Da bismo unekoliko pojasnili šta predstavlja nacija i kakav treba da bude odnos između hrišćanstva i nacionalne samosvesti čini nam se da treba da se obratimo jedinom pouzdanom izvoru naših duhovnih znanja – Bibliji. Biblija je zadivljujuća knjiga. Događaji prošlosti kao perspektivna proročanstva ponavljaju se u sadašnjosti i otkrivaju u budućnosti. Vreme je usmereno od budućnosti ka prošlosti, a proročanstva od prošlosti ka budućnosti. U Bibliji nalazimo odgovore na pitanja koja nas uznemiravaju, upozorenja, pretnje, obećanja, prokletstva i blagoslove. U njoj možemo da nađemo makar kratka i fragmentarna uputstva, koja treba da nam posluže kao orijentir i svojevrsni Arijadnin konac u zamršenom lavirintu nacionalne problematike. Naš put postaje naročito težak zbog toga što prolazi kroz polje ljudskih strasti i gordosti. S jedne strane nacionalna samosvest predstavlja oblik očuvanja istorijskih tradicija i kulture naroda bez kojih bi se on na duševnom nivou pretvorio u društvo prosjaka ili dece iz dečjeg doma koja ne znaju imena svojih roditelja.
S druge strane tanana i lomljiva granica odvaja ovo osećanje od nacionalnog egocentrizma – ponosa svojim samo zato što je ono svoje – od istog takvog u suštini prosjačkog provincijalizma. Zbog toga je nacionalno osećanje mač kojim se mogu štititi istorijska prava i dostojanstva svog etnosa, mač kojim se može ubiti svoje sopstveno srce ako u njemu presuši ljubav prema drugim narodima kad čovek zaboravi da svaka nacija predstavlja samo jedno zrnce jedinstvene ljudske porodice.
Nekada je čovečanstvo bilo u najtesnijem jedinstvu sa anđeoskim svetom. Posle praroditeljskog pada u greh – te katastrofe koja se dogodila u svanuće istorije – ljudi su postali došljaci na zemlji.
Greh predstavlja centripetalnu silu, on ne može da objedini već samo deli. Još pre potopa su se odvojila dva roda: Sitov i Kainov. Očigledno je da je rodovski princip bio jači od ličnog, zato je jedan narod postao nosilac dobra, a drugi – zla. Zlo u ono vreme nije imalo onu duhovnu pregradu koju nazivamo blagodaću. Dobro je moralo sebe da čuva čak i fizički, rekli bismo, u materijalnim oblicima. Zbog toga je mešanje ovih rodova predstavljalo novi pad. Nije bilo blagodati kao objedinjujuće sile, zbog toga je zlo kao duhovni potop i pre svetskog potopa pokrilo svu zemlju. Kao ostrvce u tom okeanu ostala je Nojeva porodica, ali ni ona nije bila slobodna od jarma zla i greha. Tri Nojeva sina su postala osnivači tri ljudske rase. Istorijske sudbine ovih rasa u mnogome je odredio Nojev blagoslov, koji je on dao sinovima. Ali je jezik bio jedan i zbog toga nacije kao takve još uvek nisu postojale. Pre pada u greh čovekov centar bića je bio u Bogu. On je osećao stalnu zavisnost od Boga kao potok od izvora ili zrak od svetiljke. Posle pada u greh čovek je izgubio ovaj duhovni centar i psihološki je on sam postao centar svog bića.
U Vavilonu se odvija nova etapa grehopada: čovečanstvo je zahvaćeno demonskim poljem i to ne više lične nego kolektivne gordosti. U ovoj gordosti ono crpi svoje sile, pokušava da podigne kulu ljudske civilizacije koja bi dosegla do neba i učinila ljude bogovima. Ovde se nad čovečanstvo nadnela opasnost još strašnija od one u Nojevo vreme – opasnost upodobljenja demonskim bićima, svojevrsno stupanje u zajednicu sa satanskim svetom.
I evo, Gospod ruši ovo iluzorno jedinstvo zla. Čovečanstvo gubi jedinstveni jezik, unutrašnji logos prestaje da deluje, prelazi u letargično stanje i ljudi jedan drugog više ne razumeju. Ovde nastaju mnogobrojni takozvani „proforistički“ – spoljašnji jezici, jezici zvukova i znakova, jezici simvola. Ujedno se menja i samo čovekovo mišljenje, ono postaje površnije i više spoljašnje, ono više ne proniče u istinsku suštinu predmeta i pojava, već slikovito govoreći, samo klizi po njihovoj „koži“. Ali je u datom slučaju ono što se u Bibliji naziva rasejanjem naroda bilo veliko dobro za čovečanstvo, ono ga je spasilo od potpunog upodobljenja demonima i omelo ga je u tome da zemlju pretvori u pakao gde caruje jedinstveni jezik zla.
Po biblijskom predanju čovečanstvo je bilo podeljeno na 72 naroda. Međutim, ne može se reći da je stvaranje naroda i nacija nastavak grehopada, odnosno zlo za čovečanstvo. Zlo je bilo uključivanje ljudi u impuls zla, posledica – podela, a stvaranje nacija i naroda je pre bilo pre centrifugalni nego centripetalni proces. Na mestu potonulog kontinenta pojavila su se ostrva, ali se ne može reći da su ostrva zlo. Na taj način je čovečanstvo počelo da liči na arhipelag koji je istovremeno razjedinjen i sjedinjen.
Pošto se čovečanstvo nalazilo u stanju iščekivanja Spasitelja sveta i pošto je prolazilo kroz teško iskustvo bogoostavljenosti očuvanje prvobitnog Bogopoštovanja (razume se kod onih koji su ga sačuvali) je zahtevalo određeni oprez u opštenju sa narodima i plemenima koji su prihvatili demonske kultove u vidu paganskih religija. U tom smislu je podela čovečanstva na narode i nacije omogućavala ljudima koji su još uvek znali za istinsko Bogopoštovanje da se nekako zaštite, da sačuvaju sebe od paganstva i idolopoklonstva koji su se kao duhovna epidemija raširili na zemlji.
U Bibliji nalazimo zabranu za Judeje da stupaju u brak sa inoplemenicima, jer je u to vreme zlo bilo jače od dobra, a Izrailj je u određenom istorijskom vremenu – bio jedini nosilac vere u Istinitog Boga (iako znamo da je i u drugim narodima bilo ljudi koji su imali uzvišeno poimanje Boga: vidi na primer knjigu Jova). Međutim zabrane su pre označavale samozaštitu nego izolacionizam. I u samom rodoslovu Isusa Hrista navedeni su „predstavnici“ Moavitjanaca i Hananejaca – Rut i Raava. Izabraništvo izraelskog naroda nije bilo privilegija, nego služenje i zbog toga su proroci pozivali narod da kroz pokajanje i smirenje bude dostojan ovog služenja. Nažalost, već je u vreme zemaljskog života Hrista Spasitelja deo naroda svoju izabranost smatrao upravo privilegijom. Hristos je prineo Sebe kao žrtvu za naše grehove, ali je kao spoljašnji povod za Njegovo raspeće poslužio nacionalni provincijalizam koji je u Mesiji želeo da vidi cara koji bi istovremeno bio sličan Solomonu i Aleksandru Makedonskom. Zbog toga je učenje Hrista o ljubavi prema neprijateljima i o tome da su Bogu podjednako dragoceni čovekova duša i njegovo spasenje bez obzira na to kom narodu ili naciji da pripada, bilo doživljeno kao provokacija nacionalno-istorijske uloge Jevreja i njihovih naročitih prava u carstvu Mesije. Presuda Hristu je presuda nacionalne gordosti ljubavi, ali u isto vreme i presuda sopstvenom nacionalnom samoobožavanju, čija žrtva je postao jevrejski narod, rasejan po celom svetu, narod koji je ispio pehar stradanja i poniženja.
Čovečanstvo je stupilo u novu duhovnu eru – Sveti Duh je sišao na Apostole, Gospod je poslao na zemlju obećanog Utešitelja. U kondaku Pedesetnice je rečeno da je Gospod, Koji je razdelio narode za vreme izgradnje Vavilonske kule sada sjedinio ove narode blagodaću.[5] Čovečanstvo je dobilo najviše jedinstvo – jedinstvo Crkve. U ovom duhovnom jedinstvu nema Skita, Grka ni Jevrejina (Kol. 3, 11), u njemu su ljudska srca objedinjena Hristom Koji se u njima odrazio (Gal. 4, 19). Međutim, Gospod nije uništio nacije, one i dalje prisustvuju na duševnom nivou ne ometajući jedinstvo ljudi u jedinstvenoj Crkvi Hristovoj.
Sveti Oci uče da ljudska duša koja je po prirodi jedinstvena ima dva usmerenja, dve težnje. Kao prvo, silu duše koja je usmerena na večnost i duhovni svet – koja se naziva duh; u svojstva duha spadaju religiozno osećanje, unutrašnji logos, sposobnost za duhovnu ljubav i osećanje istine. Kao drugo, sile duše koje su usmerene na zemlju, koje se nazivaju duša u užem smislu; ovde treba istaći: logički razum, sposobnost za stvaralaštvo i slikovito mišljenje, oblast emocija, silu volje, a takođe i oblast podsvesnih urođenih instinkata i t.sl. Oblast religije je oblast duha. Oblast kulture, naučnog, umetničkog stvaralaštva, etičkih običaja itd. je oblast duše. Mi smo na nivou duha jedinstveni, na nivou duše postoje osobenosti koje predstavljaju lice etnosa, ali ne ometaju jedinstvo hrišćanske vere i ljubavi.
Hrišćanstvo govori o tome da je Bog duh, dušu i telo stvorio kao jedinstvenu ličnost. Zbog toga je čovekovo spasenje vezano za oduhotvorenje njegove duše, a na za njeno uništenje. Duša koja se nalazi pod uticajem impulsa duha ne ometa, već pomaže čovekovo spasenje; duša koja stavlja prolazno iznad večnog, a svoje vrednosti iznad duhovnih vrednosti liči na služavku koja se pobunila protiv svoje gospodarice. Za zemlju nema goreg i opasnijeg tiranina od roba koji se popeo na tron. Zbog toga hrišćanin mora da poštuje strogu hijerarhiju sila i sposobnosti svoje ličnosti, i to: telo mora biti potčinjeno duši, duša – duhu, a duh – Bogu; tada prolazno postaje kanal za večno, tada etnička i nacionalna solidarnost mogu da postanu čuvarke hrišćanskih tradicija i zrno iz kojeg uz pomoć blagodati niče ona hrišćanska ljubav koja se ne rasprostire samo na sve narode i nacije, nego i na naprijatelje.
Snaga nacije je u njenom služenju Bogu, jer su zlo i gordost osuđeni na raspad, a dobro je neuništivo. Čak i njegovi naizgled prividni porazi služe kao semena za nova uzrastanja. Onaj ko ne voli druge narode i nacije ne može da voli ni svoj narod, jer voli samog sebe pod maskom ljubavi prema narodu. Istinsko nacionalno dostojanstvo je sposobnost za hrišćansko služenje ljudima, time nacija umnožava svoja duhovna bogatstva.
Smirenje nije kapitulacija pred zlom, nego savez sa Bogom. Voleti neprijatelja ne znači slagati se sa njim, spuštati mač onda kada treba štiti svoja ognjišta i grobove predaka; to znači videti u svakom čoveku pojavu večnosti – obraz Božji, makar i pomračen neznanjem i gresima.
Svet sada doživljava moralnu krizu. Ako je religija ranije bila progonjena spolja sada je ona progonjena iznutra. Preti joj opasnost da se pretvori u nekakve istorijske tradicije bez duhovnog sadržaja, da postane nešto kao nacionalna etiketa; umesto duhovnosti se pritom potura okultna mistika koja je sjedinjena sa krajnjom moralnom raspuštenošću. Okultizam i razvrat čine trulom samu dušu naroda i ovo unutrašnje odstupanje od Boga u istorijskom smislu osuđuje ljude na stradanja i katastrofe, koje ne mogu da spreče nikakve „poznate“ strukture. I ovde ponovo nalazimo objašnjenje za ono što se dešava u Svetom Pismu. U biblijskoj knjizi „Brojevi“ se opisuje zapanjujući slučaj kada je okultista Starog Zaveta moavitski car Valak, budući uplašen pobedama Izrailja pozvao okultistu i maga Valaama i molio ga da prokune Izrailjce kako bi Duh Božji odstupio od njih. Tri puta je Valaam pokušavao da prokune Izrailj, ali ga je umesto toga i pored svoje volje tri puta blagoslovio. Valak je negodovao. Tada je Valaam, da ne bi izgubio darove koje mu je Valak obećao, dao savet da se Izrailj razvrati preko moavitskih žena, da ga one nateraju da padne u blud i služenje idolima – tada će Bog otići od njega. Savet je bio prihvaćen i ispunjen. Grehom oslabljeni Izrailj je bio podvrgnut strašnim iskušenjima; proroci i sudije su pokušavali da iskorene razvrat surovim merama kako Izrailjci ne bi konačno propali. Nešto slično se u naše dane dešava sa pravoslavnim narodima. Neko želi da ih razvrati gordošću, bludom i magijom da bi postali bespomoćni pred neprijateljima. U Bibliji možemo da vidimo kako su proroci, obraćajući se narodu za vreme teških istorijskih iskušenja govorili da uzrok njegovih nedaća nisu snaga i surovost neprijatelja, nego sopstveni gresi i pozivali ljude na pokajanje. Iskreno pokajanje predstavlja nove odnose čoveka i naroda sa Bogom, to je početak nove istorije.
 


 
DA LI VERUJEM?
iz knjige „Tajna spasenja“
 
Ima trenutaka kada se čovek pred licem svoje savesti pita: a da li ja, zapravo, verujem?
Analizirajući svoj duševni život kao haotičnu bujicu pomisli koje se kovitlaju u svesti kao rečne struje u viru ili uznemireni osinji roj, uočavajući u svom srcu osećanje stalne brige zbog očekivanih nevolja i gubitaka koje kao nezvani gosti stoje na vratima, osećajući stalnu želju da steknem i bojazan da ne izgubim, analizirajući svoju razvraćenu volju – ovog paraplegičara koji trune na postelji – počinjem da sumnjam: da li verujem? Da li sam hrišćanin ili deista koji dopušta postojanje Boga samo kao transcendentnog Razuma, Koji je stvorio svet, a zatim ga prepustio samom sebi? Znam da je to tajni glas mračnog duha, ali ga moja duša istovremeno, kao Eva zmiju, sluša. Čini se, ne bi trebalo da bude sumnje u postojanje Boga. Bog stalno daje mojoj duši svedočanstva o Svom postojanju, dublja i tvrđa čak i od onog kojim svet, koji opažaju organi naših čula, dokazuje činjenicu svog postojanja. Međutim, zašto ova svedočanstva koja se doživljavaju kao nesumnjiva ne ostavljaju traga u srcu, kao pismena napisana na vodi; tačnije – od njih ostaje samo nejasno i neodređeno sećanje.
Bog čoveku više puta u toku života daje spoljašnje dokaze Svog prisustva. Kad je nemoćna ljudska pomoć, kada, izgleda da nema izlaza On neočekivano menja svaku situaciju, kao da otvara vrata tamnice. On nemo govori duši: „Ja sam blizu tebe, ne boj se, samo veruj.“ Međutim, prolazi vreme i čovek drsko zaboravlja na to. I više od toga, tajni glas mu šapuće: „To je samo slučajnost, nema najvišeg Promisla, život je lanac slučajnosti, špil karata koji se neprestano meša.“ Čovek začuđujuće lako gubi dokaze pomoći Božije kad ih dobije, kao da demon krade uspomenu iz njegovog sećanja, kao što ptice kljucaju zrna iz pšeničnih klasova. Sveci su nas upozoravali na kobni greh zaborava; jednim od tri glavna uzroka pogibelji duše smatrali su zaborav koji kao crna koprena obavija čovekov um i ovaj prestaje da vidi svetlost. Sveci nam zapovedaju da volimo Gospoda zbog Njegovih dobročinstava, a mi najčešće postupamo kao isceljeni gubavci, koji su krenuli svojim putem, čak se ni ne okrenuvši prema Hristu.
Čudan paradoks: čovek je u svom životu sve iskusio i sve je zaboravio. Uostalom, sumnje, o kojima govorim retko isplivavaju na nivou svesti. One se najčešće gnezde u dubini duše gde strasti zaglušavaju glas duha, gde vidim tajnu ljubav prema grehu, mračnu naklonost prema gadnim strastima, ljubav duše – ovog zraka nebeske svetlosti – prema prahu i gnoju. Kroz strasti čovek gubi mističko iskustvo bogoopštenja. On prestaje da oseća Boga u svojoj duši. Strast je ljubav prema demonu koji u duši podiže idola – praznog iznutra.
Čovek može da smatra sebe verujućim, odnosno da „veruje u svoju veru“, ali da u dubini srca ne bude takav. Obično se u ekstremnim situacijama, uključujući i psihološke, kada čovek stupa u pograničnu zonu između života i smrti pokazuje njegova suština. Većina nas u to vreme traži zaštitu i spasenje u spoljašnjem, i tek kad se uveri u svoju nemoć seća se Boga. Ovde Bog duši ne izgleda kao Tvorac i Promislitelj sveta, već kao neka poslednja šansa. Opet se postavlja psihološka zagonetka: zašto čovek voli demona, koji ga kao lopov stalno vara i pljačka? Ljude, koji su nepravedni prema njemu čovek smatra neprijateljima, a demona – svog ubicu – drugom! Ovaj fenomen čoveka delimično se i pomalo otkriva učenjem o prvorodnom grehu koji je zadesio, kako čitavo čovečanstvo, tako i svaku dušu. Zmija se gnezdi u čovekovom srcu, to su strasti, one s vlašću zahtevaju za sebe hranu. Lopovima je potreban mrak noći i duša, poslušna strastima isključuje svetlost duha kako ne bi videla svoju rugobu i pad, kako bi se pogruzila u svoje tamno podzemlje.
Blagodat i greh nikako ne mogu mirno da žive zajedno. Ruže ne rastu u svinjcu. Kad volja i um zaključuju savez sa strastima gubi se osećanje Božijeg prisustva. Duša se sama odriče jedinstva s duhom i poistovećuje se sa svojim strastima i spoljašnjim svetom u kojem nalazi hranu za ove strasti. Prvorodni greh je pogodio svet kao polje zemaljskog postojanja čovečanstva, kao sistem međusobnih odnosa, kao atmosferu i sredinu u kojima diše i raste duša bolesna od samog svog začetka. Svet se sve više pretvara u klupko strasti, njegovo postojanje prelazi u agoniju koja se otegla. Bolest i bezumlje – individualno i kolektivno – stvaraju svoje komplekse, izvrnute psihičke modele i sisteme. Prilagođavajući se svetu čovek se uključuje u njega, postaje njegov deo. Ovde se unutrašnje bezumlje ljudskog uma sjedinjuje s kolektivnim bezumljem sveta, ako mogu tako da kažem – s organizovanim bezumljem i ozakonjenim haosom. Čovek zaboravlja iskustvo opštenja s Bogom, ali takođe zaboravlja i iskustvo opštenja sa svetom. On lako zaboravlja da postoji Bog, ali takođe lako zaboravlja da je svet mađioničar i prevarant i ponovo traži savez s njim kao sa drugom. Svet nikome ne može da pruži sreću: kako verujućima, tako i neverujućima. Samo što verujući oseća dublju tugu kada ga svet uhvati u mrežu njegovih sopstvenih strasti. A kod neverujućih se ova tuga ispoljava u tihoj zlobi, u nezadovoljstvu i dosadi koje pokušavaju da uguše kao vinom, bujicom spoljašnjih utisaka, telesnim i duševnim nasladama, kao da žele da zagluše bol od rane neprekidno je češući.
Čovekova duša se sve vreme nalazi u stanju uznemirenosti i napetosti. Nesklad između želje i ostvarenja ili predstave i surove stvarnosti primorava dušu da oseća stalno razočarenje: jedni žele i ne mogu da ostvare ono što žele i praćakaju se kao riba na ledu, drugi ostvaruju ono što su želeli, ali se ispostavlja da to nije onakvo kao što su oni zamišljali i traže novo, i ponovo, kad ga dobiju, ne postaju od toga srećniji.
Materijalno je uslov za postojanje duhovnog, međutim, ako se jedan od uslova pretvara u cilj to postaje klopka za dušu. Materija se u tom slučaju pretvara u iluzionistu, koji pokazuje bajkovite zamke iz vašarske predstave. Duša voli ovaj svet. Ona se zaljubila u njega kao što čovek nehotice može da se zaljubi u kradljivicu i bludnicu. Ona ga sve vreme vara, zaražava gnojem njegovu krv, krade mu sve što ima, a on je svejedno voli kao predmet svoje bolesne strasti.
Čovekova volja je grehovna. Unutrašnji greh je solidaran sa spoljašnjim. Volja Božija je svetla, zato što joj se protivi ceo svet i ljudska duša. Božija volja je dobro, ali toga ne želi da se seća čovek pogođen grehom kao gubom. Zato laže Boga i sebe, dok u molitvi govori: „Neka bude volja Tvoja,“ – njegova tajna molitva je: „Neka bude volja moja.“ I pad i spasenje počinju od volje. Ovde postoje dva puta.
Prvi je lakši i sigurniji – to je odsecanje svoje volje, prepuštanje sebe poslušanju, svecelo potčinjavanje sebe duhovnom rukovodiocu, kao da čovek sam proda svoju volju kao drskog i neposlušnog slugu novom gospodaru koji može da ga smiri i nauči.
Postoji drugi put, težak i bremenit: čovek mora da se seća neizbežne smrti, truležnosti ovog sveta, mora da ima na umu da je sve ovde nepostojano, da nas svet neprekidno vara, da se pokazuje da je čovek svoj najveći neprijatelj i da se nauči da ne želi ništa spoljašnje i svetsko, već samo volju Božiju. Ovo nije budistička ravnodušnost prema svetu kao poistovećivanje dobra i zla, bića i nebića, već vera u to da je jedino istinsko blago u ovom životu poslušanje volji Božijoj i svešteni strah pred Njegovim Promislom.
Idući prvim put mi predajemo svoju volju, a idući drugim treba da je umrtvimo. Iako, tačnije će biti ako kažemo da treba da je umrtvimo i u prvom i u drugom slučaju. I u prvom i u drugom slučaju energija volje prelazi u oblast duha, i sama volja se transformiše u ono što su sveti oci nazivali trezvenošću i bdenjem – čuvanjem svog srca i koncentracijom duše u molitvi. Duša mora da dođe do dramatičnog zaključka o tome da bogatstvo i siromaštvo, zdravlje i bolest, pobeda i poraz, duboka starost ili rana smrt, ispunjenje ili neispunjenje planova i želja nisu dobro i zlo, već samo određene okolnosti i situacije i da je jedino i istinsko dobro – Bog, a jedino zlo ono što stoji kao prepreka između duše i Boga.
Duša ne želi da veruje u to i ne veruje. Ona protestvuje i viče, i ovde volja mora da primora dušu da poveruje na silu, kao što se na silu pijanac odvikava od pića. Ovde nije prisutno intelektualno nasilje nad dušom, već nasilje nad bolešću, to je borba za dušu, čiji je jedini život Bog. Ako se uzme glavna zapovest o volji Božijoj ona glasi: volja Božija je svetost vaša (up. 1 Sol. 4, 3), a svetost je prisustvo blagodati u duši. Ako se čovek nauči da se oslanja na Promisao Božji, da veruje u Promisao Božji, da voli Promisao Božji, on će sa zahvalnošću prihvatati ono što mu Bog šalje i što ljudi sveta doživljavaju kao nevolju ili nesreću smatraće vatrenom čašom koju mu daje Sam Gospod; nučiće se da više ceni zemaljske nevolje – so, koja ubija crve u njegovoj duši, – nego zemaljske radosti u kojima se ovi crvi razmnožavaju i rastu zaražavajući dušu nekakvom bolesnom omamljenošću ovim svetom. Da bi čovek bio zaista srećan njegov život mora da se smesti u reči „Slava Bogu za sve“. On mora da se odrekne sveta kako bi stekao večni mir, mora da se odrekne sebe kako bi stekao samog sebe.
 
O molitvi
 
Najšira zapovest koja obuhvata sav čovekov duhovni život, zapovest, čije ispunjenje treba da se pretvori u stalno stanje ljudske duše jeste zapovest o molitvi. Apostol Pavle ju je izrazio u dve reči: Neprestano se molite (1 Sol. 5, 17). Druge zapovesti predstavljaju ili određena dejstva, koja se čine u određeno vreme, ili osećanja koja ne mogu biti stalna i nepromenjiva. Čak se i ljubav prema Bogu kod podvižnika smenjivala periodima hlađenja. Ovaj duhovni plamen je čas jarko goreo u njihovim srcima, čas se po Promislu skrivao u dubinama i tajnim odajama njihovog duha.
Ljudska duša je po svojoj prirodi jednostavna, ali je nakon pada u greh jedinstvo njenih sila narušeno, one su dospele u stanje bolnog nesklada, podvojenosti, često se protive jedna drugoj. A u molitvi dolazi do sjedinjenja ovih sila, buđenja duha i okretanje onoga što je Hristos nazvao „okom srca“ ka Bogu.
Blagodat vezuje grehove i strasti, ali oni nastavljaju da žive i deluju u čovekovoj duši, čak i onda kada mu se čini da se na krilima blagodati vinuo iznad grehova i da u potpunosti pripada Bogu. Treba samo na kratko vreme da izgubi blagodat i strasti istog trenutka kao probuđene zveri počinju da kidaju svojim kandžama njegovo srce.
Molitva je svetlost duše. Kad se svetlost ugasi čovek uranja u mrak. On gubi osećaj za večnost, prestaje da vidi samog sebe. Bog za njega više nije Živi Bog, Kojeg oseća svim svojim bićem, već apstraktno-razumska ideja koja liči na hladnu i daleku svetlost zvezde.
Molitva je za nas postala neki spoljašnji danak, koji plaćamo u određeno vreme, a i to pokušavamo da je smanjimo ili sasvim izbegnemo. Međutim, molitvoslovlja koja je Crkva dala su neophodna, ona predstavljaju sredstvo za sticanje neprestane molitve. U životu drevnih hrišćana molitva je služila kao neki oslonac na koji su bile nanizane njihove ostale dobrodetelji koje nas i danas zapanjuju svojom veličinom. Molitva je za njih bila podzemni izvor koji neprestano teče, koji je nevidljivo hranio njihova dela, misli i osećanja. Molitva je za njih bila onaj nebeski oganj, čiji odbljesci ponekad obasjavaju i nas kada čitamo dela podvižnika i svetaca. Zato su izreke asketa, koje su sakupljene u patericima jednostavne i kratke, ali zadivljujuće jarke i slikovite, one liče, čini nam se, na same starce obučene u stare rize, i zadivljujuće deluju na ljudska srca.
Čovečanstvo se sve više udaljava od Boga. Nekada se svet mogao podeliti na hrišćanski i paganski. Danas hrišćanski svet najverovatnije liči na ogromnu pustinju, u kojoj su se samo retko nekim čudom sačuvale malobrojne oaze i na nekim mestima se ispod kamenja i peska probija zakržljala trava.
Jedina sila koja može da se suprotstavi sipkom pesku ove pustinje koja sve guta jeste molitva.
Svet je prestao da shvata molitvu. On ili odbacuje molitvu (najčešće pozivajući se na obilje neophodnih spoljašnjih poslova) ili gleda na nju kao na meditaciju – sredstvo za stvaranje određenog psihološkog raspoloženja, odnosno izjednačuje je sa autohipnozom ili autosugestijom. I to je zaista strašno, jer je svet koji je izgubio molitvu izgubio Boga…
Najopasnija stvar u čovekovom duhovnom životu jeste kompromis. Kompromis čoveka postepeno pretvara u fariseja koji ima dva lica i dve volje. Upravo zbog kompromisa s duhom sveta naša duša postaje sve teža i molitva sve slabija. Duh sveta čoveka vezuje za zemlju stotinama niti.
Šta je čoveku potrebno da bi se naučio molitvi?
Pre svega, molitvu treba smatrati najvažnijim poslom u sopstvenom životu, a sve ostalo – drugostepenim. Sav naš život treba da pomaže molitvi, i ono što je ometa treba da bude isterano iz njega. I ovo nije odbacivanje spoljašnje delatnosti. Drevni hrišćani su savesno obavljali svoje poslove i rad smatrajući ih služenjem ne ljudima, već Bogu. Smeta drugo – naš nepravilan odnos prema svetu, prema ljudima i samima sebi. Anđeli bivaju poslati da služe ljudima, ali oni ne gube molitvu zbog toga. Molitva gasne zbog našeg strasnog odnosa prema svetu koji pleni srce, njegovim delima i pojavama, usled naše svecele predanosti njima.
Čovek mora da omrzne ono što ometa njegovu molitvu. Duša se sastoji od tri sile: uma, osećanja i volje (u drevnoj antropologiji: sile misli, želje i razdražljivosti).
Gordost razuma predstavlja prepreku u molitvi. Gordost rađa vlastoljublje i sigurnost u sopstvene snage. Ako je čovek siguran u sebe on ne može da moli. Njegova molitva se pretvara u nabubani monolog, Bog prestaje da mu bude potreban. Um koji se uzda u sebe, isključuje se od Boga i pod dejstvom gordosti i strasti vlastoljublja trudi se da crpi svoje snage, kao da stiče oružje i bljesak za svoju veličinu u spoljašnjim znanjima. Ovde se rađa radoznalost uma. Čovek se opterećuje nepotrebnim znanjima koja smatra svojim intelektualnim bogatstvom. Ova znanja hrane njegovu gordost, a taština stalno zahteva sve nova i nova znanja. Ovakav čovek liči na škrticu koji sve sa ulice dovlači u svoju kuću. Njegova soba liči na deponiju, teško mu je da diše i kreće se zbog đubreta, ali on umesto da ga izbaci skuplja sve više nepotrebnog smeća. Um, pretrpan nepotrebnim znanjima koja je stekao zbog taštine i neukrotive znatiželje vuče dušu na dole. On liči na pticu čija su krila vezana olovnim polugama: ona želi da uzleti, ali ne može i samo bespomoćno puzi po zemlji.
Uzvišena molitvena stanja obično dostižu ljudi jednostavnog uma i srca ili oni koji smatraju da su svetovna znanja koja su stekli prah i prašina.
Čovek mora da se odrekne nepotrebnih znanja kako bi imao slobodan prostor duše u kojem može da deluje blagodat.
Lažna znanja predstavljaju ispisanu i izbrisanu tablu na kojoj se više ništa ne može napisati i nacrtati. Mržnja prema lažnim znanjima i gordosti razuma otkriva pred čovekom tajne vere i duhovnu mudrost. Neznanje spoljašnjeg i prolaznog, onoga što ne prelazi u večnost postaje načelo istinskog znanja duhovnog sveta i puta prema njemu. A neznanje onoga što nije potrebno za spasenje, što se odnosi samo na kovitlac zemaljskog postojanja, postaje tlo na kojem raste cveće duhovne mudrosti. Ptica koja se iskoprcala iz zamke slobodno uzleće. Um, koji se od mnoštva znanja okrene ka jednostavnosti deteta ulazi u onu unutrašnju odaju u kojoj nasamo besedi s Bogom.
Šta treba da učinimo kako bismo prekinuli bujicu informacija koje nas stalno pretrpavaju? Prvo – da se odreknemo grehovnog, očigledno štetnog, zatim nepotrebnog, a onda čak i potrebno da svedemo na minimum, na najnužnije; pritom kvalitet čovekovog rada verovatno neće postati gori, jer se umesto mehaničkog sećanja u njemu budi stvaralačko sećanje, on stiče umeće da kroz malo dostigne mnogo.
Sledeći neprijatelj molitve jeste naslada, koja vara ljudska osećanja. To je emocionalna provokacija na koju se ljudska duša najlakše uhvati. Naslada je surogat sreće, demonski falsifikat koji je pozvan da podmetne sebe umesto duhovne radosti koju je čovek izgubio. Ona se završava teškim osećanjem unutrašnje opustošenosti i pritom što je intenzivnija bila sama naslada tim snažniji će biti i kasniji osećaj gubitka. Nakon emocionalnog zanosa koji duša doživljava sledi izvesno propadanje u duši – kao senka smrti. I ovo je najpouzdaniji znak da naslada odvaja dušu od Boga – Izvora života.
Savremena kultura, osim malog broja izuzetaka predstavlja kult naslade, ponekad u istaknuto ružnom obličju, a ponekad pod naizgled privlačnom maskom dobrodetelji. Strasno srce ne može biti delić neba, ono postaje grumen zemlje. Srce koje je isprljano i onemoćalo usled naslade ne samo da ne može da se moli, već se čak protivi molitvi, mrzi molitvu, kao što pas mrzi onoga ko pokušava da mu oduzme otrovano parče mesa. Ovakav čovek ili potpuno beži od molitve ili samo izgovara napamet naučene reči kao kombinacije zvukova ne shvatajući Kome se obraća i šta moli, odnosno ostavlja molitvi samo spoljašnju formu.
Da bi se čovek naučio molitvi treba da omrzne nasladu kao svog neprijatelja, da odbaci ono što izaziva strast, čak i ako je to isto tako teško kao što je teško, po rečima Spasitelja, odseći sebi ruku ili iskopati oko da bi se ušlo u Carstvo Nebesko (v. Mt. 5, 29-30). Svet naročito gnevno štiti svoje pravo na strast i nasladu smatrajući da je upravo to glavni cilj ljudskog života. Upravo zbog toga se čitava umetnost i bavi time što oblači leš naslade koji truli u svilenu odeću i zlatne ukrase.
Strast se najčešće budi jarkom čulnom slikom; zato u pripremi za molitvu slike, koje je doneo vetar svetovne umetnosti i svetovne literature, kao i mašta i fantazija moraju biti nemilosrdno isterani kao lopovi koji su nam upali u kuću.
Molitva je ogledalo čovekovog unutrašnjeg stanja. Molitva je sud nad ljudskom dušom – da li je verna Bogu.
Treća sila duše je sila volje. Od nje zavisi čovekova sposobnost da se usredsređuje na potrebnom i da štiti um i srce od svega nepotrebnog. Ponekad se naziva hrabrošću duše. Volju raslabljuje isto što i um, i srce: mnoštvo znanja, prekomerna briga i zauzetost, zaboravljanje glavnog i mamci naslade. Svojstva volje su odlučnost i trpljenje.
U molitvi trodelna duša postaje trijedinstvena.
Bela boja izgleda naročito jarko na crnoj pozadini. Duhovna svetlost postaje naročito intenzivna u polju voljnog neznanja. Apostol Petar je rekao: evo mi smo sve ostavili i krenuli za Tobom (Mt. 19, 27). Ostavili smo sve – odnosno, zemaljske običaje, zakone, predstave i znanja, ono što svet daje svojim sinovima; ostavili smo sve – odnosno svoje ljudske pomisli i želje. Ići za Hristom znači ići putem molitve koji prolazi kroz ljudsko srce. Zato zaista mogu da se mole samo oni koji poput apostola mogu da kažu: evo sve smo ostavili i krenuli za Tobom.
Molitva je smrt i vaskrsenje. Ko ne umire za svet ne može da vaskrsne za večnost. Ko se nije odrekao za sebe ne može da pronađe sebe.
 
O pokajanju
 
Nalazimo se u stanju nekakve osuđenosti, kao da se svet približava katastrofi koja se ne može sprečiti. Ljudima je oduzet glavni životni stimulans – nada. Čini se kao da se teška tama spušta na zemlju i obavija je crnim pogrebnim pokrovom. To nisu politički potresi i neočekivane teškoće svakodnevice, već nekakav osećaj metafizičke tragedije u koju će biti uključena sva zemlja.
Postoji li izlaz iz ovog stanja? Postoji li način za duhovnu reanimaciju? Može li se, ako ne okrenuti, onda makar zadržati na neko vreme ovaj proces eskalacije zla?
Nudili su nam i nude različite preporuke i utehe – bolesnika ubeđuju da je zdrav, često crtaju utopijske slike koje liče na bajke o „ostrvima blaženstva“, ali to slabo pomaže. Posle dopinga dolazi do još većeg pada snage; nakon iluzija izazvanih gordošću još veće razočarenje. A gde je izlaz i da li on postoji? Odgovor možemo naći samo u jednom čistom izvoru – u Svetom Pismu koje ne laže, ne vara se i ne dovodi druge u zabludu.
U teška vremena u istoriji proroci su pozivali narod na sveopšte pokajanje. Oni su svakoga pozivali da uvidi svoje grehove i da oseti svoju odgovornost za njih. Pozivali su narod da ostavi idole i vrati se Bogu otaca svojih. Samo kroz pokajanje počinje preporod, samo se kroz bol čovek koji boluje od teške bolesti vraća u život. Čovek koji ne oseća bol je mrtav čovek. Duša koja ne oseća svoje grehove pretvara se u leš. Drugog puta nema: ili pokajanje – kao jedini put ka Bogu, ili gubitak Boga i osuđenost. Samo čaša pokajničkih suza može na sudu Božijem da prevagne nad morem ljudskog greha.
Ne može se reći da je u našem društvu nestalo dobro – to bi bilo neistina. Još ima, na sreću, mnogo primera dobrote, sastradavanja, služenja ljudima, ali tragedija je u tome što ljudi kao da su zaboravili na pokajanje. Izgleda kao da nam je neka tamna sila ukrala ovaj veliki Božanski dar, ovo vaskrsenje duše pre telesne smrti. Blagodat se vraća onim putem kojim i odlazi. Blagodat nas napušta zbog naših grehova. A grehovi postaju seme onog trnja i čička kojima obrastaju naša nekada cvetna polja. Grehovi postaju predvorje onih katastrofa, čije približavanje osećaju čak i duše ljudi dalekih od vere.
Naša greška je u tome što opravdavamo sebe, što tražimo uzrok svojih nesreća u spoljašnjem, i zato jevanđeljski poziv na pokajanje ne nalazi živ odjek u našem srcu, a ako se i kajemo to je ritualno i formalno, kao da zaboravljamo na tragične posledice greha.
Ovo pitanje je veoma važno, to je jedno od kardinalnih pitanja hrišćanskog morala. Svetski moral se zasniva na gordosti – ličnoj i društvenoj – na onome što se naopako naziva ljudskim dostojanstvom. Ponekad se čak smatra da je korisno da se ova gordost veštački razvija, kao da se računa na to da će čovek poželeti da postane onakav kakvim ga drugi prikazuju hvaleći ga. Međutim, rezultati su gotovo uvek žalosni: čovek, koji je poverovao u svoje „vrline“ obično se smiruje smatrajući da je kod njega sve u redu, da nema razloga da se popravlja, već mu preostaje samo da se raduje što je tako dobar. Ipak, život ne mazi ljude i onaj ko je stekao kompleks svoje pravičnosti dospeva u napeti konflikt s onima koji se s njim ne slažu i koji mu se suprotstavljaju. Ovakvom čoveku izgleda da je on sam ovaploćenje dobra i nepogrešivosti, a da su drugi nosioci zla. Neumeće čoveka da uvidi svoje greške i nedostatak želje da osudi sebe dovode do toga da se hladi prijateljstvo, raspadaju porodice, ljudi se otuđuju jedni od drugih. Kompleks sopstvene pravičnosti je najteži jaram koji čovek može da nosi.
Pokajanje je sud nad sobom pre Božijeg suda. A ovakvom čoveku izgleda da ga nepravedno progone, ponižavaju i vređaju. On može da nastupa samo u ulozi tužioca. Ova pozicija uvek gubi i nema perspektivu. Ne spoznavši duboko svoje grehove, svoju krivicu, svoj unutrašnji razvrat, čovek ne može da se promeni, ne može da se pokaje i da primi blagodat Božiju, ne može da stupi u nove odnose s ljudima i s Bogom. On liči na nekog čudnog bezumnika koji je zbog gordosti sam sebe zazidao u grobnicu. Među gordim ljudima mogu da postoje solidarnost i nešto što liči na prijateljstvo samo u jednom slučaju – kad nastupaju zajedno protiv umišljenog ili istinskog protivnika; međutim, kad „faktor jedinstva“ nestane od nekadašnje solidarnosti ne ostaje ni traga.
Jednom je Aleksandrijski arhiepiskop pitao avu Nitrijske gore koje delanje je po njegovom dugogodišnjem iskustvu najviše na podvižničkom putu. I on je odgovorio: „Stalno prekorevanje sebe. Odnosno, uvek i za sve treba kriviti samo sebe.“ Arhiepiskop je rekao: „To nije samo najviše delanje, već i jedini put ka spasenju.“ Ovde su izvori hrišćanskog i svetskog morala, ovde je granica koja deli ova dva toka.
Ispovest je Tajna i spoljašnja forma pokajanja. Ima ljudi koji se kaju vatreno i iskreno, ali kakva je ispovest većine? Obično ljudi često govore napamet naučene rečenice slabo shvatajući njihov smisao. Što se tiče znatnog dela predstavnika inteligencije oni govore ili pišu ispovest kao psihološku samoanalizu, ali u njoj nema glavnog – odvratnosti prema počinjenom grehu i želje da se čovek bori s grehom ubuduće. Zato njihova ispovest liči na priču iz književnosti o sopstvenim intimnim doživljajima, bez osećanja tragičnosti i greha, greha – kao smrti duše.
Samo od osuđivanja samog sebe počinje duhovni preporod čoveka. Gordi čovek ne može da voli, on ne ume da bude zahvalan. Samo smiren čovek može da vidi dobro i pravičnost drugog. Smirenje se stiče pokajanjem, i samo pokajanje raste i produbljuje se u srazmeri sa smirenjem. Blagodat je skrivala od svetih njihove dobrodetelji i duhovnu visinu, zato su oni do same smrti smatrali sebe grešnicima. Ko se divi svojim dobrodeteljima i priča o njima time svedoči da je lišen blagodati i da je duhovno nag. Samo smirenje daje ljudima sposobnost da iskreno poštuju jedni druge. Zahtevati od sebe više nego od bližnjih, biti zahvalan za učinjeno dobro, za ukazanu pažnju, opraštati tuđe greške – to je temelj na kojem može da se zasniva hrišćanska porodica, a to znači i društvo.
Čovek koji ume da optuži sebe neće gubiti unutrašnji mir, neće početi da proklinje ljude i životne okolnosti i neće udarati pesnicama u vazduh. On će razmišljati o tome kakve greške je počinio, kako bi ih po mogućstvu ispravio, i čak će čašu najtežih iskušenja primiti kao lek koji omiva njegovu dušu.
Govorili smo o pokajanju i smirenju kao osnovi hrišćanskog morala i ljubavi, kao o principu ljudskih odnosa, kao pokazatelju preporoda društva. Međutim, postoji i druga – metafizička strana. Greh koji nije omiven pokajanjem ne nestaje: kao što kapljice stvaraju potoke, tako grehovi ljudi, spajajući se, stvaraju razornu silu koja se ispoljava na fizičkom planu u obliku ratova, društvenih potresa, gladi, epidemija i prirodnih kataklizmi. Ova sila, ova mračna energija naših grehova otkriva demonima široko polje delatnosti na zemlji. Zato od pokajanja zavise sudbine naroda, zemalja i čitavog čovečanstva. Neki će reći: „Ma, od kakvog značaja će za svet biti moje pokajanje ili pokajanje malog broja ljudi?“ Setimo se: Gospod je u Sodomu tražio deset pravednika, ali ih nije našao, inače bi grad bio pošteđen.
U Sodomu je živeo pravedni Lot. Svetitelj Jovan Zlatoust piše da je Lot bio pravedan zato što živeći u Sodomu i mučeći se gledajući grehove njegovih stanovnika nikoga nije osuđivao. Neka svaki čovek zapali svoju sveću pokajanja, a to znači svima oprostiti, moliti se za sve i odgovarati dobrom na zlo. Neka se čovek kaje za sebe i za svoje bližnje, njegova sveća neće biti usamljena – oko njega će se zapaliti i druge sveće. Neka čuva ovaj oganj u svom srcu: „Gospodi Isuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja, grješnago.“
Samo pokajanje je nada, a nadu sjedinjenu s ljubavlju, Bog ne može da odbaci.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovde je autor reč idiom upotrebio u njegovom iskonskom grčkom značenju za određenje nečeg potpuno svojevrsnog, samostalnog, posebnog. – Red.
  2. U skladu sa odredbom I Vaseljenskog Sabora u Nikeji Vaskrs hrišćani obavezno moraju da slave odvojeno od jevrejske Pashe, posle nje u prvu nedelju posle punog meseca koja izračunato po poznatim pravilima pada u dan prolećne ravnodnevice ili neposredno posle njega (v. „Hrišćanstvo“, enciklopedijski rečnik. M. 1995. str. 311). – Red.
  3. Podrobnije o tome vidi dalje u članku „Kalendarsko pitanje“. – Red.
  4. Vojenizdat, 1948.
  5. Kondak, glas 8.: Jegda snišed jaziki slija, razdeljaše jaziki Višnjij; jegda že ognjenija jaziki razdajaše, v sojedinenije vsja prizva, i soglasno slavim Vsesvajatago Duha. – Red.

 


Prevod sa ruskog jezika:
MARINA TADIĆ

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *