NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Bez Hrista nema spasenja

Bez Hrista nema spasenja

JURIJ Maksimov
 

„Isus Hristos… je kamen
koji vi zidari odbaciste,
a koji postade glava od ugla:
i nema ni u jednome drugome spasenja.“

Dela Apostolska 4:11

 

Nažalost, do danas se sreću ljudi koji, nazivajući sebe pravoslavnim hrišćanima, ozbiljno smatraju da je moguće spasenje, to jest ulazak u Carstvo Nebesko, za nehrišćane. Po njihovom mišljenju, i oni koji ne veruju u Hrista, ako čine dobra dela, takođe mogu da se spasu.
Slični stavovi nisu novi, oni su bili poznati i ranije. Opovrgavanju te zablude još u pretprošlom veku sveti Ignjatije (Brjančaninov) je posvetio svoje pismo, iz kojeg ćemo navesti samo nekoliko rečenica, iako je ono dostojno čitanja u celini:
„Dostojan je gorkog ridanja prizor: hrišćani, koji ne znaju u čemu se sastoji hrišćanstvo! Pitanje koje ste vi postavili, sada se često postavlja: „Zašto se ne mogu spasiti, pišete vi, neznabošci, muslimani i takozvani jeretici? Među njima ima predobrih ljudi. Pogubiti te predobre ljude bilo bi protivno milosti Božijoj!… Smatrati sebe spasenim, a pripadnike drugih verovanja poginulima – to je i bezumno, i krajnje gordo!“
Potrudiću se da vam odgovorim po mogućnosti sa ne mnogo reči. Evo istinskog učenja o tom predmetu, učenja Svete Vaseljenske Crkve: spasenje se sastoji u ponovnom uspostavljanju zajednice sa Bogom. Tu zajednicu celokupan ljudski rod izgubio je grehopadom praotaca… Da bi se uspostavila zajednica čoveka sa Bogom, drugim rečima, za spasenje, neophodno je bilo iskupljenje… Sva dobra ljudska nemoćna dela, koja silaze u ad, zamenjena su jedim moćnim dobrim delom – verom u Gospoda našega Isusa Hrista…
Uzalud vi pogrešno mislite i govorite da će se dobri ljudi među neznabošcima i muslimanima spasiti, to jest, da će stupiti u zajednicu sa Bogom! Uzalud vi gledate na misao protivnu tome, kao na novinu, kao na zabludu koja se prikrala! Ne! Takvo je je postojano učenje istinske Crkve – i starozavetne, i novozavetne. Ona je smatrala da i najveće dobrodetelji pale prirode silaze u ad…
Onaj ko priznaje mogućnost spasenja bez vere u Hrista odriče se Hrista i može biti, nevoljno, upada u teški greh bogohuljenja.“[1]
Ovo pismo Svetitelja je prilično poznato, ali na žalost, ne onoliko mnogo koliko bismo želeli. Dešavalo mi se da ga navodim u razgovorima sa sledbenicima mišljenja da se nepravoslavni mogu spasiti; njihova reakcija je bila očekivana: sagovornici su se trudili da to objave „ličnim mišljenjem Svetitelja Ignjatija, a ne učenjem Crkve“, sa kojim su oni poistovećivali sopstvene stavove, direktno suprotne rečima Svetitelja.
To je, treba reći, prilično karakteristično za savremenu modernističku svest – objaviti „ličnim mišljenjem“ u učenju Pravoslavne Crkve sve ono što protivreči ličnom mišljenju samog moderniste.
Međutim, same reči Svetog Ignjatija govore o tome, da on u pismu ne izlaže svoje lično mišljenje, već upravo učenje Pravoslavne Crkve. Osim toga, ako se obratimo drugim Svetim Ocima, videćemo da i oni iznose istu tu istinu.
Evo, naprimer, Sveti Tihon Zadonski svedoči: „Niko ne može da se opravda pred Bogom i da se spasi bez Hrista i mimo Hrista, već samo – verom u Hrista… Jer niko ne može od đavola, greha, prokletstva zakonskog i od ada da se izbavi bez Hrista, i to sve se u kratkoj reči Hristovoj zaključuje: „Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni.“ (Jn. 8:36).[2]
Hiljadu godina pre Svetog Ignjatija upravo su isto takvo pitanje zadavali prepodobnom Anastasiju Sinaitu: „Ako neki neverujući u Hrista, naprimer Judejac ili musliman, čini mnogo dobrih dela, da li će on ući u Carstvo Nebesko?“ I Sveti Anastasije daje taj isti odgovor:
„Pošto Gospod govori Nikodimu: „Zaista ti kažem, ako se ko ne rodi vodom i Duhom ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5), onda je jasno da (niko od neverujućih u Hrista) neće ući u (to) Carstvo. Međutim (niko) se ne lišava svoje plate: ili (neverujući u Hrista) dobija svoju platu bogatstvom, raskošima i drugim prelestima (ovog) života, slično (bogatašu) koji je od Avraama čuo: „Sjeti se da si ti primio dobra svoja u životu svome“ (Lk. 16:25), ili se njegova sudbina u budućem veku veoma razlikuje id sudbine onoga koji (ovde) ne čini dobro. Jer kako ima mnogo obitelji za pravednike (vidi Jn. 14:2) kod Boga, tako i za grešnike (postoji) mnoštvo različitih kazni.“[3]
Na taj način, sveti Anastasije isto kao i sveti Ignjatije, svedoči da onaj ko ne veruje u Hrista, koji se nije rodio od vode i Duha, to jest, nekršten čovek neće nakon smrti ući u Carstvo Božije, iako će dobro koje je on učinio bezuslovno biti nagrađeno.
I prepodobni Simeon Novi Bogoslov svedoči: „Veliko blago jeste verovati u Hrista, jer je nemoguće spasiti se bez vere u Hrista.“[4]
I sveti Kiril Jerusalimski piše: „Onaj ko bi čak i bio dobar po delima, ali nije zadobio pečat vodom, neće ući u Carstvo Nebesko. Reč je hrabra, ali nije moja; jer je tako odredio Isus.“[5]
I sveti Jovan Zlatousti upozorava: „Slušajte svi vi, tuđi prosvećenju (krštenjem): užasnite se, zaridajte! Strašna je ta pretnja, strašna je odluka! Nemoguće je, govori Hristos, onome ko se ne rodi vodom i duhom, da uđe u Carstvo Nebesko, jer on još uvek nosi odeću smrti, odeću prokletstva, odeću truležnosti, još nije zadobio znamenje Gospodnje, on još nije svoj, već tuđ, ne poseduje znak koji je uslov za Carstvo“.[6]
Mogli bismo i dalje da produžimo sa citiranjem, jer tu istinu saglasno objavljuju Sveti Oci raznih epoha i naroda, ali za pobožne hrišćane i navedeno je dovoljno, a za moderniste koliko god da navodiš, sve će biti malo.
Prirodno, jer ako se reči Svetih Otaca shvataju ne kao svedočenje bogovidaca o jedinoj istini, koji su oni opitom spoznali, već kao „samo kao još o jednom ličnom mišljenju“ onda neće biti posebne razlike, koliko je tih „ličnih mišljenja“ – jedno, sedam, ili hiljadu.
Za iole pobožnog hrišćanina ne može da se ne pokaže kao čudovišna misao, da je istina skrivena, neodrediva i nespoznativa – a upravo ta misao stoji iza modernističke želje da se celokupno Svešteno Predanje razloži na „lične stanovišta davno umrlih ljudi“, a Sveto Pismo na „istorijske tačke gledišta, alegorije i uslovnosti, koji su upućeni od drevnih, davno umrlih ljudi“! I naprotiv, upravo ta čudovišna misao nadahnjuje one koji veoma ne žele da istina bude odrediva i moguća za poznanje, jer bi onda oni morali da se odreknu svojih gledišta, koja protivreče istini. Onoj istini, o kojoj je Gospod rekao: „Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“ (Jn. 8, 32)
Oslobađajuća istina hrišćanstva sastoji se u tome, da je Hristos došao i dao veliku cenu sa ciljem da daruje spasenje ljudima, i da sem Hristovog „nema drugog Imena pod nebom, danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti“ (D Ap. 4:12).
Pa iako Crkva svake godine u činu Pobede Pravoslavlja sa određenom jasnošću objavljuje: „Onome ko ne prima blagodat iskupljenja, propovedanu Jevanđeljem, kao jedinestveno sredstvo našeg opravdanja pred Bogom – anatema!“, mnogi modernisti uporno pokušavaju da stvar zamagle i predstave je tako kao da se, tobož, na ovo suštinsko pitanje ne može dati jasan odgovor.
Oni vole da govore o tome da bi, navodno, bila bi neoprostiva drskost unapred izricati budući sud Božiji , i tvrditi da se niko od nehrišćana neće spasiti, jer to, navodno može da reši samo Bog.
Iako, ponavljajući više puta istinu izraženu u Svetom Pismu i Predanju, mi se samim tim uopšte „ne usuđujemo da preteknemo Sud Božiji“, već naprotiv, izražavamo ono iz tog suda što nam je već otkrio Bog: „Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen“ (Mk. 16:16). Nismo mi ti koji se „usuđujemo“, već je tako rekao Hristos, a On je Istina i nema u Njemu laži nikakve. Vera Crkve u poslednji sud se uopšte ne ograničava samo tvrdnjom da će takvog suda biti, već u sebe uključuje i osnovne kriterijume po kojima će se on vršiti – a najglavniji od njih jeste svesno prihvatanje Hrista.
Jer, ako je spasenje moguće bez Hrista, to onda sledi da bi ono bilo moguće i pre Hrista, a ako je tako, zašto je onda dolazio Hristos na zemlju ljudima, i ne samo dolazio, već i na smrt pošao? I zašto Ga mi onda nazivamo Spasiteljem, sledujući apostolima i Njemu Samom? Kako je On onda rekao da „dođe da potraži i spase izgubljeno“ (Lk. 19:10), ako se pokazuje da ljudski rod do Njegovog dolaska uopšte nije ginuo, već se u potpunosti spasavao u nehrišćanskim religijama?
Ako je Hristos došao samo da bi već postojećoj mogućnosti ljudskog spasenja dodao nekakvu novu „opciju“, predložio jednostavno neku novu „poboljšanu“ varijantu spasenja, onda On nije Spasitelj, već „Poboljšatelj“. Ali samo Njegovo Ime u prevodu znači „Spasitelj“, to jest, samo Ime Isusovo razobličava i opovrgava one koji misle da je spasenje moguće bez Njega.
Poznato je da je, kušajući Hrista u pustinji, satana citirao stihove iz Svetog Pisma. Objašnjavajući taj jevanđelski događaj, prepodobni Jefrem Sirijac piše: „Ono što mu je bilo neophodno, on je uzeo iz Pisma, a ono što mu je protivrečilo izostavio je. Tako i jeretici uzimaju iz Pisma ono što im je neophodno za svoje sablažnjavajuće učenje, a izostavljaju ono što protivreči njihovoj zabludi, da bi na taj način jasno pokazali sebe učenicima tog učitelja.“[7]
Sledbenici mišljenja da je tobož bez poznanja i prihvatanja Hrista moguće spasiti se, samo neka čovek čini dobra dela, a da li veruje on, nije važno, pokušavaju da navode citate iz Pisma, koji tobož potvrđuju njihovu zabludu. Posebno, oni ukazuju na apostolske reči da je „u svakom narodu mio njemu onaj koji Ga se boji“ (Dela Ap. 10:35) i da „kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu… oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu“ (Rim. 2:14-15).
Pre nego razmotrimo ovaj argument, treba da napravimo mali uvod.
Sveti Oci su jednoglasno govorili da nema spasenja van Hrista i Njegove Crkve. I to nije slučajnost, nije jednostavno „poklapanje mišljenja“. Sveti Oci su shvatali da dopuštanje mogućnosti spasenja van Hrista i Crkve u potpunosti obesmišljava Bogoovaploćenje, stradanja, smrt i vaskrsenje Hristovo, i uopšte, lišava smisao samo hrišćanstvo.
Upravo o tome je govorio i apostol Pavle: „Jer ako pravednost kroz zakon biva, onda Hristos uzalud umrije“ (Gal. 2:21). Apostol je upravo pisao da je čak i ispunjenjem starog zakona, danog od istinitog Boga, nemoguće dostići spasenje, a odjednom njemu pripisuju misao da, tobož, ne samo oni koji poštuju istinskog Boga i ispunjuju Njegov zakon, dat u otkrovenju, već i oni, koji se klanjaju idolima i nisu znali za Božije otkrovenje, takođe mogu da se opravdaju pred Bogom!
Drugim rečima, apostol Pavle, koji je govorio da „ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu“ (1 Kor. 10:20) i koji je klicao: „kakvu saglasnost ima Hristos sa Velijarom?“ (2 Kor. 6:15), po misli modernista postaje njihov istomišljenik u tome da će tobož u Carstvu Božijem postojati zajedničko učešće čoveka koji je poštovao Boga, sa onim ko je prinosio žrtve demonima, i onoga ko se molio Hristu, sa onim ko se klanjao Velijaru.
Čini se da je apsurdnost slične misli očigledna. Naravno, tumačenje apostolskih reči koje iznose modernisti ne samo da protivreči svetootačkim tumačenjima, već ga Sveti Oci i direktno razobličavaju, posebno prepodobni Josif Volocki:
„Ako je „u svakom narodu mio njemu onaj koji Ga se boji“ (D. Ap. 10:35) zašto onda Petar nije ostavio Kornilija i njegove bližnje da prebivaju u njihovoj prethodnoj veri, iako su se oni bojali Boga i činili su dobra dela više o svih, već im je zapovedio da se krste u Hristovo ime? Ako bi u svakom narodu onaj ko se boji Boga i postupa po pravdi Njegovoj bio prijatan Njemu, zašto je Gospod naš Isus Hristos rekao Svojim svetim učenicima: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“ (Mt. 28:19-20)? I još je Gospod Isus Hristos rekao: „Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen“ (Mk. 16:16).
Veliki apostol Petar je rekao: „u svakom narodu mio je Njemu onaj koji Ga se boji i tvori pravdu“ o pravednicima koji su živeli pre Hristovog ovaploćenja, Njegovog raspeća i vaskrsenja, o ljudima, među Judejima ili u drugim narodima, koji su se bojali Boga i postupali po pravdi, koji su se poklanjali ne idolima, već istinitom Bogu, kao Kornilije i slični njemu. Ali nakon ovaploćenja Hristovog, Njegovog raspeća i vaskrsenja „nema drugog Imena pod nebom… kojim bismo se mogli spasti, sem Imena Gospoda našega Isusa Hrista„. Gospod govori u Svetom Jevanđelju da čovek koji se ne rodi vodom i Duhom u ime Oca i Sina iSvetoga Duha, ne može da se spase, čak i ako bude pravedniji od svih ljudi. To je posvedočio i apostol Petar krstivši pravednog Kornilija, o kome je Bog objavio apostolu… Sada su Bogu prijatni ljudi zbog njihovog krštenja i stremljenja prema dobrim delima, a do ovaploćenja Hristovog bili su Mu prijatni pravednici zbog straha Božijeg i njihovog pravednog života… Očigledno je da je apostol te reči izrekao o pravednicima koji su živeli do Hristovog ovaploćenja, o onima, koji su se bojali Boga i postupali po pravdi, koji se nisu klanjali idolima. O njima je još rekao i Pavle: „kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu… oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu“ (Rim. 2:14-15).[8]
Često sledbenici ove zablude – da se čovek i bez Hrista može spasti – kao argument navode činjenicu da pravoslavnih hrišćana ima malo u svetu, pa sledi, po njihovom mišljenju, da je nemoguće govoriti o spasenju samo iskrenih članova Pravoslavne Crkve, jer će se doći do zaključka da je onih koji se spasavaju vrlo malo, a onih koji ginu, veoma mnogo.
Ali zar upravo o tome nije govorio Gospod Isus Hristos: „Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.“ (Mt. 7:13-14), „mnogo je zvanih, ali je malo izabranih“ (Lk. 14:24), „Ne boj se, malo stado!“ (Lk. 12:32).
Od samog početka Gospod je objavio tu žalosnu stvarnost, da je onih koji ginu veoma mnogo, a onih koji se spasavaju malo. Međutim, slava Bogu, onih koji se spasavaju sada ima mnogo više od onih koji su bili u Nojevom kovčegu u vreme sveopšteg potopa, a taj kovčeg, po rečima svetog Filareta Moskovskog, jeste praobraz Crkve Hristove.
Sem toga, sledbenici ukazane zablude vole da govore o onim nesrećnim „prostim“ neznabošcima, muslimanima ili katolicima koji, navodno „objektivno“ nisu imali mogućnost da postanu pravoslavni hrišćani, jer do njih još nisu došli pravoslavni misionari. Pri tom, oni koji to govore kao da i ne znaju za Promisao Božiji, koji pokazuje direktno suprotnu zavisnost: nisu „aboridžini“ uskraćeni da postanu pravoslavni hrišćani jer apostoli nisu stigli do njih, već je razlog što Gospod nije k njima poslao apostole, jer je od ranije po Svom predznanju znao da niko od njih neće poslušati propoved istine.
I to njihovo čuvanje u neznanju za njih je izraz milosti Božije, jer „onaj sluga koji je znao volju gospodara svojega i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen, a koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen“ (Lk. 12:47-48).
I naprotiv, ako je Gospod video čoveka čije je srce iskreno traži istinu, pa neka čak taj čovek živi u narodu, koji u potpunosti ne zna za Pravoslavlje, On bi za takvog čoveka stvorio mogućnost da primi Pravoslavlje.
Tako je u XII veku Bog za jednog Nemca-rimokatolika stvorio mogućnost da sazna za pravoslavlje i on, obrativši se, postao je poznat kao sveti Prokopije Ustjuški; u tom istom veku, Bog je dao mogućnost jednom volškom Bugarinu- muslimanu, i taj, obrativši se, postao je poznat kao sveti Avramije Bugarski; u sledećem veku Gospod je dao takvu mogućnost jednom Mongolu-neznabošcu i on, obrativši se, postao je poznat kao sveti Petar Ordinski. Sva istorija Crkve puna je takvim primerima.
Umesno je ovde navesti reči arhimandrita Rafaila (Karelina), posvećene tom istom pitanju: „Bog je ljubav, pravda i svesila. Dela Božija izazvana su Njegovom ljubavlju, određena mudrošću i ispunjena silom; sledi da neznanje ljudi o Bogu ne može biti objašnjeno istorijskim situacijama, jer je kormilo istorije u Božjim rukama. Takvo objašnjenje bi pre bilo svedočenje o Božjoj determinisanosti spoljašnjim situacijama i istorijskim zakonima. Znači da neznanje ljudi, nesposobnih da prime istinu, jeste takođe Božije žaljenje čoveka. Tako Gedeon vraća deo vojske kućama, znajući da će se u borbi ti ljudi dati u bekstvo.“[9]
Kada pronikneš u argumente i tvrdnje onih koji spasenje nekrštenih smatraju mogućim, javlja se utisak da oni zaboravljaju ne samo na Božiji Promisao, već i na Samog Boga.
„Dobar“ čovek za njih je onaj koji nije grešio protiv ljudi i koji je svojim delima pokazivao blagonaklonost prema njima. Samim tim, on, po njihovom mišljenju, postaje dostojan spasenja.
Ali čak ni deset Mojsejevih zapovesti se nisu ograničavale prebrojavanjem obaveza u odnosu na drugog čoveka – prve iz njih posvećene su obavezama čoveka prema Bogu: „Ja sam Gospod…“ (Izl. 20:2-7).
I proizilazi, da tako težak greh, kao što je neverovanje u Boga, nepoštovanje Hrista, modernisti i ne smatraju za greh. To je, eto, nekakva sitnica. Zar je moguće, govore oni, zbog takve „sitnice“ lišavati čoveka u večnosti jedinstva sa Onim, za Koga on u životu nije želeo ni da zna, ni da poštuje?
Odgovorićemo: ne samo da je moguće, već i neizbežno, jer je jedinstvo nakon smrti sa Bogom, logični nastavak onog jedinstva koje je čovek izabrao već u zemnom životu i koje se daruje samo od Hrista u Njegovoj Crkvi. Upravo tako i odvajanje nakon smrti od Boga jeste logičan nastavak onog odvajanja koje je čovek izabrao u ovom životu i kojem je on sebe podvrgao, pretpostavivši Bogu ili traganju za istinitim Bogom samoljublje i ljubav prema grehu.
Bog je jedinstveni istinski izvor dobra i radosti. Odvajanje od dobra je muka. Oni koji su rešili da budu sa Bogom i samim životom posvedočili tu odlučnost, biće sa Bogom u večnosti i prirodno je, prebivaće u blaženstvu i radosti. Oni, koji su Bogu pretpostavili bilo šta drugo, i nisu se sjedinili sa Njim u Tajni Evharistije, i u večnosti će biti odvojeni od izvora dobra i radosti, to jest, prebivaće u mukama. U oba slučaja „Bog se ne da obmanjivati; jer što čovek posije ono će i požnjeti“ (Gal. 6:7).
Neophodno je takođe podsetiti na još jednu istinu, koju je sjajno izrazio arhimandrit Rafail: „Vera, krštenje i evharistija – to nisu uslovi ugovora koji treba ispuniti; to nije dug, koji dužnik mora da plati, da bi izašao iz dužničke jame; to nije potraživanje Boga prema grešniku, koje je moguće oprostiti, ako čovek nema sredstva da bi isplatio dug ili mogućnost da ispuni tačke ugovora. Vera, krštenje i evharistija odnose se neposredno na samog čoveka, na njegovu ličnost, njegovu prirodu, njegovo opštenje sa duhovnim svetom. Kroz krštenje i evharistiju on postaje nova tvar. Blagodat menja njegovu ličnost, oduhovljuje njegovu prirodu, preobražava njegovu dušu, osvećuje sve sile duše, vaskrsava duh i priprema čoveka za susret sa Hristom nakon smrti… U budućem veku otkriće se ono što smo stekli ovde, na zemlji, inače bi zemni život kao period samoopredeljivanja bio besmislen.“[10]
Želeo bi da završim ovaj članak rečima dvojice velikih Svetitelja XX veka:
Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki): „I moguće je veoma se diviti koliko daleko mogu ljudi da odu u svom „tumačenju“ hrišćanstva. Šta god da požele, oni istog trenutka i nalaze to u Jevanđelju. Pokazuje se da se svaka svoja isprazna mašta, pa čak i zlonamerna misao može prikriti jevanđelskim autoritetom.
Ne, vera Hristova postaje jasna i određena za čoveka samo onda kada on nelicemerno veruje u Crkvu; samo onda biser te vere biva čist, samo tada se ne meša sa gomilom smeća raznoraznih svojevoljnih mišljenja i ocena. O tome je govorio još i apostol Pavle, kada je Crkvu Boga Živoga nazivao stubom i tvrđavom Istine (vidi 1. Tim. 3:15).“[11]
Sveti Nikolaj Srpski: „Samo je ono pravi život, što se u ime Gospoda Isusa traži i dobija. Sve drugo je smrt i trulež. U žarkoj pustinji ljudske istorije vaskrsli Hristos je jedini otvoreni i nepresušni izvor, koji napaja, osvežava i oživljava. Sve drugo, što se zamornom i žednom putniku može učiniti izvorom, nije izvor no sjaj vrelog peska, sličan sjaju vode, ili đavolski prizrak.“[12]


NAPOMENE:

  1. Puni tekst vidi na: http://hristov.narod.ru/abheres.htm, na srpskom jeziku, pismo u potpunosti na adresi:
    http://pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/onemogucnostispasenjajeretikaiinovernih.htm (prim. prev.)
  2. Tihon Zadonski, sveti. O istinskom hrišćanstvu. II. 1: 2.
  3. Anastasije Sinait, prepodobni. Pitanja . 7.
  4. Simeon Novi Bogoslov, prepodobni. Slova. Slovo 37.
  5. Kiril Jerusalimski, svяtitelj. Katihetske pouke. 3
  6. Jovan Zlatoust, svяtitelj. Besede na Evanđelje ot Jovana. 25. 1.
  7. Jefrem Sirin, prepodobni. Tumačenje Četvorojevanđelja. 4.
  8. Josif Volocki, prepodobni. Prosvetitelj. 5.
  9. Rafail (Karelin), arhimandrit. O sovremenom neognosticizmu // http://karelin-r.ru/newstrs/28/1.html.
  10. Tamo.
  11. Ilarion Troicki, sveštenomučenik. Hrišćanstvo ili Crkva // http://apologia.narod.ru/lasttime/ilarion/hrch.htm.
  12. Nikolaj (Velimirović), svetitelj. Omilije. Nedelja prva po Vaskrsu: Jevanđelje o sumnji i veri apostola Tome.

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Izvor:
Pravoslavie.ru

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *