НАСЛОВНА » Свештене књиге (Свето Писмо) » Свето Писмо Старога и Новога Завјета – Библија

Свето Писмо Старога и Новога Завјета – Библија

<<  САДРЖАЈ

 

ЧЕТВРТА КЊИГА МАКАВЕЈСКА

 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17 18

 
1. Философски доказ да правомислећи – побожни разум влада над страстима. Које су страсти и које су врлине. Примјер из историје страдања Седам Браће.

1. Намјеравајући да покажем најмудрољубивију ријеч: да ли је побожни разум (= побожна мисао) самовладар над страстима, с правом бих вам савјетовао да усрдно обратите пажњу на ову философију (= мудрољубље).
2. Јер ријеч је (ова) неопходна за науку (познање) свакоме, и нарочито има похвалу највеће врлине, велим за разборитост.
3. Ако се, дакле, разум показује да влада страстима које спречавају цјеломудреност, (а то су): угађање стомаку и похота;
4. Но показује се да он господари и страстима које спречавају праведност, као (што је): злоћудност (= злонаравост) и такође страстима које спречавају храброст (= постојаност), (а то су): гњев, бол и страх.
5. А како, рећи ће можда неки, ако разум влада (осталим) страстима, не господари над заборавом и незнањем?
6. Они покушавају да говоре смијешну ствар. Јер разум не влада над својим страстима, него онима које су супротне праведности и храбрости и цјеломудрености и разборитости, а и њима (влада) не да би их уништио, него да им се не подаје.
7. Са много, дакле, страна и другим начином могу вам показати да је побожни разум самодржац над страстима.
8. А још ћу већма то доказати од добрих подвига оних који су умрли за врлину: Елеазара и Седам Браће и њихове Мајке.* [*2 Мак 6, 18-7, 42.]
9. Јер сви они, презревши патње до саме смрти, показаше да разум надвладава страсти.
10. Зато ми је због врлина (њихових) дошло да похвалим ове Људине са Мајком, који су у ово вријеме умрли за савршену врлину (= за племенитост), а због почасти да их назовем блаженима.
11. Јер они, којима се дивише за храброст и трпљење не само сви људи него и (сами) мучитељи, постадоше узрочници да престане тиранија против народа (Јеврејског), јер побиједише тиранина трпљењем, тако да је кроз њих очишћена отаџбина.
12. Но о овоме је сад одмах потребно говорити како сам почео тему, као што навикох чинити, па ћу се онда окренути на ријеч о њима, одајући славу Свемудроме Богу.
13. Истражујемо, дакле, да ли је разум самовладатељ над страстима.
14. А да размотримо (најприје) шта је разум? И шта је страст? И колико је видова страсти? И да ли над свима њима влада разум?
15. Разумност је, дакле, ум са правилним разбором, који претпочитава живот мудрости.
16. Мудрост, пак, јесте познање божанских и човјечанских ствари и њихових узрока.
17. А ово (познање) јесте васпитање у Закону, којим божанске ствари честито (= с поштовањем), и људске ствари корисно учимо.
18. А видови мудрости јесу: разборитост и праведност и храброст и цјеломудреност.
19. А важнија од свих је разборитост, из које управо разум влада над страстима.
20. А природе страсти јесу двије свеобухватне: задовољство (= уживање) и бол, а свака од њих и око тијела и око душе бива (= произраста).
21. А многе су посљедице страсти (= посљедичне страсти) и око задовољства и око бола.
22. А испред задовољства је жеља, а послије задовољства је радост.
23. А прије бола је страх, а послије бола жалост.
24. Гњев је заједничка страст задовољства и бола, ако неко схвати (= замисли) да је у њега упао.
25. А у задовољству се налази злоћудно (= злонаравно) расположење, које је најсложеније од свих страсти.
26. Са стране душе (то су): гордост и среброљубље (= грамзивост) и славољубље и свадљивост (невјерје) и завист.
27. А са стране тијела: једење свега и угађање грлу (= гурманство) и тајноједење (= насамо угодноједење).
28. Као да су тијело и душа двије саднице (дрвета): задовољства и бола, и на њима су многи властари (= младице) страсти,
29. Од којих сваки (тај властар) свеземљодјелац разум очишћује и поткресава и учвршћује и залива и на сваки начин уређује и припитомљава материју (= садржину) врлина и страсти.
30. Јер разум је вођа врлина, а страсти је самодржац. Дакле, види се најприје кроз спречавајућа цјеломудреност дјела, да је разум самовладар над страстима.
31. А цјеломудреност је владање над жељама (= похотама).
32. А од жеља једне су душевне, а друге тјелесне; а над обома види се да разум влада.
33. Јер откуд, покренути ка забрањеним јелима, одвраћамо се (ипак) од задовољстава која долазе од њих? Није ли зато што разум може владати апетитима? Ја мислим да јесте.
34. Исто тако, желећи (јести) животиње из воде, и птице, и четвороношце, и сваковрсна јела забрањена нам по Закону, уздржавамо се (ипак) због превладавања разума.
35. Јер страсти апетита, укроћаване од цјеломудреног ума, уздржавају се; и сви покрети тијела утишавају се (= зауздавају се) од стране разума.

2. Цјеломудрени разум господари над страстима тијела и душе. Примјер Јосифа и Мојсија из Закона Божијег.

1. Шта је чудно – ако жеље (= похоте) душе, према учешћу (заједничарењу) у љепоти, бивају поништене!
2. Јер тиме се цјеломудрени Јосиф похваљује што је мишљу (= умом) савладао сладострашће.* [*1 Мој 39, 7-13.]
3. Јер будући млад и пун снаге за општење (= парење), поништио је разумом бодило (= убод, надражај) страсти.
4. Не само да се разум показује да надвладава бодило сладострашћа, него и сваке похоте (= жеље).
5. Јер Закон говори: „Не пожели жене ближњега свога, нити ишта што је ближњега твога“.* [*2 Мој 20, 17.]
6. Дакле, када је Закон рекао да не зажелимо, далеко прије ћу вас увјерити да разум може владати над жељама. Као и над страстима које спречавају праведност.
7. Иначе, на који се начин неко ко је монофагос (= који насамо једе) по нарави, и стомакоугађач, или још пијаница, преваспитава, ако није јасно да је разум господар над страстима?
8. Дакле, управо владајући се по Закону, макар неко и био среброљубив, присиљава своју нарав да невољницима позајмљује без камате, и послије неколико седмина (опраштања) губи зајам.* [*5 Мој 15, 9-10.]
9. И ако је неко шкрт, држан је од Закона због разума те не убира плодове жетве, нити сабира (постотке) грожђа од винограда. И на другим (стварима) могуће је познати то: да разум влада над страстима.
10. Јер Закон влада и над благонаклоношћу према родитељима, не чинећи издају врлине због њих.
11. И над љубављу према супрузи он влада, изобличујући ову због преступа Закона.
12. Он господари и над љубављу према дјеци, кажњавајући их због порока.
13. И господари над дружењем с пријатељима, критикујући их за зло.
14. И немојте мислити да је то чудно кад разум може и непријатељство савладати ради Закона: Не сјекући питомо дрвеће противницима, него га спасавајући непријатељима од оних који их уништавају и подижући пало дрвеће.
15. А и над оним насртљивијим страстима види се да влада разум: над властољубљем и сујетношћу и гордошћу и велехвалисавошћу и завистљивошћу.
16. Јер све те злоћудне страсти цјеломудрени ум потискује, као и гњев, јер и њиме господари.
17. Јер када се гњевљаше Мојсије на Датана и Авирона, није гњевом учинио нешто против њих, него је разумом гњев укротио.* [*4 Мој 16, 1-5.]
18. Јер је моћан цјеломудрен ум, као што рекох, да добро побиједи против страсти: да неке од њих промијени, а неке и укине.
19. Иначе, зашто свемудри отац наш Јаков окривљује оне око Симеона и Левија, што су неразумно Сихемце свенародно поклали, говорећи: Проклет гњев њихов?* [*1 Мој 34, 25-26, 30.]
20. Јер кад не би разум могао владати гњевом, не би рекао тако.
21. Јер када је Бог створио човјека, засадио је његове страсти и врлине,
22. Тада је над свима устоличио на престо свештенога владара – ум кроз чула;
23. А њему (уму) дао је Закон, по коме владајући се, цароваће царство цјеломудрено и праведно и добро и храбро (= чојствено).
24. Али како, рећи ће неко, ако је разум господар над страстима, не влада над заборавом и незнањем?

3. Здрав побожни разум побјеђује моћ других страсти. Примјер цара Давида. Цар Селевк и Јевреји.

1. А јесте та ријеч (њихова) сасвим смијешна, јер се види (јасно) да разум влада не својим страстима, него тјелесним.
2. Тако, неко од нас жељу (= похоту) не може одсјећи, али му разум може помоћи да се не пороби похоти.
3. Неко од вас не може одсјећи гњев из душе, али му разум може помоћи против гњева.
4. Злоћудност неко од нас не може искоријенити, али разум може помоћи да се не потчини злоћудности.
5. Јер разум није искорјенитељ страсти, него противуборац.
6. То се да јасније закључити поводом жеђи цара Давида.
7. Јер кад Давид током цијелог дана ратоваше против иноплеменика, многе од њих уби уз помоћ војника народа (свога);* [*2 Сам 23, 15-1.]
8. Тада, кад настаде вече, ознојен и врло уморан, дође до царског шатора код којег се била улогорила сва војска предака (наших).
9. Сви пак други бјеху за вечером.
10. А цар, будући много жедан, иако је имао (своје) изобилне изворе, не могаше њима угасити жеђ;
11. Но нека неразумна жеља, нагонећи га ка води код непријатеља, палила га је, и топећи сагоријевала га је.
12. Због тога што се тјелесни пратиоци (његови) узнемираваху због цареве жеље, двојица младих снажних војника, поштујући цареву жељу, наоружаше се свеоружјем, и узевши крчаг прескочише непријатељске ровове,
13. И прошавши непримијећени покрај стражара на капији, пређоше преко читавог војног логора непријатеља тражећи воду.
14. И нашавши извор, из њега смјело донесоше цару пиће.
15. А он, мада је горио од жеђи, размишљајући да је највећа опасност души сматрати да је пиће (= вода) равно крви,
16. Зато, супротставивши жељи разум, проли воду као жртву Богу.
17. Јер је моћан цјеломудрени ум да побиједи нужности страсти и да угаси запаљивост бодила (= жалаца),
18. И болове тијела прекомјерно велике (разум) може побиједити, и савршеном врлином (= племенитошћу) разума потиснути све превласти страсти.
19. Но већ и вријеме нас позива на доказ историје цјеломудреног разума.
20. Пошто оци наши имађаху дубоки, мир благодарећи благозакоњу (= добром држању Закона) и чињаху добро, тако да је и цар Азије Селевк (IV Филопатор) Никанор одвојио њима и новаца за свештенослужење и прихватио њихов начин живљења,* [*2 Мак 3, 1-3.]
21. Тада неки, новачећи у односу на општу слогу (Јевреја), изазваше разноразне несреће.

4. Клевете издајника Симона и гоњење Јевреја. Аполоније долази у Храм и казна Божија. Цар Антиох IV Епифан прогања вјеру побожних Јудејаца.

1. Јер неки Симон, противно се владајући према Онији, који је тада имао првосвештенство на цио живот, човјеку добром и дивном, па пошто, клевећући свакојако, није успио назлобити му пред народом (= наводно ради народа), побјеже да би издао отаџбину.
2. И тако дошавши Аполонију, војном заповједнику Сирије и Феникије и Киликије, говораше:* [*2 Мак 3, 5-6.]
3. „Будући наклоњен стварима царевим, дођох да јавим да је уризничено у ризницама Јерусалима много миријада приватних новаца који не припадају свештеницима, и исти припадају цару Селевку.“
4. Дознавши све то Аполоније, похвали Симона због старања за цара, и узишавши код цара Селевка, објави му за ризницу новаца.
5. И добивши (од цара) власт на те новце, дође брзо у отаџбину нашу са проклетим Симоном и многом војском,
6. Говорећи да је дошао по царевим заповијестима да би узео приватне новце из ризнице.
7. А народ негодоваше на ту ријеч и противљаше се, сматрајући да је општа опасност ако се лише својих залога они који су их повјерили Свештеној ризници, и колико могаше спречаваше то.
8. А Аполоније са пријетњама отиђе у Светилиште (= Храм).* [*2 Мак 3, 13-14.]
9. Када пак свештеници са женама и дјецом у Светилишту мољаху Бога да заштити презирано Свето Мјесто,
10. А Аполоније узлажаше са наоружаном војском да би зграбио новце, појавише се пред њима с Неба Анђели на коњима, с бљештећим оружјем и задајући им многи страх и трепет.
11. Паднувши пак полумртав Аполоније у свенародни врт Светилишта, и испруживши руке к Небу, са сузама мољаше Јевреје да се за њега помоле и благонаклоном учине Небеску Војску.
12. Јер говораше да је сагријешио и да је достојан да умре, а ако се спасе, свима ће људима хвалити блаженство Светога Мјеста.
13. Повинујући се тим ријечима, Онија првосвештеник, пошто се побоја да цар Селевк иначе не помисли да је људском преварношћу а не Божанском Правдом погубљен Аполоније, помоли се за њега.
14. И овај, чудесно спасавши се, отиђе да јави цару оно што му се догодило.
15. А када сконча Селевк цар, власт наслиједи његов син Антиох (IV) Епифан, човјек горд и опак,
16. Који свргну Онију са првосвештенства и постави Јасона, брата његовог, за првосвештеника,* [*2 Мак 4, 7.]
17. Који обећа да ће, ако му се дозволи та власт, давати годишње три хиљаде шесто шездесет таланата.
18. А он му дозволи и да буде првосвештеник и да буде вођа народу (Јеврејском).
19. И овај промијени обичаје народу (свом) и изокрену му начин живљења на свако преступање Закона,
20. Тако да је не само на самој тврђави (= акропољу) Отаџбине наше (у Јерусалиму) начинио гимнасион (= вјежбалиште, стадион), него је укинуо и старање о Светилишту.* [*2 Мак 4, 12.]
21. На то, разгњевивши се Божанска Правда, учини да сам Антиох ратује против њих.
22. Јер када ратоваше против Птоломеја (IV Филопатора) у Египту, и чу да је раширен глас да је он (Антиох) умро, па се Јерусалимљани колико бјеше могуће радоваху, он се поврати брзо на њих.* [*2 Мак 5, 5.]
23. И када их побиједи (и опљачка), донесе одлуку: ако се покаже да неки од њих (Јевреја) живе по отачком закону, да (такви) умру.* [*2 Мак 5, 11; 6, 1.]
24. Па пошто ни на који начин није успио да својим одлукама уништи доброзакоње (= добро поштовање Закона) народа, него видје да све његове пријетње и казне пропадају,
25. Тако да и жене, зато што обрезиваху дјецу, биваху са дјецом бацане низ стијене, мада су предвидјеле да ће то претрпјети.
26. Пошто, дакле, одлуке његове бјеху презиране од народа, он мучењима сваког појединца из народа принуђиваше да се једењем нечистих јела одрекне Јудаизма.

5. Покушај цара Антиоха IV Епифана да убиједи и присили старца Елеазара да се одрекне вјере; Елеазаров одговор.

1. 3асједнувши јавно са својим савјетницима на неко високо мјесто тиранин Антиох (IV Епифан), док војне снаге стајаху наоружане унаоколо,* [*2 Мак 6, 8-9.]
2. Заповиједи маченосцима да појединачно једног по једног Јеврејина доводе и принуђују да једе од свињског меса и од идолских жртава.
3. Ако пак неки не хтједну јести оскврнављено, да их на колесима (= точковима) за мучење убијају.
4. Када многи бјеху приведени, један први из трупе, по имену Елеазар, по роду свештеник, по науци законик и по узрасту старац, и многима око тиранина због своје старости познат, би приведен близу њега.* [*2 Мак 6, 18-19.]
5. И видјећи га, Антиох рече:
6. „Ја, прије но што почну мучења против тебе, о старче, савјетовао бих ти ово: да једеш свињетине и спасеш се.
7. Јер поштујем твој узраст и сједину, коју имајући толико времена, не чиниш ми се да мудро мислиш држећи се Јудејске религије.
8. Јер зашто се гадиш, кад је природа подарила изврсно јело од меса те животиње?
9. Јер глупо је не уживати оно што је без постиђења пријатно, и неправедно је одвраћати се од лијепих дарова природе.
10. А ти ми изгледаш да чиниш и још бесмисленије, кад сујетно мислећи о истинитом, још и мене презиреш на сопствену казну.
11. Нећеш ли се пробудити из ваше брбљиве философије и одбацити глупост твојих мисли, и стекавши опет памет достојну твог узраста, почнеш философирати истину корисности?
12. И приклонивши се мојем човјекољубивом савјету, смилујеш се на своју старост.
13. Јер, замисли да ако постоји нека надзорна (с више) Сила ваше религије, да ће ти она опростити сваки преступ Закона учињен из нужде.“
14. Док на овај начин тиранин наговараше на безаконо месојеђење, затражи Елеазар ријеч,
15. И добивши право да говори, поче говорити народу овако:
16. „Ми, Антиоше, увјерени да живимо по божанском Закону, никакву нужду не сматрамо принуднијом од наше добропослушности Закону. [2 Мак 6, 23-31.]
17. Зато ни на који начин не пристајемо да преступимо Закон.
18. Мада, кад и не би био по истини Закон наш божански, како ти сматраш, а (мислиш) да и ми залуд сматрамо да је божански, ни тако нам не би било могуће поништити схватање о побожности.
19. Немој сматрати, ако једемо оскврнављено, да је то мали гријех.
20. Јер преступати Закон у малом или великом потпуно је једнако,
21. Јер се кроз обоје подједнако над Законом гордимо.
22. Изругујеш се нашој философији као да у њој не са благоразумношћу живимо.
23. А она нас учи цјеломудрености (= здравоумљу), тако да владамо над свим задовољствима и жељама, и обучава нас храбрости (= издржљивости) да сваки бол добровољно подносимо,
24. И васпитава (нас) праведности, тако да кроз све врлине будемо једнакоправични. И побожности научава, тако да само Постојећега (= Суштога) Бога велељепно поштујемо.
25. Зато нећемо јести оскврнављено. Јер, вјерујући да је Бог установио Закон, знамо да, дајући Закон, Творац свијета нам по природи саосјећа.
26. И оно што ће бити својствено (= корисно) нашим душама, то је дозволио да једемо; а забранио је да једемо месо онога што ће се противити (= штетити).
27. А тиранско је не само да нас принуђујеш да преступимо Закон, него и да једемо, да би (нам) се тим најмрскијим нам јеђењем нечистога (послије) подсмијевао.
28. Али, нећеш ми се подсмјехнути тим смијехом,
29. Нити ћу преступити свештене заклетве предака да ћемо чувати Закон.
30. Нити ако ми ископаш очи и утробу ми растопиш.
31. Нисам ја тако старац и кукавица да ми не би разум ради побожности показао младост.
32. Зато припреми точкове (за мучење) и огањ распали још јаче.
33. Нећу тако сажаљевати моју старост да би због себе погазио отачки Закон.
34. Нећу те слагати, васпитачу Закона, нити ћу те издати, љубљена Уздржљивости!
35. Нити ћу те постидјети, философе Разуме. Нити ћу те се одрећи, чесно Свештенство и науко Законодавства!
36. Нити ћеш ми, (царе), оскврнавити чесна уста старости, нити законитог живљења узраст.
37. Чистога ће ме примити оци (наши), јер се нећу уплашити твојих принуда до смрти.
38. Безбожнике можеш тиранисати, а мојим мислима о побожности нећеш господарити, ни ријечима ни дјелима.“

6. Страдање Елеазара, његова молитва и мученичка смрт

1. Када на овај начин (Елеазар) бесједом одговори на тиранинова наговарања, приступише маченосци и грубо повукоше Елеазара на справе за мучење.
2. И најприје свезаше старца, украшенога благољепијем због побожности.
3. Затим, везавши му лактове са обје стране, удараху га шибама.
4. „Покори се царевим заповијестима“, викаше с друге стране гласник.
5. А великодушни и заиста племенити Елеазар, као да је у сну мучен, ни на који начин не промијени се,
6. Него високо уздизаше очи ка Небу старац, док му месо откидаху шибама и крвљу би обливан и у ребра рањаван.
7. И падајући на земљу, јер тијело није издржавало муке, имађаше усправан и непоколебив разум.
8. Неки од грубих маченосаца удараше га ногама наизмјенично у мошнице, да би падајући устајао.
9. А он трпљаше болове, и невољу презираше, и јуначки подношаше ударце.
10. И као храбри атлета, (= подвижник), ударан побјеђиваше старац мучитеље.
11. Знојећи се по лицу и врло тешко дишући, задивљаваше и саме мучитеље због благодушности.
12. Тада неки од царевих људи, сажаљевајући, с једне стране, његову старост,
13. С друге стране, имајући симпатије због (ранијег) дружења с њиме и, с треће стране, из дивљења због његове уздржљивости, приступивши му говораху:
14. „Зашто себе неразумно погубљујеш таквим злом, Елеазаре?
15. Ми ћемо ти донијети неких пржених јела (= од меса), а ти претварајући се као да једеш свињско месо, спашћеш се.“* [*2 Мак 6, 21.]
16. А Елеазар, као да је тим савјетом још грубље злостављан, узвикну:
17. „Нећемо тако зло мислити ми дјеца Аврамова, да у малодушности дволичимо неприличну нам игру.
18. Јер је неразумно да, живећи истински живот до старости и о њему схватање законито сачувавши, да се сада промијенимо,
19. И сами ми будемо младима образац безбожности, те постанемо примјер јеђења нечистога.
20. Срамно је, да би поживјели још мало времена, и то исмијавани од свих због страшљивости,
21. А од тиранина презирани као кукавица, да наш Божански Закон не бранимо до смрти.
22. Зато ви, о дјецо Аврамова, за благочешће племенито умрите!
23. А ви, маченосци тиранинови, шта чекате?“
24. Видјећи га да тако великодушно мисли наспрам невоља, и да се не мијења ни према њиховој самилости, одведоше га у огањ,
25. Гдје га мало по мало бацаше, опаљујући га злосмишљеним оруђима и неку смрдљиву течност у ноздрве му сипајући.
26. А он већ спржен до костију, пред онесвјешћењем уздиже очи к Богу и рече:
27. „Ти знаш, Боже, да иако ми бјеше могуће спасти се, у горућим мукама умирем за Закон.
28. Милостив буди народу Твоме, задовољивши се нашом казном за њих.
29. Учини моју крв очишћењем за њих, и животни откуп за њих узми душу моју.“* [*4 Мак 17, 22.]
30. И то рекавши, свештени муж племенито умре у мукама, и до смртних мука одуприје се разумом зарад Закона.
31. Очигледно је, дакле, да је господар страсти побожни разум.
32. Јер, ако би страсти надвладале разум, њима бисмо придавали свједочанство превладавања.
33. Сада пак, када је разум побиједио страсти, њему ћемо како приличи додијелити власт господарења.
34. И праведно је да признамо да разум има моћ кад и спољне болове надвладава, иначе би било смијешно.
35. И не само да показујем да је разум надвладао болове, него да влада и задовољствима (= сластима) и нимало им се не подаје.

7. Похвала побожном, мудром и храбром Елеазару.

1. Јер, као изванредни управитељ, разум оца нашега Елеазара, крманећи лађом побожности на пучини страсти,
2. И шибан пријетњама тираниновим и исцрпљиван таласима мучења,
3. Ни на који начин не скрете вођице побожности, док не доплови до пристаништа бесмртне побједе.
4. Није тако град, некад опсиједан многим и разноврсним опсадним справама, издржао, као овај пресвети. Опаљиван по свештеној души шибањима и мучењима, побиједио је опсађиваче, због разума побожности који га је штитио.
5. Јер, уздигавши отац Елеазар као стјеновиту тврђаву (града) своју мисао (= разум), разбијаше разбеснеле валове страсти.
6. O свештениче, достојни свештенства! Ниси оскврнио свештене зубе, нити си упрљао једењем поганштине стомак који је (смјестио) богопоштовање и очишћење.
7. O сагласниче Закона и философе божанског живота!
8. Овакви треба да су они који стварају (= јавно уређују) Закон сопственом крвљу, и јуначким знојем страдања до смрти га бране.
9. Ти, оче, наше (јеврејско) благозакоње трпљењима на славу потврдивши, и свету службу (= службу освећења) чесним ријечима почаствовавши, ниси погазио; дјелима си потврдио ријечи божанске философије твоје.
10. O силнији од мука Старче, и снажнији од огња Презвитере, и над страстима највећи царе Елеазаре!
11. Јер, као што је отац Арон, наоружан кадионицом, проходећи кроз народно мноштво, побиједио ангела палитеља,* [*4 Мој 16, 46-48.]
12. Тако Ароновић Елеазар, растапан огњем, није промијенио разумом.
13. И још, што је најдивније, будући старац, са већ ослабљеним снагама тијела и опуштенога меса и онемоћалих мишића, младићки се понашаше.
14. Духом кроз разум, и Исаковским разумом, многоглаво мучење је поништио.
15. O блажене старости и чесне сједине и живота законитог, којега је вјерним печатом смрти завршио!
16. Ако је, дакле, човјек старац презирао муке до смрти ради побожности, онда је очигледно да је побожни разум владар страсти.
17. А можда ће неко рећи: Не владају сви (људи) страстима, јер и немају сви разборит разум.
18. Но они који свим срцем промишљају о побожности, једино они могу владати тјелесним страстима,
19. Вјерујући да Богу не умиру, као што нису (умрли) ни патријарси наши Аврам и Исак и Јаков, него живе Богу.* [*4 Мак 16, 25; Мк 12, 26-27.]
20. Ништа се, дакле, не противи да се неки виде како су овладани страстима због слабог разума.
21. Зар неко, философирајући по читавом правилу философије и вјерујући Богу,
22. И знајући да је блажено подносити ради врлине сваки бол, неће овладати страстима ради богопоштовања?
23. Јер једино мудар и храбар јесте господар страсти.

8. Седам вјерних Младића са Мајком смјело одговарају пријетњама цара Антиоха.

1. Зато су чак и Дјечаци, мудрујући побожним разумом,надвладали и најстрашнија мучења.
2. Јер, пошто при првом покушају јавно би побијеђен тиранин не могући принудити Старца да једе оскврнављено, тада веома острашћено заповиједи да доведу друге од уловљених Јудејаца, па ако буду јели оскврнављено, отпустити их пошто поједу, а ако се супротставе, бруталније их мучити.
3. Када то тиранин нареди, појавише се вођени са старом Мајком седам Браће, лијепи и чедни и јуначни и у свему умилни.
4. Које кад тиранин видје, како као у хору окружују Мајку у средини, трже се због њих, и задививши се љепоти и племенитости, насмијеши им се, па призвавши их ближе, рече:
5. „О младићи, ја вам се с наклоношћу свакоме посебно дивим, цијенећи љепоту и бројност толике браће; и не само да вам савјетујем да не махнитате истом манијом којом и претходно мучени старац, него још и молим да ми приђете и уживате моје пријатељство.
6. Јер могу како кажњавати оне који не слушају моје наредбе, тако и награђивати оне који ми се повинују.
7. Повјерујте, дакле, и добићете руководеће власти (= положаје) над мојим (државним) стварима, одрекавши се вашег отачког правила живљења.
8. И узевши удјела у Јелинском животу и промијенивши (свој) начин живота, уживајте у вашој младости.
9. Јер, ако ме због непокорности наведете на гњев, принудићете ме да вас свакога појединачно страшним казнама са мучењима погубим.
10. Зато, смилујте се на себе, а ја вас, иако непријатељ, сажаљевам због узраста и љепоте.
11. Зар не закључујете да, ако се не повинујете, не предстоји вам ништа друго него да умрете на мукама?“
12. И говорећи то, заповиједи да истакну напријед справе за мучење, да би их и страхом убиједио да једу оскврнављено.
13. А када маченосци изнијеше напријед точкове и вјешала за черечење, чекрке и зупчанике, катапулте и казане, таве и менгеле и гвоздена клијешта и клинове и мјехове за распаљивање огња, узевши ријеч тиранин рече:
14. „Дјечаци, бојте се, и Правда (Божанска) коју поштујете биће вам милостива ако из нужде преступите Закон.“
15. А они, чувши примамљиве (ријечи) и видјећи страхоте (казни), не само да се не уплашише, него и противно мудроваху тиранину и својом благоразумношћу његову тиранију разорише.
16. Ако бисмо замислили да су неки међу њима били плашљивци и нејуначни, којим би се послужили ријечима? Зар не овим?
17. „О, ми несрећни и врло неразумни! Када нас цар позива и на доброчинство подстиче ако му се повинујемо,
18. Зашто се испразним намјерама веселимо и ризикујемо смртоносну непослушност?
19. Зар се, људи браћо, нећемо уплашити справа за мучење и узети у обзир пријетње мукама, те напустити ову сујетну и погибељну надменост?
20. Смилујмо се на свој узраст и сажалимо се на мајчину старост.
21. И схватимо да, ако се не покоримо, умријећемо.
22. А опростиће нам и Божанска Правда што смо се из невоље уплашили цара.
23. Зашто себе изводимо из овог најслађег живота и лишавамо се слаткога свијета?
24. Немојмо присиљавати нужност, нити будимо сујетни над својим мучењем.
25. Неће нас ни сам Закон олако осудити на смрт ако се уплашимо мучилишта.
26. Откуд нам дође таква свадљивост да нам се допада смртоносно подношење, умјесто тога да послушавши цара живимо безбрижно?“
27. Али, ништа тако не рекоше нити помислише Младићи којима предстојаше мучење.
28. Јер бјеху презритељи страсти и самовладари болова,
29. Тако да чим тиранин преста да им савјетује да једу оскрнављено, сви једним гласом као из једне душе рекоше:

9. Мучење и јуначка смрт прве двојице Браће.

1. „Шта чекаш, тиранине? Јер смо готови умријети прије неголи преступити наше отачке заповијести.
2. Јер бисмо се с разлогом постидјели својих предака кад се не бисмо благопослушношћу држали Закона и Мојсија као савјетника.
3. Тиранине, савјетниче безакоња, немој, мрзећи нас, већма нас од нас самих миловати (= жалити).
4. Јер сматрамо гором и од саме смрти твоју, ради нашег безаконог спасења, милост.
5. А устрашаваш нас пријетећи нам смрћу кроз мучења, као да ниси мало прије од Елеазара (ништа) научио.
6. Ако су пак Јеврејски старци благочествовали трпећи ради побожности и мучења, још је праведније да ми млађи умремо презревши твоја принудна мучења, која и наш васпитач Старац побиједи.
7. Кушај нас, зато, тиранине! Ако и убијеш наше душе ради побожности, немој мислити да ћеш, мучећи, нашкодити нам.
8. Јер ми ћемо овим злострадањем и трпљењем стећи награду врлине и бићемо код Бога, због Кога и страдамо.
9. А ти ћеш, због нашег срамног убиства, сигурно поднијети од Божанске Правде вјечну муку огњем.“
10. Када они то рекоше, тиранин не само да негодоваше као против непокорних, него и као против незахвалних разјари се.
11. Тада војници по заповијести приведоше Најстаријега од њих, и поцијепавши му хаљину, везаше му руке и мишице каишима са сваке стране.
12. Када, пак, ударајући га шибама уморише се, ништа не успјевши, подигоше га на точак,
13. На којем истезаван племенити Младић би ишчашен удовима.
14. И ломљен по сваком уду, изобличаваше говорећи:
15. „Најсрамнији тиранине и непријатељу Небеске Правде и окрутниче! Не мучиш ме на овај начин зато што сам убио човјека или безбожничио, него што штитим Божански Закон.“
16. И док маченосци говораху: „Пристани да једеш да би се спасао мука“;
17. Он одговори: „Није тако јак ваш точак, о срамне слуге, да ми сломи разум! Сијеците ми удове и жежите ми месо и ломите зглобове!
18. Јер ћу вас кроз сва мучења увјерити да су само Дјеца Јеврејска ради врлине непобједива.“
19. Док то говораше, они простријеше испод ватру и замахујући точак, још више га растезаху.
20. А точак се одасвуд обливаше крвљу (његовом) и гомила распаљеног угљевља гашаше се млазевима крви, и око осовине те справе комади меса сакупљаху се.
21. Имајући већ огољене од меса саставе костију, великодушни и Аврамовски Младић не застења,
22. Него као у ватри преображаван у непропадљивост племенито подношаше мучења,
23. Говорећи: „Подражавајте ме, Браћо! Немојте побјећи из моје борбе, нити се одрећи моје братске добродушности.
24. Спремајте свештену и племениту војску за побожност, којом ће праведни и отачки Промисао наш милостив бити (нашем) народу и казнити злочинца тиранина.“
25. И рекавши то, свештенолики Младић испусти душу.
26. А када се сви удивише трпељиводушности његовој, вођаху маченосци Другога по узрасту иза првога, и свезавши га гвозденим лисицама, привезаше га оштрим канџама за оруђе и катапулт (= чекрк).
27. А када га прије мучења испитиваху да ли хоће јести, и чуше племенито мишљење,
28. (Одмах) га леопардне звијери зграбише гвозденим канџама и од тетива до браде све месо и кожу с главе здераше. А он, трпећи тај тешки бол, говораше:
29. „Како је слатка свака врста смрти за отачку побожност нашу“. А и тиранину рече:
30. „Зар ти се не чини, најгрубљи од свих тиранине, да се више од мене мучиш ти, гледајући побјеђиван горди разум твоје тираније, нашим ради побожности трпљењем?
31. Јер ја задовољствима ради врлине бол олакшавам,
32. А ти се мучиш у пријетњама безбожности. Али нећеш избјећи, најпоганији тиранине, праведне казне Божанскога гњева.“

10. Мученичко страдање и смрт друге двојице Браће.

1. А када и овај издржа славну смрт, вођен би Трећи, много подстицан од многих да окусивши јело спасе себе.
2. А он повикавши рече: „Не знате ли да ме је исти са умрлом (Браћом) посијао отац и иста мајка родила, и да смо у истим вјеровањима одгајени?
3. Нећу се одрећи племенитог сродства братског.
4. Ако уз ово имате некакво средство мучења, принесите га тијелу моме, јер душе моје и да хоћете, не можете се дотаћи.“
5. А они тешко поднијевши смјелост овога Мужа, зубастим оруђима забоденим у зглобове ишчашише му руке и ноге, и кршећи их из зглобова дробљаху их,
6. Ломећи прсте и лактове и ноге и чланке.
7. И не могући га ни на који начин збунити духом, здераше му на скитски начин кожу са органа, са јагодицама врхова прстију.
8. И одмах га одведоше на точак, на којему разламан из зглобова и пршљенова, гледаше своју парчад меса около расипану и капање крви гдје тече из утробе.
9. Хотећи пак да умре, рече:
10. „Ми, дакле, о најсвирепији тиранине, ово трпимо ради Божијег карања и врлине,
11. А ти ћеш због безбоштва и срамног убиства подносити неуништиве муке.“
12. И кад он умре братољепно (= достојно браће), повукоше ближе Четвртога, говорећи:
13. „Немој махнитати и ти истом манијом са браћом твојом, него повинујући се цару спаси себе“.
14. А он им рече: „Немате тако јак горући огањ против мене, да би ме обесхрабрили.
15. Заклињем се блаженом смрћу Браће моје, и вјечном пропашћу тиранина и бесмртним животом побожних, нећу се одрећи племенитог братства.
16. Измишљај, тиранине, мучења, да би и кроз њих научио да сам брат претходно мучених.“
17. Чувши то, крвожедни и злочиначки и свенајпоганији Антиох, заповиједи да му одсијеку језик.
18. А он рече: „Ако и одсијечеш орган гласа, Бог чује и оне који ћуте!
19. Ево, исплажен је језик, одсијеци га, али нећеш уз то с језиком одсјећи (ми) и разум.
20. С радошћу подносимо одсијецање тјелесних удова ради Бога.
21. А тебе ће убрзо стићи Бог, јер одсијецаш језик који пјева божанске пјесме.“

11. Страдање и мученичка смрт петог и шестог Брата.

1. А када и он измучен мукама умре, ускочи Пети, говорећи:
2. „Нећу се, тиранине, одрећи мучења за врлину,
3. Него сам од себе дођох, да би и мене убивши заслужио, за веће неправде, (већу) казну Небеске Правде.
5. О, врлиномрзитељу и човјекомршче, шта смо то учинили да нас на овај начин уништаваш?
6. Зато што благочествујемо (= побожно поштујемо) Творца свих и живимо по Његовом врлинском Закону?
7. Али то је достојно почасти, а не мука.
8. (Када би имао осјећање људских чежњи, имао би и наду спасења код Бога.
9. А сада, будући туђ Богу, бориш се против оних који Бога благочествују.)“
10. Док он то говораше, маченосци га свезаше и одвукоше на катапулт (= чекрк),
11. На који га везаше натјеравши да клекне, и кољена причврстише гвозденим букагијама, па преко слабина га савише око осовине точка, и тако потпуно савијеном, попут скорпије око точка, одсијецаху му удове.
12. На тај начин и духом стјешњаван и тијелом стискан,
13. Говораше: „Добре нам, о тиранине, и не хотећи дарујеш дарове: дајући нам да кроз јуначкије болове покажемо нашу издржљивост у Закону.“
14. А када и он сконча, би вођен и Шести Дјечак, који када га тиранин питаше да ли хоће јести да буде ослобођен, одговори:
15. „Ја сам по узрасту млађи од моје Браће, али сам по разуму вршњак.
16. Јер у једним и истим (законима) и рођени и одгајени, треба да једнако за исте (законе) и умремо.
17. Тако, да ако ти се хоће да (ме) мучиш зато што нисам јео поганштине, (онда) мучи!“
18. Кад он то рече, одведоше га на точак,
19. На којем растезаван до пуцања удова и кичмених пршљенова, би паљен ватром одоздо.
20. И усијавши оштре шипке, пржаху му леђа и пробадаху ребра, спаљујући му утробу.
21. А он мучен, говораше: „О свештенолика борбо, на коју смо, због побожности и на вјежбање болова, толика Браћа позвани, и нисмо побијеђени!
22. Јер, о тиранине, непобједиво је побожно знање!
23. Потпуно наоружан савршеном врлином умријећу и ја са Браћом мојом,
24. А ти, (о тиранине!), новоизмишљачу мука и непријатељу истински побожних, и сам си навукао на се великог казнитеља.
25. Нас шест Дјечака срушисмо твоју тиранију!
26. Јер то што ниси могао да преубиједиш разум наш, нити да нас присилиш на скверно једење, зар то није разрушење твоје?
27. Огањ твој нама је хладан, и чекрци безболни, и немоћно је насиље твоје!
28. Око нас не стоје тиранинови, него маченосци Божанског Закона (= анђели), зато имамо непобједив разум.“

12. Мучеништво најмлађег Брата.

1. А када и овај, бачен у котао, блажено умре, дође Седми (Брат), најмлађи од свих.
2. Сажаливши се на њега тиранин, мада је грдно од браће његове био озлојеђен, видјећи га да је већ везан,* [*2 Мак 7, 24.]
3. Позвавши га ближе себи, и покушавајући да га савјетује, говораше:
4. „Видиш ли свршетак безумља браће твоје, јер због непокорности бише мучени и помријеше. И ти, ако не послушаш, несрећниче, бићеш мучен и умријећеш и ти прије времена.
5. А ако послушаш, бићеш пријатељ (царев) и руководићеш над стварима царства.“
6. И савјетујући то, позва Мајку Дјетета, да би она, смиловавши се због губитка толико синова, подстакла преосталога на спасоносну добропослушност.
7. А он, пошто га Мати јеврејским језиком подстаче као што ћемо рећи мало касније – рече:* [*2 Мак 7, 27-29.]
8. „Одријешите ме, да кажем нешто цару и свима пријатељима с њиме.“
9. И обрадовавши се веома (цар и његови) због те најаве Дјетета, одмах га одријешише.
10. И потрчавши у близину казана, он рече:
11. „Погани и од свих лукавих најбезбожнији тиранине! Зар се ниси заситио, добивши од Бога добра и царство, да слуге Његове убијаш и подвижнике побожности мучиш?
12. Зато ће те задржати Божанска Правда за страшнији и вјечни огањ и муке, које те неће оставити на сав вијек.
13. Ниси се задовољио, ти најзвјерскији, да, будући човјек, сличнима теби страдалницима и посталима од истих елемената одсијецаш језик и на овај начин мучиш и злостављаш?
14. Али они, племенито умријевши, испунише побожност према Богу.
15. А ти, (зао будући), зло ћеш закукати што си без разлога побио подвижнике врлине.“
16. Затим и он, имајући умријети, рече:
17. „Нећу побјећи из племените борбе Браће моје,
18. Него призивам отачкога Бога, да милостив буде народу моме.
19. А тебе, (царе), и у овом животу и кад умреш Он ће казнити!“
20. И то пожељевши, с молитвом баци се сам у казане, и тако предаде душу.

13. Побожна мисао Седморо Браће показа их јунацима вјере; њихово међусобно подстицање и братска љубав у страдању за Закон Божији.

1. Ако, дакле, болове до смрти презреше Седморица Браће, онда се одасвуд по себи признаје да је самовладар над страстима побожни разум.
2. Јер да су, поробивши се страстима, јели оскврнављено, рекли бисмо да су их оне (страсти) побиједиле.
3. Сада пак није тако, него хваљеним код Бога разумом побиједише страсти.
4. Код њих (Младића) није могуће превидјети владавину мисли, јер они надвладаше и страст и болове.
5. Како, дакле, није могуће признати владање над страстима од стране доброразумља, код њих који нису бјежали од болова у огњу?
6. Јер као што истакнуте куле у пристаништима, сузбијајући нападе (морских) таласа, пружају мирно пристајање онима који упловљавају;
7. Тако и седмокулно доброразумље ових Младића, обезбједивши пристаниште побожности, побиједи разузданост страсти.
8. Јер они, саставивши свештени хор побожности, сокољаху један другога, говорећи:
9. „Братски умримо, Браћо, за Закон! Угледајмо се на она Три Младића у Асирији, који презреше исте врсте пећ (вавилонску).* [*Дан 3, 12-20.]
10. Не будимо плашљиви у показивању побожности!“
11. Један је говорио: „Храбро, Брате! “ А други: „Племенито трпи! “
12. А трећи, присјетивши се говораше: „Сјетите се одакле сте; и којег оца руком да буде заклан ради побожности подношаше Исак.* [*1 Мој 22, 9-10.]
13. А сваки понаособ и сви заједно, међусобно се гледајући, расположени и веома смјели, говораху: „Посветимо од свег срца себе Богу, Који нам је дао душе и употребимо наша тијела за чување Закона!
14. Не бојмо се онога који је одлучио да убија.* [*Мт 10, 28.]
15. Јер велика борба души и опасност предстоји у вјечној муци преступницима заповијести Божије.
16. Наоружајмо се, зато, страстогосподарењем божанственога разума.
17. Јер тако ће нас, кад умремо, примити Аврам и Исак и Јаков (у наручје своје), и сви ће нас оци похвалити.“* [*Лк 16, 23.]
18. И свакоме појединачно одвајаноме од Браће његове, говораху они преостали: „Не постиди нас, Брате, нити слажи Браћу нашу претходно умрлу!“
19. Није вам пак непозната братска љубав, коју је Божански и Свемудри Промисао преко отаца рађанима додијелио, и кроз мајчину утробу усадио.
20. У којој (утроби) су једнако вријеме обитавала Браћа, и у исто вријеме саздана, и од исте крви израсла, и истом душом усавршена;
21. И у истим временима порођени, и из истих извора млијеко пили, од којих се наручја заједнички хране загрљене братољубиве душе;
22. И растући снажније кроз заједничко храњење и свакодневно дружење и остало васпитање и наше у Закону Божијем вјежбање.
23. Пошто је, дакле, тако постало састрадално братољубље, Седам Браће су имали још састрадалнију међусобну слогу (= једнодушност).
24. Јер васпитани истим Законом, и исте извјежбавши врлине, и саодгајивши се у праведном живљењу, већма су се међусобно вољели.
25. Јер међусобно ревновање у савршеној врлини повећавало је њихову међусобну наклоност и једнодушност.
26. Јер са побожношћу чињаху себи још жељеније братољубље.
27. Па ипак, мада им је и због природе и због дружења и врлинских нарави заједно узрастала љубав братска, подношаху ради побожности преостала Браћа да гледају Браћу мучену и злостављану до смрти.

14. Похвала витешкој Седморици Браће и Мајци.

1. Уз то их још и на страдање подстицаху, тако да нису само презирали болове, него су и владали страстима братољубивости према Браћи.
2. O мисли царскије од цара и слободније од слободних!
3. О свештене и складне око побожности сагласности Седам Браће!
4. Ниједан од Седам Дјечака не уплаши се, нити оклијеваше пред смрћу,
5. Него сви као на пут бесмртности трчећи, жураху на смрт кроз мучења.
6. Јер као што се руке и ноге крећу сагласно подстицајима душе, тако и свештени Дјечаци, као од једне бесмртне душе побожности покретани, сагласише се на смрт за њу (= за побожност).
7. O свесвета Седмице сагласне Браће! Јер као што су седам дана стварања свијета око побожности (= око вјере наше),* [*1 Мој 2, 1-3; 2 Мој 20, 8-11.]
8. Тако су и Дјечаци, играјући коло около седмице, уништавали страх од мука.
9. Сада ми, чујући за невоље ових Младића, потресамо се. А они не само гледајући, нити само слушајући ријечи пријетње онога момента, него и страдајући, трпљаху, и то патњама у огњу,
10. Од којих шта може бити болније? Јер, пошто је моћ огња бритка и брза, она брзо уништаваше тијела.
11. И нека се не сматра чудним што је код ових Мужева (= Људина) разум превладао у мукама, када је и ум Жене надвисио мишљу многоврсне болове.
12. Јер Мајка ових Седам Младића поднијела је мучења за свако од Дјеце.
13. А схватате како је многострука љубав дјетољубља, привлачећи свакако састрадавању (мајчинске) утробе.
14. Јер чак и бесловесне животиње имају сличну људима симпатију и љубав према рађанима од њих.
15. Јер и међу птицама, оне питоме што живе око кућа штите своје пилиће.
16. А оне које живе на врховима гора и у пукотинама стијена и у дупљама дрвећа и на њиховим врховима праве гнијезда; излегавши их и родивши тамо, спречавају другима приступ.
17. А ако не могу спријечити, лете око њих и пате љубављу, дозивајући их својим гласом и, колико могу, помажу дјеци (својој).
18. И зар треба помоћу бесловесних животиња показивати сажаљење према дјеци?
19. Кад и пчеле у вријеме прављења саћа одгоне оне који приступају и као гвожђем убадају жалцем оне који прилазе кошници њиховој и бране се до смрти?
20. Но, ову једнаку по души са Аврамом Мајку (ових) Младића, не промијени састрадавање према Дјеци.

15. Продужетак похвале херојској Мајци.

1. О разуме, владаоче над страстима (Мајке) о дјеци! И побожности, жељенија Мајци од дјеце!
2. Мајка, када (јој) је предстојало двоје: побожност или привремено спасење Седам Синова по обећању тиранина,
3. Она је већма завољела побожност, која спасава за вјечни живот по Богу.
4. О, како бих морално окарактерисао дјетољубиве страсти родитеља! Сличност и душе и лика упечаћујемо дивно у црте лика малог дјетета. И мајке, због страсти према рођеној дјеци, више од отаца бивају састрадалније.
5. Јер колико су мекодушније и вишедјетније мајке, утолико су више дјетољубивије.
6. А од свих мајки постаде дјетољубивија Мајка Седморо Дјеце, која је кроз седам зачећа (и трудноћа) имала усађивану дјетољубивост према њима,
7. И због многих, при свакоме од њих, порођајних мука, принуђена је била да према њима има састрадалност;
8. (Па ипак), ради страха Божијег презрела је привремено спасење Дјеце.
9. Не само то, него и због савршене врлине Синова, и послушности њихове према Закону, већу је према њима имала дјетољубивост.
10. Јер бјеху праведни, и мудри (= чедни), и јуначни, и великодушни, и братољубиви, и заиста мајкољубиви, тако да су је послушали да ће до смрти чувати Закон.
11. Па ипак, мада је толико ствари односно дјетољубивости привлачило Мајку ка састрадавању, ни у једној од њих нису успјеле разноврсне муке да јој промијене разум;
12. Него је и свако Дијете (понаособ) и све њих заједно Мајка подстицала на смрт за побожност.
13. O природо свештена! И љубави родитељска! И рођење испуњено јаке љубави! И неукротиве страсти мајки!
14. Гледајући Мајка сваког појединачно мученога и спаљиванога (Сина), не мијењаше се усљед побожности!
15. Гледаше тијела Дјеце сагоријевана на огњу, и прсте ногу и руку расијаване по земљи, и коже са глава и брада гдје висе као маске!
16. О Мајко, која си сада искусила теже болове од оних при њиховом рађању.
17. O једина Жено, која си цјеловиту побожност родила.
18. Није те преокренуо Првенац син издишући, нити Други гледајући у мукама у тебе са сажаљењем, нити Трећи испуштајући душу!
19. Ниси плакала видјећи очи свакога од њих како у мукама исколачено гледају своје мучење, и ноздрве које већ означаваху њихову смрт!
20. Гледајући преко меса (већ пострадале) Дјеце, месо (сљедеће) Дјеце како гори; и преко руку, (друге) руке одсјечене; и преко глава, (сљедеће) главе скалпиране и одсијецане; и како на већ мртве (синове) падају (нови) мртви; и гледајући хор Дјеце своје како кроз мучења постаје гробље – ниси засузила!
21. Не привлаче тако слушаоце пјесме сирена (= вила), ни пријатни за слушање лабудови гласови, као што привлаче гласови Дјеце која из мука призивају Мајку.
22. Коликим ли се, по величини и по броју, мукама мучаше тада Мајка, кад јој Синови бјеху мучени толиким чекрцима и казанима?
23. Али је побожни разум њену утробу (= срце) у самим страдањима осоколио, и појачао је да презре привремену дјетољубивост.
24. Мада је гледала погибију Седморо Дјеце и разноврсну многост мучења, племенита Мајка је све то превазишла због вјере у Бога.
25. Јер, као да је у савјетовалишту своје душе гледала страшне савјетнике: природу, и рођење, и дјетољубивост, и мучење дјеце.
26. А као Мајка имала је за Дјецу два гласа (на располагању): смртоносни и спасоносни.
27. (Ипак), није гласала за спасење које за кратко вријеме спасава Седам Синова,
28. Него се сјетила ова Кћи Аврамова његове богопобожне издржљивости.* [*1 Мој 22, 1-18.]
29. O Мајко Нације! Браниоче Закона, и Заштитниче побожности, и Страстотерпче борбе у (материнској) утроби!
30. O племенитија од мушкараца у издржљивости, и од мужева мужевнија у трпљењу!
31. Јер, као што је Нојев ковчег у потопу, који потапаше свијет, носећи свијет у себи, јуначки издржао бурне валове;* [*1 Мој 7, 13-2.]
32. Тако си ти, Чуварко Закона, одасвуд обливана потопом страдања, и ударана јаким вјетровима, синовским мукама, племенито подносила све буре ради побожности!

16. Шта није рекла, а шта је рекла јуначка Мајка својој побожној Дјеци у страдању.

1. Ако је, дакле, и Жена и Старица и Седморо Дјеце Мајка издржала гледајући самртне муке своје Дјеце, онда је општепризнато да је побожни разум самодржац над страстима.
2. Доказао сам, дакле, да су не само Људи надвладавали страсти, него да се и Жена дигла мишљу изнад највећих мука.
3. И нису тако они лавови око Данила били дивљи, нити је (тако) била распаљена највећим огњем пећ око Мисаила, као што је ову (Мајку) спаљивала природа дјетољубива, док је гледала Седам Синова, тако разноврсно мучене.* [*Дан 6, 16-22; 3, 21-2.]
4. Но разумом побожности погасила је Мајка толике и тако велике страсти.
5. Јер замислите и то: да је Жена била малодушна, па будући Мајка, кукала би над њима и можда би овако говорила:
6. „O црна ја и многоструко несрећна, која сам родила Седморо Дјеце! Ето, као да не бијах Мајка ни једнога!
7. O залудних седам трудноћа, и неуспјешних седам деветомјесечја, и бесплодних дојења, и несрећних сисања!
8. Узалуд сам за вас, о Дјецо, поднијела многе порођајне болове и тешке бриге одгајања!
9. О Дјецо моја, једни нежењени и други узалудно жењени! Нећу видјети дјеце ваше, нити ћу се похвалити да се назовем баба!
10. О ја многодјетна и добродјетна – Жена удовица и једина многоплачна!
11. И ако умрем, нећу имати ни једног Сина да ме сахрани!“ – Али, ова свештена и богопобожна Мајка ниједног (од Синова) није оплакивала оваквим плачем.
12. Нити је некога од њих одвраћала да не умре, нити их је зажалила када су умирали.
13. Него, као имајући дијамантски ум, и као поново рађајући за бесмртност број Синова, већма их је на смрт за побожност молећи подстицала.
14. O Мајко, ради побожности, Божији Војниче, Старице и Жено! Због издржљивости, и тиранина си побиједила. И нашла си се дјелима и ријечима јача од мушкараца!
15. Јер и када си ухваћена са Дјецом, стајала си гледајући Елеазара мученог, и говорила си Дјеци Јеврејским језиком:
16. „O Дјецо (моја), племенит је подвиг на који сте позвани да будете свједоци Нације. Подвизавајте се (= борите се) с вољом за отачки Закон!
17. Јер је стидно да овај Старац подноси болове за побожност, а да се ви Младићи уплашите од мука.
18. Сјетите се да сте ради Бога дошли на свијет и живота окусили,
19. И зато треба сваки бол да поднесете ради Бога.
20. Ради Којега и отац наш Аврам хиташе да оца Нације, сина Исака, жртвује; а Исак, гледајући очеву руку са мачем наднијету над њиме, није се уплашио!* [*1 Мој 2, 3-10.]
21. И Данило праведник, бачен међу лавове; и Ананија, Азарија и Мисаил, бачени у огњену пећ, подношаху то ради Бога.* [*Дан 6, 16-22; 3, 21-26.]
22. И ви, дакле, имајући исту вјеру у Бога, немојте невољствовати.
23. Јер је неразумно да, знајући побожност, не супротставите се боловима.“
24. Овим ријечима Седмомајка (= Седмодјетна Мајка), молећи сваког појединачно Сина, увјери га да умре прије неголи да преступи заповијест Божију.
25. А још, (додаде), и то да знате: „Они који су умрли ради Бога – живе Богу, као Аврам и Исак и Јаков и сви патријарси.“* [*4 Мак 7, 19; Мт 22, 32.]

17. Слава славних Јеврејских Мученика.

1. А говораху и неки од маченосаца (војника) да, када је требало да и она буде ухваћена на смрт, да је, да не би неко дотакао тијело њено, сама себе бацила у огањ.* [*2 Мак 7, 41.]
2. O Мајко, која си са Седморо Дјеце срушила насиље тиранина и поништила његове зле намисли и показала племенитост вјере!
3. Јер Ти, као кров на стубовима твоје Дјеце племенито утврђен, непоколебиво си поднијела земљотрес настао од мучења.
4. Буди, зато, смјела, о Мајко свештенодушна имајући сигурну наду трпљења у Богу.
5. Није тако мјесец са звијездама на небу постао поштован као Ти, која си једнаке звијезде, Седморо Дјеце, свјетловодила ка побожности, што си постала чесна пред Богом и утврдила се са њима на небу.
6. Јер твоје рађање Дјеце бјеше од Аврама оца.
7. Кад би нам било могуће да, као на некој (таблици), живопишемо историју твоје побожности, зар не би гледаоци дрхтали гледајући Мајку Седморо Дјеце како ради побожности до смрти подноси различите муке?
8. А било би достојно и на надгробној плочи исписати ово, што би припадницима нашег народа било на спомен:
9. „Овдје су сахрањени Старац свештеник и Жена старица и Седморо Дјеце, због насиља тиранина хотећег да уништи Јеврејски народ;
10. Који су оправдали народ, гледајући у Бога и муке до смрти поднијевши.“
11. Јер заиста је божански био подвиг (= борба) који су они остварили.
12. Јер тада је врлина била подвигоположник, која је испробавала трпљењем, а побједа је – непропадљивост у животу многовјеком.
13. А Елеазар је први започео подвиг (= борбу), а Мајка Седморо Дјеце се саподвизавала, а Браћа су се подвизавала.
14. Тиранин се противуборио, а свијет и људски живот су посматрали.
15. А побјеђивала је богопобожност (= богопоштовање), увјенчавајући своје борце!
16. Ко се то није дивио подвижницима божанског Законодавства? Ко није био запањен?
17. Сам пак тиранин и све његово вијеће дивили су се њиховом трпљењу.
18. Ради којег (трпљења) они и сада предстоје Божанском Престолу и живе блажени вијек.
19. Јер Мојсије вели: „И сви освећени, под Твојим су рукама.* [*5 Мој 3, 3.]
20. И ови, посветивши се ради Бога, почаствовани су не само том чашћу, него и тиме што непријатељи нису надвладали наш Народ,
21. И што је тиранин кажњен и Отаџбина очишћена.
22. Као да су постали животни откуп за гријехе Народа. И крвљу ових Побожних, и њиховом умилостивљујућом смрћу, Божански Промисао спасао је претходно страдајући Израиљ.* [*4 Мак 4, 29.]
23. Јер, гледајући тиранин на њихову храброст (= издржљивост) врлине и њихово трпљење у мукама, прогласио је Антиох (цар) својим војницима њихово трпљење за примјер,
24. Па их је имао храбре и јуначне у пјешадијским борбама и у опсадама, и освојивши (градове) побиједио је све непријатеље.

18. Сви побожни Страдалци за вјеру, народ и отаџбину радују се на Небу за вјерност Богу и врлини.

1. О дјецо Израиљци, потомци Аврамовог сјемена, повинујте се Закону овом и на сваки начин благочествујте (=будите побожни)!
2. Знајући да је побожни разум господар страсти; и не само унутрашњих него и спољашњих болова.
3. Зато су они, предајући тијела зарад побожности боловима, имали не само дивљење од људи, него су се удостојили божанског удјела.
4. И зарад њих је Народ стекао мир, и обновивши доброзакоње у Отаџбини, побиједише непријатеље.
5. А тиранин Антиох и на земљи би кажњен, и по смрти мучи се. Јер како ни у чему није нимало успио да присили Јерусалимљане да туђинствују и да промијене отачке обичаје, тада је отишао из Јерусалима с војском на Персију.
6. А говораше Мајка Седморо Дјеце и ове законске савјете Дјеци:
7. „Ја се родих дјевојка чедна, и не преступих очев дом, јер чувах изграђивано ребро!* [*1 Мој 2, 21-24.]
8. Није ме повриједио кваритељ у пустињи, ни оскврнитељ у пољу, нити ми је покварио чедност дјевојаштва кваритељ, змија преварна.* [*1 Мој 3, 1-6.]
9. Остала сам вријеме зрелости са мужем. Када ови (Дјеца) постадоше одрасли, скончао је отац њихов. И блажен је он, јер је доживио рађање Дјеце, а вријеме бездјетности није препатио.
10. Он вас је учио, док је још био с вама, Закон и Пророке:
11. O Авељу убијеном од Каина; и читао вам је о Исаку принијетом на жртву свеспаљеницу; и о Јосифу у затвору.* [*1 Мој 4, 8; 22, 9; 39, 20.]
12. И говорио вам је о ревнитељу Финесу; и учио вас је о Ананији и Азарији и Мисаилу у огњу (пећи).* [*4 Мој 25, 7-8; Дан 3, 21.]
13. А прослављао је и Данила у јами с лавовима, којега је и блаженим називао.* [*Дан 6, 16.]
14. Подсјећао вас је и на Исаијино писање, које говори: „Ако и кроз огањ прођеш, пламен те неће опалити.“* [*Ис 43, 2.]
15. Пјевао вам је и пјесмописца Давида, који говори: „Многе су невоље праведнима, (и од свих избавиће их Господ).“* [*Пс 33/34, 20.]
16. И наводио вам је и Приче Соломонове, кад каже: „Дрво је живота свима који чине вољу Његову.”* [*ПрС 3, 18.]
17. Наводио је потврђујући Језекиља, који каже: „Хоће ли оживјети ове суве кости?“* [*Јез 37, 3.]
18. А није заборавио научавајући ни пјесму, коју је научио Мојсије, која каже: „Ја убијам и оживљујем.* [*5 Мој 32, 39.]
19. То је живот ваш, и дужина дана!“* [*5 Мој 32, 47.]
20. O горкога ли тадашњега дана, и не горкога! Када љути тиранин Јелински, угасивши огањ (огњем) грубим казанима и горућим гњевом, одведе на катапулт (= чекрк) и опет на своје муке – Седморо Аврамовске Дјеце,
21. И спржи зенице очију њихових, и језике одсјече, и разноразним мучењима поби их.
22. Због којих, Божанска Правда посјети и посјетиће проклетога тиранина.
23. А Аврамовска Дјеца са подвигоносном Мајком у хорове отаца придружени су, примивши душе чисте и бесмртне од Бога,
24. Којему слава у вијекове вијекова. Амин.* [*ПремС 8, 19-20.]

Коментарисање није више омогућено.