NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Svete tajne (krštenje, venčanje, pričešće, ispovest ...) » Učešće na Liturgiji, ispovest, pričešće i miropomazanje

Učešće na Liturgiji, ispovest, pričešće i miropomazanje

Pitanje:
Oče blagoslovite! Za Badnje veče u Šabačkoj crkvi molitvu je vodio vladika šabački Lavrentije. Nakon molitve sam se našao u velikoj dilemi. Naime vladika je na žalost pristalica jeresi-ekumenizma i čovek, koji je od pape uzeo blagoslov poljubivši ga u ruku pre par godina. A i prošle godine je na Šabačkoj televiziji javno izjavio da je pristalica unijaćenja i ekumenizma. S obzirom da sve to znam, da li sam izvršio greh kad sam od takvoga uzeo blagoslov i dozvolio mu da izvrši Svetu Tajnu Miropomazanja nadamnom? I šta da radim kad takav crkveni verodostojnik služi Liturgiju? Kako on može razgovarati sa Bogom kad skrnavi kanone, a samim tim i Liturgiju zbog njegovog stava i odnosa prema veri? Molim Vas oče odgovorite mi. Hvala
Milomir


Odgovor:
Dragi brate Milomire, tvoje dosta konfuzno pismo nije me nimalo uzbudilo, ali me je iznedilo i zabrinulo, koliko su ljudi, nažalost pravoslavni Srbi (ili oni koji bi to trebali da budu) spremni da govore o onome, o čemu malo ili uopšte ne znaju. Podsetilo me je to jednu anegdotu o Srbinu, koji je uhvatio Turčina i počeo da ga bije. Na pitanje prolaznika, zašto to čini, on ponosno reče: „Za Kosovo! “ Rekoše mu: „Kosovska bitka je bila pre više od 600 godina“. Na to će revnosni Srbin: „Nije važno kad je bila, ja sam za to juče čuo! “ Ti, dragi brate Milomire, osuđuješ svog episkopa za „jeres ekumenizma“. Od koga si čuo, koji je to sabor neke pomesne Crkve ekumenizam proglasio za jeres? Da li si čuo da je ekumenizam samo jedan teološki pokret za zajedničko delovanje svih crkava podeljenih tokom istorije. Od prvog ekumenskog sastanka u Amsterdamu 1948. godine, kome su pored protestantskih zajednica bile prisutne i četiri pomesne Pravoslavne crkve: Carigradska patrijaršija, Kiparska i Jeladska (Grčka) arhiepiskopija i Rumunska misionarska episkopija iz Amerike, pa do danas, sve pomesne Pravoslavne crkve su pristupile ovom ekumenskom pokretu. Rimska crkva ni danas nije član Ekumenskog saveta crkava. Odakle ti, dragi brate, ideja da je tvoj nadležni episkop „pristalica unijaćenja“? Da je tako, on bi svoju nekadašnju zapadnoevropsku eparhiju, koju je osnovao i vodio punih dvadeset godina, još odavno podveo pod uniju! Ti se plašiš za svoje spasenje što si kao „pravoverni“ primio blagoslov i „dozvolio mu (episkopu jeretiku) da izvrši Svetu Tajnu Mirpomazanja nad tobom! “ Znači li to da je vladika Lavrentije tebe krstio i miropomazao, ili te je samo miropomazao, kad si prisajedinjen Pravoslavlju iz neke druge hrišćanske zajednice? Ti kažeš da ne znaš šta da radiš „kad takav crkveni verodostojnik služi Liturgiju… zbog njegovog stava i odnosa prema veri“. Ako ti, brate, ne znaš, to nije sramota, jer nisi možda imao od koga naučiti. Potraži zato nekog sveštenika, ili monaha iz eparhije šabačke i pitaj ga, da ti objasni određene pojmove, kojima u svom pismu barataš „nepismeno“, a ovamo hoćeš da sudiš jednom uglednom i nadasve pravoslavnom episkopu. Dozvoli mi da sa tobom podelim jednu zgodu iz mog parohijskog života. Jednom smo supruga i ja otišli zajedno kod našeg kućnog lekara. U čekaonici je bilo dosta pacijenata. Kad sam otišao na pregled, jedan od prisutnih pacijenata je započeo razgovor sa poznanikom o Crkvi, pa se dotakao i sveštenika, o kome je taj čovek imao samo negativno mišljenje, ništa dobro nije našao kod njega. Kad sam ja izašao iz ordinacije i ušao u čekaonicu, moja supruga se obratila tom čoveku, govoreći: „Evo, to je sveštenik o kome si govorio takve gadosti“. On je zaćutao, oborio glavu, reč nije rekao. Dakle, on je govorio o meni, „svom“ nadležnom svešteniku, a da me nije poznavao, nikad me nije video, a kamoli da je došao u crkvu i uverio se u ono što je govorio. Da se tebi, dragi brate Milomire, ne bi desilo kao i ovom mom jadnom parohijanu, ja ću ti izneti neke detalje iz biografije episkopa Lavrentija, a mogao bi i da u Šapcu (u bilo kojoj crkvi) kupiš izvanrednu knjigu Tragovi u pesku – Rukoveti, zapisi episkopa Lavrentija, pa ćeš onda lakše donositi sud o njemu, jer ćeš ga bolje upoznati. Episkop Lavrentije rođen je na Svetoga Savu, 14/27. januara 1935. godine u selu Brštici kod Krupnja, srez Valjevo i na krštenju dobio ime Živko. Sedmogodišnju osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a 4. i 5. razred gimnazije u Loznici. Godine 1952. upisao je Bogosloviju Svetoga Save u Manastiru Rakovici kod Beograda, a završio je 1958. godine. Odmah je upisao Bogoslovski fakultet i zamonašen je sa imenom Lavrentije. Početkom 1962. godine, po molbi mitropolita dabrobosanskog Nektarija, postavljen je za paroha kupreških parohija. Ovde se našao u svom pravom elementu – pokazao se kao istinski pastir. Za dve i po godine obnovio je veliku crkvu u Vukovsku kod Kupresa. Međutim, na sam dan osvećenja obnovljenog hrama, prima odluku Svetog arh. sinoda, da je premešten za nastavnika u novootvorenoj Bogosloviji u Manastiru Krka, Dalmacija. Tamo je predano radio kao profesor, vaspitač i paroh, a i na manastirskoj ekonomiji. Kao nastavnik, opsluživao je i jednu parohiju, u kojoj je, posle kraćeg vremena, obnovio parohijsku crkvu. Ali, i ovde se ponovilo: na dan svečanog osvećenja obnovljenog hrama, na Ivanjdan 1967. godine, morao se pozdraviti sa profesorima i đacima u Manastiru Krki, sa blagočestivim narodom svoje parohije i krenuti za Beograd, jer je na prethodno održanom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora izabran za vikarnog episkopa Patrijarha Germana, s titulom episkop moravički. Kao vikarni episkop sarađivao je u Glasniku, službenom organu Srpske patrijaršije, a najviše u Pravoslavnom misionaru, časopisu za misiju i duhovno uzdizanje naroda. Ovde su bili zapaženi i veoma rado čitani njegovi putopisi po parohijama, koje je opsluživao, kao i prikazi naših crkava i manastira. U saradnji sa Patrijarhom Germanom osnovao je Versko-dobrotvorno starateljstvo, koje je imalo i razne sekcije, prosvetnu, patronatsku, milosrdnu itd. Organizovana su predavanja na tzv. Pravoslavnom narodnom univerzitetu u Patrijaršiji, gde su se smenjivali, ne samo crkveni radnici, nego i profesori s drugih fakulteta. Ukratko, Patrijaršija je u vreme delanja Episkopa Lavrentija, kao vikarnog episkopa, bila živa košnica. U ovo vreme pokrenute su i novine Pravoslavlje, kao dvonedeljni list. Prvi odgovorni urednik bio je upravo episkop Lavrentije. Treba imati na umu da su to bile početne godine lista, kad nije bilo lako naći saradnike, pa i pretplatnike. Trebalo je prevazići nesporazume sa sumnjičavim organima bezbednosti, koji su čak i zabranili jedan broj novina, zbog članka o srpskoj velikodušnosti i potrebi praštanja, u vreme uređivanja episkopa Lavrentija. Godine 1969. odlukom Svetog arhijerejskog sabora, Episkop Lavrentije biva postavljen za eparhijskog arhijereja novoosnovane Eparhije zapadnoevropske i australijske. Ustoličen je u crkvi Svetog Save u Londonu 30. marta 1969. godine. Postavljenje na ovu Eparhiju značilo je neprekidno putovanje između dva kontinenta, Evrope i daleke Australije, negovanje verske pripadnosti Pravoslavlju srpskog naroda u obema dalekim oblastima, a pre svega, organizovanje crkvenog života kao takvog. Znači, trebalo je sve urediti od početka. I ovde je Lavrentije pokazao svoj misionarski talenat. Prionuo je na pisanu reč i izdavačku delatnost, posećivao verni narod, brinuo njihove brige daleko od svog rodnog kraja. Neumorno je putovao po celoj Evropi i Australiji, služio, propovedao… Jednom je, nemajući novaca za avion, 40 dana putovao brodom do Australije. Ali, ni u putu nije dangubio. Od kapetana broda dobio je pisaću mašinu, pa je na brodu vodio administraciju Eparhije, pisao propovedi i svoja usputna zapažanja. Kad je oslobođen putovanja u Australiju, krstario je Evropom uzduž i popreko, od Štokholma do Trsta i od Pariza do Beča. Nije imao luksuznog automobila i vozača kao savremeni episkopi, već je putovao vozom, a u staničnim čekaonicama noćivao. Upoznali su ga i evropski kondukteri, kao putnika u čudnoj odeći i sa još čudnijom kapom na gavi, kamilavkom. Kad je u Evropu počeo pristizati veliki broj radnika, Vladika Lavrentije je svoje sedište iz Londona preneo u Diseldorf, gde mu je Evangelistička crkva stavila na raspolaganje dva spojena stana, a odatle je otišao u Himelstir, kod Hildeshjama, u severnu Nemačku. Ovde je kupio jedan evangelistički manastir, koga je obnovio darežljivom izdašnoću rimokatolika i protestanata. Manastir je bio ruina, u kome niko duže vreme nije boravio. Trebalo je sve generalno renovirati. A za to nije bilo sredstava. Zato je sav teret spao na vladiku i nekoliko vernika iz bliže okoline. Jednom prilikom je sam kopao kanal za kanalizaciju. Kad je naišao mesni gradonačelnik, sa jednim novinarem i video ga u rovu, sa budakom u rukama, sažalio se i organizovao mobu od svojih sugrađana, da pomognu tako upornom vladici. Ubrzo je Himelstir postao centar okupljanja pravoslavnog sveštenstva i vernog naroda, a i jedno zasedanje Centralnog odbora Svetskog saveta crkava održano je u Himelstiru, u Lavrentijevom episkopskom sedištu. Održavana su i druga ekumenska okupljanja, seminari, konferencije i sl. Čim je prešao u Diseldorf, vladika Lavrentije je kao preduslov uspešnog rada na misiji Pravoslavlja, zakupio jednu halu i tu opremio štampariju pod imenom „Ostrog“, sa svim potrebnim mašinama za štampanje. Bila je to velika investicija za episkopa, koji nije imao „marjaša“ u džepu. I nije bilo nimalo lako naći darodavce za tako velika sredstva. Trebalo je obijati pragove i kucati na vrata mnogih ustanova, prvenstveno crkvenih, evangelističkih i rimokatoličkih i tražiti pomoć za misiju Srpske pravoslavne crkve. Međutim, Vladika Lavrentije je nastupao neodoljivo. Retko je ko mogao ostati ravnodušan i odbiti pomoć za eparhiju i njenu misionarsku štampariju, pred blagim i molećivim pogledomi pomalo promuklim glasom vladike Lavrentija sa čvrstom verom u uspeh. Godinama je sticao mnoge prijatelje širom Nemačke i ostalih zemalja, ljude svih hrišćanskih konfesija, koji su shvatili da pred sobom imaju čoveka čvrste vere, dobrih namera, srca otvorenog za sve ljude, episkopa, koji je pastir dobri spreman i život svoj položiti za svoje duhovno stado. To su oni koji i dan-danas dolaze kod njega u Soko Grad, podržavajući ga i pomažući na novom delu. U saradnji sa Biblijskim društvom iz Štutgarta počelo je objavljivanje misijskog materijala za potrebe novoosnovanih parohija, tj. čitavih misijskih područja na teritoriji Zapadne Evrope. Da pomenemo samo značajnija izdanja: Sveto pismo Novog zaveta, sva tri dotadašnja prevoda (Dimitrija Stefanovića, Vuka Karadžića i Emilijana Čarnića) štampano je i besplatno deljeno pravoslavnim Srbima u desetinama hiljada primeraka. Lozinka je bila: Novi zavet u svaku srpsku porodicu. 1975. godine započeto je izdavanje eparhijskog časopisa Crkva, koji je do podele eparhije srednjoevropske 2011. godine izlazio u 12000 primeraka. Vladika je štampao i prve zidne kalendare, najpre sa srpskim manastirima, a onda i sa najlepšim hilandarskim ikonama. Mileševski „Beli anđeo“ proneo je slavu srpskog freskopisa, kada je fabrika šatamparskih ofset mašina iz Hajdelberga odštampala, kao reklamu za svoje mašine, ovu predivnu fresku, skoro u prirodnoj veličini i razaslala je širom Evrope, a i na druge kontinente. Dva puta je vladika štampao Bukvar za srpsku decu, da bi mogla da uče svoj maternji jezik. I sve to pod budnim okom državne bezbednosti, koja je pratila svaki korak vladike Lavrentija i beležila svaku njegovu izgovorenu rečenicu. Bilo je to u vreme kada je u Evropi bilo više jugoslovenskih konzulata, nego što je Srpska pravoslavna crkva imala parohija. A onda je došlo i do ispunjavanja davnašnje želje Lavrentijeve: štampanje celokupnih dela Vladike Nikolaja. Bio je to mukotrpan i težak posao. Od prikupljanja građe po celom svetu, slaganja i štampanja još u primitivnoj tehnici linotipa i kompozera, od traženja prenumeranata i sponzora za štampanje i koričenje, pa sve do prostog „krijumčarenja“ knjiga u Jugoslaviju, jer su sve bile od UDBE zabranjivane. Štampanje sabranih dela Vladike Nikolaja je životno delo Vladike Lavrentija. Međutim, to je samo jedan deo misionarskog rada jeromonaha, vikarnog episkopa moravičkog i episkopa zapadnoevropskog Lavrentija. Patrijaršija je rado slala vladiku Lavrentija na ekumenske skupove na kojima je blistao, prvenstveno kao dobar pravoslavni Hrišćanin, koji voli svakoga brata u Hristu. On zrači svojom pojavom, svojom dobrotom, usrdnošću i željom da se, na kraju, donosi i drugačiji sud o njegovoj Crkvi i narodu, kao i o zemlji u kojoj je živeo. Dovoljno je istaći, da je učestvovao na skupštinama Svetskog saveta crkava u Upsali 1968. godine, u Najrobiju 1975, godine, kao i u Kanberi 1991. godine, a sve po nalogu Svetog arhijerejskog sinoda SPC. Eto, dragi brate Milomire, samo nekoliko detalja iz bogate biografije uglednog episkopa Srpske pravoslavne crkve u Zapadnoj Evropi, a ono što je za poslednjih dvadesetak godina učinio u Otadžbini, u šabačkovaljevskoj eparhiji, ako već ne znaš, možeš da upitaš nekog pozvanog za taj period života Crkve u zapadnoj Srbiji. I nemoj da kritikuješ onoga koga ne poznaješ! Nemoj se brinuti da će Episkop Lavrentije „skrnaviti kanone“, a pogotovo neće omalovažavati Svetu Liturgiju, koju predano i pobožno služi više od pedeset godina. Blagosloven ulazak u Časni post, vreme molitve i kajanja, vreme izmirenja sa sobom i sa svima oko sebe, želi ti i srdačno te pozdravlja o. Dušan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *