Божија промисао

Питање:
Поштовани, имам један проблем. Наиме, никако не могу да објасним себи како је Јеврејски народ, Изабрани народ, могао да пропадне? Односно, како је могуће да је Господ изабрао свој народ, извео га из Египта, превео преко Црвеног мора, довео у Обећану земљу, створио му царство, које је пропало, али се вратило у мањем облику после Макавејског устанка, а онда је све пропало под налетом Римљана и нестало. Ако су Јевреји изабрани народ, зашто је Господ то дозволио? Покушао сам да се информишем у разној литератури, али нисам. Молим вас за одговор, ја немам решење, а то ме јако мучи. Унапред хвала,
Владимир


Одговор:
Драги Владимире, одговор је заиста врло једноставан. Ево, у недељу Праотаца (по Типику две недеље до Божића – а у српском народу «материце»? ) , слушамо еванђеље које читамо св. пророку Данилу и Ананију, Азарију и Мисаилу, да «се тражи од рода овог крв свих пророка проливена од постања света» (Лк. 11, 50) . Господ се обраћао Израиљу јер говори о њиховим «оцима» пророкоубицама.
Божији промисао овде је савршен. На праведности Авраама Он му обећава велики народ, из којег ће да дође Месија – Цар царствујућих и Господ Господствујући, притом поштује човека онако како је поштовао и Адама (није му суптавао слободну вољу, т.ј. у тој слободи изграђивање као личности) . А где се Бог рађа? У пећини и немаштињи, и Он касније у жуљевима задобијених поштеним дељањем (обрадом) дрвета зарађује и живи, а за време своје проповеди «нема ни главу где приклонити». По идеји Цар а овамо бескућник? Дакле, не ради се овде о физичкој слави и власти.
Израиљ је био изабран као народ само ради меисјанистичке службе коју је он носио. Ми видимо да је Господ пазио на ту старозаветну «каноничност», уосталом како је и рекао оној жени Самрајанци: ви сте ван Закона, јер се клањате нечему што не знате. Месијанистичка служба као и пророчка, живела је у израиљу ради Богопознања; ради припреме тог народа, а и целог света да дочека и прими Спаситеља. Послушање овог народа одражавало се у томе да слуша своје пророке и преко њих задобије наук о својој космичкој мисији коју у својој служби носи. Дакле та изабраност није ниша друго него послушање Богу. Ни на моменат Господ није дозвољавао том народу да се горди нечим што није његово, што сведочи и Божија строгост према Мојсеју који због тренутне гордости умире на границама обећане земље, не удостоивши се да у њу уђе. Бог се жали на «тврдкорност срца», и да се због тога и «разгњевио на поколење оно»: које «свагда лута срцем», и не смогоше снаге да «познају путеве Његове» (Јевр. 2, 9 – 11) .
Господ је водио јеверејски народ најчешће теократском «политиком»: прво судијама, па затим царевима и најзад првосвештеницима. Дакле, сиротињом и богаством, славом и робовањем, учећи га да није његово превасходство над другим народима ниучему осим те његове службе које је библијско послушање. Одрицањем од Месије његова се служба изабраништва завршава, а да су га примили, онда би као и апостоли разумели Његову науку и схватили да је закон «испуњен», а не одмењен или понижен.
Нажалост, због те «тврдокорности срца» и неблагочестивог живота месијанистичке службе као целовита нација нису могли да уђу у благодат и познају Истину. Нису чули позив: «Родите, дакле, род достојан покајања» (Мт. 3, 8) . То је било онда то се и данас понавља, да само «мало стадо» прима и исповеда Христа. Онда су грешили калњањем народној слави и торжествености, та се грешка исто и данас нама хришћанома понавља, заборављајући «да Господ из «камења… може подигнути децу Авраама» (исто. 3, 9) . То изабраништво није било волшебно, типа: ево, ви сте народ Мој и радите шта вам је воља. Такво изабраништво нигде у Библији не можете да нађете! На том изабраништву, као и ми данас на нашем спасењу, треба да сарађујемо Божијем Промислу; да га разумемо и примимио и у дело спроведемо. Ничег магичног није било како онда тако и данас. Знало се да постоји једно страшно стање које се открива у греху и смрти, и та борба се њиму објављивала како онда тако и данас. Чаробног штапића нема да нас избави, или ослободи прилично тешког рада, тог са-учешћа Богочовеку у остваривању Царства Небеског још овде на земљи, којег смо ми нашом људском игноратношћу изгубили, и нажалост у изразитој нецрквености и данас још увек губимо. Пасивно гледање на христа је исто оно што и Јеванђеље говори: «и ђаволи верују и дрхте».
Изабраништво Израиља се завршава смиреним рођењем Господа Иисуса Христа, а посебно Његовом крсном смрћу и славним Васкрсењем.
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *