BORBA PROTIV UNIJAĆENJA

Dr. Đoko Slijepčević

BORBA PROTIV UNIJAĆENJA
 
Rimska kurija nije nikada prestajala sa naporima da na ceo pravoslavni Balkan proširi svoj uticaj. Od političkih prilika na Balkanu i od sopstvene snage, sa kojom je Rimska kurija raspolagala, zavisila je jačina njenoga interesovanja za širenje unije na našem prostoru. Ona je, sasvim razumljivo, pre svega nastojala na tome da očuva rimokatoličke kolonije kako na celome Balkanu tako isto i na našem užem prostoru, gde je, još od davnina, bilo rimokatoličkih oaza.
Rimokatolički prozelitizam kod pravoslavnih Srba nije bio nikada popularan: veze između predstavnika Srpske pravoslavne crkve i rimokatoličkih misionara na području Pećke patrijaršije bile su odraz političkog rada na oslobođenju naroda od turskog ropstva, a ne gotovosti da se primi unija sa Rimom. Od kraja XVI veka pa sve do ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine dolazilo je, povremeno, do dodira između predstavnika Srpske pravoslavne crkve i misionara unije, ali do unije, makar u malo širem obimu, nije dolazilo.
Budući da je Rimska kurija bila trajno, iako nekada jače a nekada slabije, jedan od glavnih zagovarača borbe protiv Turaka, morali su i predstavnici Srpske pravoslavne crkve, zainteresovani za istu borbu, stupati u dodir sa misionarima i, ponekada, i sa rimskim papama. Tipično je za ove dodire to, da su predstavnici Srpske pravoslavne crkve bili uvek podsticani političkim momentom dok je Rimska kurija ovaj momenat pokušavala da iskoristi za proširivanje svoga verskog uticaja na Srpsku pravoslavnu crkvu. U krilu ovih pokušaja iskristalisala se težnja Rimske kurije da Srpsku pravoslavnu crkvu pridobije za uniju.
Unionistička propaganda na Balkanu pojačana je od godine 1577. kada je papa Grgur XIII osnovao u Rimu Collegium Graecum za spremanje misionara među Grcima. Za spremanje misionara unije među pravoslavnim Srbima i Bugarima bio je osnovan Collegium Illyricum. Prozelitska aktivnost Rimske kurije u našim krajevima pojačana je posle 1622. godine kada je papa Grgur XV osnovao Congregatio de propaganda fide (Kongregacija za propagandu vere), koja je podsticala i finansirala rad misionara unije. Radi spremanja ovih misionara papa Urban VIII osnovao je 1627. godine Collegium Illyricum Urbanum. U njega su dovođeni i tu školovani brojni mladići iz naših krajeva.
Istorija pokušaja sprovođenja unije među pravoslavnim Srbima duga je, veoma složena i vrlo interesantna. Nikodim Milaš u svojoj Pravoslavnoj Dalmaciji i Jovan Radonić u delu Rimska kurija i jugoslovenske zemlje od XVI do XIX veka dali su iscrpan pregled ovih pokušaja unijaćenja.“ Mi ćemo samo ukazati na glavne momente ove duge, veoma neravne i ponekda dosta krvave borbe. Tragika udesa pravoslavnih Srba bila je u tome što su oni, obraćajući se predstavnicima rimokatoličkog Zapada za pomoć u borbi za svoje oslobođenje, bili često zloupotrebljavani i prinuđavani da se odriču svoje vere zbog očuvanja koje su se i dizali u borbu protiv Turaka. I prema Turcima, protiv kojih su ustajali, i prema Zapadu, kome su se obraćali za pomoć, Srbi su, silom okolnosti, morali biti u stavu samoodbrane: svu svoju snagu morali su da troše da bi se mogli verski i nacionalno održati. I prelaženje na islam i na rimokatolicizam, bilo direktno ili posredstvom unijaćenja, odvodilo je odnarođavanju. U ovome momentu, veoma malo uočenom, nalazi se tajna unutrašnjeg opredeljenja Srba za pravoslavnu Rusiju, koja ih je štitila i verski i nacionalno.
Od vremena patrijarha Jovana Kantula svi oslobodilački pokušaji srpskog naroda, na čijem je čelu stajalo srpsko pravoslavno sveštenstvo, naslanjali su se na hrišćanski Zapad ne očekujući da će i sa te strane biti ugrožavana njihova vera. Bežeći ispred Turaka na mletačku i austrijsku teritoriju, Srbi su vodili sa sobom i svoje sveštenike i svuda tamo, gde bi se zadržali, produžavali su svoj crkveni i nacionalni život. Dok su oni u Mletačkoj republici i u Austrougarskoj, zbog svojih izvanrednih vojničkih osobina, bili dobrodošli državnim faktorima, rimokatoličko sveštenstvo i domaći stalež nerado su ih gledali, jer njihovu vlast nisu hteli priznavati niti im davati dažbine. Uz ovaj čisto materijalni momenat počela se, prema Srbima, pojavljivati i verska netrpeljivost, koja je, povremeno, dobijala vrlo oštre oblike i izražavala se kroz oštra fizička gonjenja.
Iako je cilj svih unionističkih pokušaja tokom XVII i XVIII veka bio isti, da se pravoslavni Srbi privedu u pokornost Rimokatoličkoj crkvi, nisu bili isti ni metodi rada misionara unije ni faktori, koji su iza toga rada stajali. Aleksa Ivić. je tačno rekao, da su pokušaji unijaćenja Srba u XVII veku bili dvojaki: „U austriskim predelima širili su uniju među Srbima biskupi zagrebački i ljubljanski uz krepku pomoć državnih vlasti; među Srbima pod Turcima propagirali su ideju unije katolički misionari, ali bez potpore državne vlasti.“[1]
Na području Mletačke republike, uzduž cele Jadranske obale, uniju su, uporno i dosledno, širili za to naročito spremljeni misionari, koje su pomagale državne vlasti, koje su se, prema trenutnim prilikama i okolnostima, morale obazrivo držati prema srpskim pravoslavnim masama. Ne samo zbog toga što su Srbi bili odličan vojnički materijal, nego i zbog stalne težnje mletačkih vlasti da preko svojih pravoslavnih podanika šire svoj politički uticaj na Srbe koji su bili pod turskom vlašću, morale su mletačke državne vlasti voditi računa o tome u kojoj meri se smeju javno angažovati za uniju.
Iza svih pokušaja širenja unije među pravoslavnim Srbima stajala je Rimska kurija, koja je pokušavala da iskoristi vojničke pohode i Mletaka i Austrije protiv Turaka. U svim ovim vojničkim pohodima uzimali su učešća i Srbi. Otuda je razumljivo da su srpski pravoslavni patrijarsi, zalažući se za oslobođenje naroda od Turaka, uspostavljali veze i sa papama i tražili od njih pomoć i ne sluteći da tu pomoć treba da iskupe priznavanjem verske vlasti papa nad Srpskom pravoslavnom crkvom. Za patrijarha Jovana, prvog patrijarha koji je uspostavio veze sa papom Klimentom VIII i, pored svih razočarenja, ostao dugo uporan na svojoj liniji, rekao je Jovan Radonić: „S obzirom na tešku situaciju pravoslavnih u Turskoj, patrijarh je tražio od pape novčanu pomoć, ali se iz papina držanja jasno videlo da se patrijarh toj pomoći može nadati samo onda, ako bude pristao na uniju. Međutim, ni patrijarh ni episkopi nisu hteli prihvatiti uniju, ali je nisu mogli ni odbiti otvoreno. Patrijarh Jovan, u svojim odnosima sa papom, isticao je težak položaj hrišćanske crkve pod Turcima, zbog čega je pomoć Apostolske stolice preka potreba. Papa, pak, čekao je da se unija izvrši, pa tek onda da dade obećanu pomoć“.[2]
Patrijarh Jovan nije mogao ići tako daleko da primi uniju. U jednom pismu savojskom hercogu Karlu Emanuilu, upućenom mu sa velike narodne skupštine, održane u manastiru Morači 13. decembra 1608. godine, veli se, da je narod gotov da ga primi za svoga kralja i da ga kruniše „po zakonu Svetoga Save i Svetoga Simeona i brata mu prvovenčanoga svetoga kralja Stefana“, ali se dodaje, da će oni „uvijek biti za veliku vjeru, zašto u naše strane nećemo ni jezuita ni nikoga drugoga, koji bi puk hristijanski obraćao na zakon rimski, zašto posle bi moglo biti velika skandala među narodom“[3].
Za vreme uprave patrijarha Pajsija, čoveka tiha i obazriva, oživeo je rad misionara unije na području Pećke patrijaršije. Na čelu ove akcije stajao je učeni, vredni i istrajni Frane Leonardi (de Leonardis), koji je u julu 1636. godine došao u Crnogorsko primorje i odatle počeo svoj rad. Rođen u Trogiru i dobro upoznat sa prilikama u Pećkoj patrijaršiji, Leonardi je pokušao da rad na širenju unije postavi na širu osnovu. Za Leonardija se može reći, da je, prilično, verovao u obostranu korisnost unije, ali i da je bio svestan svih teškoća, koje su stajale na putu da se ona ostvari. Svesrdno pomagan od Kongregacije za propagandu vere, umešan i okretan i vešt da zadobije poverenje čak i nekih pravoslavnih kaluđera, Leonardi je uspeo da pridobije za uniju i cetinjskog mitropolita Mardarija, čoveka vešta u laviranju i izložena teškoćama[4]. Uz Mardarija, se pojavljuje i njegov arhiđakon Visarion, koji je, isto kao i Mardarije, bio pod stalnom platom Kongregacije za propagandu vere[5]. Revnostan pomagač Leonardijev bio je i paštrovićki kaluđer Josif, kome je Leonardi zaveštao 200 talira[6].
Leonardijev plan je bio sledeći: učvrstiti uniju u Crnogorskom primorju, gde je bilo izgleda na uspeh, pa odatle zahvatiti celu Crnu Goru, čiji je mitropolit već bio dao svoje ispovedanje vere i stalno obećavao da će i lično otići na poklonjenje papi u Rim. Kada to bude postignuto, onda je trebalo zahvatiti celu Pećku patrijaršiju i za uniju zadobiti i samoga patrijarha Pajsija, čoveka koji je, za svoje vreme, bio dobro i bogoslovski i književno obrazovan. Mitropolitu Mardariju bila je namenjena uloga da bude most do patrijarha Pajsija, koji nije izbegavao kontakt sa Leonardijem niti se, izgleda, ustručavao da stupi u kontakt sa papom.
Mitropolit Mardarije nije smeo da izađe patrijarhu Pajsiju na oči, nego je slao arhiđakona Visariona, koji je bio veoma okretan i umešan čovek. Sam Mardarije, iako je bio duboko zagazio u vode unije, nije imao kuraži da učini najvažniji korak: da ode u Rim, nego je celu stvar otezao dok nije sasvim propala. Gligor Stanojević brani Mardarijev postupak i veli da ga je na to naterao težak položaj crkve pod Turcima. „Kada ispitamo, veli on, uzroke radi kojih je došlo do pregovora sa Rimom o uniji, kao i tok samih pregovora, onda nam je jasno da je težak položaj crkve pod Turcima primorao cetinjskog vladiku da oslonom na Rim nađe izlaz iz toga položaja. Ovaj težak položaj crkve u Crnoj Gori pao je u vrijeme kada je Rimska kurija razvila veliki rad u ovim krajevima. Otuda i pokušaj zbliženja između cetinjskog vladike i Rima. Ali, cilj je bio različit. Rimska kurija je bila zainteresovana, svakako iz političko-vjerskih razloga, za proširenje svoga uticaja u ovom dijelu Balkana. Ona se nadala da će preko vladike Mardarija uspjeti da i patrijarha pridobije za uniju. U tom smislu Leonardo je činio sugestije vladici Mardariju[7].“
Leonardiju je trebalo šest godina strpljivog rada dok mu nije uspelo da se susretne sa patrijarhom Pajsijem. Do sastanka između njih dvojice došlo je, prema izvorima Kongregacije za propagandu vere, ili krajem oktobra ili početkom novembra 1642. godine. „Pregovorima sa Leonardijem rukovodio je lično patrijarh Pajsije, pomognut, možda, dvama ili trima episkopima, najbližim članovima Sinoda, i pridvornim kaluđerima. Iz dokumenata vidi se i to da su patrijarh i njegova uža okolina bili dosta spremni da u dogmatskim pitanjima polemišu sa učenim teologom Leonardijem[8].“
Leonardi je od ovoga sastanka sa patrijarhom Pajsijem očekivao ako ne pristanak na uniju sa Rimom a ono, sigurno, bar jedno jasno formulisano ispovedanje vere, koje bi potpisao patrijarh Pajsije i koje bi bilo dokaz da se patrijarh odrekao razlika između pravoslavne i rimokatoličke crkve. Pajsije to nije učinio, ali nije ni prekinuo kontakt, jer mu je „zbog teških vremena u kojima se tada nalazila srpska crkva, naročito stalo bilo da iz Rima dobije materijalnu pomoć“[9].
Sve što je Leonardi uspeo da postigne u Peći bilo je jedno sinodsko pismo papi Urbanu VIII u kome se ističe, da se patrijarh Pajsije i srpski episkopi drže onoga što im je predato od svetih apostola i od sedam vaseljenskih sabora. „Patrijarh sa okolinom dokazivao je da dodatka filioque nema u Simvolu vere kako su ga utvrdili i priznali prvih sedam vaseljenskih sabora, čije je odluke priznala i primila i Rimska crkva. Za njih je, tvrdili su oni, merodavan tekst Simvola vere, kako je on utvrđen na drugom Vaseljenskom saboru u Carigradu 381. godine[10].“
U skladu sa tradicijom pravoslavne crkve patrijarh Pajsije je bio spreman da papi prizna primatum honoris i kao dokaz svoje gotovosti za saradnju javlja, da šalje sa Leonardijem svoja dva kaluđera, arhimandrita Vićentija i eklisijarha Jeftimija, koji će doći u Rim. U pismu patrijarh Pajsije moli papu da mu odgovori da li je dobro ono „što držimo kao predano nam od svetih apostola i svetih sabora … da bi bili jedno stado i jedan pastir“[11]. „Kao što se vidi, patrijarh Pajsije je ovim pismom ostavio otvorena vrata za pregovore. Iako su u dubini duše, i on i okolina mu, duboko bili uvereni i odlučni da nikako ne popuštaju u dogmatskim pitanjima, ipak su tražili dalja obaveštenja iz Rima, da bi onde održali dobro raspoloženje prema sebi, i, eventualno, dobili traženu pomoć za pećki manastir[12].“
Iz jednoga pisma Kongregacije za propagandu vere patrijarhu Pajsiju od 30. juna 1645. godine, vidi se da ona nije bila zadovoljna Pajsijevim pismom pa ga upućuje na barskog nadbiskupa (Leonardi je 23. maja 1644. godine postao barski nadbiskup), koji će ga umeti obavestiti o svemu. Kao barski nadbiskup Leonardi je imao titulu i primas Serviae, što je samo moglo podići njegov ugled kod pristalica unije. „Kongregacija uporno ističe da je pravoslavni Istok dopao turskog ropstva što nije primio uniju s Rimom, u pogledu potreba Pećke patrijaršije ne odgovara ništa određeno. Ona će, poručuje Kongregacija, povesti računa u svoje vreme, tj. onda, kada patrijaršija bude primila sve zahteve Kongregacije, ili onda kada se bude potčinila Rimu[13].“
Početkom septembra 1645. godine umro je nadbiskup Leonardi, a patrijarh Pajsije je, u oktobru 1646, otišao na poklonjenje u Jerusalim, a vratio se tek u junu 1647. godine[14]. U pregovore sa Rimom nije se više upuštao: umro je 2. novembra 1647. godine.
Na sceni se pojavljuje patrijarh Gavrilo Rajić, sa srpske strane, i Pavlin Demski, unijat iz Ukrajine, sa rimokatoličke. Demski je trebalo da ide u Peć i da tamo otvori latinsku školu za spremanje mladih monaha, ali od ove škole nije, izgleda, bilo ništa. Demski se, zbog straha od Turaka, najviše zadržavao u Primorju, odakle je slao Kongregaciji lažne izveštaje. Za vreme Pavlina Demskog nisu ni cetinjski manastir ni Peć bili središta unionističke aktivnosti, nego manastir Morača, koji je, prema jednom malo verodostojnom izveštaju, tada imao „na stotine monaha i mnogo sela i poseda“[15].
Unionistička aktivnost Pavlina Demskoga vezana je za ličnost patrijarha Gavrila Rajića i za rad dva sabora, koji su, navodno, održani u manastiru Morači. Drži se da je prvi od ova dva sabora, održan 1. februara 1648. godine, autentičan: sa ovoga sabora poslata je jedna poslanica papi[16]. Ova poslanica ima dosta znakova neautentičnosti. „Sinodalno pismo je sastavljeno veoma nevešto i dosta zbunjeno. Ima u njemu izraza koje teško da bi mogao upotrebiti pravoslavni kaluđer. Tako se mesto reči kaluđer, monah, upotrebljava reč redovnik, mesto reči milostinja lemozina, mesto mitra, koruna jeriskupska. Neke rečenice, opet, čudno su stilizovane[17].“
Sa ovoga sabora bio je poslat budimljanski episkop Pajsije u Rim, jer, navodno, patrijarh Gavrilo, koji je izabran na ovom saboru, nije mogao da napusti zemlju. Ovaj Pajsije se pominje 1639. i 1645. godine kao budimljanski mitropolit[18]. On bi mogao biti isto lice sa Pajsijem, koga Pavlin Demski pominje u jednome svome pismu Kongregaciji iz 1654. godine, koje godine je trebalo da bude održan Drugi morački sabor, čija se autentičnost osporava. Budimljanski episkop Pajsije morao je postradati godine 1648. Da li su ga Turci uhvatili, ili je bio potkazan od jednoga svog kaluđera, nije jasno[19].
U pomenutom pismu Pavlin Demski veli, da je patrijarh Gavrilo, pred odlazak u Rusiju, naredio valjevskom mitropolitu Jeftimiju da sazove sabor u Morači, koji je morao da odredi izaslanike za Rim, „da onde izjave da je patrijarh s klirom spreman da izvrši što papa bude naredio“[20]. Ovaj sabor je, navodno, održan 1. decembra 1654. godine. Na saboru su izabrani iguman manastira Morače Maksim i kaluđer Cirtirion (?), da odu u Rim i papi izraze odanost. U saborskoj poslanici se veli, da se patrijarh Gavrilo ne nalazi u zemlji, ali da „ima želju i ljubav svetome višerečenome prestolu i da hoće da umesto sebe pošalje svoga episkopa da se pokloni i da uzme blagoslov“[21].
I Nikodim Milaš i Jovan Radonić su utvrdili, da je ovaj morački sabor izmislio Pavlin Demski[22]. „Sve to“, veli Radonić, „izvedeno je, naravno, bez znanja patrijarha Gavrila, hercegovačkog mitropolita Vasilija Jovanovića-Ostroškog i mitropolita valjevsko-užičkog Jeftimija[23]“.
U vezi sa poslanicom, poslatom od strane prvog moračkog sabora, stoji prema istraživanjima Dušana Berića, i lažni carević Jovan Vasiljević-Šujski pod čijim se imenom skrivao varalica Timotej Akundinov, zvani Timoška. On je, po Beriću, zajedno sa Paštrovićkim kaluđerom Josifom Bečićom, sastavio sinodsko pismo. „Samo pak pismo jasno nam govori da su Timoška i Paštrovićki kaluđer Josif obmanuli bratstvo manastira Morače[24].“
Prema izvorima iz arhive Congregatio de propaganda fide za uniju je radio i episkop zahumsko-hercegovački Vasilije Jovanović (1639-1671). Vasilije je pre 1639. godine bio trebinjski episkop, a 1651. godine dobio je od patrijarha Gavrila (27. novembra 1651) eparhiju, koja se zvala „Nikšić, Plana, Kolašinovići i Morača“[25]. Dosta opširan prikaz života i rada vladike Vasilija dali smo još 1940. godine i tome bi se danas imalo malo šta dodati. Po našim istraživanjima ne može se reći, da je vladika Vasilije primio uniju sa Rimom, kao što je to, još 1913. godine, dokazao Nikodim Milaš[26].
Na osnovu pisma pape Aleksandra VII vladici Vasiliju Jovanoviću od 1661. godine i Vasilijeva pisma papi Klimentu H od 3. januara 1671. izveo je Janko Šimrak svoju tezu o unijatstvu sv. Vasilija[27]. Šimrakovu tezu podvrgao je kritici i Jovan Radonić. Iako nije bio tako rezolutan kao Milaš, Radonić je osporio unijatstvo sv. Vasilija Ostroškog. Motive Vasilijeva stupanja u vezu sa papom, Radonić, koji veruje u autentičnost pomenutih pisama, video je u nastojanju da dobije bilo kakvu materijalnu pomoć. „Kao i u ranijim slučajevima, mitropolit Vasilije se, preko kaluđera Ćirila, približio Rimu gonjen materijalnom bedom i nevoljom[28].“
Pisac knjižice Rimska propaganda[29], gde je objavljen tekst pisma sv. Vasilija papi Klimentu H od 3. januara 1671. godine, odriče mogućnost da je sv. Vasilije mogao pristati na uniju. Sv. Vasilije je umro 28. aprila 1671. godine i kao sigurno se može uzeti, da se on tada nije nalazio u manastiru Sv. Bogorodice u Trebinju kada je ovo pismo pisano (a tako stoji u pismu)[30]. Od godine 1651. sv. Vasilije nije rezidirao u manastiru Tvrdošu, gde je, za ovaj deo Hercegovine, došao za vladiku Arsenije, a ne Avakum, kako to tvrdi Janko Šimrak[31]. U vreme, o kome je ovde reč, sv. Vasilije nije bio trebinjski episkop[32].
Za patrijarha Maksima se zna, da se nije upuštao u veze sa misionarima unije, nego je nastojao da i od rimokatolika, koji su bili pod turskom vlašću, kupi porez. Iako je, zbog nastale političke situacije, održavao žive veze sa Mlecima, patrijarh Arsenije III Crnojević biće u punoj meri suočen sa opasnostima od unije tek posle preseljenja u zemlje severno od Save i Dunava.
U zemljama severno od Save i Dunava, koje su bile pod austro-ugarskom vlašću, nametanje unije pravoslavnom srpskom življu vršeno je mnogo pre masovnog preseljenja Srba pod patrijarhom Arsenijem Š Crnojevićem. Na doseljenike, koji su se tamo nastanjivali još od polovine XVI veka, vršen je pritisak da pređu ili direktno na katolicizam ili bar na uniju. Državne vlasti su bile revnosni pomagači pri ovome poslu. Od jeseni 1625 godine počeo je jak pritisak na pravoslavne u Žumberku. U to vreme nalazilo se tu oko 2000 Srba pod oružjem, u Slavoniji ih je bilo 6000 a u Primorskoj granici 1000. Svi su oni bili vezani za svoju veru i vlasti su zbog toga morale voditi računa da ne prenagle u naturanju unije. Petar Ljubić, rektor zagrebačke jezuitske kolegije, predlagao je, „da se u Zagrebu osnuje jedan seminar na trošak donjoaustriskih zemalja i da se u taj seminar dovode žumberačka srpska deca, siromašna i bez roditelja, da se tamo poduče katoličkoj veri i ceremonijama. Ova deca, kad svrše školu, imaće zadatak, da svoje sunarodnike izvedu iz zablude i privedu u krilo katoličke vere“[33].
Početkom XVII veka primio je uniju, iako pod veoma nejasnim okolnostima, episkop Simeon, koga je hirotonisao patrijarh Jovan Kantul. Simeon je, 12 decembra 1611 godine, stigao u Rim, otuda se vratio, ali njegovo držanje prema uniji nije kasnije bilo jasno. Uporišta pravoslavlja u tim krajevima bili su manastiri Gomirje, Marča i Lepavina, koje su posećivali srpski patrijarsi. Oko manastira Marče vođena je duga i oštra borba on je oduziman od srpskih pravoslavnih kaluđera i ponovo im vraćan. Bilo je pravoslavnih kaluđera, koji su prividno primali uniju, da bi je odbacili čim im se ukaže pogodna prilika[34].
Uporedo sa oslobođenjem krajeva severno od Save i Dunava od turske vlasti dolazilo je i širenje unije. „Kad je posle pobede nad Turcima kod Haršanja, 12 avgusta 1687, Baranja bila očišćena od Turaka, počele su jezuite veoma živ rad na prevođenju Srba u krilo katoličke crkve. Po izveštaju Jezuite Prentalera, broj tada pokatoličenih Srba iznosio je 15 000 duša. Zauzimanjem drugog Jezuite, Franje Ravesa, izvršen je, 18 januara 1690, u Pečuju svečan prelaz izvesnog broja Srba na katolicizam“[35].
Za uniju je radio Jov Rajić, iguman manastira Orahovice, brat Longina Rajića, koga je, 30. marta 1688. godine, car Leopold I postavio za unijatskog vladiku u Sremu. Posle Rajićeve smrti car je, 31. marta 1694. godine, postavio za njegovog naslednika Petronija Ljubibratića, koji je ranije bio generalni vikar beogradsko-sremskog mitropolita. Petronije je bio brat mitropolita Simeona Ljubibratića, koji je kasnije otišao u Boku Kotorsku i tamo umro između 1696. i 1702. godine[36]. Ljubibratić je, jedno vreme, živeo u Sent-Andreji, gde su ga katolički krugovi pridobili za uniju. „Kad je primio uniju, imenovao ga je papa za sremskog biskupa i poverio mu zadatak, da suzbije pravoslavnu veru u Sremu[37].“
I pre nego što je, prisiljen nepovoljnim razvojem događaja na ratištima, prešao u zemlje severno od Save i Dunava, patrijarh Arsenije III je morao da zna kakva sve opasnost pravoslavnim Srbima preti od unijaćenja. Zbog toga su patrijarh i narodne starešine zatražili od cara Leopolda I privilegiju, „kojom će se naročito zajemčiti sloboda pravoslavne vere i sloboda izbora patrijarha, i kojom će biti obuhvaćen ukupan pravoslavni živalj s jedne i s druge strane Dunava i Save“[38].
U privilegiji cara Leopolda I od 21. avgusta 1690. godine sadržane su bile sve ove garancije. One su bile ponovo potvrđene i u carevoj privilegiji od 4. marta 1695. godine. U ovoj se privilegiji kaže, da je obećano, „da će se ne samo staro uvaženje istoga arhiepiskopa i obred srpskoga naroda nepovređeno održati, nego da će im se i potpuna sloboda duhovne uprave, šta više i u svetovnim stvarima oslobođenje od sviju tereta i dažbina, naime pak od desetka dopustiti“[39].
Stvarnost se, međutim, pokazala sasvim drukčijom. J. Šviker je imao pravo kada je rekao, da su ove „crkvene privilegije bile katoličkom kleru pa čak i nekim svetovnim državnicima i verski revnosnim austriskim vojskovođama oštar trn u oku pa su Srbi, ubrzo posle njihovog prelaska, bili uznemiravani unionističkim pokušajima, kojima su se oni pod vođstvom ratobornog patrijarha Crnojevića odlučno suprotstavljali iz čega su nastajali svakovrsni nemiri, svađe pa čak i pobune“[40].
Patrijarh Arsenije III nije mogao da spreči da na uniju pređe narečeni episkop jegarski i velikovardarski Jefrem Banjanin, koga je kardinal Leopold Kolonić zadobio za uniju. Godine 1698. Jefrem je dao kardinalu Koloniću ispovedanje vere i obavezu da lično ode u Rim, gde je stigao u leto 1699. godine. Jefrem je, 13. jula 1699. godine, podneo papi Inoćentiju XII opširnu predstavku na latinskom jeziku, koju mu je drugi sastavio. Jefrem nije bio zadovoljan prijemom u Rimu pa se kasnije odrekao unije, bio uhapšen i oslobođen tamnice. Razočaran i onemogućen pod upravom patrijarha Arsenija III, Jefrem je prešao na područje, koje je bilo pod Turcima, gde ga je patrijarh Kalinik I „primio vrlo rado i postavio za svoga egzarha, pa se episkop Jefrem, kao takav, nastanio u manastiru Pavlici“[41]. Jefrem se nije, prelazeći na uniju, rukovodio nekim dubljim verskim ubeđenjem: kada nije mogao dobiti eparhiju koja mu je bila namenjena, jer ju je već bio zauzeo unijatski episkop Jovan Josif, a nije hteo da bude trajno ni vikarni episkop, Jefrem se odlučio da pređe na uniju, ali se i tu razočarao.
Šta su savetnici bečkih careva, naročito oni iz crkvenih krugova, mislili o privilegijama koje su bili dobili Srbi, vidi se najbolje iz informacije, koju je caru Josifu dao kardinal Kolonić o predstavci patrijarha Arsenija III od marta 1706. godine. Kardinal je zastupao mišljenje, da su Srbi pogrešno shvatili privilegije, koje im je dao car Leopold i da ih pogrešno tumače, „te izvode, da je po glasu istih njima dozvoljeno ne samo da sada ,šizmatici’ budu, već da kao takvi, tj. odeljeni od katolika i rimske crkve, i dalje ostati mogu. No to im se ne može nikako dopustiti, jer ne samo, da to Sveta naša katolička vera zabranjuje, nego je odlučno protivno i samom državnom razlogu; pa iskustvo nas dovoljno uči, šta je sve razlika u veri po Ugarskoj počinila u nedavno prošla vremena, a istorija nam kazuje šta je sve događalo se zbog toga i po drugim krajevima sveta. Stoga valja nastojati, ali bez velike galame i vređanja, da se taj ilirski ili raški narod pomalo sjedini sa rimskom crkvom, od koje se, uostalom, i onako mnogo ne razlikuje“[42].
Car Josif se morao rukovoditi državnim razlozima i nije usvojio mišljenje kardinala Kolonića, nego je, 7. avgusta 1706. godine, potvrdio narodne privilegije[43].
Unija je bila pomagana i u zemljama južno od Save i Dunava, koje su od 1718. do 1739. godine bili pod austrougaskom vlašću. Revnosan pomagač unije, rešio je car Karlo VI još 20. maja 1718. godine, da se u novozadobijene krajeve pošalju misionari unije i da im vojne vlasti moraju u svemu biti s ruke[44]. Zvanični stav državnih vlasti bio je, da se pravoslavni samo tolerišu a katolici da se pomažu. „Pravoslavni su dobijali potpunu slobodu veroispovesti u selima i gradovima, gde stanovništvo nije izmešano sa katolicima, a gde je izmešano, tu je bila sloboda već sužena. Instrukcija je naročito naglašavala da treba raditi naročito na uniji pravoslavne i katoličke crkve i to oprezno: ne preopterećivati svet suvišnim brojem sveštenika i misionara, jer mu je to teško izdržati; a zatim da treba iz Turske privući što veći broj hrišćana[45].“ Prema carskoj Rezoluciji od 3. januara 1726. godine u Srbiji su se mogli doseljavati samo katolici za koje je te iste godine bila obnovljena Smederevska biskupija, ali je biskup rezidirao u Beogradu.
Jakom pritisku da pređe na uniju bio je izložen i mitropolit Mojsije Petrović. Iz dva pisma princa Kantakuzena, jedno od 31. decembra 1729. a drugo od 17. januara 1730. godine, doznajemo da je mitropolit zbog toga pozivan i u Beč. U ovim pismima, koja su bila pokazana i ruskoj carici Ani, se javlja, „da su srpskog mitropolita pozivali u Beč i čine na njega strašan pritisak, da bi primio uniju. Među ostalim sretstvima upotrebili su i ovo: carev ispovednik pozvao je Kantakuzena, kao jednoverca mitropolitova, pa zahtevao od njega, da ode mitropolitu i da mu kaže, kako cezar želi videti ga kao unijata, posle čega učiniće ga kardinalom i sav srpski narod biće srećan. Dali su Kantakuzenu i kardinalsku kapu, da bi je pokazao mitropolitu“.[46] Mitropolit Mojsije je ovu ponudu odbio.
I mitropolit Vićentije Jovanović imao je da se nosi sa oštrim nasrtajima unije. Zbog nasilnog unijaćenja izbila je 1735. godine buna u Bihorskoj županiji; u Velikom Varadu tražio je unijatski protopop Meletije da sahranjuje pravoslavne mrtvace, a biskup je hteo da uzima desetak i od pravoslavnih sveštenika. Onima koji neće da prime uniju uzapćivana su imanja i obećavano im je da će im se vratiti ako prime uniju[47]. Tražilo se od pravoslavnih da praznuju rimokatoličke praznike. Episkopima je branjeno da posećuju svoje eparhije. Godine 1741. ugarski sabor je zaključio da pravoslavni Srbi ne mogu imati nikakvih poseda u Hrvatskoj i Slavoniji, niti mogu obnašati kakve državne službe[48].
Posledica ovoga nasrtanja na versku slobodu Srba u Monarhiji bilo je masovno iseljenje Srba u Rusiju: od 1751. do 1753. iselilo se oko 100.000 Srba iz Monarhije što je počelo da ozbiljno zabrinjava caricu Mariju Tereziju. Tek kada ju je mitropolit Pavle Nenadović uverio koliku je veliku štetu Monarhiji nanelo ovo odseljavanje Srba, carica je popustila u svojoj unionističkoj revnosti[49].
Da bi se predupredili episkopi od eventualnog primanja unije, Sinod Karlovačke mitropolije na svojoj sednici od 3. jula 1750. godine doneo je odluku, da novoizabrani episkopi, i svi oni koji kasnije budu birani, „daju reverse, da ako po, đavolskomu savjetu u uniju pređu, neće ničega pokretnoga ili nepokretnoga od eparhije i iz rezidencije tražiti i da se neće bez znanja arhiepiskopa i Sinoda zaduživati, da neće meso jesti niti će to dopuštati svojim mlađima i monasima; da neće bez blagoslova arhiepiskopa i Sinoda tražiti drugu episkopiju, inače da budu od sana i pričešća odlučeni“.[50]
Sve ovo pokazuje da je J.X.Šviker imao pravo kada je rekao, da je bečki dvor bio trajno zauzet za prevođenje pravoslavnih na uniju. Unija je, veli on, bila „Lieblingsidee des Hofes“ i glavni izvor stalnoga straha za slobodu vere. Dvorska Deputacija izradila je, 20. oktobra 1753. godine, jedan plan za brže sprovođenje unije među Srbima. Plan je predviđao pojačani nadzor nad pravoslavnim sveštenstvom, koje je trebalo odvojiti od naroda. Mitropolitu je, 2. novembra 1753. godine, naređeno, da se ni on ni episkopi ni pravoslavni sveštenici ne smeju, bilo javno bilo tajno, odupirati sprovođenju unije. Činjenica da je mitropolit već 5. novembra poslao episkopima jedan raspis o ovome pokazuje svu težinu položaja u kome se nalazio i on i ceo narod.[51]
Mitropolit je ponovo, 14. jula 1757. godine, bio opomenut pod pretnjom najstrože kazne, da ne sme ometati sprovođenje unije… Od godine 1769. počinje se ometati odlazak srpskih pravoslavnih sveštenika u Rusiju: pasoš za odlazak u Rusiju mogla je izdati samo vlada u Beču. Godine 1774. zabranjeno je svako odlaženje srpskog pravoslavnog sveštenstva iz Austro-Ugarske u Rusiju.[52]
Irinej Falkovski, koji je kao student dugo vremena proveo među Srbima i Ugarskoj, zabeležio je 1781. godine, da još uvek nije bilo prestalo prinuđavanje Srba da pređu na uniju. Zbog oštrih mera, veli Falkovski, bilo je Srba koji su, da bi izbegli gonjenja, prelazili na uniju. „Mnogo veći broj među njima,“ veli on, „bio je gotov da i krvlju posvedoči svoju veru ne plašeći se ni okova, ni tamnice, a ako primete da episkopi njihovi, izabrani opštim pristankom, na bilo koji način, po carskom savetu, postaju skloni uniji, prete im da će ih pobiti kamenjem[53].“
Mogućnost da se tako što desi nije bila isključena. U jednoj predstavci Srba iz Budima 1706. godine, upućenoj crkveno-narodnom saboru, držanom u manastiru Krušedolu, stoji u četvrtoj tački: „Ako bi neko od našega naroda i crkvenog klira ili episkopa ili bilo kakav drugi crkveni čovek postao unijatom rimske crkve, takav da se odvoji od nas i da bude lišen svojih funkcija, da ne bi stvarao konfuziju u narodu kao što se to do sada dešavalo i činilo[54].“
Prinuđavanje pravoslavnih da primaju uniju popustilo je izdavanjem „Toleranc-Patenta“, koji je objavio car Josif II 25. oktobra 1781. godine, a koji je u jesen 1782. godine objavljen narodu. Ovo popuštanje nije označavalo i kraj prisilnog unijaćenja. Ono je produženo i kroz ceo XIX vek u našim krajevima, koji su bili pod vlašću Monarhije. Carski savetnici, obično crkveni ljudi, nastojali su na tome da se upražnjene pravoslavne eparhije ne popunjavaju kao ni parohije, koje ostanu bez sveštenika: na taj način će narod, lišen sveštenstva, lako moći biti zadobijen za uniju.
Tipičan primer za ovo je uputstvo, koje je jezuita Gavrilo Heveneši 1707. godine podneo caru Josifu I. Za ovo uputstvo rekao je Jovan Radonić da je majstorski sastavljeno. „Predviđena je u njemu svaka mogućnost, koja bi mogla nastupiti kada se ne bi popunilo dostojanstvo arhiepiskopa, te se odmah označuje i sretstvo, kojim bi se nezadovoljni srpski narod mogao primiriti i obmanuti… Tek sa priznanjem rimokatolicizma, ili bar unije, mogli su se Srbi smatrati kao prirođeni građani u ćesarovini. Bez tih uslova važili su oni kao nekulturni, sirovi došljaci i stranci, kao veoma pogodan materijal za ratovanje, koji treba eksploatisati, ali kojima dane povlastice valja smanjiti i napokon ukinuti, jer se Srbima kao šizmaticima apsolutno nije nikada verovalo[55].“
 
Istorija Sprske Pravoslavne Crkve, knj. I, st. 385 – 339, Beograd.
Pripremljeno za internet listu „Svetosavlje“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pismo Alekse Ivića od 14. oktobra 1931. u Rimska propaganda. Propali poku-šaji prošlosti u operacijama sadašnjosti, Nikšić 1932, st. 43.
  2. Jovan Radonić: Rimska. kurija. i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka, st. 10
  3. Jovan N Tomić Pećinski patrijarh Jovan i pokret hrišćana na Balkanskom poluostrvu 1592-1614 Zemun 1903, st 117-118
  4. O ličnosti i slučaju mitropolita Mardarija vidi Jovan Radonić Rimska kurija i Južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka, st 128, 130, 131, 137, 147, Jovan Radonić „Rad na uniji Crnogorskog primorja u prvoj polovini XVII veka“ U Istoriski zapisi god VII, knj X, sv 2, 1954, st 305-309, i „O Makedoncu Mardaridu, vladici cetinjskom u prvoj polovini XVII veka“, u „Istoriski zapisi, god VII, knj X, sv 2, 1954, st 406-412“ Risto Dragićević „Mitropolit Mardarije nije Makedonac, a štampar Pahomije nije – ekavac“. U Istoriski zapisi, god. VIII, knj XI, sv. 1-2, 1955, st 243-252″.
  5. Jovan Radonić: Rimska Kurija .. ., st. 147.
  6. Na istom mestu, st. 183.
  7. Gligor Stanojević: „Crna Gora u doba Kandiskog rata (1645-1669)“. U Isto riski glasnik, sv. 1-2, 1953, st. 15.
  8. Jovan Radonić: Rimska Kurija…, st. 171.
  9. Na istom mestu.
  10. Na istom mestu, st. 173-174.
  11. Na istom mestu, st. 174-175.
  12. Na istom mestu, st. 175; sr. st. 181, 182.
  13. Na istom mestu, st 182
  14. Đoko Slijepčević Pajsije . .., st. 17 (separat).
  15. Jovan Radonić, Rimska KuriJa , st 303
  16. Tekst ovoga pisma kod Eusebius Fermendzin i „Starine jug akad znanosti i umjetnosti, knj XXV, 1892, st. 69-70 1 Dr Janko Simrak De relationibus Slavorum-git meridionalium sit Sancta Sede Romana Apostolica, st. 85-86.
  17. Jovan Radonić: Rimska Kurija…, st. 301.
  18. Ljub Stojanović Stari srpski zapisi i natpisi, knj. I, st. 340, broj 1325 i st 353, broj 1397
  19. Jovan Radonić Rimska Kurija, st. 318.
  20. Na istom mestu, st 318-319
  21. Starine, knj. XII, 1892, st. 181.
  22. Nikodim Milaš Sveti Vasilije Ostroški, Dubrovnik 1913, st. 35.
  23. Jovan Radonić Rimska Kurija, st 320
  24. Dušan P. Berić „Da li je održan sabor u Morači 1648 godine“ (Istoriski zapisi, god XII, knj XV, sv 2, 1959, st. 571)
  25. Đoko Slijepčević Humsko-hercegovačka eparhija i episkopi (mitropoliti) od 1219 do kraja XIX veka, st. 43
  26. Sr Sveti Vasilie Ostroški, Dubrovnik 1913
  27. Janko Šimrak „Vasilije Jovanović-Ostroški prema papama Aleksaidru VII i Klimentu X“ (Nova Revida, knj X, sv 3-4, 1931)
  28. Jovan Radonić Rimska Kurija, st 351.
  29. Rimska propaganda, Nikšić, 1932.
  30. Na istom mestu, st 29
  31. Janko Šimrak „Hercegovački mitropolit Avakum i manastir Zavala prema papi Klimentu H (1670-1676)“, (Nova Revija, god XI, sv 2, 1932)
  32. Đoko Slijepčević „Humsko-hercegovačka eparhija. .., st. 44.
  33. Aleksa Ivić Iz prošlosti Srba žumberčana, Subotica 1923, st 29
  34. Aleksa Ivić .Marčanska episkopija (Bratstvo društva Sv Save XVIII 1924, st 86-100)
  35. Jovan Radonić Rimska Kurija, st 406
  36. Na istom mestu, st. 355, 437-438.
  37. Aleksa Ivić Istorija Srba u Vojvodini, st. 322-323.
  38. Jovan Radonić. Prilozi za istoriju Srba u Ugarskoj u XVI, XVII i XVIII veku,st. XXXII
  39. Jovan Radonić i Mita Kostić: Srpske privilegije od 1690 do 1792, st. 93.
  40. J. N. Schwicker Politische Geschichte der Serben in Ungarn, st. 31.
  41. Jovan Radonić Rimska Kurija, st. 450
  42. Radoslav Grujić Kako se postupalo sa srpskim. molbama na dvoru ćesara avs-triskog poslednje godine života patrijarha Arsenija III Čarnojevića, Novi Sad 1906,st 13 43 Na istom mestu, st. 33-34
  43. Na istom mestu, st. 33 -’34.
  44. Drag M Pavlović. „Administrativna i crkvena politika austriska u Srbiji (od 1718-1739),“ (Glas SKA LXII, razred drugi 39, 1901, st. 166).
  45. Na istom mestu, st 167
  46. Stevan Dimitrijević. Građa , st 31.
  47. Milutin Jakšić. „Dva srpska sabora (1748 i 1749)“, (Bogoslovski glasnik, god. I, knj. I, 1902, st. 93).
  48. Mihajlo Solarić „Unija u Velikoj Pisanici“ (Bogoslovski glasnik, god. IV, klj IV, 1905, st 339)
  49. Stevan Dimitrijević Građa , st 31-32.
  50. Milutin Jakšić Dva srpska sabora , st. 320.
  51. J. N Schwicker Politische Geschichte der Serben in Ungarn, 81 165, 166
  52. Stevan Dimitrijević Građa. ., st. 199.
  53. Na istom mestu, st 14
  54. Radoslav Grujić Kako se postupalo .., st. 39.
  55. Jovan Radonić. Prilozi za istoriju Srba u Ugarskoj …, st. 13..

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *