ЧЛАНЦИ

Архимандрит Рафаил (Карелин)

ЧЛАНЦИ
 

  1. СТИЦАЊЕ БЛАГОДАТИ
  2. НАЈУЗВИШЕНИЈЕ СЛУЖЕЊЕ ЧОВЕЧАНСТВУ
  3. ДЕМОНИ И ЉУДСКА ГОРДОСТ
  4. О КУЛТУРИ ОПШТЕЊА
  5. ХРИШЋАНСТВО И МОДЕРНИЗАМ
  6. ХРИШЋАНСТВО И НАЦИОНАЛНОСТ
  7. ДА ЛИ ВЕРУЈЕМ?

 


 
СТИЦАЊЕ БЛАГОДАТИ
 
Спасење је стицање благодати, оне невидљиве силе Божије, чијим дејством се преображава људска душа.
У благодати је увек све ново, она је неисцрпна, као Само Божанство. Благодат открива човеку три виђења. Прво је виђење света Божанског, који за њега постаје унутрашња очигледност, и унутрашње виђење овог света никада не представља две исте и истоветне слике. Благодат открива духовни свет увек као нешто ново и неочекивано у различитим димензијама и дубинама. Ово виђење нема материјалне форме, боје и обрисе, али то истовремено није празнина као неки бездани вакуум, није метафизичка тама у којој се човекова душа губи – то је свет других димензија који се души открива као невидљива светлост, која се ни по чему не може поредити са физичком светлошћу, с одблесцима пламена или зрацима сунца.
Друго виђење јесте виђење човекове сопствене душе, унутрашњег бездана. Благодат човеку открива сопствену душу у њеној развраћености грехом, у гноју страсти, у њеном дубоком паду. Само виђење греха представља почетак исцељења. Овде постоји чудна и несхватљива антиномија: благодат погледу човека открива тамно дно његовог срца где се као змије мигоље страсти и истовремено душу чини све лепшом као да скида с ње прљаве рите и облачи је у белу свечану свадбену одећу.
Треће виђење које даје благодат јесте виђење света који нас окружује. Човек у свету види исто што и у својој души – отпадање од Бога и трагове изгубљеног раја. И он почиње да воли овај пали свет, али сада већ другом непристрасном љубављу, сједињеном са жалошћу, с болом због тога што су људи сами себе бацили у море страдања, што су глуви за позиве Бога. Благодат човеку открива трагедију света, он спознаје Божанску љубав коју свет не прима. Благодат открива човеку да је најстрашнија несрећа незнање Бога и вечна смрт, зато човек почиње заиста да састрадава онима које је раније сматрао својим непријатељима.
Благодат увек твори ново. Међутим, Божије откровење је било дато Цркви и зато Тајне, богослужења и молитве имају своју форму која се усталила у току векова. И овде је опет присутна антиномија: у истим формама Тајни обреда и молитава човек треба и може да налази нов садржај, пошто су обреди симболи који човека укључују у свет бесконачног, где нема граница и међа духовном усавршавању.
Узмимо пример: човековом погледу небески свод изгледа као ограничени хоризонт, то је као нека плава сфера или кристална купола која крунише земљу; ипак, у стварности небо није само безгранично у својим дубинама, већ је увек и непоновљиво за човека. Ако хришћанин буде пажљиво читао црквене молитве сваки пут ће откривати у њима нешто ново и раније непознато, проницаће у њихов смисао, доживљаваће другачије сваку реч; чиниће му се да први пут чита молитву коју одавно зна напамет. Управо зато су неки од светих отаца и називали молитву стваралаштвом, само што је то нарочито стваралаштво, усмерено не ка споља, већ ка својој сопственој души. Молитва је везана за напор. Наше лењо тело и страсна душа јој се противе. Често ова борба бива напета и мучна, човек се супротставља својој палој природи, свету који излази из њега кроз помисли и замамне слике, и демонским силама које уз допуштење Божије муче човека, испуњавају његово срце тугом, нејасним страхом, мржњом, а понекад га доводе до стања потпуне изнемоглости.
Да би се човек пажљиво молио потребан је подвиг сличан бескрвном мучеништву.
Овде поново постоји антиномија: у молитви се спајају бол и радост, борба и мир, труд и утеха. Молитва је својеврстан испит који човек полаже показујући самим тим какав је заиста његов живот. Међутим, подли људски егоизам жели да добије награду без труда и лукави човеков разум се слаже са страстима – да превари Бога. Ово се дешава неприметно. Човек престаје да схвата да молитвене речи добијају животворну силу када се осмишљавају умом и доживљују срцем. Плотском човеку је много лакше да се моли расејано, у полудремежу и он почиње да замењује молитву као стање душе простим изговарањем молитвених речи. Овде долази до распада воље, разума и осећања који су сједињени у пажљивој молитви. Разум бива испуњен помислима, као нечистим животињама које нико не истерује из куће, срце постаје глуво за молитву, стврдњава се као камен на којем од молитвених речи не остаје ни трага. Воља се искључује из разума и срца, постаје попут ослабљене струне која не може да пусти звук. Између човека и Бога подиже се неки невидљиви зид. Човек почиње да мисли да читање одређеног броја речи чини молитву и жури, као ка коначном циљу, ка последњој речи – “амин”.
Уколико се таквом човеку каже да се не моли, већ вара себе и Бога, он ће се увредити и чак неће схватити због чега га прекоревају. Суштина фарисејства је спољашњи ритуал без духовног садржаја, благочестива поза уз празно срце. Човек постепено заборавља благодатна стања која је доживео у прошлости. На молитву почиње да гледа као на неки спољашњи посао, као на јарам који треба да носи, као на данак који мора да плати. Овај данак постаје број прочитаних страница. Светлост молитве у човеку се гаси, уједно му духовни свет постаје далек. Често се нерелигиозни људи чуде због чега неки верници, православни хришћани који редовно иду у храм практично не мењају набоље, већ остају исти, са свим својим недостацима и пороцима. Најчешће се то дешава управо зато што су ови хришћани угасили сопствену молитву, што су је заменили само неком словесном формом као шуштањем сувог папира. Уколико таквог човека питате за шта се моли тешко да ће моћи да одговори. Он чак не улаже ни онај мали напор који је потребан да би се схватио смисао онога што чита или чује, а да не говоримо о духовном доживљавању. Дешава се да се човек кад заврши молитвено правило не сећа да ли је управо прочитао јутарње или вечерње молитве.
Овде се крије нарочита опасност за свештенослужитеље. Они морају да читају молитве “по поруџбини”, без обзира на заузетост, умор, своје душевно стање, зато је за њих велика саблазан да прочитају молитву не укључивши се у њу како треба, не доживевши је срцем. Управо зато се од свештеника и тражи неупоредиво већи подвиг, да унутрашње увек буде спреман за молитву, да сваку требу испуњава као дело од насушног значаја.
Обично они који се моле немарно и расејано исто тако немарни постају и у односу на испуњавање заповести Божјих, морална страна хришћанства као да престаје да постоји за њих. Они престају да виде и да осећају своју греховност. Слаби молитва – слаби и покајање, а за њим и духовни живот. Човек који за време молитве код куће или у храму стално размишља о својим помислима или стварима из свакодневног живота по завршетку службе или правила задовољно говори себи: “Помолио сам се”, уопште не помишљајући да је стајао пред Богом као мртвац.
Често лажна фарисејска молитва развија код човека нарочиту гордост, он почиње да прекорева и учи друге као да је на то стекао право. И у свом животу овакви лицемерни “молитвеници” бивају увредљиви, раздражљиви и зли, због чега неверујући видећи то говоре: “Иде у цркву, а живи горе од нас.” Ови људи не схватају да су одавно престали да заиста буду у цркви. У храму стоје само њихова тела као мртвачки ковчег душе, а ум је закопан, погребен у световним бригама. Они су погружени у своја маштања и планове, глуви су и слепи за оно што се заиста дешава у храму, срце оваквих људи је затворено за благодат која снисходи за време богослужења. Тачније, они виде само љуску храма: како је храм уређен, ко је од познатих данас дошао на службу, како су се обукли; прилазе да их поздраве, да им саопште и сазнају новости, разгледају лица, љуте се што их је неко гурнуо, што појци немају слуха, и затим излазе из храма уверени да су се помолили и платили данак Богу. Ово стање духовног самозадовољства и лицемерја се може назвати малограђанским фарисејством.
Међутим, постоји и други тип људи који желе да се моле, али се њихова молитва расипа као кућа од песка; они напрежу силе, али не чују сопствену молитву слично као што звуци гласа не продиру иза гвоздених врата тамнице. То су људи који су испунили своју душу и сећање спољашњим, као што се стварима испуњава простор соба, тако да човеку постаје тешко да се креће и да дише. То је култ знања, то је прекомерно гутање информација када ум постаје дебео и тром, као тело прождрљивца, као утроба Гаргантуе који је гутао све што се налазило на његовом огромном столу. Овакви људи живе у свету сакупљених информација, непотребних и несистематских, као Пљушкин међу ритама које је сакупио. Ум губи своју снагу покушавајући да обради овај материјал, који испуњава човеково сећање и гуши његове стваралачке способности, али он готово сав остаје мртва руда. Душа гушећи се у гомили спољашњих знања не може да се вине изнад земље. Земља је стихија научника, они могу да расуђују о Богу, али када покушају да се моле најчешће се претварају у некакве беспомоћне астматичаре.
Други култ је култ емоција и доживљаја. То су они људи који се баве уметношћу. Они живе у свету својих машти и уобразиље. Њихово срце испуњено страстима такође је глуво за молитву. У храму су уроњени у своје снове. Жале због тога што у богослужењу има мало ефеката. Служба им изгледа као нешто туђе и веома досадно. Понекад се лате да сачине сопствену молитву – онако као што други пишу стихове, али убрзо долазе до закључка да је у позоришту душевни живот много интензивнији, разноврснији и ефектнији.
Трећи култ је култ насладе на нивоу опажаја; у овој области преовлађују жудња за сексом и крвљу. Овакви људи не губе само свој духовни, већ и душевни лик. О овој врсти људи нема смисла овде говорити. Поглед свиње је увек уперен у земљу. Међутим, невоља је у томе што ови људи често себе сматрају хришћанима. Шта рећи о њиховој молитви? Они се моле тек онда када падају са стене или када открију да имају рак.
 


 
НАЈУЗВИШЕНИЈЕ СЛУЖЕЊЕ ЧОВЕЧАНСТВУ
 
Основа хришћанског морала је љубав, сједињена с истином. Свети Дионисије Ареопагит пише да је за спасење неопходан правилан циљ, достојан предмет и чиста средства, односно јединство циља и средстава.
Истина је својство љубави, као нека њена спољашња опна. Љубав је садржај истине, њен живот. Без истине љубав се претвара у слепу привлачност; без љубави истина постаје сурова казна.
Егзегети су откривајући симболичко значење Крста говорили да овде видимо јединство правде и милосрђа.
Може неко да нам се супротстави и да каже да јеванђељске заповести љубави и правде прихватају све хришћанске конфесије и секте. Због чега Православље сматра да само оно чува ово учење у чистом и неоштећеном облику? Зар католичанство и протестантизам не поседују разгранату мрежу добротворних организација на свим континентима? Зар они нису дали свету самопожртвоване мисионере?
Ово питање је веома важно и зато морамо да покушамо да га размотримо – не у смислу социјалног ефекта, већ у његовој мистичкој дубини.
Почећемо од тога да католицизам другачије од Православља гледа на трагедију човековог пада у грех и његове последице. По учењу католика, грех је човека лишио натприродне благодати и самим тим је унео одређени дисонанс у његов психички живот, али су природне силе душе остале неоштећене. Дакле, страсти се не сматрају за болест душе, већ за сувишак и злоупотребу. Овакво учење крије катастрофалне последице греха, лишава духовну борбу с грехом и демонском силом оне напетости, сталних напора и будности који су карактеристични за источњачке аскете.
Учење о непрестаној унутрашњој молитви, о искорењивању страсти, о покајању као основи духовног живота потискује се спољашњим подвигом и друштвеним служењем. Ово постаје нарочито очигледно кроз поређење православног и католичког монаштва као главних носилаца црквеног духа.
Монаштво на истоку је пре свега унутрашњи живот, одрицање од света, тежња ка непрестаном богоопштењу. Католичко монаштво је слика друштвеног служења Цркве, а пошто су његови облици разноврсни, монаштво, које је на Истоку јединствено, на Западу је створило мноштво ордена – монашких заједница с различитим уставима. У католичкој цркви монашки аскетизам је одмах попримио форму поретка и трудбеништва, односно организације.
Католицизам сматра да су душевне силе неоштећене, зато почиње своју проповед позивом на љубав. Међутим, без претходног очишћења срца од страсти то је љубав душе, а не духа. Она може бити ватрена и интензивна, сликовита и емоционална, она може у себи да носи много бриге, састрадавања и нежности, али је то земаљска љубав, која се заснива на солидарности и дугу, она је растворена чулношћу и подвргнута афектацији.
Православље проповед почиње позивом на покајање: само кроз дуг пут очишћења душе од греха буди се људски дух и срце осећа љубав и састрадавање као нови живот, као осећање које се ни са чим другим не може упоредити, као дејство Самог Божанства у човековом срцу. Ова љубав је лишена потресних емоција, она је тиха дубока, њено својство је – волети Бога свим срцем, а људе – као образ и подобије Божије. Духовна љубав је дејство благодати, зато она носи у себи Божанску светлост преображаја и обасјава свет одбљесцима ове светлости.
Желимо да кажемо да под речју “љубав” могу да се крију различита стања. Љубав зависи од човековог погледа на свет, од подвига његове вере, од мере очишћења његовог срца, од пребивања у Цркви – укључености у њену мистику и аскетику. Свети апостол Јован је Бога назвао љубављу (в. 1 Јн. 4, 8); Христос је рекао да је Бог дух (Јн. 4, 24). Највиши облик љубави је духовна љубав – сачувана у учењу и животу Цркве. Православље учи да Царство Божије “није од овога света”, а земаљски живот је само пут, зато је оно слободно од света, од његових представа и предрасуда, од његових стремљења и обичаја.
Католичка црква жели да сагради Царство Божије на земљи. Она је широко отворила своја врата световној култури, световној уметности; она покушава да користи достигнућа науке и философије, да утиче на политику, да решава проблеме социологије. Зато појмови истине и правде добијају стратешки карактер. Покушавајући да учини црквеном световну културу католичанство само доспева под утицај ове културе, где је уместо истине нешто што личи на истину, где је истина везана за еволуцију Цркве, односно има релативан карактер поступног процеса.
За Православље је истина Христос и Црква као живо мистичко Христово Тело. По православном учењу Црква је увек поседовала и поседује пуноту Духа Светог, зато су критеријуми истине у Православљу чврсти и непромењиви.
А што се тиче протестантског света – он се одрекао аскетизма древне Цркве и зато су љубав, истина и други појмови за њега постали субјективни психолошки доживљаји и личне представе. Удаљивши се од једине Цркве још више од католицизма он је изгубио све објективне критеријуме. Његова мистика се затворила у круг индивидуалних доживљаја, а треба истаћи да мистика без аскезе лако прелази у визионарство или магизам.
Католичанство и протестантизам су дали свету оно што су имали. Они су покушавали и покушавају да постигну то да страдања и несреће на земљи буде мање, али ни број сиромашних, ни гладних ни болесних се није смањио, а ако се говори о душевним патњама оне су се повећале – пате и богати и сиромашни. Читав свет личи на огољени нерв који се грозничаво грчи од боли. Предивна је ствар утешити човека који је изгубио наду, нахранити гладног, пружити помоћ болесном, али то неће помоћи да се човечанство изведе из ћорсокака у који је доспело, – да се заустави процес моралне и духовне ентропије, да се удаљи она катастрофа према којој води, изгледа, читав ток земаљске историје.
Православље носи у себи једину силу која може да се супротстави светском злу, светлост коју западни свет није схватио и коју је одбацио жигосавши је називом “јерес паламита”. Ова светлост аскезе и созерцања човека чини срећним усред свих страдања, слично као што је силазак Христа у пакао испунио радошћу душе преминулих.
Древни хришћански писци, међу њима и они који су припадали западном свету, говорили су да је једино добро Бог, а једино зло грех, све остало су међустања и међуситуације. Зато Православље са својим созерцатељним карактером, учењем о унутрашњој молитви и тиховању представља највише служење човечанству: оно чува Таворску светлост, оно открива пут ка стицању ове светлости.
 


 
ДЕМОНИ И ЉУДСКА ГОРДОСТ
 
Зло је извртање и замена истинског садржаја лажју. Зло има два аспекта. Зло као природа, као супстанција не постоји, међутим, свако од нас осећа његову моћ и насиље, његову црну енергију. Богослови са извесним правом говоре о томе да је зло активна сила, јер је нашло своју пуну афирмацију у анђелима ада – демонима, чији се пад не састоји само у духовној грешки и неправилном избору пута, већ и у свесном вољном супротстављању вољи Божијој, која је највише добро. У демонима је зло добило олицетворење; може се рећи да се зло у демонима оваплотило. Због тога, ако је са једне стране зло недостатак добра, оно је с друге стране реална сила која је усмерена против добра и која се са њим бори.
Човек се састоји од душе и тела, човек је по својој природи сложен. Природа Анђела је једноставна. Због једноставности природе у њима не може бити поделе између добра и зла. Они се или потпуно руководе вољом Божијом и добром, или пак у потпуности стају на страну зла и супротстављају се вољи Божијој. За палог анђела нема покајања. Човек има непрекидни низ искушења, непрекидни низ падова, и истовремено сталну могућност да устане. Анђели су били искушани једном за време свог космичког бивства и ово једино искушавање и искушење – искушавање гордошћу је заувек, засвагда одредило њихово стање. Садржај демонског бивства и његов циљ је непрестано супротстављање вољи Божијој. Сама реч “сатана” означава “противник”. Овај дух је постао противник Бога. Унутрашњи садржај демона је мржња према Богу, мржња гигантске снаге, напетости и димензија. Ниједан човек нема представу о демонској мржњи према Божанству.
Зашто се демон бори са човеком? Зато што у човеку постоји образ и подобије Божије, које он мрзи. Демон се бори са човеком, зато што Господ воли човека. У људском срцу су пали духови нашли поље за борбу са Богом. Демони утичу на човека преко извртања његових мисли, буђења похоти и греховних страсти у њему, навођења његове воље на зло и грех. Међутим, човек је слободно биће и може сам да бира. Демон не може да веже човекову вољу. Тамна сила само искушава и нуди. Али да прихвати или не прихвати демонске импулсе, да их следи или да им се супротстави – то је већ лична ствар, могућност сваког човека. У духовном животу човек спознаје реално супротстављање зле силе; нарочито су је често осећали монаси и пустињаци који су унутрашњи свет могли да созерцавају као што ми видимо предмете спољашњег света. Управо они су на основу свог унутрашњег искуства борбе са демонима, свог виђења људске душе и саставили аскетске поуке које су нам толико потребне, као што су на пример преподобни ава Доротеј, Јован Лествичник, Симеон Нови Богослов, Исак Сирин и многи други. У њиховим делима нема демонологије као теорије, већ је описана борба са демоном, код њих је, ако могу тако да се изразим, тактика и стратегија духовне борбе.
Дакле, у човековом срцу се одвија непрестана битка са злом. Међутим, како се рађа грех? Обично демон човеку нуди неку греховну слику или греховну идеју; то је прилог. Међутим, прилог не везује човекову душу; она може да га прими, одбаци или да остане равнодушна према њему. Прилог – греховна мисао или слика – на првом стадијуму се човеку још не рачуна као грех. Други стадијум је спајање са греховном мишљу или сликом, када их човек анализира, не покушава своју свест да ослободи од греховне слике или лажне мисли, већ улази с њима у везу. Затим следи пристанак воље на прихватање греховне мисли или слике. Ове фазе су већ греховне за човека, оне оскрнављују његово срце. Међутим и овде човек може да пресече демонски утицај. Само што је дубљи тај процес то му је теже да то учини. Затим се код човека јавља жеља, односно емоционална солидарност са грехом; а после жеље – одлучност да се зла сугестија испуни на делу, сазрева известан план за остваривање. Након тога следи само дејство.
Грех који се почини делом постаје издаја Бога и савез са демоном. Због тога сваки грех мора бити очишћен покајањем, јер у себи самом носи плату и казну; неокајани грех човека отуђује од Бога. Када се понавља грех прелази у навику. Код човека се стварају одређени комплекси, затим навика прелази у сам карактер, у природу човека. Грех не постаје човекова природа, али ураста у њега као рђа у гвожђе. Свети Оци говоре да је на почетку греховна помисао слаба као новорођенче, али да затим израста у џина – од греха који је прешао у навику човек може да се избави само уз помоћ других (пре свега – духовног оца) и по молитвама Цркве. Тумачећи речи псалма кћери Вавилонска, крвницо!.. благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о камен (Пс. 137, 8-9), свети Оци у њима виде указивање на начин духовне борбе. Вавилон је пакао, символ пакла. Вавилонска деца су греховне помисли; благо ономе ко их разбије о камен односно благо ономе ко одмах одбаци греховну помисао. Под каменом се у датом случају подразумева Господ Исус Христос и сила Његовог имена. Разбити вавилонску децу о камен значи умртвити греховну помисао молитвом, која у себи садржи име Божије.
Свети Оци говоре о томе да сатана на зна наше мисли и намере, међутим, он је вешт психолог и проучавајући живот сваког човека са већим или мањим степеном вероватноће он погађа шта човек мисли и шта ће да уради. Ђаво сам убацује греховне мисли у наше срце, учествује у сваком греху и зна шта ће да сугерише нашој души. Он не зна тачну будућност, али има огроман број информација и са великом вероватноћом претпоставља и досећа се шта ће бити. Многа сатанска предсказивања се остварују, али не сва. И човек који је искусан у свом послу може да претпостави и погоди како ће се овај или онај догађај завршити, како ће се окончати овај или онај посао. А ум сатане умногоме превазилази могућности човековог познања. Зато сатана преко својих лажних пророка може да говори о будућности. Међутим, то опет није виђење Светог Духа, пред Којим је будућност откривена исто онако јасно као садашњост, већ су то само више или мање вероватне претпоставке палог духа.
Сатана је отпао од Бога кроз гордост, односно умислио је да је он центар бића и саблазнио се својом тварном лепотом, лепотом Првоанђела, али свеједно лепотом створеном и битијем ограниченим. Он се сам обоготворио и зато је изгубио Бога и изгубивши Бога постао је дух таме и зла. Демон се налази у стању борбе са човеком; у томе је садржај његовог живота, у томе је његова мрачна паклена злурадост. Саблазњавајући човека на грех он себе сматра победником. За сатану су, као што је већ горе речено, покајање и устајање немогући, зато што они претпостављају борбу доброг и лошег у самој суштини и победу доброг. У сатани и демонима нема ничег доброг, што би могло да ступи у унутрашњу борбу са злом. Сатана и демони, с обзиром на то да су анђели, личили су на пламен који гори, али се пламен неповратно угасио. Што се тиче човека, он није био пламен већ само угаљ који гори. И у томе је после пада у грех његово спасење, јер су у угљу који догорева остале искре и ове искре се поново могу разгорети; оне и даље горе испод пепела. Пред човеком је пут покајања отворен до саме смрти. Међутим свети апостол и Јован Богослов пише да и човек може да падне у такво стање када више не може да устане и када молитве за њега немају моћ (1 Јн. 5, 16). То је случај када се грех дубоко уселио у саму човекову природу и када га је човек свим својим срцем заволео. Ово ужасно стање погубно по душу ће се нарочито јако испољити у антихристу који треба да дође и који ће, иако ће доћи на земљу као човек, бити под потпуним утицајем сатане. Он ће бити човек, али ће његовом вољом толико завладати сатана да ће он живети у њему као душа у телу.
Демон је дух гордости; где је гордост – тамо је и демон. Зато је гордост толико страшна. Она човека предаје у руке палих духова. Свети Оци пишу: “Ђаво искушава страстима, али ономе ко је горд ђаво није потребан, он је сам себи постао ђаво.” Хришћани највише од свих грехова треба да се чувају гордости тајне и јавне, у свим облицима и под било каквим маскама, треба да се чувају гордости и под најбољим изговорима. Сатана се побеђује само смирењем; ван смирења нема победе над њим. Међутим, смирење не схватају сви правилно. Неки сматрају да је смирење некаква покорност пред злом. Нипошто! Сви истински подвижници су као главну врлину имали управо смирење, међутим они су више волели да умру него да згреше, односно да пређу на страну зла и потчине се греху. Због тога смирење за нас не претпоставља неку капитулацију пред силама таме. Смирење је човекова правилна унутрашња духовна оцена себе, виђење својих грехова и мана, стално осећање потребе за Божијом помоћу. Смирење је поштовање сваког човека као образа и подобија Божијег; чак и ако је овај човек наш непријатељ, ипак он је створење и образ Божији. Смирење је умеће човека да у свим животним ситуацијима и конфликтима налази своју кривицу. Смирење надомешта оскудне људске силе Божанственом помоћи.
А горд човек је увек задовољан собом. Он као да говори: “Ништа ми не треба; својом силом, својим врлинама могу сам да достигнем Небеско Царство; ја сам могу да победим сатану.” И тако понавља грех палог првоанђела: код њега нестаје осећај снажне зависности од Бога и почиње дивљење себи самом, односно нарцизам. Постоји мит о прелепом младићу Нарцису, који је видео одраз свог лица у води и није могао да одвоји поглед од сопственог лика. Суштина гордог човека је тајно дивљење себи самом, дакле – тајно одступање од Бога.
Горди човек не може бити хришћанин, чак и ако себе назива таквим, јер је горд човек емоционално и духовно стран Христу. Као пример могу да нам послуже старозаветни фарисеји. Уопште, Јеванђеље је књига у којој можемо да нађемо одговоре на сва питања ако је будемо пажљиво читали. Фарисеји су очекивали Месију, али када је Он дошао на земљу, они Га нису препознали. Зашто? Зато што им Он у суштини, није ни био потребан. Фарисеји нису осећали свој општељудски пад, нису били свесни да им је потребно покајање. Управо због тога је Христос као Проповедник љубави и покајања у њима изазивао само осећај раздражености, који је затим прешао у злобу и љуту мржњу.
Горд човек није способан за покајање. Дакле, он није способан за препород. Покајање је осуђивање себе пре Свеопштег Суда над човечанством. Фарисеји су били задовољни собом и својим правилима, која су сами саставили, прихватали су као дужно свеопште поштовање и веома су волели да их људи називају учитељима. Они су се изузетно поносили својим плотским пореклом од Авраама и изгубивши осећај своје греховности апсолутно нису схватали о каквој слободи им Христос говори, и одговарали су Му: Ми смо сјеме Авраамово, и никоме нијесмо робовали никад (Јн. 8, 33). Међутим, Свето Писмо говори: Кога ко надвлада онај му и робује (2 Петр. 2, 19). Онај кога грех победи роб је греха. И то је најмучније, тиранско ропство.
Обично светски људи не схватају да су робови – у смислу потчињавања духу света, паганском духу – света са његовом страсном уметношћу, философијом, идејама, условностима, бон-тоном. Већина њих, напротив, сматра могућност да испуњава све своје каприце и жеље знаком слободе. Међутим, унутрашњи хришћански живот нам открива да бивамо слободни само онда када испуњавамо вољу Божију. Зашто? – Зато што испуњавајући своје каприце и страсти ми потчињавамо дух – души, разум – чулности, односно боље – горем. Страсти, уколико их човек не савлађује, осећања, уколико их човек не контролише, постају човекови тирани. Њему изгледа да је слободан, да остварује своје жеље, а заправо он је роб своје горе стране; ако се тако може рећи, он је роб своје сопствене болести. Човек добија истинску слободу тек када живи у хармонији са Божанственом вољом. Само испуњење заповести Светог Писма јесте истинска слобода. Зашто? Зато што ове заповести човеку нису туђе и нису спољашње; оне су у суштини најдубље, најбоље испољавање његовог истинског “ја”. Због тога испуњавајући заповести човек живи истински достојанственим људским животом. Тада је он заиста слободан.
Горд човек никада не може да буде ни миран ни срећан. Горди се налази у конфликту са целим светом који га окружује, јер сматра да је управо он центар света, а пошто је немогуће да натера друге да верују у то он се изнутра осећа увређеним и погођеним. Чак и ако горде људе на извесно време везује нека заједничка идеја то је свеједно лабав савез. То је савез који ће се распасти и завршити непријатељством свих против свакога и свакога против свих. Надмен човек не може имати ни мира ни спокоја. Он је стално нерасположен, стално је раздражен, никад није задовољан.
Горд човек не може да поштује другог човека, јер је гордост лажна свест о свом умишљеном превасходству. Горд човек у дубини душе сматра да сви остали могу да буду само његови робови и да врше његову вољу. Горди људи су увек насилни према другима. Ово насиље може да се испољава у различитим облицима и различитим размерама. Веома често поприште таквог насиља опстају односи између супружника. И у томе је један од разлога лабавости савремене породице: уместо савеза љубави она се претвара у непрестану борбу за власт између својих чланова, од којих је сваки уверен да ће бити добро ако он у својој породици постане наредбодавац и цар.
Горди човек наизглед може бити религиозан, али то је само наизглед, зато што срце гордог човека никада неће моћи ватрено и покајнички да се моли. Горд човек личи на болесника који је убеђен да је здрав. Такав човек ће се дубоко увредити ако му кажу да му прети смртна опасност од болести, иако ће се истовремено жив распадати од неког унутрашњег чира или рака.
Да, свака страст, свака лаж, свако зло су од ђавола. Али је гордост најстрашније од свих зала за духовни живот, највеће уподобљење демону. Горди чак и своје способности претвара у зло. Зато је за гордог добро да нема никаквог талента. И Господ их често одузима од гордог управо ради његовог спасења. Постоји духовно стање које се назива прелест, када гордост доводи човека до помрачења ума и он себи приписује способности чудотворца, пророка, духовица, прозорљивца итд. Људи који су пали у прелест споља личе на безумне, али сваки горди човек у суштини и јесте безуман, зато што је ван Бога – област таме и безумља, а горди излази из центра живота, удаљава се од Бога. Зато свештеник који има задатак да буде проповедник Јеванђеља, вршилац тајни и духовни отац највише треба да се брине о томе да код своје духовне деце искорени гордост.
Горди човек је отрован човек. Највише су, вероватно, људе волели Пророци и Апостоли, међутим, и они су сматрали да је за њихове ближње добро да разобличавају њихове недостатке и пороке и најчешће су због тога страдали. Управо у томе се и испољавала њихова љубав. Они су желели да се други спасу, волели су човека и због тога су мрзли грех у њему. Духовни отац који подстиче, или макар не искорењује код своје духовне деце осећање надмености, гордости, уображености, таштине у сваком облику, личи на човека који трује бунар, који тајно баца отров у бунар, и ко пије из њега бива отрован и умире. Због тога свештеник мора бити веома опрезан у похвалама. Човек се може похвалити у случају када пада у униније и очај – како не би изгубио наду. Али ласкати човеку значи правити од њега духовни леш. Уколико човек поверује у своје наводне врлине преостаће му само да се радује што је “тако добар”. А када пресуши покајање, више нема напретка, тада се појављује друга – центрифугална сила и човек клизи наниже, не подозревајући да је то тако. Свети Јован Лествичник пише да ће у смртном часу многи проклињати своје духовне оце због тога што нису били строги према њима. Истинска љубав се не огледа у похвалама и слатким речима. Истинска љубав се огледа у жељи да се сви спасу. Сав земаљски живот је време испитивања, избора између добра и зла и борбе са грехом, бојно поље, где може бити остварена или победа или пораз. Човека стварно воли онај ко жели да се човек ослободи својих порока и грехова и ко је спреман да му у томе помогне. Уколико се духовни отац равнодушно односи према пороцима своје пастве то значи да је он не воли.
Наш живот је борба са мрачним духовима. Јерма пише да поред сваког човека постоји тамни и светли дух; поред сваког од нас стоји демон-кушач. Сви се ми налазимо у страшној духовној опасности, сви ми као да стојимо на ивици провалије. А горд човек на то заборавља. Он личи на пијаног; пијаном изгледа да је најјачи, да ће ако пожели – прећи море, ударити зид и зид ће се срушити. А са стране гледано он је јадан и смешан. Тако је и са гордим човеком. Међутим, не само да је горд јадан и смешан. Сва трагедија је у томе што он пада у власт гордог духа – демона – и постаје његов покорни слуга.
Хришћанин пре свега треба у свом срцу да стекне смирење. Смирење и грешника уздиже из бездана, а гордост је и првоанђела свргла са неба. Свети Оци су имали различите дарове, и они су смиривали себе овим даровима приписујући их само Богу, а не себи. Што им је Господ више давао, они су тим више постајали смирени и говорили су: “Ми нисмо достојни такве милости Божије,” и себе су сматрали чуварима туђег блага. А ми и најмање добро приписујемо само себи самима. Ево и у Цркви сада нема тако очигледних дивних чуда као што су исцељења, појаве натприродних сила као у привим вековима. Зашто? Ради нашег спасења. Зато што ни то нећемо приписати Богу, већ себи самима и обавезно ћемо пасти у надменост, хвалисавост и умишљеност. Данас Господ одговарајући на наше молитве и творећи чудеса непрестано то чини скривено знајући да можемо да постанемо надмени и због самих Његових милости.
 


 
О КУЛТУРИ ОПШТЕЊА
 
Један од најважнијих аспеката религиозног морала представља култура општења. То је умеће човека да мирно саслуша другог, чак и ако се његово мишљење не подудара с његовим или му чак противречи. Присуство благодати Божије у човековој души чини да је за њега немогуће да увреди или понизи ближњег. Етика се огледа у међусобном поштовању. Реч “култура” потиче од речи “култ”, што значи “уважавам” и “поштујем”. У датом случају висина културе, укључујући и духовну културу састоји се у умећу човека да у сваком човеку види образ и подобије Божије – личност која поседује сопствени поглед на свет, сопствене моралне критеријуме, сопствени духовни свет.
Када два саговорника разговарају о религији и када се њихов поглед на свет не подудара, разговор треба да поприми облик заједничког трагања за истином: прво треба разјаснити у чему се слажу у погледима, а у чему се разилазе. Затим треба да буде пронађен заједнички критеријум за одређивање истине и мирно размотрене недоумице, питања, проблеми, тачка по тачку, без силажења с ове платформе. Овакву платформу могу представљати: целокупно учење Цркве, текст Библије или само Нови Завет. Уколико се религиозна убеђења заснивају на различитим књигама Библије, ведама, Корану, треба открити основна својства истинитости. Као таква очигледно треба да послуже: унутрашња кохерентност текста, узвишено учење о Божанству и морал који одговара овом учењу; треба размотрити историјат стварања ових књига итд.
Да би човек одговорио свом сабеседнику на дужан начин треба да уме да га саслуша мирно, да схвати шта он жели, да открије главни положај његовог погледа на свет. Затим треба да пита да ли је правилно схваћен, да му не приписује нешто што није мислио и што уопште није хтео да каже. А ако потврди да је правилно схваћен човек прво треба да истакне у чему се с њим слаже, шта одобрава у његовој позицији.
Вероватно је да нема човека који ни у чему не би био у праву (преподобни Макарије Египатски је похвалио идолског жреца за радиност кад је видео да овај некуда на својим леђима носи тешко брвно). Истакавши тачке зближавања, односно, након стварања одређене психолошке везе када нас сабеседник не доживљава као противника, већ као дружељубиво лице које покушава да га схвати, треба се веома коректно дотаћи тачака разилажења и предложити да се заједно размотре сами извори.
Велику етичку и психолошку грешку представља закључак априори, пре доказа, кад место доказа заузима сопствени ауторитет, који за друге уопште није обавезан. Затим сам сабеседник треба да донесе закључак, а ако у томе има потешкоћа, не треба инсистирати: човек ће се касније сам вратити истим проблемима. Ако чак под дејством необоривих чињеница опонент буде принуђен да се сложи, као човек који је на турниру избачен из седла, овакво слагање не бива чврсто, и он ће пожелети да се реваншира за пораз и да нађе (после разговора) нове аргументе и чињенице који оповргавају ваше мишљење. Сократова снага није била само у његовом уму, већ и у методи. Он није говорио уместо сабеседника, већ му је давао слободу да дође до сопствених закључака, постављао је сугестивна питања и наводио одговарајуће примере.
Критичке примедбе сабеседника треба прихватати мирно, и ако су оне тачне одмах се треба слагати с њима.
Разговор постаје бесмислен ако му дозвољавамо да се претвори у свађу, у својеврстан словесни двобој, у којем задајемо и примамо ударце не стичући ништа. Тада се дијалог претвара у два монолога – свако говори не слушајући сабеседника, а ако слуша, онда је то с једним расположењем: да га по сваку цену оповргне. Као сведочанство духовне и моралне неразвијености човека служи његова неправилна позиција, или једноставније “поза” у разговору.
1. Поза “учитеља” – човек с другима говори с осећањем надмоћности. Он не сумња у то да зна више од својих сабеседника, да је паметнији од њих, да боље зна шта је човеку потребно. Њему се чини да је његова обавеза да учи, а обавеза других да уче. Овакви људи говоре са чудном самоувереношћу, чак ни не схватајући да текст улоге који звучи у њиховим речима одвраћа од њих срце сабеседника.
2. Поза “јавног тужиоца” – човек себе сматра највишом инстанцом у судбини другог човека. Он стално указује на недостатке саговорника, хвата га у противречностима, као лопова који је пружио руку у туђи џеп, разобличава, негодује и доноси “пресуду” без икакве свести о томе да се овај човек не налази у његовој власти. Мисли да доноси добро човеку отварајући му очи у односу на самог себе. Он сматра да јадни грешник мора само да му буде захвалан за његову моралну поуку. Жеља човека да исправи друге често поприма карактер досадног свраба као мучне кожне болести.
3. Поза “свезналице” и “саветника” – човек је спреман да да савет и “рецепт” за све животне случајеве. Обично су то веома ограничени људи који много говоре зато што мало знају и још мање размишљају. Они су спремни да дају савете, јер не осећају одговорност за своје речи. Ови људи се мешају у туђе послове, сметају другима у потпуној сигурности да им пружају велику помоћ. Сами туђе савете не примају. Када се њихови сопствени послови завршавају неуспехом (а ово се често дешава), оптужују све сем себе самих.
4. Поза “шефа” – човек говори као да издаје наређења својим потчињенима. Он жели да буде мали “цар” у својој породици, међу пријатељима или просто у односу на сабеседника. За ове људе је карактеристично поштовање сопствене персоне и непоштовање према свим осталим. Они бестидно хвале сами себе, причају о својим сопственим врлинама, које најчешће не постоје. Једну исту фразу понављају неколико пута како би је урезали у саговорниковом сећању. У односу према другима испољавају безосећајност и незахвалност. Они изгледа искрено сматрају да је за остале људе велика срећа да удишу исти ваздух с њима. Саговорника не слушају и могу да га прекину питањем које уопште нема везе с датом ствари.
Задржао сам се не ових неколико психолошких типова само зато што ми сами често не контролишући себе радимо исто ово. Зато у разговору не смемо да заборавимо какви не треба да будемо и шта не треба да радимо. Гордост је у стању да сруши све психолошке мостове између саговорника и да их разбије на непријатељске таборе.
Човек мора да буде коректан, тим пре кад разговара на религиозне теме. Наша ревност за Божанску славу мора да се изражава у нашем животу посредством испуњавања воље Божије, односно заповести, а не кроз нетрпељивост према онима који другачије мисле и другачије верују. Под грубошћу се често крије слабост или одсуство аргумената, а гордошћу и надменошћу – низак интелектуални ниво. Има једна енглеска пословица која каже да празнину која се створила у лобањи испуњава гордост.
Уколико разговор поприма некоректне форме кривицом сабеседника, треба начинити опаску да о озбиљним предметима треба да се разговара озбиљно, зато што некоректност у таквим случајевима често прелази у неваспитање и може да се заврши узајамним вређањем и раскидом односа.
 


 
ХРИШЋАНСТВО И МОДЕРНИЗАМ
 
Модернизам у моралном смислу представља прилагођавање: то је пут непрекидног компромиса између хришћанства, које се чува у црквеном предању и духа, обичаја света са његовим паганским представама, света који је човечанство ставио на место Бога.
Егзегети симболом света сматрају апокалиптичко море – ову нестабилну стихију која се увек мења. Модернисти објављујући обнављање Цркве желе да се Црква мења по обличју света, а не свет по обличју Цркве.
Црква није синтеза философских система и није узајамни утицај култура већ Божанствено Откровење. Постоје два облика Откровења: Свето Писмо и Свето Предање, чију основу представља литургика. Као што се Стари Завет открива у Новом Завету тако се и старозаветна литургика открила и оваплотила у богослужењу новозаветне Цркве. У “Петокњижју” Мојисејевом говори се о томе да је обличје старозаветног храма – Скинија – било откривено Мојсију на Синају. Предмети Скиније, богослужбени обред и устав су му такође били показани у синајској теофанији.
По црквеном предању хришћанска литургија води порекло од Самог Спаситеља. Овом највишем свештенодејству био је научен апостол Јаков, епископ Јерусалимски, који се назива братом Господњим, када му се Христос јавио после Васкрсења из мртвих.
Модернисти који захтевају измену обреда или у њима не виде божанствену институцију већ људско стваралаштво, што такође личи на реформаторе, сматрају себе носиоцима Светог Духа и пророчанског богонадахнућа, и сматрају да су способни да усавршавају и прецизирају оно што су учинили Апостоли и свети Оци.
Религија спада у област духа, људска култура у област душе. Стваралаштво које је оријентисано на културу и укусе савременика ће неизбежно учинити фалсификацију – потурање душевног уместо духовног. Модернизам је “мини-револуција”.
Модернисти углавном захтевају реформу језика, календара, иконописа и црквеног појања. Они радикалнији сматрају да треба поново размотрити хришћанску догматику и хришћански морал у циљу њихове либерализације.
Модернисти тврде да је древни црквени језик слабо разумљив савременом човеку, односно, они своде језик на његову семантику игноришући духовни и емоционални значај. Међутим, литургија је тајна, никакав језик неће моћи да је учини схватљивом на разумском нивоу; она се души открива у складу са њеним унутрашњим очишћењем. Ниједно објашњење обреда речима не може да обухвати његов унутрашњи смисао. Обред и молитве нису само средство информације колико комуникације – укључености човека у духовну реалност.
У Библији је написано да је дужност јереја да одваја свештено од несвештеног. У Цркви мора да постоји посебан свештени језик, другачији, односно различит од уобичајеног језика улице и пијаце или од језика философских апстракција и лирских осећања. Сам језик Новог Завета не представља простонародни и књижевни грчки језик, већ идиом[1] којем не постоји ниједно слично дело из тог периода.
Богослужбени језик народа као што су Грузини, Словени и Сиријци није језик одређеног доба, већ непоновљиви идиом језика. Тако је на пример идиом богослужбеног грузијског језика био створен у манастирима Тао-Кларџетија, а до савршенства су га довели оци Атонског Иверског манастира, који су такође васпитаници Тао-Кларџетија.
Свети Ћирило и Методије су на основу македонског наречја бугарског језика створили црквени идиом који је постао свештени говор словенских Цркава. Блажени Јероним је одбацио класични језик Цицерона и Вергилија којим је савршено владао и за основу свог превода Библије (који до дан-данас остаје непревазиђен у романским народима) је узео идиом латинског језика.
После реформације на Западу видимо други процес – десакрализацију црквеног и библијског језика.
Древни језик је за нас драгоцен као ток традиције у којем се налазимо, као језик на којем су говорили светитељи, као језик тананијих духовних вибрација. Древни језик по својој динамици и богатству глаголских облика боље изражава човекова молитвена осећања и доживљаје; његове коренске основе су онтологичније од савремених језика, реч је шира и разгранатија. Древни језик одговара типу религиозног мишљења-созерцања, нови језик – научним описима и разумским анализама. Древни језик прониче у суштину предмета и ствари (ноумена), нови језици су прилагођени описивању својстава и појава (атрибута и феномена), што означава материјализацију стила језика. Док су у древним језицима доминирали глаголски облици у савременом доминирају придеви свих врста, који не указују на радњу већ на квалитет.
Свети Оци уче о унутрашњем логосу, који је исконски својствен свим људима, и о спољашњим профористичким језицима који су се појавили у одређено историјско доба и који се налазе у процесу даљег дељења.
Древни језици су ближи унутрашњем логосу, због тога дубље делују на људско срце. Нови језици имају центрипетални смер – од срца ка разуму, због тога молитва на новом језику без обзира на привидну семантичку јасност оставља срце сувим и незадовољеним.
Речи древних језика често немају адекватне преводе на нове језике јер у њиховој основи лежи други поглед на свет, друго виђење ствари. Ако покушамо да преведемо реч древног језика такође новом речју, која му је најближа по смислу осиромашићемо садржај, учинићемо га уским и једностраним, за превод ће нам бити потребан читав низ синонима, а то значи да ћемо изгубити ритам говора, направићемо од њега складиште имена. Богослужење има свој ритам, свој дах. Растегнути богослужбени стих значи претворити га у коментар, а превести на нови језик сачувавши ритам – значи слику у бојама пресликати једнобојном оловком. Чувајући древни језик ми чувамо нарочиту духовну лепоту богослужења одвајајући свештено од свакодневног, а оно што је главно – кроз очување језика супротставићемо се новом стилу материјалистичког разумског мишљења.
Следеће што желе да остваре модернисти јесте реформа црквеног календара. Она је делимично остварена: читав низ помесних Цркава је прешао на такозвани “нови календар” (на нашу срећу Јерусалимска, Грузијска, Српска и Руска Православна Црква су остале верне традиционалном црквеном календару). Међутим, да би се избегла директна противречност са каноном I Васељенског Сабора у вези са временом празновања Васкрса[2], они који су примили нови календар Пасхалију као и раније одређују по јулијанском календару и због тога су принуђени да користе истовремено два календара подсећајући тако на човека који истовремено седи у два, међусобно везана чамца. Притом неки од њих реформисани календар називају новојулијанским, а неки – григоријанским. Истовремено део клира и верника у овим помесним Црквама није хтео да прихвати нови календар и нашао се у опозицији са владајућом хијерархијом. Тако је резултат реформи крвоточива рана на телу Цркве; њеном унутрашњем јединству је нанет веома тежак ударац:
Да ли григоријански календар има било какво преимућство у односу на јулијански? По нашем мишљењу јулијански календар је у односу на астрономске размере и библијско осмишљавање времена неупоредиво изнад григоријанског.[3] Треба рећи да је Православна Црква од почетка григоријански календар доживљавала не као научно достигнуће, већ као култни папистички календар, као ново средство агресије за продирање папизма у државне и црквене структуре. Овај календар је био осуђен 1583. године на Константинопољском Сабору на којем су присуствовали сви источни патријарси. Његово употребљавање је у Православној Цркви било заувек забрањено. Ова одлука се често понављала на следећим Саборима. Због тога они који данас предлажу прихватање григоријанског календара у суштини наступају против саме Цркве, против њених одредаба.
Неки сматрају да је величина сунчеве године која је наведена у григоријанском календару достигнуће науке новог времена. Међутим, није тако. Кумрански календар који је створен најмање неколико векова пре Рођења Христовог има годину готово исте дужине као григоријански (разлика је у четвртој децимали), а сунчев календар Омара Хајама (XI век) чак превазилази григоријански календар по астрономској тачности.
Питање о култном значају григоријанског календара за католичку Цркву захтева специјално разматрање. С те тачке гледишта календарска реформа се разматра, посебно у књизи професора Полака “Време и календар”.[4]
Историја Цркве је датирана по јулијанском календару. Превођење ових датума на други календар изазива хронолошки хаос. У литургијском погледу григоријански календар је извршио деформацију и измену самог Устава, односно нарушио је Типик, који су саставили свети Оци и који је постао део црквеног организма.
Дух модернизма продире у црквени иконопис. Символика и условни језик свештених ликова замењују се портретним натурализмом или апстрактним знацима који личе на окултни тајнопис. У портретно-миметичким ликовима се суштина иконе – духовни преображај човека – замењује душевним психологизмом и естетизмом. Таква икона се “од прозора у вечност” претвара у “прозор на улицу”, она пред човеком не открива други свет, свет који је изнад земље. Што се тиче апстрактних ликова са религиозним садржајем они остају пројекција субјективних доживљаја уметника-апстракциониста, најчешће доживљаја лажно-мистичког карактера, окултно визионарство.
Православна икона је созерцање и духовно искуство светаца источне Цркве, искуство које је уопштено и кристализовано у иконописном канону.
Дух света све више продире у црквено појање. Може се рећи да је музика (у овом случају појање) интима људских осећања, осетљиви барометар човекових осећања. Напеви носе у себи информацију и снагу чак и ван речи, а понекад упркос речима. Светски напеви су препуни страсти; они могу да изазову одушевљење, али не воде душу ка покајању. Душевно-осећајно усхићење је нешто попут поетског надахнућа и између њега и молитвеног стања нема сличности. Светски напеви нису у стању да души донесу мир и очишћење, они уносе у богослужење струју душевности и чулности. Ово естетско, по својој суштини страсно одушевљење је у супротности са молитвом, одвлачи од ње срце и човек излази из храма исти какав је био кад је ушао у њега, као да излази из оперске дворане.
Свети Оци су појању придавали огроман значај. Већ је Климент Александријски говорио о језику напева и сматрао је да се за богослужење може употребљавати само дорски напев. Православни “Осмогласник” су саставили свети химнографи, то је плод њихове молитве преведене на језик напева, који душу укључују у ритам небеског хора.
Црквени језик, икона, архитектура, унутрашњост храма, литургијски напеви, све је то јединствено духовно поље Цркве, у којем васкрсава и преображава се људски дух.
 


 
ХРИШЋАНСТВО И НАЦИОНАЛНОСТ
Црква је јединствен народ
 
Какав значај у хришћанству има националност?
Христос је дошао да спаси човека – личност. У Старом завету је мишљење дефинисано неким општим категоријама (укључујући и фактор народности), личност није била ослобођена, друштво је у великој мери имало власт над личношћу. После доласка Исуса Христа на земљу дошло је до ослобађања саме људске личности, људског духа. Због тога се добро и зло сада разматрају у личносним категоријама, пут до савршенства је отворен за све, али такође и пут ка погибељи.
Националност, култура и цивилизација су земаљске категорије, а категорија вечности је дух. Сама нација је настала у времену, она је плод одређених историјских, географских, психолошких (и тако даље) супстрата у којима се развија и постоји, при чему не постоји изоловано, већ у узајамном дејству са другим нацијама. Међутим, то су категорије душе, а не духа. Дух је, пак, један и зато је Господ и рекао Апостолима: Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).
Нација не може да се одрекне Бога – Бога може да се одрекне личност. Нација не може бити хришћанска, хришћански може бити одређени део људи који представља део те нације. Када се говори “хришћанска држава” то је само условно и не сасвим прецизно: држава не може бити хришћанска зато што и држава и нација не обједињују људе по националним особинама. Нација је пре свега културно заједништво са одређеним традицијама, обичајима, начином живота и тако даље, односно свим оним што припада земљи. Хришћанство не негира оно што припада земаљском бивствовању, али оно даје другу скалу вредности. Највиша вредност за нас је Божанство и Богоопштење, али хришћанство притом не уништава друге вредности, оно их одухотворава.
Неко је рекао да смо ми дошљаци на земљи и да је свака отаџбина за нас туђина и свака туђина за нас отаџбина. Како то да схватимо?
Ако будемо гледали са тачке гледишта вечности онда је сав земаљски живот уопште један тренутак, он је само “пренатални” период, а прави живот је вечни живот. Међутим и дете се пре него што се појави на свет развија у утроби своје мајке, оно не може да одбаци њен организам; тако је и овај земаљски живот налик на неки организам у којем се формира људска личност. Због тога је за хришћане недопустиво да на земаљски живот гледају као на апсолутан, исто као што је недопустиво сматрати га ни за шта, јер се управо овде на земљи одвија формирање човекове личности, овде се решава главно питање: хоће ли човек у вечности бити са Богом или без Бога.
Црква није национална – Црква је наднационална.
Црква је јединствен народ, то су хришћани!
У Цркви нема категорије нације – у њој су људи обједињени Духом Светим. Само хришћанство не уништава појам нације као такве: она има везе са реалијама земаљског живота у којима постојимо, али морамо да их одухотворимо; не смемо ништа да стављамо на место Божанства. Ми, хришћани морамо да имамо прецизну скалу вредности: изнад свега је Бог, изнад свега су потребе људског духа.
 
Религија и национална самосвест
 
Да бисмо унеколико појаснили шта представља нација и какав треба да буде однос између хришћанства и националне самосвести чини нам се да треба да се обратимо једином поузданом извору наших духовних знања – Библији. Библија је задивљујућа књига. Догађаји прошлости као перспективна пророчанства понављају се у садашњости и откривају у будућности. Време је усмерено од будућности ка прошлости, а пророчанства од прошлости ка будућности. У Библији налазимо одговоре на питања која нас узнемиравају, упозорења, претње, обећања, проклетства и благослове. У њој можемо да нађемо макар кратка и фрагментарна упутства, која треба да нам послуже као оријентир и својеврсни Аријаднин конац у замршеном лавиринту националне проблематике. Наш пут постаје нарочито тежак због тога што пролази кроз поље људских страсти и гордости. С једне стране национална самосвест представља облик очувања историјских традиција и културе народа без којих би се он на душевном нивоу претворио у друштво просјака или деце из дечјег дома која не знају имена својих родитеља.
С друге стране танана и ломљива граница одваја ово осећање од националног егоцентризма – поноса својим само зато што је оно своје – од истог таквог у суштини просјачког провинцијализма. Због тога је национално осећање мач којим се могу штитити историјска права и достојанства свог етноса, мач којим се може убити своје сопствено срце ако у њему пресуши љубав према другим народима кад човек заборави да свака нација представља само једно зрнце јединствене људске породице.
Некада је човечанство било у најтеснијем јединству са анђеоским светом. После прародитељског пада у грех – те катастрофе која се догодила у свануће историје – људи су постали дошљаци на земљи.
Грех представља центрипеталну силу, он не може да обједини већ само дели. Још пре потопа су се одвојила два рода: Ситов и Каинов. Очигледно је да је родовски принцип био јачи од личног, зато је један народ постао носилац добра, а други – зла. Зло у оно време није имало ону духовну преграду коју називамо благодаћу. Добро је морало себе да чува чак и физички, рекли бисмо, у материјалним облицима. Због тога је мешање ових родова представљало нови пад. Није било благодати као обједињујуће силе, због тога је зло као духовни потоп и пре светског потопа покрило сву земљу. Као острвце у том океану остала је Нојева породица, али ни она није била слободна од јарма зла и греха. Три Нојева сина су постала оснивачи три људске расе. Историјске судбине ових раса у многоме је одредио Нојев благослов, који је он дао синовима. Али је језик био један и због тога нације као такве још увек нису постојале. Пре пада у грех човеков центар бића је био у Богу. Он је осећао сталну зависност од Бога као поток од извора или зрак од светиљке. После пада у грех човек је изгубио овај духовни центар и психолошки је он сам постао центар свог бића.
У Вавилону се одвија нова етапа грехопада: човечанство је захваћено демонским пољем и то не више личне него колективне гордости. У овој гордости оно црпи своје силе, покушава да подигне кулу људске цивилизације која би досегла до неба и учинила људе боговима. Овде се над човечанство наднела опасност још страшнија од оне у Нојево време – опасност уподобљења демонским бићима, својеврсно ступање у заједницу са сатанским светом.
И ево, Господ руши ово илузорно јединство зла. Човечанство губи јединствени језик, унутрашњи логос престаје да делује, прелази у летаргично стање и људи један другог више не разумеју. Овде настају многобројни такозвани “профористички” – спољашњи језици, језици звукова и знакова, језици символа. Уједно се мења и само човеково мишљење, оно постаје површније и више спољашње, оно више не прониче у истинску суштину предмета и појава, већ сликовито говорећи, само клизи по њиховој “кожи”. Али је у датом случају оно што се у Библији назива расејањем народа било велико добро за човечанство, оно га је спасило од потпуног уподобљења демонима и омело га је у томе да земљу претвори у пакао где царује јединствени језик зла.
По библијском предању човечанство је било подељено на 72 народа. Међутим, не може се рећи да је стварање народа и нација наставак грехопада, односно зло за човечанство. Зло је било укључивање људи у импулс зла, последица – подела, а стварање нација и народа је пре било пре центрифугални него центрипетални процес. На месту потонулог континента појавила су се острва, али се не може рећи да су острва зло. На тај начин је човечанство почело да личи на архипелаг који је истовремено разједињен и сједињен.
Пошто се човечанство налазило у стању ишчекивања Спаситеља света и пошто је пролазило кроз тешко искуство богоостављености очување првобитног Богопоштовања (разуме се код оних који су га сачували) је захтевало одређени опрез у општењу са народима и племенима који су прихватили демонске култове у виду паганских религија. У том смислу је подела човечанства на народе и нације омогућавала људима који су још увек знали за истинско Богопоштовање да се некако заштите, да сачувају себе од паганства и идолопоклонства који су се као духовна епидемија раширили на земљи.
У Библији налазимо забрану за Јудеје да ступају у брак са иноплеменицима, јер је у то време зло било јаче од добра, а Израиљ је у одређеном историјском времену – био једини носилац вере у Истинитог Бога (иако знамо да је и у другим народима било људи који су имали узвишено поимање Бога: види на пример књигу Јова). Међутим забране су пре означавале самозаштиту него изолационизам. И у самом родослову Исуса Христа наведени су “представници” Моавитјанаца и Хананејаца – Рут и Раава. Изабраништво израелског народа није било привилегија, него служење и због тога су пророци позивали народ да кроз покајање и смирење буде достојан овог служења. Нажалост, већ је у време земаљског живота Христа Спаситеља део народа своју изабраност сматрао управо привилегијом. Христос је принео Себе као жртву за наше грехове, али је као спољашњи повод за Његово распеће послужио национални провинцијализам који је у Месији желео да види цара који би истовремено био сличан Соломону и Александру Македонском. Због тога је учење Христа о љубави према непријатељима и о томе да су Богу подједнако драгоцени човекова душа и његово спасење без обзира на то ком народу или нацији да припада, било доживљено као провокација национално-историјске улоге Јевреја и њихових нарочитих права у царству Месије. Пресуда Христу је пресуда националне гордости љубави, али у исто време и пресуда сопственом националном самообожавању, чија жртва је постао јеврејски народ, расејан по целом свету, народ који је испио пехар страдања и понижења.
Човечанство је ступило у нову духовну еру – Свети Дух је сишао на Апостоле, Господ је послао на земљу обећаног Утешитеља. У кондаку Педесетнице је речено да је Господ, Који је разделио народе за време изградње Вавилонске куле сада сјединио ове народе благодаћу.[5] Човечанство је добило највише јединство – јединство Цркве. У овом духовном јединству нема Скита, Грка ни Јеврејина (Кол. 3, 11), у њему су људска срца обједињена Христом Који се у њима одразио (Гал. 4, 19). Међутим, Господ није уништио нације, оне и даље присуствују на душевном нивоу не ометајући јединство људи у јединственој Цркви Христовој.
Свети Оци уче да људска душа која је по природи јединствена има два усмерења, две тежње. Као прво, силу душе која је усмерена на вечност и духовни свет – која се назива дух; у својства духа спадају религиозно осећање, унутрашњи логос, способност за духовну љубав и осећање истине. Као друго, силе душе које су усмерене на земљу, које се називају душа у ужем смислу; овде треба истаћи: логички разум, способност за стваралаштво и сликовито мишљење, област емоција, силу воље, а такође и област подсвесних урођених инстинката и т.сл. Област религије је област духа. Област културе, научног, уметничког стваралаштва, етичких обичаја итд. је област душе. Ми смо на нивоу духа јединствени, на нивоу душе постоје особености које представљају лице етноса, али не ометају јединство хришћанске вере и љубави.
Хришћанство говори о томе да је Бог дух, душу и тело створио као јединствену личност. Због тога је човеково спасење везано за одухотворење његове душе, а на за њено уништење. Душа која се налази под утицајем импулса духа не омета, већ помаже човеково спасење; душа која ставља пролазно изнад вечног, а своје вредности изнад духовних вредности личи на служавку која се побунила против своје господарице. За земљу нема горег и опаснијег тиранина од роба који се попео на трон. Због тога хришћанин мора да поштује строгу хијерархију сила и способности своје личности, и то: тело мора бити потчињено души, душа – духу, а дух – Богу; тада пролазно постаје канал за вечно, тада етничка и национална солидарност могу да постану чуварке хришћанских традиција и зрно из којег уз помоћ благодати ниче она хришћанска љубав која се не распростире само на све народе и нације, него и на напријатеље.
Снага нације је у њеном служењу Богу, јер су зло и гордост осуђени на распад, а добро је неуништиво. Чак и његови наизглед привидни порази служе као семена за нова узрастања. Онај ко не воли друге народе и нације не може да воли ни свој народ, јер воли самог себе под маском љубави према народу. Истинско национално достојанство је способност за хришћанско служење људима, тиме нација умножава своја духовна богатства.
Смирење није капитулација пред злом, него савез са Богом. Волети непријатеља не значи слагати се са њим, спуштати мач онда када треба штити своја огњишта и гробове предака; то значи видети у сваком човеку појаву вечности – образ Божји, макар и помрачен незнањем и гресима.
Свет сада доживљава моралну кризу. Ако је религија раније била прогоњена споља сада је она прогоњена изнутра. Прети јој опасност да се претвори у некакве историјске традиције без духовног садржаја, да постане нешто као национална етикета; уместо духовности се притом потура окултна мистика која је сједињена са крајњом моралном распуштеношћу. Окултизам и разврат чине трулом саму душу народа и ово унутрашње одступање од Бога у историјском смислу осуђује људе на страдања и катастрофе, које не могу да спрече никакве “познате” структуре. И овде поново налазимо објашњење за оно што се дешава у Светом Писму. У библијској књизи “Бројеви” се описује запањујући случај када је окултиста Старог Завета моавитски цар Валак, будући уплашен победама Израиља позвао окултисту и мага Валаама и молио га да прокуне Израиљце како би Дух Божји одступио од њих. Три пута је Валаам покушавао да прокуне Израиљ, али га је уместо тога и поред своје воље три пута благословио. Валак је негодовао. Тада је Валаам, да не би изгубио дарове које му је Валак обећао, дао савет да се Израиљ разврати преко моавитских жена, да га оне натерају да падне у блуд и служење идолима – тада ће Бог отићи од њега. Савет је био прихваћен и испуњен. Грехом ослабљени Израиљ је био подвргнут страшним искушењима; пророци и судије су покушавали да искорене разврат суровим мерама како Израиљци не би коначно пропали. Нешто слично се у наше дане дешава са православним народима. Неко жели да их разврати гордошћу, блудом и магијом да би постали беспомоћни пред непријатељима. У Библији можемо да видимо како су пророци, обраћајући се народу за време тешких историјских искушења говорили да узрок његових недаћа нису снага и суровост непријатеља, него сопствени греси и позивали људе на покајање. Искрено покајање представља нове односе човека и народа са Богом, то је почетак нове историје.
 


 
ДА ЛИ ВЕРУЈЕМ?
из књиге “Тајна спасења”
 
Има тренутака када се човек пред лицем своје савести пита: а да ли ја, заправо, верујем?
Анализирајући свој душевни живот као хаотичну бујицу помисли које се ковитлају у свести као речне струје у виру или узнемирени осињи рој, уочавајући у свом срцу осећање сталне бриге због очекиваних невоља и губитака које као незвани гости стоје на вратима, осећајући сталну жељу да стекнем и бојазан да не изгубим, анализирајући своју развраћену вољу – овог параплегичара који труне на постељи – почињем да сумњам: да ли верујем? Да ли сам хришћанин или деиста који допушта постојање Бога само као трансцендентног Разума, Који је створио свет, а затим га препустио самом себи? Знам да је то тајни глас мрачног духа, али га моја душа истовремено, као Ева змију, слуша. Чини се, не би требало да буде сумње у постојање Бога. Бог стално даје мојој души сведочанства о Свом постојању, дубља и тврђа чак и од оног којим свет, који опажају органи наших чула, доказује чињеницу свог постојања. Међутим, зашто ова сведочанства која се доживљавају као несумњива не остављају трага у срцу, као писмена написана на води; тачније – од њих остаје само нејасно и неодређено сећање.
Бог човеку више пута у току живота даје спољашње доказе Свог присуства. Кад је немоћна људска помоћ, када, изгледа да нема излаза Он неочекивано мења сваку ситуацију, као да отвара врата тамнице. Он немо говори души: “Ја сам близу тебе, не бој се, само веруј.” Међутим, пролази време и човек дрско заборавља на то. И више од тога, тајни глас му шапуће: “То је само случајност, нема највишег Промисла, живот је ланац случајности, шпил карата који се непрестано меша.” Човек зачуђујуће лако губи доказе помоћи Божије кад их добије, као да демон краде успомену из његовог сећања, као што птице кљуцају зрна из пшеничних класова. Свеци су нас упозоравали на кобни грех заборава; једним од три главна узрока погибељи душе сматрали су заборав који као црна копрена обавија човеков ум и овај престаје да види светлост. Свеци нам заповедају да волимо Господа због Његових доброчинстава, а ми најчешће поступамо као исцељени губавци, који су кренули својим путем, чак се ни не окренувши према Христу.
Чудан парадокс: човек је у свом животу све искусио и све је заборавио. Уосталом, сумње, о којима говорим ретко испливавају на нивоу свести. Оне се најчешће гнезде у дубини душе где страсти заглушавају глас духа, где видим тајну љубав према греху, мрачну наклоност према гадним страстима, љубав душе – овог зрака небеске светлости – према праху и гноју. Кроз страсти човек губи мистичко искуство богоопштења. Он престаје да осећа Бога у својој души. Страст је љубав према демону који у души подиже идола – празног изнутра.
Човек може да сматра себе верујућим, односно да “верује у своју веру”, али да у дубини срца не буде такав. Обично се у екстремним ситуацијама, укључујући и психолошке, када човек ступа у пограничну зону између живота и смрти показује његова суштина. Већина нас у то време тражи заштиту и спасење у спољашњем, и тек кад се увери у своју немоћ сећа се Бога. Овде Бог души не изгледа као Творац и Промислитељ света, већ као нека последња шанса. Опет се поставља психолошка загонетка: зашто човек воли демона, који га као лопов стално вара и пљачка? Људе, који су неправедни према њему човек сматра непријатељима, а демона – свог убицу – другом! Овај феномен човека делимично се и помало открива учењем о првородном греху који је задесио, како читаво човечанство, тако и сваку душу. Змија се гнезди у човековом срцу, то су страсти, оне с влашћу захтевају за себе храну. Лоповима је потребан мрак ноћи и душа, послушна страстима искључује светлост духа како не би видела своју ругобу и пад, како би се погрузила у своје тамно подземље.
Благодат и грех никако не могу мирно да живе заједно. Руже не расту у свињцу. Кад воља и ум закључују савез са страстима губи се осећање Божијег присуства. Душа се сама одриче јединства с духом и поистовећује се са својим страстима и спољашњим светом у којем налази храну за ове страсти. Првородни грех је погодио свет као поље земаљског постојања човечанства, као систем међусобних односа, као атмосферу и средину у којима дише и расте душа болесна од самог свог зачетка. Свет се све више претвара у клупко страсти, његово постојање прелази у агонију која се отегла. Болест и безумље – индивидуално и колективно – стварају своје комплексе, изврнуте психичке моделе и системе. Прилагођавајући се свету човек се укључује у њега, постаје његов део. Овде се унутрашње безумље људског ума сједињује с колективним безумљем света, ако могу тако да кажем – с организованим безумљем и озакоњеним хаосом. Човек заборавља искуство општења с Богом, али такође заборавља и искуство општења са светом. Он лако заборавља да постоји Бог, али такође лако заборавља да је свет мађионичар и преварант и поново тражи савез с њим као са другом. Свет никоме не може да пружи срећу: како верујућима, тако и неверујућима. Само што верујући осећа дубљу тугу када га свет ухвати у мрежу његових сопствених страсти. А код неверујућих се ова туга испољава у тихој злоби, у незадовољству и досади које покушавају да угуше као вином, бујицом спољашњих утисака, телесним и душевним насладама, као да желе да заглуше бол од ране непрекидно је чешући.
Човекова душа се све време налази у стању узнемирености и напетости. Несклад између жеље и остварења или представе и сурове стварности приморава душу да осећа стално разочарење: једни желе и не могу да остваре оно што желе и праћакају се као риба на леду, други остварују оно што су желели, али се испоставља да то није онакво као што су они замишљали и траже ново, и поново, кад га добију, не постају од тога срећнији.
Материјално је услов за постојање духовног, међутим, ако се један од услова претвара у циљ то постаје клопка за душу. Материја се у том случају претвара у илузионисту, који показује бајковите замке из вашарске представе. Душа воли овај свет. Она се заљубила у њега као што човек нехотице може да се заљуби у крадљивицу и блудницу. Она га све време вара, заражава гнојем његову крв, краде му све што има, а он је свеједно воли као предмет своје болесне страсти.
Човекова воља је греховна. Унутрашњи грех је солидаран са спољашњим. Воља Божија је светла, зато што јој се противи цео свет и људска душа. Божија воља је добро, али тога не жели да се сећа човек погођен грехом као губом. Зато лаже Бога и себе, док у молитви говори: “Нека буде воља Твоја,” – његова тајна молитва је: “Нека буде воља моја.” И пад и спасење почињу од воље. Овде постоје два пута.
Први је лакши и сигурнији – то је одсецање своје воље, препуштање себе послушању, свецело потчињавање себе духовном руководиоцу, као да човек сам прода своју вољу као дрског и непослушног слугу новом господару који може да га смири и научи.
Постоји други пут, тежак и бременит: човек мора да се сећа неизбежне смрти, трулежности овог света, мора да има на уму да је све овде непостојано, да нас свет непрекидно вара, да се показује да је човек свој највећи непријатељ и да се научи да не жели ништа спољашње и светско, већ само вољу Божију. Ово није будистичка равнодушност према свету као поистовећивање добра и зла, бића и небића, већ вера у то да је једино истинско благо у овом животу послушање вољи Божијој и свештени страх пред Његовим Промислом.
Идући првим пут ми предајемо своју вољу, а идући другим треба да је умртвимо. Иако, тачније ће бити ако кажемо да треба да је умртвимо и у првом и у другом случају. И у првом и у другом случају енергија воље прелази у област духа, и сама воља се трансформише у оно што су свети оци називали трезвеношћу и бдењем – чувањем свог срца и концентрацијом душе у молитви. Душа мора да дође до драматичног закључка о томе да богатство и сиромаштво, здравље и болест, победа и пораз, дубока старост или рана смрт, испуњење или неиспуњење планова и жеља нису добро и зло, већ само одређене околности и ситуације и да је једино и истинско добро – Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога.
Душа не жели да верује у то и не верује. Она протествује и виче, и овде воља мора да примора душу да поверује на силу, као што се на силу пијанац одвикава од пића. Овде није присутно интелектуално насиље над душом, већ насиље над болешћу, то је борба за душу, чији је једини живот Бог. Ако се узме главна заповест о вољи Божијој она гласи: воља Божија је светост ваша (уп. 1 Сол. 4, 3), а светост је присуство благодати у души. Ако се човек научи да се ослања на Промисао Божји, да верује у Промисао Божји, да воли Промисао Божји, он ће са захвалношћу прихватати оно што му Бог шаље и што људи света доживљавају као невољу или несрећу сматраће ватреном чашом коју му даје Сам Господ; нучиће се да више цени земаљске невоље – со, која убија црве у његовој души, – него земаљске радости у којима се ови црви размножавају и расту заражавајући душу некаквом болесном омамљеношћу овим светом. Да би човек био заиста срећан његов живот мора да се смести у речи “Слава Богу за све”. Он мора да се одрекне света како би стекао вечни мир, мора да се одрекне себе како би стекао самог себе.
 
О молитви
 
Најшира заповест која обухвата сав човеков духовни живот, заповест, чије испуњење треба да се претвори у стално стање људске душе јесте заповест о молитви. Апостол Павле ју је изразио у две речи: Непрестано се молите (1 Сол. 5, 17). Друге заповести представљају или одређена дејства, која се чине у одређено време, или осећања која не могу бити стална и непромењива. Чак се и љубав према Богу код подвижника смењивала периодима хлађења. Овај духовни пламен је час јарко горео у њиховим срцима, час се по Промислу скривао у дубинама и тајним одајама њиховог духа.
Људска душа је по својој природи једноставна, али је након пада у грех јединство њених сила нарушено, оне су доспеле у стање болног несклада, подвојености, често се противе једна другој. А у молитви долази до сједињења ових сила, буђења духа и окретање онога што је Христос назвао “оком срца” ка Богу.
Благодат везује грехове и страсти, али они настављају да живе и делују у човековој души, чак и онда када му се чини да се на крилима благодати винуо изнад грехова и да у потпуности припада Богу. Треба само на кратко време да изгуби благодат и страсти истог тренутка као пробуђене звери почињу да кидају својим канџама његово срце.
Молитва је светлост душе. Кад се светлост угаси човек урања у мрак. Он губи осећај за вечност, престаје да види самог себе. Бог за њега више није Живи Бог, Којег осећа свим својим бићем, већ апстрактно-разумска идеја која личи на хладну и далеку светлост звезде.
Молитва је за нас постала неки спољашњи данак, који плаћамо у одређено време, а и то покушавамо да је смањимо или сасвим избегнемо. Међутим, молитвословља која је Црква дала су неопходна, она представљају средство за стицање непрестане молитве. У животу древних хришћана молитва је служила као неки ослонац на који су биле нанизане њихове остале добродетељи које нас и данас запањују својом величином. Молитва је за њих била подземни извор који непрестано тече, који је невидљиво хранио њихова дела, мисли и осећања. Молитва је за њих била онај небески огањ, чији одбљесци понекад обасјавају и нас када читамо дела подвижника и светаца. Зато су изреке аскета, које су сакупљене у патерицима једноставне и кратке, али задивљујуће јарке и сликовите, оне личе, чини нам се, на саме старце обучене у старе ризе, и задивљујуће делују на људска срца.
Човечанство се све више удаљава од Бога. Некада се свет могао поделити на хришћански и пагански. Данас хришћански свет највероватније личи на огромну пустињу, у којој су се само ретко неким чудом сачувале малобројне оазе и на неким местима се испод камења и песка пробија закржљала трава.
Једина сила која може да се супротстави сипком песку ове пустиње која све гута јесте молитва.
Свет је престао да схвата молитву. Он или одбацује молитву (најчешће позивајући се на обиље неопходних спољашњих послова) или гледа на њу као на медитацију – средство за стварање одређеног психолошког расположења, односно изједначује је са аутохипнозом или аутосугестијом. И то је заиста страшно, јер је свет који је изгубио молитву изгубио Бога…
Најопаснија ствар у човековом духовном животу јесте компромис. Компромис човека постепено претвара у фарисеја који има два лица и две воље. Управо због компромиса с духом света наша душа постаје све тежа и молитва све слабија. Дух света човека везује за земљу стотинама нити.
Шта је човеку потребно да би се научио молитви?
Пре свега, молитву треба сматрати најважнијим послом у сопственом животу, а све остало – другостепеним. Сав наш живот треба да помаже молитви, и оно што је омета треба да буде истерано из њега. И ово није одбацивање спољашње делатности. Древни хришћани су савесно обављали своје послове и рад сматрајући их служењем не људима, већ Богу. Смета друго – наш неправилан однос према свету, према људима и самима себи. Анђели бивају послати да служе људима, али они не губе молитву због тога. Молитва гасне због нашег страсног односа према свету који плени срце, његовим делима и појавама, услед наше свецеле преданости њима.
Човек мора да омрзне оно што омета његову молитву. Душа се састоји од три силе: ума, осећања и воље (у древној антропологији: силе мисли, жеље и раздражљивости).
Гордост разума представља препреку у молитви. Гордост рађа властољубље и сигурност у сопствене снаге. Ако је човек сигуран у себе он не може да моли. Његова молитва се претвара у набубани монолог, Бог престаје да му буде потребан. Ум који се узда у себе, искључује се од Бога и под дејством гордости и страсти властољубља труди се да црпи своје снаге, као да стиче оружје и бљесак за своју величину у спољашњим знањима. Овде се рађа радозналост ума. Човек се оптерећује непотребним знањима која сматра својим интелектуалним богатством. Ова знања хране његову гордост, а таштина стално захтева све нова и нова знања. Овакав човек личи на шкртицу који све са улице довлачи у своју кућу. Његова соба личи на депонију, тешко му је да дише и креће се због ђубрета, али он уместо да га избаци скупља све више непотребног смећа. Ум, претрпан непотребним знањима која је стекао због таштине и неукротиве знатижеље вуче душу на доле. Он личи на птицу чија су крила везана оловним полугама: она жели да узлети, али не може и само беспомоћно пузи по земљи.
Узвишена молитвена стања обично достижу људи једноставног ума и срца или они који сматрају да су световна знања која су стекли прах и прашина.
Човек мора да се одрекне непотребних знања како би имао слободан простор душе у којем може да делује благодат.
Лажна знања представљају исписану и избрисану таблу на којој се више ништа не може написати и нацртати. Мржња према лажним знањима и гордости разума открива пред човеком тајне вере и духовну мудрост. Незнање спољашњег и пролазног, онога што не прелази у вечност постаје начело истинског знања духовног света и пута према њему. А незнање онога што није потребно за спасење, што се односи само на ковитлац земаљског постојања, постаје тло на којем расте цвеће духовне мудрости. Птица која се ископрцала из замке слободно узлеће. Ум, који се од мноштва знања окрене ка једноставности детета улази у ону унутрашњу одају у којој насамо беседи с Богом.
Шта треба да учинимо како бисмо прекинули бујицу информација које нас стално претрпавају? Прво – да се одрекнемо греховног, очигледно штетног, затим непотребног, а онда чак и потребно да сведемо на минимум, на најнужније; притом квалитет човековог рада вероватно неће постати гори, јер се уместо механичког сећања у њему буди стваралачко сећање, он стиче умеће да кроз мало достигне много.
Следећи непријатељ молитве јесте наслада, која вара људска осећања. То је емоционална провокација на коју се људска душа најлакше ухвати. Наслада је сурогат среће, демонски фалсификат који је позван да подметне себе уместо духовне радости коју је човек изгубио. Она се завршава тешким осећањем унутрашње опустошености и притом што је интензивнија била сама наслада тим снажнији ће бити и каснији осећај губитка. Након емоционалног заноса који душа доживљава следи извесно пропадање у души – као сенка смрти. И ово је најпоузданији знак да наслада одваја душу од Бога – Извора живота.
Савремена култура, осим малог броја изузетака представља култ насладе, понекад у истакнуто ружном обличју, а понекад под наизглед привлачном маском добродетељи. Страсно срце не може бити делић неба, оно постаје грумен земље. Срце које је испрљано и онемоћало услед насладе не само да не може да се моли, већ се чак противи молитви, мрзи молитву, као што пас мрзи онога ко покушава да му одузме отровано парче меса. Овакав човек или потпуно бежи од молитве или само изговара напамет научене речи као комбинације звукова не схватајући Коме се обраћа и шта моли, односно оставља молитви само спољашњу форму.
Да би се човек научио молитви треба да омрзне насладу као свог непријатеља, да одбаци оно што изазива страст, чак и ако је то исто тако тешко као што је тешко, по речима Спаситеља, одсећи себи руку или ископати око да би се ушло у Царство Небеско (в. Мт. 5, 29-30). Свет нарочито гневно штити своје право на страст и насладу сматрајући да је управо то главни циљ људског живота. Управо због тога се читава уметност и бави тиме што облачи леш насладе који трули у свилену одећу и златне украсе.
Страст се најчешће буди јарком чулном сликом; зато у припреми за молитву слике, које је донео ветар световне уметности и световне литературе, као и машта и фантазија морају бити немилосрдно истерани као лопови који су нам упали у кућу.
Молитва је огледало човековог унутрашњег стања. Молитва је суд над људском душом – да ли је верна Богу.
Трећа сила душе је сила воље. Од ње зависи човекова способност да се усредсређује на потребном и да штити ум и срце од свега непотребног. Понекад се назива храброшћу душе. Вољу раслабљује исто што и ум, и срце: мноштво знања, прекомерна брига и заузетост, заборављање главног и мамци насладе. Својства воље су одлучност и трпљење.
У молитви троделна душа постаје тријединствена.
Бела боја изгледа нарочито јарко на црној позадини. Духовна светлост постаје нарочито интензивна у пољу вољног незнања. Апостол Петар је рекао: ево ми смо све оставили и кренули за Тобом (Мт. 19, 27). Оставили смо све – односно, земаљске обичаје, законе, представе и знања, оно што свет даје својим синовима; оставили смо све – односно своје људске помисли и жеље. Ићи за Христом значи ићи путем молитве који пролази кроз људско срце. Зато заиста могу да се моле само они који попут апостола могу да кажу: ево све смо оставили и кренули за Тобом.
Молитва је смрт и васкрсење. Ко не умире за свет не може да васкрсне за вечност. Ко се није одрекао за себе не може да пронађе себе.
 
О покајању
 
Налазимо се у стању некакве осуђености, као да се свет приближава катастрофи која се не може спречити. Људима је одузет главни животни стимуланс – нада. Чини се као да се тешка тама спушта на земљу и обавија је црним погребним покровом. То нису политички потреси и неочекиване тешкоће свакодневице, већ некакав осећај метафизичке трагедије у коју ће бити укључена сва земља.
Постоји ли излаз из овог стања? Постоји ли начин за духовну реанимацију? Може ли се, ако не окренути, онда макар задржати на неко време овај процес ескалације зла?
Нудили су нам и нуде различите препоруке и утехе – болесника убеђују да је здрав, често цртају утопијске слике које личе на бајке о “острвима блаженства”, али то слабо помаже. После допинга долази до још већег пада снаге; након илузија изазваних гордошћу још веће разочарење. А где је излаз и да ли он постоји? Одговор можемо наћи само у једном чистом извору – у Светом Писму које не лаже, не вара се и не доводи друге у заблуду.
У тешка времена у историји пророци су позивали народ на свеопште покајање. Они су свакога позивали да увиди своје грехове и да осети своју одговорност за њих. Позивали су народ да остави идоле и врати се Богу отаца својих. Само кроз покајање почиње препород, само се кроз бол човек који болује од тешке болести враћа у живот. Човек који не осећа бол је мртав човек. Душа која не осећа своје грехове претвара се у леш. Другог пута нема: или покајање – као једини пут ка Богу, или губитак Бога и осуђеност. Само чаша покајничких суза може на суду Божијем да превагне над морем људског греха.
Не може се рећи да је у нашем друштву нестало добро – то би било неистина. Још има, на срећу, много примера доброте, састрадавања, служења људима, али трагедија је у томе што људи као да су заборавили на покајање. Изгледа као да нам је нека тамна сила украла овај велики Божански дар, ово васкрсење душе пре телесне смрти. Благодат се враћа оним путем којим и одлази. Благодат нас напушта због наших грехова. А грехови постају семе оног трња и чичка којима обрастају наша некада цветна поља. Грехови постају предворје оних катастрофа, чије приближавање осећају чак и душе људи далеких од вере.
Наша грешка је у томе што оправдавамо себе, што тражимо узрок својих несрећа у спољашњем, и зато јеванђељски позив на покајање не налази жив одјек у нашем срцу, а ако се и кајемо то је ритуално и формално, као да заборављамо на трагичне последице греха.
Ово питање је веома важно, то је једно од кардиналних питања хришћанског морала. Светски морал се заснива на гордости – личној и друштвеној – на ономе што се наопако назива људским достојанством. Понекад се чак сматра да је корисно да се ова гордост вештачки развија, као да се рачуна на то да ће човек пожелети да постане онакав каквим га други приказују хвалећи га. Међутим, резултати су готово увек жалосни: човек, који је поверовао у своје “врлине” обично се смирује сматрајући да је код њега све у реду, да нема разлога да се поправља, већ му преостаје само да се радује што је тако добар. Ипак, живот не мази људе и онај ко је стекао комплекс своје правичности доспева у напети конфликт с онима који се с њим не слажу и који му се супротстављају. Оваквом човеку изгледа да је он сам оваплоћење добра и непогрешивости, а да су други носиоци зла. Неумеће човека да увиди своје грешке и недостатак жеље да осуди себе доводе до тога да се хлади пријатељство, распадају породице, људи се отуђују једни од других. Комплекс сопствене правичности је најтежи јарам који човек може да носи.
Покајање је суд над собом пре Божијег суда. А оваквом човеку изгледа да га неправедно прогоне, понижавају и вређају. Он може да наступа само у улози тужиоца. Ова позиција увек губи и нема перспективу. Не спознавши дубоко своје грехове, своју кривицу, свој унутрашњи разврат, човек не може да се промени, не може да се покаје и да прими благодат Божију, не може да ступи у нове односе с људима и с Богом. Он личи на неког чудног безумника који је због гордости сам себе зазидао у гробницу. Међу гордим људима могу да постоје солидарност и нешто што личи на пријатељство само у једном случају – кад наступају заједно против умишљеног или истинског противника; међутим, кад “фактор јединства” нестане од некадашње солидарности не остаје ни трага.
Једном је Александријски архиепископ питао аву Нитријске горе које делање је по његовом дугогодишњем искуству највише на подвижничком путу. И он је одговорио: “Стално прекоревање себе. Односно, увек и за све треба кривити само себе.” Архиепископ је рекао: “То није само највише делање, већ и једини пут ка спасењу.” Овде су извори хришћанског и светског морала, овде је граница која дели ова два тока.
Исповест је Тајна и спољашња форма покајања. Има људи који се кају ватрено и искрено, али каква је исповест већине? Обично људи често говоре напамет научене реченице слабо схватајући њихов смисао. Што се тиче знатног дела представника интелигенције они говоре или пишу исповест као психолошку самоанализу, али у њој нема главног – одвратности према почињеном греху и жеље да се човек бори с грехом убудуће. Зато њихова исповест личи на причу из књижевности о сопственим интимним доживљајима, без осећања трагичности и греха, греха – као смрти душе.
Само од осуђивања самог себе почиње духовни препород човека. Горди човек не може да воли, он не уме да буде захвалан. Само смирен човек може да види добро и правичност другог. Смирење се стиче покајањем, и само покајање расте и продубљује се у сразмери са смирењем. Благодат је скривала од светих њихове добродетељи и духовну висину, зато су они до саме смрти сматрали себе грешницима. Ко се диви својим добродетељима и прича о њима тиме сведочи да је лишен благодати и да је духовно наг. Само смирење даје људима способност да искрено поштују једни друге. Захтевати од себе више него од ближњих, бити захвалан за учињено добро, за указану пажњу, опраштати туђе грешке – то је темељ на којем може да се заснива хришћанска породица, а то значи и друштво.
Човек који уме да оптужи себе неће губити унутрашњи мир, неће почети да проклиње људе и животне околности и неће ударати песницама у ваздух. Он ће размишљати о томе какве грешке је починио, како би их по могућству исправио, и чак ће чашу најтежих искушења примити као лек који омива његову душу.
Говорили смо о покајању и смирењу као основи хришћанског морала и љубави, као о принципу људских односа, као показатељу препорода друштва. Међутим, постоји и друга – метафизичка страна. Грех који није омивен покајањем не нестаје: као што капљице стварају потоке, тако грехови људи, спајајући се, стварају разорну силу која се испољава на физичком плану у облику ратова, друштвених потреса, глади, епидемија и природних катаклизми. Ова сила, ова мрачна енергија наших грехова открива демонима широко поље делатности на земљи. Зато од покајања зависе судбине народа, земаља и читавог човечанства. Неки ће рећи: “Ма, од каквог значаја ће за свет бити моје покајање или покајање малог броја људи?” Сетимо се: Господ је у Содому тражио десет праведника, али их није нашао, иначе би град био поштеђен.
У Содому је живео праведни Лот. Светитељ Јован Златоуст пише да је Лот био праведан зато што живећи у Содому и мучећи се гледајући грехове његових становника никога није осуђивао. Нека сваки човек запали своју свећу покајања, а то значи свима опростити, молити се за све и одговарати добром на зло. Нека се човек каје за себе и за своје ближње, његова свећа неће бити усамљена – око њега ће се запалити и друге свеће. Нека чува овај огањ у свом срцу: “Господи Исусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја, грјешнаго.”
Само покајање је нада, а наду сједињену с љубављу, Бог не може да одбаци.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овде је аутор реч идиом употребио у његовом исконском грчком значењу за одређење нечег потпуно својеврсног, самосталног, посебног. – Ред.
  2. У складу са одредбом I Васељенског Сабора у Никеји Васкрс хришћани обавезно морају да славе одвојено од јеврејске Пасхе, после ње у прву недељу после пуног месеца која израчунато по познатим правилима пада у дан пролећне равнодневице или непосредно после њега (в. “Хришћанство”, енциклопедијски речник. М. 1995. стр. 311). – Ред.
  3. Подробније о томе види даље у чланку “Календарско питање”. – Ред.
  4. Војениздат, 1948.
  5. Кондак, глас 8.: Јегда снишед јазики слија, раздељаше јазики Вишњиј; јегда же огњенија јазики раздајаше, в сојединеније всја призва, и согласно славим Всесвајатаго Духа. – Ред.

 


Превод са руског језика:
МАРИНА ТАДИЋ

Comments are closed.