NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » BESEDA NA PRIČU GOSPODNJU O SPASENOM BLUDNOM SINU

BESEDA NA PRIČU GOSPODNJU O SPASENOM BLUDNOM SINU

Sveti Grigorije Palama

BESEDA NA PRIČU GOSPODNJU O
SPASENOM BLUDNOM SINU

 
1. Biće glad – rekao je Prorok, oplakujući Jerusalim – ali ne glad hleba i vode, nego glad slušanja reči Božije (Am. 8, 11). Glad, to je stanje lišenosti i ujedno potrebe za najneophodnijom hranom. Ali postoji i glad koja je gora i tragičnija od ove gladi, a to je – kad čovek koji biva lišen onoga što je neophodno za spasenje ne oseća užas nesreće, ne oseća čak ni potrebu za spasenjem. Gladan čovek obilazi sve uzduž i popreko, tražeći ne bi li gde našao hleba; obraduje se čak i kada pronađje plesnivo testo, ili kada mu neko da pogaču od prosa ili mekinja ili kakvu drugu slabo cenjenu hranu, i to u onoj meri, u kojoj je pre – dok je gladovao – patio. Tako i čovek koji je duhovno gladan, tj. koji je lišen duhovne hrane a ima potrebu za njom, obilazi sve uzduž i popreko u potrazi za onim ko ima dar učenja od Boga; ako ga nađe, sa radošću kuša hleb duhovnog života spasonosnu reč; njega ne može da ne nađe onaj ko ga do kraja uporno traži. Svako ko ište dobiće, i ko traži naći će, i ko kuca otvoriće mu se – rekao je Gospod.
2. Ali postoji i oni koji usled dugotrajne duhovne gladi gube i samu želju da je zadovolje; stoga postaju nemarni, pa čak i kad je učitelj tu, oni nemaju želju da slušaju pouke; a kada ne bi imali onoga ko bi ih poučio – ne bi ga ni tražili, već bi život provodili u grehu, više i od bludnog sina. Jer on, ako je i bio uskraćen udaljivši se od zajedničkog Hranitelja, Oca i Gospodara, dopao je još veće gladi i, osetivši lišenost, pokajao se, vratio i iznova dobio Božansku i čistu hranu, te je blagodareći pokajanju do te mere zadobio darove Duha, da je postao predmet zavisti bogatog.
3. Ali bolje da krenemo od početka i izložimo vašoj ljubavi ovu Gospodnju evanđelsku priču, koja se danas, kao što je uobičajeno, čita u crkvama.
4. „Čovek neki“ – kaže Gospod -„imađaše dva sina“. Pod izrazom „čovek“ Gospod ovde podrazumeva Samog Sebe, i tu nema ničeg čudnog. Jer ako je On zaista radi našeg spasenja postao Čovek, što bi onda bilo čudno ako radi naše koristi ( u priči ) Sebe predstavi kao jednoga od ljudi, On – Koji svagda predstavlja Čuvara duša i tela naših, kao Vladika i Tvorac i jednog i drugog, On – Koji je jedini pokazao dela ljubavi prema nama i preobilnu brigu, još i pre nego što smo dovedeni u biće?
5. Jer On nam je, kako Sam kaže, pripremio večno nasleđe Carstva i pre no što smo došli na svet: „pre no sto svet postade“. Prethodno je nas radi stvorio Anđele koji se šalju na službu, kako Pavle veli – „radi onih koji treba da naslede spasenje“. Prethodno je takođe nas radi nad celim tim tvarnim svetom prostro nebo, podigavši ga kao nekakav zajednički šator za sve u svetu – nebo, koje je uvek mnogostruko samopokretno, izgleda zato da bi kroz uravnoteženo samopokretanje sačuvalo svoje mesto. Uvek pokretno u samom sebi, ono sa sobom nosi i mnoštvo zvezda, kako bismo i iz toga videli prolaznost sadašnjeg života i kako bismo od onoga što se nalazi iznad naših glava imali koristi, kao što je imamo i od svega onoga što se nalazi pod njim (nebom). Nas radi on je stvorio veliko svetilo za dan a manja za noć; njih i druge zvezde postavio je na nebeski svod da se kreću u istom pravcu kao i nebo ili u suprotnom, da idu zajedno ili da se udaljavaju, kako bi nam služili za određivanje (godišnjih) doba i perioda godine; anđeli, koji su iznad čulno opazivih doživljaja, ali i beslovesne životinje, koje žive rukovodeći se isključivo svojim instinktom, za ovim nemaju potrebu. To je dakle sazdano za nas, jer smo obdareni i drugim osećanjima, kao i osećanjem za lepotu vidljivog sveta, te umom preko čula primamo te znake.
6. Radi nas On je utvrdio zemlju, prostro more i nad njim bogato izlio vazduh, a nad vazduhom je potom premudro postavio stihiju ognja, kako bi ublažio sa tim povezanu prekomernu hladnoću u onome što se nalazi dole, pod njim, i kako bi ostala sačuvana toplota toga ognja u njegovoj oblasti; ako beslovesne životinje, da bi opstale, takođe imaju potrebu za tim stvarima kao i ljudi, one su ipak, kako kaže Prorok David, stvorene pre nas, zato da bi služile ljudima (Ps. 104,20).
7. Dakle, pre nego što je sazdao nas, Tvorac je radi našeg tela načinio sav ovaj svet; proizveo ga je ni iz čega. Šta sve nije učinio Vladika koji ljubi dobrodetelj ne bi li nas popravio i poveo ka dobrodetelji (vrlini)? Čitav ovaj materijalni svet predstavlja nekakvo ogledalo onoga što se nalazi iznad njega, kako bismo kroz duhovno sazercanje ovog, kao po kakvoj čudesnoj lestvici, mogli da dospemo do onog višeg sveta. On je u nas polozio urođeni zakon, kao kakvu normu koja ne zna za ustupke, kao nepogrešivog sudiju i nastavnika – sopstvenu savest svakoga od nas – kako nam, ako našu dušu uznemiri misao, ne bi bio potreban drugi nastavnik za shvatanje dobra; ako spoljašnjem osjećaju blagoobrazno prinesemo naš um, tada, po rečima Apostola, što je na Njemu nevidivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi (Rim. 1, 20).
8. Dakle, otkrivši kroz prirodu i tvar poznanje dobrodetelji (vrline), On je postavio Anđele Čuvare, podigao je Oce i Proroke radi rukovođenja, pokazao je znamenja i čudesa koja vode ka veri, dao nam je pisani Zakon koji pomaže zakonu položenom u našu razumnu prirodu i poznanju dobijenom na osnovu sazercavanja tvari. Konačno, pošto smo mi sve to zanemarili – o, kakva nemarnost sa naše strane, i naprotiv, kakva velikodušnost i ujedno briga od strane Onoga koji nas ljubi ! – On je Samoga Sebe predao za nas, istočivši bogatstvo Svoga Božanstva u našu slabost, primivši našu prirodu, i pošto je postao Čovek kao što smo mi, blagoizvoleo je da postane naš Učitelj. Sam nas uči o uzvišenosti čovekoljublja, pokazavši to i rečju i delom, i ujedno nas podstiče da podražavamo Njegovo sastradavanje prema ljudima, uklanjajući nemilosrdno raspoloženje duša kod onih koji ga slušaju.
9. Ukoliko je dar ljubavi uopšte svojstven onima koji upravljaju državom, kao i pastirima ovaca, i onima koji upravljaju sopstvenim imanjem, on nije toliko silan kao kod srodnika po telu i krvi, a među njima naročito kod očeva u odnosu prema njihovoj deci, stoga On njihovu ljubav navodi kao primer Svoga Čovekoljublja, nazivajući Sebe Čovekom i Ocem svih nas, budući da je i postao Čovek radi nas i da nas je preporodio kroz Božansko krštenje i blagodat Svoga Božanskog Duha.
10. Tako, Čovek neki – kaže On – imađaše dva sina; razlika karaktera tu je na dvoje razdelila jednu prirodu, kao što je razlika između dobrodetelji (vrlina) i greha razbila mnoštvo na dve grupe. I mi ponekad kažemo da je neko lice dvostruko, kada ono ima dvoličnu narav, kao što kažemo i to, da mnogi predstavljaju jedno kada prebivaju u uzajamnosti. I reče mlađji od njih ocu – zaista, „mlađi“ (tj. neozbiljniji, nezreliji), jer postavio je mladalački (neozbiljan) i sasvim nerazuman zahtev; tako i greh na koji neko pomišlja i koji dovodi do odstupanja (od Boga), predstavlja porod naše zle namere, noviji po postanku i kasniji po rođenju. A dobrodetelj je prvorodna, ona od večnosti postoji u Bogu, nju je Bog od početka, kao posledicu blagodati, položio u našu dušu.
11. Dakle, mlađi sin je pristupio ocu i rekao: „Oče, daj mi deo imanja koji pripada meni“. Vidi kakva je to nerazboritost: on nije pao na kolena, nije zamolio, nego je prosto „rekao“; i ne samo to, nego je nastupio kao da zahteva vraćanje duga od Onoga Koji svima sve daje. Daj mi deo imanja koji pripada meni. Koji je to zakon i kako može da bude pravedan, ako su po njemu očevi dužni deci?! Naprotiv, i sama priroda je pokazala da su deca dužna očevima, pošto su od njih primila život. Ovakvo ponašanje pokazuje takođe nezrelost njegovog razmišljanja.
12. Šta je učinio Onaj Koji šalje kišu i pravednima i nepravednima, i zapoveda suncu da svetli i na zle i na dobre? On im – kaže – podeli imanje. Vidiš li da ovome Čoveku i Ocu ništa ne nedostaje? Jer drugi ne bi razdelio samo na dvojicu i na dva dela, nego bi treći deo sredstava za život sačuvao za sebe. No On, kao Bog, kako i Prorok David kaže (Ps. 15, 2), nema potrebe za našim dobrima, te je samo toj dvojici sinova razdelio imanje, tj ceo svet: jer kao što se jedno biće deli različitom nastrojenošću, tako se i jedan svet deli različitim korišćenjem. Tako, jedan govori: „Sav dan, Gospode, pružam k Tebi ruke moje“ (Ps. 88,9), i „Sedam puta na dan hvalim Te za sudove pravde Tvoje“(Ps. 119,164), i „U pola noći ustajem da Te slavim za pravedne sudove Tvoje“ (Ps. 119,62), i „Uzdam se u reč Tvoju“ (Ps. 119,42), i „Jutrom zatirem bezbožnike na zemlji“ (Ps. 101,8) – odsecajući sva stremljenja tela koja vode ka naslađivanju. Drugi pak provodi dan u pijanstvu i traži gde ima kakva pijanka, dok noć provodi u nedostojnim i bezakonim delima i žuri da pravi skrivene zamke ili da otvoreno ostvari zle namere, žuri da otima novac i smišlja zlo. Zar dakle ne dele (ta dva gore navedena tipa ljudi) istu noć i isto sunce, a pre ovoga sopstvenu prirodu, koristeći i jedno i drugo na potpuno različit način. Bog je jednako razdelio svima celu tvorevinu, ostavivši svakome na volju kako će da je upotrebljava.
13. I posle nekoliko dana – kaže (Hristos) – pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u zemlju daleku. Zašto nije otišao odmah, nego tek posle nekoliko dana? Zato što lukavi prevarant đavo ne predlaže odmah čoveku svoj sopstveni način delovanja i greh, nego nas ubeđuje postepeno, došaptava nam i govori: „I ako budeš živio kako sam misliš da treba, ne posećujući hram Božiji i ne mareći za učenje Crkve, moći ćeš da vidiš šta treba da činiš i da se ne udaljiš od dobra“. Kada nekoga odvoji od sveštenih bogosluženja i od slušanja sveštenih učitelja, samim tim odvaja ga i od Božanske zaštite i predaje ga zlim delima. Bog je svuda prisutan; jedino kroz ono što je daleko od dobra – a to je zlo, u kome se nalazimo usled greha – mi se udaljavamo daleko od Boga. „Bezakonici neće izaći pred oči Tvoje“ (Ps. 5,5) – govori Bogu Prorok David.
14. Tako se mlađi sin udaljio (od svog Oca) i otišao u daleku zemlju; i onamo – kaže – prosu imanje svoje živeći razvratno. Na koji je način prosuo imanje svoje? Naše glavno imanje i bogatstvo je – naš sopstveni um. Sve dotle dok se držimo spasonosnog puta, um je usredsređen na sebe i na Prvi i Najviši Um – na Boga. Kada otvorimo vrata strastima, tada se on brzo rasipa, luta po telesnim i zemaljskim stvarima, po svakojakim nasladama i strasnim pomislima koje su sa njima povezane. Bogatstvo uma je – zdrav razum koji u njemu prebiva i koji je sposoban da razlikuje dobro i zlo sve dotle dok sam ostaje u okviru zapovesti Božijih i u jedinstvu sa Bogom, pokoravajući se Najvišem Ocu. Ako on zbaci uzdu, tad se prosipa na blud i ludost, rasipa se na svako zlo.
15. Isto to odnosi se i na svaku našu dobordetelj (vrlinu) i moć, jer one zaista predstavljaju naše bogatstvo koje se rasipa ako podlegne dejstvu zla. Um po svojoj prirodi teži jedinom i istinitom Bogu – jedinom blagom, jedinom željenom, jedinom što pruža istinsku nasladu koja nije pomešana ni sa kakvom patnjom. Kad se pak um raslabi, onda se duševna sila istinske ljubavi okreće od ovog zaista dostojnog predmeta stremljenja, i rasipa se na svakojake težnje za nasladama: čas se rasipa na želju za jelima koja nisu neophodna, čas na neskromne prohteve tela, čas na želju za nekorisnim stvarima, a ponekad na priželjkivanje sujetne i bedne slave. Eto kako se nesrećni čovek pretvara u sitničara: vezan pomislima za takve stvari, on bez zadovoljstva posmatra i samo sunce, i sam vazduh – zajedničko bogatstvo svih – posmatra i udiše bez zadovoljstva.
16. Sam naš um, koji još nije odstupio od Boga, izaziva u nama gnev protiv đavola i upotrebljava hrabrost duše za borbu protiv rđavih strasti, protiv knezova mraka, protiv duhova zla. A ako se ne drži božanskih zapovesti i Vladike koji ga je naoružao, onda ratuje protiv bližnjih, besni na svoje sunarodnike, srdi se na one koji ne odobravaju njegove bezumne težnje, pa tako, avaj, čovek postaje čovekoubica, nalik ne samo bezumnim životinjama, nego čak i gmizavcima i otrovnicama – onaj ko je postavljen da bude među sinovima Božijim postaje kao škorpija ili zmija, kao porod aspidin. Vidiš li na koji je način straćio i izgubio svoje imanje? A kad potroši sve – kaže – (mlađi sin) poče oskudevati. Gladovao je, ali još nije pomišljao na to da se promeni pošto je bio razvratan. Zato se pribi kod jednog žitelja one zemlje, i on ga posla u polje svoje da čuva svinje.
17. Ko su građani i vladari te zemlje koja je daleko od Boga? Naravno – demoni, pod čijom je vlašću sin Nebeskog Oca postao prvi u razbojničkom gnijezdu, i glavni carinik, i vođa razbojnika, i predvodnik pobunjenika: jer se svaka strast zbog krajnje nečistoće naziva svinjskom. Svinje predstavljaju one koji se valjaju u blatu strasti, a mlađi sin je postao njihov predvodnik, kao onaj ko ih prevazilazi u pogledu traženja uživanja, pošto on ne može da se nasiti roščićima koje su one jele, tj. ne može da zadovolji svoju strast.
18. Kako to da priroda tela ne može da zadovolji strasti razvratnika? Zlato ili srebro, uvećavši se u rukama zlatoljubivog ili srebroljubivog čoveka, doneće i povećanje potrebe; i koliko god zlata i srebra da pribavi, toliko će više žudeti za njim; jer ceo svet neće biti dovoljan za jednog koristoljubivog ili vlastoljubivog. Pošto je takvih ljudi mnogo, a svet – jedan, kako uopšte neko od njih može da zadovolji svoju strast? Tako i onaj koji je odstupio od Boga nije mogao da se nasiti, „jer mu niko nije davao“. A ko da mu i da? Bog je bio daleko, a jedino u sazercanju Njega onaj ko sazercava može radosno da se nasiti, kao što je i kazano: „A ja ću u pravdi gledati lice Tvoje; kad se probudim, biću sit od prilike Tvoje“(Ps. 17,15). đavo ne želi da čoveku dozvoli da zasiti svoje niske želje, pošto u dušama koje su sklone promenama raspoloženja sitost obično izaziva preokret u odnosu prema tim željama. Dakle, s pravom mu niko nije dao da jede.
19. Tek onda kada je došao k sebi i shvatio u kako se jadnom stanju nalazi, ovaj sin koji se odvojio od Oca stao je da oplakuje sebe govoreći: „Koliko najamnika u Oca moga imaju hleba isuviše, a ja umirem od gladi!“. Ko su ti najamnici? To su oni koji za suze pokajanja i za smirenje, kao kakvu platu, dobijaju – spasenje. Sinovi, to su oni koji se iz ljubavi prema Njemu povinuju Njegovim zapovestima; i Gospod kaže: „Ako me neko ljubi, reč Moju držaće“ (Jn. 14,23).
20. Dakle, taj najmlađi sin, koji je sebe lišio dostojanstva sina i koji je po sopstvenoj volji izgnao sebe, smirio se i u pokajanju rekao: „Ustavši otići ću Ocu svojemu, pa ću reći: Oče, sagreših nebu i Tebi“. Opravdano smo u početku rekli da je Otac (iz priče o bludnom sinu) – Bog; jer kako bi sin koji je ostavio oca sagrešio nebu, ako to ne bi bio Nebeski Otac? Dakle, on veli: sagreših nebu – tj. protiv Svetih i onih koji obitavaju na nebu – i Tebi, Koji boraviš sa Svojim Svetima na nebu. I više nisam dostojan nazvati se sinom Tvojim: primi me kao jednoga od najamnika Svojih. U smirenju divno dodaje još i ovo: „Primi me, jer niko sam svojim silama ne stupa na stepenice koje vode ka dobrodetelji, iako to ne biva bez sopstvenog slobodnog izbora (volje) „. I ustavši – kaže – otide Ocu svojemu. A kad je još podaleko bio.. Kako treba shvatiti to da je „pošao“, i da je, istovremeno, „bio daleko“? Zašto mu je Otac, sažalivši se na njega, izašao u susret? Čovek koji se iz duše kaje, time što ima dobru volju i što je odstupio od greha, približava se Bogu. No, nalazeći se u vlasti zle navike i izopačenih shvatanja, on je još daleko od Boga; a da bi se spasao potrebna mu je velika milost i pomoć sviše
21. Zbog toga mu je Otac svakog dobra, sažalivši se, i izašao u susret, zagrlio ga je, poljubio, i zapovedio slugama, tj. sveštenicima, da ga odenu u prvobitno svečano ruho, tj. u dostojanstvo sina, u koje je ranije, kroz sveto krstenje, bio obučen; i da mu daju prsten na ruku, tj. da mu se na delatnost duše, budući da ruka simvoliše delatnost, stavi pečat sazercateljne dobrodetelji, kao zalog budućeg nasledstva; takođe, zapovedio je da mu se na noge da obuća – Božanska zaštita i čvrstina, koja mu daje moć da staje na zmije i škorpije i na svaku silu đavolju. Zatim zapoveda da se dovede ugojeno tele, da se zakolje i posluži za jelo. Ovo tele jeste Sam Gospod, Koji izlazi iz skrivenosti Božanstva, od onoga što se nalazi iznad svakog prestola, i kao Čovek Koji se javio na zemlji, poput teleta biva zaklan za nas grešne, i kao Hleb nudi nam se za hranu.
22. Uz to, Bog priređuje zajedničko slavlje i veselje sa Svetima Svojim, uzimajući po Svome velikom covekoljublju ono što je nama svojstveno i govoreći: „Dođite, da jedemo i da se veselimo“. No, stariji sin se ljuti. Čini mi se da je tu Hristos predstavio Judejce, koji su se ljutili zbog pozivanja neznabožaca, i književnike i fariseje koji su se sablažnjavali time što Gospod prima grešnike i jede sa njima. Ako pak ovo želiš da shvatiš u tom smislu da se tu govori o pravednicima, šta je iznenađujuće u tome ako ni pravedniku nije poznato sve bogatstvo milosrđa Božijeg, budući da ono prevazilazi svaki um? Zato ga zajednički Otac teši i dovodi do svesti o pravednosti, govoreći mu: ti si svagda sa mnom i učestvuješ u neizmenjivoj radosti; trebalo je razveseliti se i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se – on je bio mrtav usled greha, vaskrsao je blagodareći pokajanju; propadao je, jer se nije nalazio u Bogu; kada je pronađen, on je nebesa ispunio radosću, kao što je i pisano: „Radost je na nebu zbog jednog grešnika koji se kaje“ (Lk. 15,7).
23. Šta je to što naročito tišti starijeg sina? Meni nikada nisi dao ni jareta da bih se proveselio sa prijateljima svojim. A kada dođe taj Tvoj sin, koji je rasuo imanje Tvoje sa bludnicima, zaklao si mu tele ugojeno: do te je mere preobilna milost Božija prema nama, da bi, kako kaže prvi među Apostolima, Petar, i sami anđeli željeli da se približe blagodati koja nam se daje kroz Njegovo ovaploćenje (1.Pet. 1,12). Pravednici su takođe želeli da zbog tih dobročinstava Hristos dođe pre (no što je bilo određeno za Njegovo ovaploćenje), kao što je i Avraam hteo da vidi dan Njegov. No, On tada nije došao; a kada je došao, nije pozivao pravednike, nego grešnike na pokajanje, i radi njih se razapeo, uzevši na Sebe grehe sveta, jer gde se umnozi greh onde se još više umnožava blagodat (Rim. 5, 20).
24. A to da pravednicima, uprkos njihovom zahtevu, nije dao nijedno jare, tj. nijednog od grešnika, možemo da vidimo kako na osnovu mnogih drugih primera, tako, naročito, i iz viđenja sveštenog i blaženog Karpa. Jer on je proklinjao neke zle ljude i govorio kako nije pravedno da se bezakonici i oni koji razvraćaju prave puteve Božije ostavljaju u životu, a ne samo da nije bio uslišen, nego je čak osetio nezadovoljstvo Božije i čuo strašne reči koje dovode do poznanja neizrecivog i za naš um nedokučivog trpljenja Božijeg, reči koje nas uče da ne proklinjemo ljude koji žive u grehu, jer takvima Bog daje još vremena za pokajanje („Evo, udri Me! – rekao je Gospod Karpu u viđenju – Spreman Sam još mnogo puta da budem raspet za spasenje ljudi, draže mi je to nego da ljudi greše. A ti vidi je li ti draže da se nađeš u provaliji zajedno sa zmijom, koja kao i ti mrzi grešnike i želi da ih pogubi, ili da budeš na nebu zajedno sa Bogom i čovekoljubivim i dobrim anđelima?“). Dakle, Bog onih koji se kaju I Otac milosrđa izložio je ovu priču (o bludnom sinu) kako bi pokazao i predstavio to, da onima koji mu se obraćaju kroz pokajanje On daruje velike darove – darove koji izazivaju zavist.
25. Stoga braćo dajte da i mi kroz dela pokajanja uzmemo sebe u sopstvene ruke, da se rastanemo od zloga, da se odvojimo od svinja i onih koji se hrane roščićima, tj. od gnusnih strasti i onih koji su privezani za njih; napustimo loš pašnjak, tj. zlu naviku; bežimo iz zemlje strasti – iz neverovanja, nezasitosti i neumerenosti, bežimo iz zemlje u kojoj vlada teška glad za dobrom, i teško stanje, gore od gladi; priteknimo Ocu besmrtnosti, Darodavcu života, idući, posredstvom dobrodetelji, putem života; jer tamo ćemo naći Njega, koji nam izlazi u susret i daruje oproštaj naših grehova, znamenje besmrtnosti, zalog budućeg nasledstva. Tako i bludni sin – kako nas uči Spasitelj – za sve vreme svoga prebivanja u zemlji strasti, iako je pomišljao, pa čak i izgovarao reči pokajanja, ipak nije dobijao nikakvo dobro sve dok nije ostavio sva ta dela greha i pohrlio Ocu. A kada je dobio ono što je prevazilazilo svaku njegovu nadu, konačno je u smirenju proveo ostatak svoga života, živeći celomudreno i pravedno i čuvajući nepovređeno božansku blagodat obnovljenu u njemu,
26. koju neka i mi zadobijemo i sačuvamo nepovređenu, kako bismo se i u budućem veku radovali zajedno se spasenim bludnim sinom u Gornjem Jerusalimu, Majci svih živih, u Crkvi prvorođenih, u Samom Hristu Gospodu našem, Kome dolikuje slava u vekove. Amin.
 
3. Beseda Svetog Grigorija Palame
(iz knjige „Gospode, prosveti tamu moju“)
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *