Zašto baš krst

Pitanje:
Pomaže Bog Krst! Krst je nešto što čini Hrišćanstvo. Krst je vjera, nada, prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali, zašto bas krst? Zar nije baš KRST bio „sredstvo“ (instrument) pogubljenja? Zašto baš krst predstavlja Hrišćanstvo, a Isus Hristos je mučen i stradao na krstu? ! Da je Isus stradao na električnoj stolici npr., da li bi danas električna stolica predstavljala Hrišćanstvo? Zašto nam to sredstvo pogubljenja toliko znaci? Hvala unapred na odgovoru!
Goran


Odgovor:
Dragi Gorane, Pitate zašto baš krst? Mada ovakvo pitanje ne zadire u suštinu koju ono traži, jer zaboravlja nešto vrlo bitovo – esencijalno. Trebalo bi da glasi: zašto baš drveni krst? Krst kao oruđe strašne kazne uvek je bio od drveta, kao i drugo oruđe slične strašne kazne – kolac. I dalje, smrt na drvetu je «proklestvo» (5 Moj. 21, 23) , i sam je to potvrdio Juda Iskariotski obesivši se na njemu uskrativši sebi svaku moguđnost na pokajanje. Drvo nosi sudbinu ljudsku: drvo života koje je svedok pada, kao i sveto drvo iskupljenja koje daje novi obnovljeni život. Ima dosta protestatskih uticaja na neke naše bogoslove, da neki od njih u nedostaku smirenoumlja i poznavnja bogosluženja – tog živog bogoslovlja, govore da «drvo poznanja dobra i zla» (1Moj. 2. 17) i nije moralo da bude drvo, nego, recimo nešto drugo. Pominje se i paradajis = «rajčica», i odnekud se to čak uvuklo i u naš jezik, gde ovo povrće lingvinistički napominje na raj. Ta mišljenja su užasno pogrešna i teološki sasvim neosnovana! Drvo je prepoznavanje našeg patosa: života, pada, lečenja, stradanja i ustajanja. Kada kažemo lečenja dovoljno je da pomenemo proročke pedagoške poruke, kada je Mojsej «zavapivši Gospodu» drvetom gorku vodu pretvorio u slatku (2 Mojsejeva 15, 25) , sa čime prorokuje (izobražava) promenu gorčine ovog života u budći slatki. »Gospode, nisi ostavio tuge ubivajuće, koje su od drveta, i krstom si ih savršeno istrebio, podobno tome kako si i drvetom gročinu vode Mere zasladio, praobrazujući krst…» (3 Tropar 9, pesme Krstovdana) . Ovo izbavljenje drvetom koje izobražava spasenje na krstu jako svedoče Biblija i Sveto Predanje. U tom duhu ovde možemo odmah da se potsetimo i Mojseja koji je «žezlom» razdvojio Crveno more, a Predanje opevalo kroz Katavasiju osmog glasa: «Izobrazivši krst Mojsej na dvoje žezlom more preseče», i izbavi narod Izrailja. Drvo – simbol života otkriva se i u «šibljiki iz stabla Jesejova» (Is. 11, 1) , koje direkto izobvražava Hrista. Mi nikako ne možemo da odvojimo krst od drveta pod kojem smo poginuli, i pod kojim se sada spasavamo. Treća pesma katavasije osmog glasa pjenijem bogoslovstvuje ovako: «O sveblaženo drvo, na kojem se razape Hristos, Car i Gospod, pod kojim pade onaj koji drvetom obmanu». Koja lepota, širina i dubina bogoslovlja! Forma krsta je jedino teološki puna samo u onom drvenom, i zato sećam se nekih liturgičkih rasprava sa pitanjem: da li može da se na Krstovdan iznosi metalni, ili od nečeg drugog krst, nebitno od raskoši kojom je on odeven, zlatom, srebrom, dijamatnima i dr. Odgovor je bio jednostavan, naravno potkrepljen Svetim Predanjem, da krsno znamenje mora da bude od drveta, jer praznik teološki više poklanja pažnju tom «drvetu», i jaku vezu drveta u Edemu, i drveta na Golgoti.
Sam Gospod govori o Svom krstu koji je još Mojsej prorekao, kada je «napravio zmiju od bakra i uzdigao na motku, i koga ujede zmija on pogleda zmiju od bakra, i ozdravi» (4 Mojsejeva 21, 9) , rečima: «kao što Mojsej podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin čovečiji» (In. 3, 14) . Podizanje Sina čovečijeg na drvo jeste to naše «iskupljenje prečistom Krvlju Njegovom od kletve zakonske» kada je na «krstu prikovan i kopljem proboden izlio besmrtnost ljudima» (molitva Proskomidije) .
Odnos problema latinskog iskustva iskupljenja i ovog koji sada pomenusmo nije isti, jer je ovo zadovoljavanje pravde (Mt. 3, 15) , a u onom drugom, Bogu nije potrebno naše mučenje, nego samo kao lično podražavanje podviga Bogočoveka, koje je umirivanje naše uzjogunjene ploti. To imitiranje Hrista nije samo naše sastradanje na Krstu, «jer nas On nije iskupio samo svojim stradanjem, koliko tim ovaploćenjem, i jedino njim», kaže Mitropolit Antonije Hrapovicki. Da nema Ovaploćenja i da se «Logos» ne «nastani među nama» (Jn. 1, 14) ne bi bilo ni Krsta. Nas iskupljuje Njegov Bogočovečanski život na zemlji; to Evanđelje koje treba da se u nama ispuni (ostvari) , jer u protivnom ni krv našeg mučenja neće nas iskupiti, kako to nas uči sv. Kiprijan Kartagenski. Krst nije hrišćanski sibol samo po tom umiranju Bogočoveka, koliko je u tom kosmičkom dijapazonu spoj edemskog drveta i ovog golgotskog, koji se vezuje oponašanjem Hristovog života na zemlji; ispunjavanje Njegovih evangeljskih ideala, i uznošenje na krst našeg života, koji je saraspinjanje Njemu, koje je počelo još od one gore kušanja, čak i ranije, bežanjem od Iroda i potucanjem po tuđini u Egiptu. Ovaj život je naša tuđina; naše reke vavilonske na čijim obalama smo se našli posle gubljenja domovine, t.j. umiranja od drveta. Na prvom drvetu je umro čovek, na drugom je umro umrli čovek, i oživeo Novi Adam, koji je ovaploćeni Bogočovek. I zato Svjetlov kaže da se «reigija Krsta javlja religijom sile, dobre radosti, svetle nade, jakih stremljenja, i odstranjuje se, kao kleveta ili nedoobrazovanje, mešanje hrišćanstva se religijama pesimizma, odricanja sveta i svih zamaljskih radosti (podobnu budizmu ili drevno-indijskim) . Iz rečenog jasno se vidi da Krst nije nama važan kao «sredstvo pogubljenja» koliko kao izražavanje suštine antropološkog problema koji je vezan za drvo života, u oba slučaja – u edemskom i golgostskom; stim akcentom da oba drveta traže ovaploćenje Evanđelja. Adam ga nije ispunio i pao je, i mi isto ako ga ne ispunimo ostaćemo i dalje mrtvi. Evanđelje koje je Adam imao, i ovog koje sada stoji pred nama jeste poslušanje našem Gospodu Bogu da bi večno u Njemu živeli.
Dakle, električnu stolicu nemamo potrebe uošte da pominjemo.
U Hristu vaš
oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *