Suprotni stavovi po pitanju pričešćivanja

Pitanje:
Pomaže Bog časni Oci i blagoslovite, Prvo bih uputio sve pohvale za pastirski trud i pomoć koja se pruža svima nama koji posećujemo ovaj sajt uz blagodarnost Bogu što se to i u ovakvom vidu ostvaruje. Moje pitanje proizilazi iz, čini mi se, sve češćih razgovora i suprotnih stavova po pitanju pričešćivanja hrišćana koji redovno poste i uzimaju učešće u Svetoj Liturgiji. Naime, mnogi citiraju Svetog Jovana Zlatoustog, Svetog Vasilija Velikog i druge čiji su stavovi u korist tvrdnje da se treba redovno pričešćivati (na svakoj Liturgiji) . Ima i drugačijih stavova koji kao da „umiruju“ ljude braneći ih na neki način od „samih sebe“ jer smo često skloni da i iz naočigled najboljih namera nanesemo sebi kako telesnu tako i duhovnu štetu (u slučaju nedostojnog pričešćivanja možda i trajnu) . Ja to shvatam, te po pitanju pričešćivanja slušam svog duhovnika jer smatram da mi je kao hrišćaninu poslušnost vrlo bitna. Pokušavam da o ovome imam i svoj stav, jer isto tako smatram da nam je „znanje svetih stvari“ nužno, pogotovo u vremenima koje dolaze. Stekavši vremenom poverenje u Vas kao duhovnike, jer vaši me odgovori, pouke i saveti silno i u srcu raduju, ja se zato i na ovaj način obaveštavam o stavu naše Crkve jer, čini mi se, i tu postoji neka podeljenost mišljenja. Znam pojedine Igumane koji svojoj duhovnoj deci savetuju što češće pričešćivanje u „ova“ vremena (namerno naglašavam jer me pomalo i nervira stalno i prenaglašeno apokaliptičko propovedanje „takve dece“ kako samo što nije smak sveta jer mislim da to nekako odvlači borbu sa prve linije fronta u prostorije generalštaba negde u pozadini) , a takođe znam i druge koji su po tom pitanju umereni i nekako skloniji onom pristupu kamen po kamen… Znam da je stvar duhovnog rukovođenja svakog sveštenog lica kako će svoje dete vaspitavati u Hristu ali stičem utisak da ovde nije stvar o pojedincima već, kako bih rekao, različitim strujama u okviru jedne, iste i nedeljive Crkve čiji smo svi članovi. Znači, nezavisno od toga kakav je ko, već gde se ko zatek`o ili namerio da ide u crkvu ili kod duhovnog oca, tako mu se i „propoveda Jevanđelje“ tj. tako se ustrojava u svom životu u Hristu. Razmišljajući i ranije o tome, dolazio sam i sam do zaključka da imam izraziti osećaj praznine (da ne kažem i obesmišljenosti) kada na kraju liturgije blagodarim za primanje Svetih Tajni u kojima, ispada, nisam ni sudelovao? ! ? Shvatam istorijski razvoj zemaljske Crkve od prvih vekova do danas, kao i razliku života vernih tada i danas, ali mi nije jasno zašto se broj pričešćivanja određuje brojčano (tri do četiri puta godišnje ili jedanput, dvaput u toku posta) , kao po nekom „ključu“ i vernom narodu koji se kako zna i ume trudi da živi u Hristu. U čemu je tu problem? Da li je to možda pitanje „prejake hrane“? Verujem da se tu možda postavlja barijera zbog pričešćivanja mase ljudi koji nisu ni svesni šta se tu događa ali takođe znam i mnoge primere da su upravo na taj način mnogi zaista i prišli Gospodu. Iz ličnog iskustva znam da dok god nisam „probao od Gospoda“, sjedinjavao se fizički sa njim kroz Svetu Tajnu Pričešća, nisam ni mogao da „napredujem“ u Hristu, da osmišljavam svoj život i nastrojavam ga u pravom smeru, da jednostavno razlikujem „desnu i levu stranu“. Zbog svega ovoga, mojih ličnih sumnji u ispravnost odluka koje donosim, odabiru pravih radnji koje bi trebalo da vršim zarad svog Spasenja a verujem i zbog drugih kojima se ovakva pitanja nameću, molim da date neki savet, odgovor ili pouku koji bi bili na duhovnu korist i na spasenje. Svako dobro od Gospoda želim,
Ljuba Kostić


Odgovor:
Dragi brate Ljubo, Hvala ti na lepim rečima. Pomeni i nas u svojim molitvama. Što se tiče tvog pitanja, možda se najpre treba potsetiti na činjenicu da se niko od nas ne pričešħuje zato što je dostojan, ili što se dovoljno pripremio, ili što je ispunio određeno crkveno pravilo i time zaslužio, ili pak, što je učinio sve najbolje što je mogao. Kao što bolesnik uzima lek sa verom i nadom, tako i mi uzimamo sve-lek, sa Verom i sigurnom nadom jer, „zdravima ne treba lekar nego bolesnim“! – kaže za sebe Hristos. Mislim da su svi sveti Oci saglasni u tome. Jevanđelje je jedno i ono kaže da verni treba da se pričešħuju što češħe. Tačka. Nikakve tu brojčane odrednice nema. To su isti Oci koji kažu, na primer, ako se neko ne pričesti bar jednom u roku od dve godine, taj prestaje da bude Hrišħanin. Oci su takođe rekli da je potrebno pričešħivati se najmanje četiri puta godišnje (u toku posta) , ali time oni nisu postavili normu po kojoj juče, danas ili sutra, Hrišħani treba da se pričešħuju. Oni su samo pomenuli minimum, i to uslovljen nekim opravdanim razlozima (kao, udaljenost od crkve i bogosluženja, i slično) . Ja se ne mogu sporiti sa najveħim svetiteljima, poput sv. Jovana Zlatoustog ili predivnog sv. Vasilija Velikog. Mi se svi pričešħujemo nedostojni, a štetu od toga možemo pretrpeti samo ako verujemo da smo sada dostojni primanja Božanskih darova. Paradoksalno rečeno, što god više uviđamo svoju nedostojnost, što smo svesniji naše nedostojne stvarnosti, to smo dostojniji, ali nikada i dostojni, Pričešħa Tela i Krvi Hristove. Tako je uostalom, i u drugim aspektima našeg duhovnog života. Zato, kao što kažeš, poslušnost svome duhovniku je veoma bitna. Bog ħe i samu poslušnost primiti kao dar i žrtvu blagoprijatnu jer, „srce smireno i skrušeno Bog neħe odbaciti“. Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *