НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » БЕСЕДА СА ЧУВАРОМ МИРОТОЧИВЕ ИКОНЕ ИВЕРСКЕ

БЕСЕДА СА ЧУВАРОМ МИРОТОЧИВЕ ИКОНЕ ИВЕРСКЕ

(Поводом двадесетогодишњице јављања мироточиве иконе „Иверске“ Синод РЗПЦ увео је 24 новемабар у свој литургички календар да се молитвено прославља ово дивно јављање Пресвете Богородице. Њен чувар Јосиф Моњоз загонетно је убијен и после чега се губи сваки траг овој икони. Она је више од 15 година била са нама, и својом великом милошћу укрепљавала нашу маловеру својим чудима. Први пут сам је срео 1985 г. у Љесниском Манастиру у Француској, која је, морам да признам, променила мој живот. Покојни Јосиф је много волео наш манастир па је остајао са нама по месец или два.Решио сам да преведем овај његов интервју које је дао редактору „Православне Русије“који скоро пре 20 година. )
 

БЕСЕДА СА СЛУГОМ БОЖИЈИМ
ЈОСИФОМ МУЊОЗОМ

 
– Можете ли да читаоцима наших новина испричате историју мироточиве иконе коју сте донели у манастир Свете Тројице?
 
Наравно. Скоро годину дана раније, нас троје – два моја друга и ја, пошли смо из Канаде за Свету Гору Атонску. И тамо у једном невеликом скиту оставили смо једног нашег сапутника, који је решио да се замонаши. А одатле са мојим другим другом који добро говори грчки, почели смо да посећујемо најпознатије атонске манастире. Одавно сам много желео да свратим у Данилову келију, у којој је иконописна школа, где се пишу иконе строго према свим обичајима древне традиције и правила[1]). Допловили до скита „Капоскаливија“. Тамо смо преноћили и следећи дан пешке пошли према нашем одредишту – Даниловој келији. Путовали смо по врлетима осам сати а келију никако да данђемо. Чак смо били изгубили сваки појам о времену али нисмо прекидали наш пут, све док ме ноге нису ужасно заболеле да висе нисам мога даље па сам то рекао своме сапутнику и предложио да се ту мало одморимо! Али како смо се налазили на високој гори открили да се доле у долини налази један невелики скит. Спустили смо се. Сазнали смо да је он посвећен Христовом рођењу. Игуман нас је топло дочекао и на тераси угостио са чајем и ратлуком. Мало доцније ушли смо у иконописну радионицу и одмах сам приметио ову икону Пресвете Дјеве Богородице. Никада нећу успети да објасним како сам се осећао када сам угледао ову икону. Добио сам утисак да ми се срце окренуло у грудима. И баш у том моменту схватио сам да сам тако чврсто везан за тај лик. А како се ту пишу иконе решио да замолим монахе да ми је продају. Добио сам одговор да та икона није на продају јер је једна од првих која је написана у њиховом скиту. Упорно и дуго сам молио да је купим док ми нису монаси учтиво дали до знања да је неће продати, и једино што могу да ураде то је да напишу њену копију па да ми је пошаљу. Али није помагало јер сам ето, баш према њој осећао неку необјашњиву и дубоку приврженост. Након дужег умољавања мој друг се преводећи уморио тада сам и ја закључио да више не постоји никаква нада да је продају јер монаси су чврсто решили да је задрже.
 
Док смо били на ноћној литургији за време певања „Достојно јест“, пао сам ничице на под и усрдно се молио Пресветој: „Ето, урадио сам све што се може урадити: и новац предлагао, и игумана досадно умољавао, и на крају -ништа! Али Мајко Божија, ипак, хајде са нама за Америку јер си нам тамо много потребна“. После ове моје молитве осетио сам неки унутрашњи мир, који је као да ме је уверавао да ће Пресвета Дјева ипак поћи са нама. После литургије доручковали смо и полако се спремали на пут. Пред сам наш полазак почели смо да тражимо игумана за благослов али нигде нисмо могли да га нађемо. Али када смо излазили из скита и како се он налазу на узвишењу ми смо се спремали да сићемо на обалу где нас је чекао чамац, и погледавши навише неочекивано смо примеили игумана који је носио икону замотану у хартију, и једноставно рекао да Пресвета жела да са нама пође за Америку.
Наравно, био сам много уѕбуђен због свега тога што се издешавало у тим последњим тренутцима нашег одласка. Мислим да вреди приметити, да када сам напуштао скит да нисам на души осећао тугу што остављам место у којем се ова икона налази. Не могу да објасним али ја никако нисам осећао безнадежност. Када сам добио икону предложио сам да је платим али игуман је рекао да за светињу не треба узимати новац. И поред тога ја сам настојао да им на неки начин изразим моју благодарност, па и даље предлагао новац за скит које је много сиромашан али игуман није хтео ни да чује да било шта узме.
 
– Ко је игуман скита?
 
Отац Климент.
 
– А ко је написао ову икону?
 
Отац Хризостом. У том скиту се управљају по строгом монашком уставу где монаси пишући оконе посте, и за све време иконописања чита се Псалтир.
 
– Колико се сада тамо налази монаха?
 
Прошле године када сам посетио скит било их је чтрнаест.
 
– Вратимо се историји иконе.
 
Чим сам од игумана добио икону рекао сам своме другу: „Ајде брже да се спуштамо доле и отпловимо јер ће се овај можда и предомислити“. Тако смо сели у чамац и одмах запловили. Када смо изашли на пучину пловећи у правцу „Дафне“, неки унутрашњи глас упорно ми је говорио: „Сврати у Иверски Манастир и положи ову икону на чувену чудотворну икону Богородице Иверске која се тамо налази“. Нисам могао да одолим и запловили смо према Иверском манастиру. Тамо нас је дочекао један старији монах и то не са неком нарочитом љубављу. Рекао нам је да сачекамо јер још није отворен храм у коме се налази чудотворна икона. И ту пред храмом начекали смо се негде око три сата док није дошао један други монах да га отвори. И када смо овог монаха замолили да нам дозволи да нашу икону ставимо на чудотворни образ (лик) био је изненађен и упитао је, зашто ми то желимо да урадимо? Објасно сам му да на тај начин желимо да је осветимо због тога шо је носимо за Америку, где је сатана узео све под своје, и да нам је потребна тако освећена. Монах је пристао и ми смо ову нашу икону положили (прислонили) на чудотворну Иверску. Са Свете горе отишли смо у Шпанију где смо се у кући моје мајке задржали седам дана. За све то време икона је била сваршено сува и никаквих знакова влаге на њеној површини није било.
 
– Ви сте из Шпаније?
 
Не, моји родитељи су из Шпаније. Мајка ми сада живи у Мадриду. Отац и мајка су шпанци а ја сам рођен у Чилеу.
 
– Али сада ви живите у Канади?
 
Да.
 
– Молим вас, продужите ову причу о икони.
 
Из Шпаније сам отишао за Канаду. Купио сам кандило за икону и поставио је између моштију неких светитеља Кијево-печчерске лавре, које ми је поклонио Леонтије, епископ чилешки док сам живео у Чилеу. Прошло је три недеље и за све то време сваку ноћ читао сам акатист Пресветој Боогородици. И тако, једног јутра пробудио сам се око четири сата и осетио неко миомирисање које се ширило не само по мојој соби него по целој кући.
 
– Значи, прошло је три недеље како сте се вратили са Свете Горе и чудо мироточења је почело?
 
Да, три недеље. У мом стану је живео и један младић па сам њега упитао да ли није случајно разбио бочицу са мирисом па се због тога осећа јак мирис. Одговорио је да није. Онда сам му реако да је то највероватније мирисање које долази од св. Моштију кје су се налазиле на столу. Кда сам другог дана устао на јутарњу молитву и тако погледао на икону, видео сам да из руку Пресвете Дјеве цуре некакви млазеви који се својим путањама сливају у подножје иконе. Тада сам се обратио своме подстанару и рекао да буде опрезан када поправља фитиљ на кандилу, јер сам помислио да је поправљајући фитиљ неопрезно излио уље на икону. Одговрио ми је да он кандило уопште није дотицао. Узео сам да обришем икону и осетио да то миомирисање од ње долази. И то је све тако било необично да сам посматрао, разгледао, гледао, и нисам могао да рзумем шта се то уствари дешава. И одједном сам схватио да се нешто велико догаћа, али шта – то још увек не могу да разумем. Убрзо је дошао јеромонах Иринеј и рекао да икону треба да однесему у цркву. То смо и урадили. Доневши икону у храм о. Иринеј је положио на св. Прсто и освето је (она је већ била освећена у Иверском манастиру, као и у Протату, где су ми дали потврду са печатом да се она може извести са Атона). Када смо је положили на св. Престо, а и касније за време Литургије, текли су млазеви мира из руку Богомладенца Христа. После тога прошло је јос две недеље а о овом новојављеном чуду нико није знао осим о. Иринеја, које ме је саветовао да о свему овоме треба да известимо Виталија, архиепископа монтреалско-канадског. Рекао сам му да ја још увек неразумем шта се то устври дешава са иконом. Био сам запрепашћен а у исто време и задивљен тим дивним јављањем да сам једва долазио к себи. А она је и даље продужавала да мироточи. Ипак на крају смо моарли да све испричамо владици Виталију. Једне недеље о. Иринеј био је обавезан да служи у монтреалском манастиру и ми смо тамо са иконом пошли. Рекао сам о. Иринеју да ако Владика треба да данас види ову икону онда би требао сам без икаквог позива да доће (Владика скоро увек прво свраћа у манастир па тек онда иде у саборну цркву). Али тога дана он уопсте није дошао. Предложио сам о. Ириннеју да сачекамо још једну недељу па ће да га ода о свему известимо.Убрзо после тога Владика је сазнао за ово чудо и поручио нам да дођемо у манастир. Дошли смо са иконом која је била увијена парче платна које је потпуно било натопљено миром, и Владика прво шта је ураио, узео је парче вате и сву икону обрисао, и тако је покупио сво миро које се на њој налазило. Затим је узео икону и носио је кроз све просторије троспратног манастирског дома. Када се он вратио у храм она је опет била покривена миром да је чак и низ његове руке текло. Онда се он њој поклонио и рекао да се дешава валико чудо. После тога пошли смо са иконом у саборну цркву. Од тада она никада није прстајала да мироточи, осим неколико дана у току Срастне седмице ове године. Све миро као и миомирисање, на Велики петак је потпуно ишчезло, и ја сам помислио да је чудо престало. Извадио сам икону из кивота зато сто је мој стан врло мален, а сам кивот велики, па је окачио на зид. У уторак, среду, четвртак, петак и у суботу изутра икона апсолутно није мироточила, ма ни капи мира. Али на Велику суботу после послеподневне службе вратио сам се кући, видео сам да је сто који је стајао испод иконе уза зид био покривен миром златасте боје које је капало са ње. То је једини пут за 10 месеци да је икона била потпуно сува.
 
– Да ли је било таквих дана када је икона мироточила више него обично?
 
Да, било их је. На пример оног дана када је била архијерејска хиротонија у Монтреалу, тада је миро текло и на под. То сам први пут видео. И још један пут када сам био у С-Петебургу на Флориди. Свештеник Тома Марета и ја, видели смо да се из руку Богомајке као и Богомладенца миро просто подизало, као да га је из унутрашњости иконе некаква сила потискивала.
 
– Из којих места на икони највише истаче свето миро?
 
Оно никада не мења место истакања; увек, баш увек, оно истиче из руку Богомајке, и из звездице која се налази на њеном левом рамену, и понекад из руку Господа Исуса Христа. Она се стално слива низ икону. Задивљујуће је да миро истаче само са површине где су изображени Богомајка и богомладенац, али не и са супротне стране. Са њене задње стране она је апсолутно сува. Било је људи који су тврдили да ми икону обливамо уљем и у почетку је било много сумње.
 
– Да ли сте имали прилику да се сретите са неким научником и да ли је он имао неко своје мишљење поводом овог мироточења?
 
Било је сусрета и са образованим људима који су се интересовали за ово чудо. Познајем у Мајамију једног научника – верујућег хришћанина, који је темељно и са свих страна прегледао икону, после чега је и сам признао да је ово велико чудо нашег века. У недоумици се сам запитао: „Одакле се ствара оволико уље“ Желео бих да кажем, да када је тај човек дошао да види икону, није желео да се ње дотиче јер се бојао да не саблазни верујуће. Рекао сам му да разгледа икону како му је удобно, али под условом да не увреди Богородицу. Прво шта је урадио, окренуо је икону на задњу страну да се увери да случајно одатле не долази на предњу, али и она је сасвим била сува. И уверивши се да миро не долази са задње стране иконе као ни са дрвета на којем је написана рекао је да се нешто прекрасно дешава. Још су раније из горњег дела иконе узимали честицу дрвета за анализу, и показало се да је она нпаисана на обичном јелеовом дрвету.
 
– Какве су њене размере?
 
Незнам тачну размеру али мислим да је приближно 45 са 25 сантиметара.
 
– И ви сте иконописац?
 
Да. Био сам ученик Николаја Шелихова које је раније иконописао по Бугарској и Немачкој, а и радио сам са њим. Такође имам кфалификацију из уметности и тај предмет сам осам година предавао у Чилеу.
 
– Колико вам је година?
 
Имам тридесетчетири.
 
– Да ли размишљате о томе зашто је Господ изабрао баш вас за ово чудо? – Опростите за овакво питање али чуо сам да је било и раније постављено.
 
Узнемирен сам због тога што добро знам све моје недостатке, и ако је Бог изабрао мене, то је Његова велика милост према мени. Ипак најчешће мислим да је то Господ урадио да би ме учврстио у вери.
 
– Прекидам вас. Да ли сте од детињства православан?
 
Нисам. Родио сам се у врло религиозној католичкој породици.
 
– Колико сте имали година када сте примили Православље?
 
Имао сам четрнааест када сам се упознао са епископом Леонтијем (чилешким).
 
– И он је вас крстио?
 
Да.
 
– Молим вас продужите тамо где сам вас прекинуо.
 
Као што рекох, знам за све моје недостаке и познајем моју ништавност, али мислим, да ће ме Господ ипак искристити за некакав Свој циљ. Бог се често открива кроз последње. Један сам од последњих у Православној Цркви а нисам ни руског порекла -обраћеник сам; тада ме је Бог призвао истинитој вери, а сада, ето, по Његовој милости призива ме и по други пут. Али ми Он даје сазнање да видим колико сам ја ништа. Из дана у дан ја осећам ту своју ништавност, и ја сам наравно, само грешно и нечисто оруђе у рукама Божијим. Приметио сам да ми неки људи управо таква питања постављају: а зашто је баш вас Бог изабрао? Одговарам им да се стално молим Песветој Богородици, али да никада нисам тражио нјено чудесно јављање, нити сам молио Пресвету Дјеву за било какав доказ о себи. Као што верујем у Бога тако верујем и у Богомајку. Ја веома поштујем и волим Пресвету Богородицу јер су ме родитељи томе научили још из детињства. Верујем да се Пресвета јавља тамо где она пожели. Премда је у току десет месеци било много потешкоћа око путовања али ипак, Пресвета дјева када зажели иде кода хоће.[2]
 
– Где сте до сада све били са иконом?
 
Моје прво путовање је било у престоницу САД, у Вашингтон, на позив о. Виктора Потапова. Био је задивљен видевши ово чудо. А највише од свега нашта сам обраћао пажњу за време свих мојих путовања по парохијама јесте да Пресвета залази у крање дубине човека -у душу његову. У свакој цркви где се икона налазила било је веомо много оних који су се исповедали и причешћивали.
 
Написао ми једно писмо и Александар Сложењицин.
 
– Поводом ове иконе?
 
Да. Отац Виктор му је послао фотографију иконе са парченцетом вате које је било натопљено миром. Сложењицин ми је писао да ова икона Пресвете богородице није само целебна од физичких болести, јер оде у Америци душа је болеснија од тела, и он каже, до она исцељује душу човекову, и заиста било је много таквих исцељења.
 
– Већ сам вам рекао да су ми неки благочестиви богомољци говорили да су за све време боравка мироточиве иконе у насем маннастиру имали осећај да се не налазе на земљи него на небу – у Богородичном присутству. Све време сви њихове мисли биле су везане само за Пресвету Богородицу. Између осталог, јуче је био наш празник Преподобног Јова Почајевског, али тај празник прошао је скоро непримећен зато што је сву нашу пажњу одвлачила мироточива икона.
 
Мислим да нам преп. Јов неће замерити што се његов празник нехотимице ставља у други план. Такође сам и ја био у таком стању, не само ја него и сви остали који су се молили пред овом иконом Богородице. Боравио сам по многим парохијама и код људи који су се молили пред иконом запазио сам да много плачу. И на птање зашто плачу одговарали су, видите, без обзира што смо тако нечисти и грешни ипак нам Богородица шаље неизмерну милост. Ха пример, недавно када сам боравио у Лосанђелосу, упознао сам јену жену чије син погинуо у саобраћајној несрећи. Постепено је прикупљала таблете за смирење које је доктор преисао са намером да их све одједном узме и тако отрује, јер како каже није могла више да живи. Али неко јој је рекао да ће њихов храм да посети мироточива икона, и када је дошла да је види, она је била тако потрешена да је без оклевања пошла да исповеда свој страшни грех које је намеравала да изврши. Каже: „Хтела сам се убијем само зато сто сам мислила да Бог није са нама, – да нас је оставио; а такође и за Богородоцу да и она више није са нама. Ево гледам да је она заиста са нама, и то овде у нашем храму“.
 
– Већ су била исцелења од иконе?
 
Да.
 
– Можете ли нам испричати барем нека од њих?
 
Исцелио се један малишан из Вашингтона који је био парализован. Други случај се десио у Монтреалу са Господином Сидровим, који је имао рак кичме и није могао да се креће. Отишли смо код њега у болницу и тамо отслужили молебан са акатистом Пресветој Богородици. Говорио је да га је икона много духовно раздрмусала. Наредних дана његово здравље је почело да се побољшава и он сада је изашао из болнице. Ево још једног слуцаја: једна жена је имала упалу плућа најгорег степена и за време Великог поста заказала је молебан са акатистом. Њен доктор је упозорио да никуда не излази из куће зато сто се болест може погоршати и тако умрети. Али била је упорна да пође због молебна Пресветој Богородици, што је и учинила. По повратку кући она је била сасвим здрава. Али највише што мене задивњује јесте то што икона за собом носи унутрашњи мир. Када сам уједној парохији био са иконом још до нашег доласка било је великих несугласица између неких парохијана. И када смо ми дошли тада су сви заборавили своја различита мишљења и настало је потпуно примирије, које, како ми пишу још увек траје.
 
– Где се икона налази када она не путује?
 
Она је увек код мене у кући, али за све празничне дане и недење, и увек када владика служи, она се налази у саборној цркви.
 
– Да ли мислите да се замонашите?
 
Због тога сам пре неколико година дошао из Чилеа у Канаду али на жалост тада то није пожло за руком. Али сада, како ми рече архиепископ Антоније (женевски) о томе треба озбиљно да размислим. Сам живим, може се рећи онако како живе и монаси.
 
Да ли атонски монаси знају да икона мироточи?
 
Када је икона почела да мироточи ја сам им преко пријатеља јавио. Касније сам замолио мог пријатеља да пита игумана због чега ми је икону поклонио. Добио сам одговор да то уопште није потребно да знам.
 
– Знате ли када је икона написана?
 
Не. Желим да их питам јер и мене то исто често питају.
 
Никада нисам тврдио да ова икона само моја, она припада свој Православној Цркви а ја је само чувам. Не припада само једном епископу него целој Цркви, и у некаквом смислу сви смо ми њени власници. Икона је обишла скоро сву Америку . Била је у Лосанћелосу, Њујорку, Бостону, овде код вас и на многим другим местима.
 
– Да ли су америчке или канадске новине писале нешто о њој?
 
Немам благослов да би се о икони писало у свакодневној штампи. Неко је у Санкт-Петербургским новинама написао један мали чланак. Мајамска телевизија је желела да направи репортажу о њој али се нисам сложио због тога што поменута телевизија емиитује много порнографског материјала. Рекао сам им: „Како можете да дајете репортажу о Богородичиној икони у шест сати увече, а скоро одмах после тога у девет порнографске филмове“?. Предлагали су ми и новац. Рекао сам им да сам за част Пресвете Богородице а не за новац. Ја не могу да ту икону упрљам таквим новцем. И још ми је Бог дао такво богатство. Ужасавам се када помислим на тај моменат, када будем морао да станем пред Страшни Суд, и да за све што ми је дао Гхоспод да дам одговор. Нисам светац али имам такву одговорност баш као да сам такав.
 
– Како се према икони односе инославни хришћани: католици, протестанти….?
 
Католици према њој испољавају велику богобојажљивост. Многи долазе у наш храм. Када сам био у Вашингтону, тамо је у нашој цркви присутствовало и неколико католичких свештеника. Један римокатолички епископ из Гајте имао је катаракт и дошао је код мене кући да му миропомажем очи. Писао ми је да после тог миропомазања[3]) он много боље види.
 
– А протестанти?
 
Ево, на пример, родитељи о. Томе Марете из С-Петебурга су протестанти. Они у православну цркву никада нису залазили па чак и тамо где им син служи. О. Тома их је обавестио о доласку ове иконе. Његов отац је рекао: „Добро, хајде да погледамо“ – што је отприлике било: ево поћи ћемо збг тебе. Али када су видели икону и њено мироточење то их је тако задивило да су чак замолили о. Тому да за њих отслужи молебан Пресветој Богородици, јер узто његов отац је био врло болестан. После молебна питао ме је: „Шта мислите, да ли ће ми Пресвета Богороодиа помоћи“?. Одговорио сам: „Ако верујете да може да помогне сигуран сам да ће вам помоћи, само немојте да сумњате“! Касније ми је Отац тома писао да се од тога дана његов отац поправља и да много поштује ову икону.
 
– Интересантно је приметити да без обзира што је ова икона копија светогорске (Иверске), ипак Боогородчин лик разликује се од оргинала. По опису једног поклоника код атонске очи су крупније и строжије, а ова има благе и изливају некакав посебан мир у душу.
 
Да, такође сам и ја приметио да поглед Богородице улива душевни мир. Убеђен сам да од тренутка кад је почело мироточење да се и њен лик изменио.
 
– Заиста?
 
Да.
 
– Мислите ли да су се и боје на икони промениле?
 
Боје се нису промениле али за лик Богородице мислим да јесте, пошто је некако више проницљив. Нисам то само ја приметио него и мој пријатељ који је самном био на Светој Гори. Он живи у Торонту, и једног дана када је дошао код мене погледао је на икону и рекао: „Јеси ли видео да се сада њен лик променио“? На неким местима боја је скинута због тога сто у почетку икона није имала свој кивот. Људи када су долазили у храм непажљиво су отирали миро. Када је то било примећено једна благиочестива дама је одмах поклонила кивот за икону. На неким местима боја је скинута због тога што су појединци прислањали своје иконе, које су биле покривене и ризом, и тако их полагали на мироточиву. Могао бих да је рестаурирам али нећу да дирам ту светињу. Мода ће сама Богородица да обнови своји икону…
Било је људи који су у почетку веровали у чудотворност ове иконе да би касније ту своју веру губили и процали. Али се истина Божија прославила. Сада је сви признају, и то не само Руси него и многе друге наионалности…
 
– Говорите ли руски?
 
Не, али мало разумем црквенословенски. Много ми помаже то што ја добро знам све службе. И ако понекад неке речи не разумем ја осећам да их разуме моја душа. Једном приликом морао сам да певам у храму где је свештеник служио на француском језику. Био сам мало разочаран. Где се изгуби сва та лепота наших богослужења које осећам на кад се служи на црквенословенском језику…?
 
– Данас, овде у нашем манастиру када сам после полуноћнице хтео да узмем парче вате приметио сам да је истицало много мира из иконе.
 
И нерачунајући то да сам по молби о. Владимира преко ноћи три пута мењао вату. И још једном се десило нешто необично када смо били у Торону у Канади. Тамо је дошло негде око 850 грка да их помажу овим миром. И због тога све скупљено миро било је искориштено. После тога мира није било и вата је била сува. Она није мироточила ни следећег јутра. Пошли смо за Лондон који је од Торонта удаљен два сата вожње. Владика Виталије ми је рекао: „Казаћемо људима у Лондону да мира за помазивање нема и да икона понекад немиротичи“. Али када смо тамо стигли Владика је узео икону из аутомобила (налазила се на задњем седишту), и у њој је било толико мира да се још и по полу лило, и тамо су сви били миропомазани. Један влдаика ми је говорио да ово што икона неравномерно миотичи (некада више а некада мање), јесте знак да није на нама да објашњавамо ово чудесно јављање; јер све што се дешава, дешава с по вољи Божијој, и Богородичиној жељи колико да мироточи.
 
– Мени се чини да то исто зависи и од тога како се ми пред њом молимо?
 
Да, и владика Антоније такође је о томе говорио. Када је наша молитва усрднија онда нас Богомајка благосиња изобилнијим мироточењем. Срећни су људи који су то видели.
 
– Ово се чудо не састоји смо у истакању мира него и у посебном мирису који се од њега шири. Могло би бити уље без икаквог мириса.
 
Ово миро је слично уљу али када га узмете на прсте оно брзо испарава. Оно тако много истиче из иконе да не успева да испари. Интересантно је и то, да када се вата сасвим осуши овај миомирис и даље остаје.
 
У почетку један је свештеник предлагао да се узме мало мира и да на анализу. Али владика Виталије је рекао да би то била велика увреда за Богомајку. Ја увек говорим људима: „Ево, пред вама је икона и ми вас не приморавамо да верујете у ово чудо; ако желите веујте а ако не – не морате. Једном ми је један образовани младић рекао: „Видим шта се дешава али својим умом не могу да поверујем – а срце верује“. А какво је ваше мишљење?
 
– Из свега овог што смо видели за време њеног тродневног боравка у нашем манастиру једино што могу да кажем то је да смо сведоци величанственог и ретког чуда које се по милости Божијој дешава пред нама грешним.
 
Хвала вам, јер такоће и мени је потребно мишљење других. То ме укрепљује.
 
– Хвала вама сто сте нам донели овакву неизрециву радост.
 
„Православная Русь“, Jordanville, NY
 
Са руског:
Протојереј Љубо Милошевић
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Брат Јосиф је био добар иконописац и професор уметности (прим. прев.).
  2. Скоро свима у Дијсапори познато је да је брат Јосиф под потпуном влашћу иконе. На пример, дешава се често да он необјашњиво дође са иконом неком тешком болеснику, наравно без ичијег позива. Он сам то не уме да објасни али осећа да га неко води и њиме управља.
  3. Треба разликовати од Свете Тајне Миропомазања.

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *