NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » REHABILITACIJA TELA

REHABILITACIJA TELA

REHABILITACIJA TELA
 
Između hrišćanskih praznika Vaskrs ima to preimućstvo, što je omiljen i kod onih, koji se nepokolebljivo drže svekolikog crkvenog učenja i kod onih, kojima od Hrišćanstva ništa više nije ostalo do imena i – Vaskrsa. Dok su Duhovi mnogo izgubili od svoje ranije popularnosti, dok Božiću, najblaže rečeno, popularnost ne raste, dotle se Vaskrs sve više i osetnije izdiže nad svima praznicima u godini. Ako se i za koji dan može reći, da je dan sveopšte čovečanske radosti, to se može reći za Vaskrs. Njemu se ne raduju samo klerikalne partije Rima i Fanara, no isto tako i paganski stanovnici Pariza i Londona: tako, da kad bi se po sveopštem radosnom pozdravlju Vaskrsa cenilo stanje hrišćanske vere u sadašnjosti, ono bi se prikazalo u najsjajnijoj perspektivi.
Pitanje, otkuda dolazi ta nepodeljena vaskršnja radost, nije ostalo ni neistaknuto ni neodgovoreno. No do sad svak, ko je isticao ovo pitanje i pokušavao da ga reši, davao je obično jedan odgovor, koji je mogao zadovoljiti samo jedan manji ili veći deo učesnika vaskršnje radosti, a ne sve. Ljudi sa crkvenom verom odgovarali su, da je Vaskrs izvor tolike radosti i tolikog uvaženja s toga, što je on praznik izmirenja ljudi s Bogom, ili – drugi vele – praznik pobede pravde nad nepravdom. Ljudi pak sa paganskim nastrojenjima, kojima je svaki dogmatizam nesnosan, pripisivali su svoju radost proleću; od koga je Vaskrs, po njihovom mišljenju, i pozajmio tako veliku slavu i kojim je on i postao tako raskošan u radosti. I jedan i drugi mogu delimično biti u pravu, no ni jedni ni drugi ni iz daleka ne slute pravi uzrok svoje vaskršnje radosti. Jer radost, zbog izmirenja čoveka s Bogom, može osetiti samo jedan neširoki krug verujućih i spekulirajućih duhova; radost zbog pobede pravde nad nepravdom može često biti i podeljena među ljudima, i najzad, radost proleća može se uživati i pre i posle dana Vaskrsenja i ne mora se neophodno skoncentrisati na ovaj dan, koji bi po svoj prilici bio dan opšte radosti i opšteg dopadanja i kad bi u koje drugo doba godine pao.
No u čemu leži tajanstvena i privlačna moć Vaskrsa i za jedne i za druge i za sve ostale, koji se raduju ovome danu i bez drugog razmišljanja i obosnovanja te svoje radosti? Svakako u nečemu, što veoma blisko stoji sveopštim ljudskim simpatijama. Svakako u nečemu čovečanskom; lako pojmljivom; prostom: hrišćanska religija nazvana je ne jedan put religijom duha. Razmislimo, dakle, da nije duh to nešto, što je krunisano sveopštim ljudskim simpatijama, što je čovečansko, lako pojmljivo i prosto.
Izgleda, da će svak bez dugog razmišljanja poreći ovu privilegiju duhu. Ima nešto, što čoveku još bliže stoji od duha. To je telo.
 
I
I gle, tu i leži ona tajanstvena moć, kojom Vaskrs sebi privlači. Vaskrs označava praznik tela, glorifikaciju, diviniziranje tela. U tome je njegova jedinstvena odlika od drugih velikih praznika, koji simbolizuju bednost tela i isključivo veličanstvo duha, kao što su: Božić, Veliki Petak, Duhovi i svi svetiteljski praznici. Vaskrs je jedini posvećen telu. Svaki drugi praznik u godini podseća čoveka na njegovu duhovnu stranu, svaki mu ističe pravo duha nad telom i na račun tela. Vaskrs je jedini zastupnik tela prema trista šeset i četiri zastupnika duha, Jedini, pa ipak kako moćni zastupnik! On sam drži ravnotežu svima ostalim praznicima duha. Da nije njega, Hrišćanstvo bi izgubilo od svoje svestranosti i postalo bi jednostrano, monofizitsko. Zamislite hrišćansku godinu bez Vaskrsa! Nije, da tada ne ostaje ništa, mi to ne mislimo; ostaje ipak, i bez Vaskrsa celo jedno telo, sa svima delovima no – bez glave; ili drukčije: ostaje celo jedno, sa svima delovima i s glavom no – sve iz kamena.
Jovandan, Trifundan, Đurđevdan, Petrovdan; Stefandan, dani mučenika i mučenica, podsećaju na odigrane strašne tragedije u hrišćanskoj prošlosti. Ove tragedije, istina, slike su najveličanstvenijeg herojstva u istoriji; no kad bi cela kalendarska godina predstavljala samo jedan niz takvih tragedija, gde bi se onda videla ovekovečena pobeda Hrišćanstva? Tragedija, ma kako da je uzvišena, ma kako idealna, ona je samo tragedija, tj. poraz – i ako viteški, gubitak – i ako časni, smrt – i ako prijateljski oplakanu. Tragedija može isto toliko da pritiskuje i gnječi duh, da ubija nadu i malaksava veru, koliko s druge strane može i blagotvorno da utiče na čoveka. Jedna godina, s toliko tragedija koliko dana, bila bi ni više ni manje no kao jedno groblje, možda s veličanstvenim spomenicima kao, recimo, čuveno milansko Cimitero monumentale, no ipak uvek samo jedno groblje. A groblje, ma kako ono ukrašeno bilo, ne snaži, ne oživljava, no, na protiv, obezoružava, ubija.
Da je Hristova crkva iskitila sve dane svoje istorije samo tragičnim herojima, ona ne bi s takvom žilavošću i energijom istrajala kroz tolika stoleća i danas bila živa, snažna, vazda sposobna za borbu i vazda uverena u pobedu. Ona bi uzalud šetala po groblju svojih heroja i prevrtala ih mrtve, kao Kosovka devojka po krvavom junačkom razbojištu, no ni za sebe ni za druge ne bi na njemu našla životne hrane. I ona bi od tuge i žalosti rano, rano usahnula kao jedna zaostala travka što usahne na okresanom gumnu. Svoje najveće borce gledala bi crkva samo za sobom, na rastojanju od nekoliko vekova, mrtve, zaostale od nje. Šta bi je onda oživljavalo u jednom malenom vremenu, gde su njeni članovi ne sasvim veliki ljudi i ne osobiti herojski karakteri? Velite, uspomena na one pređašnje heroje davaće joj života i snage, da bi se probila kroz jedno gladno vreme do idućeg herojskog pokoljenja, koje će je ponova oživeti i ojačati? Duh dedova, velite, konzerviraće je od truleži i raspada? No taj duh dedova, za koje se zna, da su mrtvi, pod zemljom istrulili, isparili i rasplinuli se u hemijske elemente, koji su se razišli na sve strane, daleko jedan od drugog, taj duh može mnogo da učini kod jedne manjine, koja je na čvrstu hranu navikla, no masa, koja uvek mlečnom hranom živi, ne podaje se lako uticaju jednog obestelešenog duha. Telo je ono, što ima vrednosti u mase, koja retko kad odstupa od putovodstva čulnog.
Kad bi se onima, koji slave sv. Đorđa, pokazalo istrulelo telo ovoga hrišćanskoga junaka, i kad bi se oni na neki način mogli nesumnjivo ubediti, da od njihovoga patrona u ovoj prostranoj vasioni nigde ništa nije ostalo, do nekoliko istrulelih kostiju, tada bi se mučno našao od hiljade jedan koji bi produžio da slavi ovoga sveca. Zašto slavi toliki svet sv. Đorđa? Da li zato, što je on ubio aždaju i – što posle svoje smrti isto toliko postoji, koliko i pre svoga rođenja? Nikada. Pre će biti, da ga svet slavi zato, što je ubio aždaju i što zbog toga i sad živi i bdi nad onima, koji mu prinose žrtve i molitve; i to živi ne slabijim životom od života zemaljskoga, no intenzivnijim, moćnijim, svetlijim, srećnijim, i ne bez tela no u telu, u telu glorifikovanom, tj. boljem i lepšem od našeg tela zemaljskog. Sv. Đorđe nije, dakle, jedan atom, koji je po smrti utonuo u beskrajnu pučinu, no jedna individua, koja još uvek živi, s nama i uz nas stalno korača i ima još uvek i svoju ulogu u drami zemaljskog života. Tako žive i svih 365 kalendarskih herojskih individua, i s njima još 365 po 365; ne dakle kao „bivši ljudi“, no kao još uvek živi i u sadašnjem, kao i dosadašnjem, životu crkve učestvujući činioci, kao i „junaci naših dana“.
S takvom verom hrišćanski narod, tj. hrišćanska crkva ne broji za sobom mrtve, koji sve dalje od života, sadašnje žive crkve zaostaju, nepomični u svom grobu kao i grob sam, no, naprotiv, s njima, proslavljenim, oživljenim, ona i danas gaji zajednicu kao i negda. Današnjem momentu crkvenog života prisustvuju svi sveti od početka crkve. Crkva ne zida za sobom groblje, no ruši ga, i herojski borci ustaju iz njega s novom snagom i novim životom i uvršćuju se u voinstvene redove vernih. No kako da ih mi ne vidimo, kad su oni s nama, upitaće neko? Oni, koji veruju, vide ih.
Kad bi se pak onima, koji slave sv. Đorđa, reklo, da je sem istrulelih kostiju još nešto preostalo od njihovog sveca, naime duh, koji je bez i van svakog tela, bez i van svake forme, sumnjivo je, da li bi se koja četvrtina svečevih poštovalaca rešila, da produži svoje svečarstvo. Jer misao o jednom besformnom duhu njima je sa svim strana: u telu zamišljaju oni svoga sveca, u telu ga misle, u telu slikaju i izrezuju. Za njihovu svest on živi samo u jednoj – Bog zna kakvoj – žalosnoj formi, nalik našoj ljudskoj. Bez ove forme on je za njih sasvim nemisliv.
Crkva, dakle, nije iskitila sve dane svoje istorije herojima, čiji je kraj nepovratno tragičan, no herojima, čiji tragični kraj označava početak jednog novog i slavnog, jednog moćnog, duhovnog i telesnog života. I tako ni crkvena godina nije samo jedna čitulja mrtvih, koji se iz blagodarnosti pominju zbog njihovih negdašnjih dela, no jedan živi organizam raznolikih karaktera, koji su na ovaj ili onaj način, no uvek sa velikim samopregorevanjem, služili Bogu i ljudima, za vreme svoga zemnoga života i koji to i danas čine iz jednog drugog života. Bilo ih je istina, među njima, koji su na vrlo stran i vrlo jednostran način služili Bogu i bližnjim; bilo ih je, koji su držali, da sami sebe moraju mrzeti, da bi Boga mogli ljubiti; bilo ih je, koji su i tela zverova više uvažavali od svoga rođenoga i za svetu dužnost smatrali, da svojom hranom životinje nahrane; bilo ih je koji su u suvišnoj meri podražavajući apostola postali moroi dia Christon (I Kor. 4,10) više nego što je Pavle i pomislio to o sebi i Apolosu; bilo ih je, koji su se s prezrenjem odnosili prema svima vidljivim delima Božjim, premda ne iz gordosti (što im je u pravdu uračunato) nego iz čvrstog uverenja, da Bog tako želi. No njihovo herojstvo i ne sastoji se u njihovim ljudskim slabostima, koje često u zabludu i krajnost vode, no u njihovom bezgraničnom požrtvovanju. Na sve njih baca Vaskrs jednu osobitu, preobražavajuću i životvoravajuću svetlost. Onakažena tela martira i isušena, skoro ne manje martirizovana tela pustinjaka i isposnika, Vaskrs diže ponovo u čast, rehabilituje ih i čini dostojnim delima mudrosti Božje, dostojnim sasudima Njegovog proslavljanja. Vaskrs Hristov je kao jedno nalično ognjište, koje svojim varnicama zažiže život u svima mrtvim herojskim telima i svojom svetlošću ih obasjava. Drukčije se sveci i ugodnici Božji i ne mogu prikazati verujućem narodu do Jedino u svetlosti Vaskrsa. Bez Vaskrsa oni su za nj samo prazna imena u čitulji, i kalendar tada ne predstavlja jedan organizam toga naroda, no groblje, po kome mašta može da prevrće mrtve, jezik da mrmlja imena kao iz mrtvačke čitulje, a srce da se ledi kao u carstvu smrti. A kao što proleće po zimskim, pustim, ispoštenim, išibanim, izmartirovanim poljima posipa cveće i boju i prirodu, tako reći, ponovo vraća u telo, ponovo ovaploćava, tako i Vaskrs daje boju i formu svecima hrišćanskim, ovaploćavajući ih u novo, cjajno, prolećne telo. I tako za jednog verujućeg Vaskrsom život za grobom prestaje biti pusta, siva zima, i postaje cvetno, bojano proleće. Uzmite mu pak Vaskrs, zagrobni život – ako se o takvom jednom u tom slučaju može misliti – postaje za nj bezbojan i besforman kao daleke planine oku, kad se s njega skine dogled. Hristov Varskrs je, taj dogled, kroz koji Hrišćanin vidi sve žive, i bez koga svi oni stoje pred njegovim pogledom ukočeni i bezbojni.
Kad bi hrišćanstvo moglo da opstane bez Vaskrsa, onda bi i svet mogao da opstane bez hrišćanstva. No još lakše može svet da opstane bez hrišćanstva nego li hrišćanstvo bez Vaskrsa. Jer svet je postojao tisuće godina bez hrišćanstva, kao što i danas mnogobrojni milioni ne samo nekulturnog no i kulturnog i čak najkulturnijeg čovečanstva postoje bez njega. Bez i van hrišćanstva žive ne samo tatarski i turski okrajci Evrope no i veliki deo krštenog a bezvernog sveta u centru našeg kontinenta. No hrišćanstva bez Vaskrsa niti je bilo u istoriji, niti se ono takvo da zamisliti.
Humanošću se utvrdilo Hrišćanstvo, i humanošću se održava još uvek u svetu“ – misle mnogi. Da, Hrišćanstvo jeste humanost, iz humanosti nije hrišćanstvo, humanost je starija od Hrišćanstva. Niti je Hrišćanstvo otuda utvrdilo se u svetu humanošću, niti se u njemu humanošću održava. Rehabilitacijom tela, tj. onoga, što je ljudima najbliže, najsimpatičnije, Hrišćanstvo je postalo ono što je postalo, tj. jednom svetskom silom i moćnim faktorom istorije.
Uzrok – ili „uzroke“, kako se to obično rado govori – rasprostranjenju Hrišćanstva vide istorijski čas u ovome čas u onome, no samo ga tamo ne vide, gde ono jeste. Mnogi istorici misle, da su nabrojali uzroke rasprostranjenja nove vere u rimskoj imperiji, kad nabroje povoljne okolnosti, pod kojima se vera Hristova javila i pod kojima se ona počela rasprostirati. Međutim, treba dvojiti okolnosti od uzroka. Jer okolnosti, pod kojima se jedna vera rodila nisu isto što i uzrok njenog simpatičnog prijema od ljudi i rasprostranjenja u svetu. Okolnosti su nešto spoljašnje, nešto što leži van suštine jedne vere, dok je uzrok uvek u suštini dotične vere. Pri najboljim okolnostima jedna prazna vera, koja svoju snagu ne nosi u sebi, teško može da nadživi jedan čovečji vek, tj. vek onoga čoveka, od čije je snage ona pozajmljivala svoju snagu, i koji ju je silom svoje vlasti ili svoga bogatstva ili svoga uma rasprostirao i održavao u svetu. Kalifi su mačem i ognjem utvrđivali Muhamedanstvo. No niti bi ga oni mačem i ognjem mogli raširiti od Crvenog Mora do Gibraltara, niti bi se Muhamedanstvo utvrdilo u istoriji na blizu polovinu druge hiljade godina, da ono nije nosilo svoju snagu u sebi, u svojoj verskoj suštini. Hrišćanstvo je zato još očigledniji primer, pošto se ono već bilo utvrdilo u svetu samo sobom, pre nego što su njegovi kalifi, rimsko-vizantiski i germaski počeli i mačem njegovu slavu da uveličavaju. Ono se nije kotrljalo po površini velike rimske imperije zato, ili samo zato, što je ta površina bila uravnata i uglačana, no još i zato, što je ono bilo okruglo i moglo da se kotrlja. Zalud će i najbolji igrač na kuglani mesto jedne čvrste lopte baciti jednu loptu ilovače; ona se neće ni maći s mesta, ma koliko da su daske ravne i uglačane, i ma s kolikom snagom on o te daske udarao.
 
II
U čemu je dakle, ležala snaga hrišćanskog jevanđelja, koja mu je pomogla, da se oslobodi uskih granica duhovno osiromašenog naroda izbranog i da postane jevanđeljem cele rimske imperije.
Od ozbiljnih istorika, kojima je ovo pitanje bilo pitanje razumevanja jedne cele – hrišćanske – epohe istorije ljudske, Gibon, čuveni engleski istorik osamnaestog stoleća je prvi i gotovo jedini, koji je ukazao na unutrašnje uzroke, koji su rasprostranjenje Hrišćanstva omogućili. On nabraja pet ovakvih unutrašnjih uzroka, poznatih pod imenom „pet Gibonovih propozicija“, i to:
1. netolerantnu revnost Hrišćana, nasleđenu od Jevreja (intolerant zeal),
2. učenje o budućem životu,
3. čudotvornu moć pripisivanu crkvi,
4. vrline prvih Hrišćana, i
5. jedinstvo i disciplinu crkve (Gibbon:History of the Decline and Fall of the Romain Empire).
Zaista, nijedna od ovih propozicija ne može se poreći a da se ne dođe u sukob s istorijskim faktima; svaki od nabrojanih uzroka pomagao je u izvesnoj meri uzrastu Hrišćanstva, no svi oni ukupno uzeti nisu od tako presudnog značaja bili kao jedan od Gibona nepomenuti uzrok.
1. Da su hrišćani od početka bili netolerantni, to je fakt, no to je opšte – poznati fakt kod svih religija u njihovoj mladosti i snazi, od kojih Hrišćanstvo u ovom pogledu ne čini nikakav izuzetak. Gladne teorije naših dana o „verskoj toleranciji“ traže hrane svuda pa i u primitivnom Hrišćanstvu. S najvećom nepravdom traže je oni na ovom poslednjem izvoru. Jer ako netolerancija znači netrpljenje dva različna mišljenja, koja pretenduju oba na isključivu istinitost; ako je netolerancija ubeđenje jednoga čoveka, da je samo njegova vera ili njegova filozofija istinita među drugim neistinitim, zabludnim verama i filosofijama, onda su i oci crkve bili netolerantni; netolerantni i apostoli i misionari hrišćanski, netolerantan i sam Hristos. Da je Hristos propovedao i mogućnost drugih vera pored njegove, mogućnost jevrejskog fariseizma, rimskog idolopoklonstva, vavilonske mitologije itd. niti bi on bio osuđen na krst, niti bi pak – vaskrsao. Njegovo jevanđelje živelo bi kraći vek nego Gamalilovo. Da su apostoli tolerisali druge vere, s njima bi hrišćanstvo i završilo svoju istoriju. Da su oci crkve tolerisali sve vere i jeresi svojih dana, oni se danas ne bi imali radi čega zvati oci. Da su Kirilo i Metodije tolerisali Peruna i Striboga pored Hrista, još bi se po slovenskim gorama i stepama pušili stari mnogobožački žrtvenici. Rim – nekadašnji – tolerisao je sve vere svoje imperije, pa se spustio u grob neopojan od svoje vere, jer tolerišući tuđe vere, on je svoju izgubio. Početak tolesiranja drugih vera, početak je gubljenja svoje vere.
Prvi hrišćani nisu morali netoleranciju naslediti ni od Jevreja ni specijalno od ma koje druge nacije. Netolerancija verska opšte je ljudsko dobro – jer bez nje bi se i najmračnije i najsvetlije predstave o verskim predmetima nivelisale – i opšte ljudsko zlo – jer bez nje bi istorija svetska bila manje bestijalna. Ova netolerancija, mislimo mi, u smislu opšteg ljudskog dobra, u smislu borbe svetlosti protiv mraka, kakva je ona i bila kod prvih hrišćana, pomogla je dosta rasprostranjenju hrišćanske vere u svetu, no jedva više nego što je ona pomogla rasprostranjenju Budizma ili Pitagoreizma. No i ako bi se moglo najzad zamisliti, shodno Gibonu, da su Hrišćani – Jevreji nasledili osobitu netolerantnu revnost od svojih predaka, neda se zamisliti, da su Hrišćani – Pagani, Grci i Rimljani, mogli naslediti tu crtod nesvojih predaka, od večito omrznutih Jevreja.
2. Učenje o budućem životu nije došlo u svet sa Hrišćanstvom. Sve zapadno-azijske vere i bezmalo svi dohrišćansko – filosofski sistemi učili su, da se biće čovekovo smrću ne prekraćuje, no da traje i posle groba u ovakvom ili onakvom vidu.
Vera u besmrće ima osobitu sugestivnu moć za ljude. Ljudska duša, opkoljena zlom svake vrste, puna je sumnje, puna rezignacije, no u dubini svojoj, ispod sumnje i rezignacije, ona skriva jednu tamnu, tihu odaju, u kojoj stanuje nada na jedan bolji život. Ova se odaja neda lako ni sasvim pomračiti ni sasvim osvetliti. Silnu svetlost može ona da upije i opet da ostane neosvetljena, i u drugom slučaju obratno: kroz silno – gustu tamu može ona opet da se svetluca. No ma koliko ona duboko ležala i ma koliko se teško dala aficirati od svetlosti ili tame, ova skrivena odaja je od presudnog značaja za sreću ljudskog života. Pomračili se ona potpuno ili osvetli li se potpuno, čovek je tada spasen, iskupljen. Da ovo ne bi izgledalo kao jedna obična igra reči, mi prizivamo u pomoć iskustvo i istoriju. Najteža je situacija za čovekov duševni život, kad ova odaja nade nije ni sasvim pomračena ni sasvim osvetljena, kad je samo polutamna, polusvetla. Tad se čovek, slično vetrovima smetenoj reci, koja udara o svoje obale, koleba između nade i beznadežnosti. „Da li da se nadam, da li da se ne nadam?“ Sredina između ovoga dvoga je ništa, a ovo je ništa kao jedna bezvazdušna sfera, u koju ljudi ne mogu da stupe i da ostanu ljudi. Mi ili se nadamo ili se ne nadamo. Nadamo li se, tad je ona camera obscura osvetljena i život tada za nas ima vrednosti, biće je bolje od nebića, svi su bolovi tranzitorni, i mi koračamo, brzo kao vreme, spokojstvu u svetlosti i svesti. Ne nadamo li se, ona fatalna odaja prekriva se crnim somotom i tad je život za nas bez vrednosti, taština i prizrak, nebiće je bolje od bića, premda (kao i gore) svi su bolovi tranzitorni i mi koračamo, brzo kao vreme, spokojstvu, jednom večnom spokojstvu, no – u tami i bez – svesti. Nadamo li se dakle, ili ne nadamo li se sasvim, u oba slučaja mi osećamo – i ako u protivpoložnom smislu – jednu vrstu mira, spokojstva, sreće. „Da li da se nadam, da li da se ne nadam“? to pitanje mučnije je od ovoga obojega.
Zoroastrizam i Muhamedanizam vere su nade, Budizam – vera beznadeždnosti. Treba sve nesreće i bolove života prezreti i poveriti se Ormuzdu ili Alahu; oni će sva pretrpljena zla mnogostrukim dobrom nagraditi, ako ne u ovome, onda u drugome životu, koji je večan, svetao i svesan. Tako uče prve dve vere. Budisti naprotiv, uče, da se sreća dostiže jedino uviđajem apsolutne ništavnosti i varke života, prezrenjem svega bića, apatijom prema bolu radosti i najzad, večnim, nirvanskim snom.
Kad Gibon tvrdi, da se Hrišćanstvo raširilo u svetu učenjem o budućem životu, on time ne kaže više, nego da hrišćanska vera pripada verama nade a ne verama ne – nade, beznadežnosti. No tim nije mnogo rasvetljeno specijalno u pogledu Hrišćanstva. Jer i iskustvo i istorija kazuju, da i nada i ne – nada mogu da uhvate duboka korena u dušama ljudskim, i da je prema tome Hrišćanstvo moglo i na obratnom putu, tj. na putu ne – nade zavladati stotinama miliona kao i Budizam. Pa onda, i Farisejizam je bio vera nade, i on je imao svoje učenje o budućem životu (Dela ap. 23, 7 – 8); zašto dakle, da Farisejizam nije postao vera sveta nego Hrišćanstvo? I ne sam Farisejizam; sve zapadno-azijske vere pre Hrista imale su i svoje učenje o budućem životu; zašto dakle, da baš Hrišćanstvo, ovaj poslenik, koji je tako pozno poslan u vinograd, ne samo da se izjednači u nagradi sa ostalima, koji su pre njega izašli na posao, nego još da bude mnogo više nagrađen bogatstvom i moći od ostalih? No posmotrimo, Gibon ima još tri odgovora na ovo pitanje!
3. Čudotvorna moć pripisivana crkvi! No nije li čudotvorna moć pripisivana svakom verskom društvu? Ne obiluju li čudima ne samo sve vere nade nego i beznadežni Budizam? I Simon Mag je „tvorio čudesa“ kao i Simon Petar, i fakiri i orfejski apostoli lečili su bolesne i dizali mrtve kao i tivaidski pustinjaci. Pa onda, tradicije farisejske pružale su bogatiju riznicu čuda, i biblijskih, i nebiblijskih, nego li prvo Hrišćanstvo – zašto dakle, zašto Hrišćanstvo a ne Farisejstvo? Hrišćanstvo se i razlikuje od mnogobrojnih sujevernih vera time, što je njegova istorija siromašnija čudima, ili čistija od čuda, od svih drugih verskih istorija. Verske sekte naših dana, koje ne broje ni stotine, kamo li hiljade, godina za sobom, hvale se većim spiskom čuda nego što ga Hrišćanstvo ima od svoga početka do danas. Spiritizam američki zabeleži za jednu godinu više čuda no što može Hrišćanstvo za stotinu godina. Hrišćanska su čuda malobrojna, pa ipak ona čine Hrišćanstvo većim čudom u svetu od mnogobrojnih vera sa mnogobrojnim čudima. Hrišćanstvo je imalo ustvari jedno čudo, to je Hristos. Čudotvorna moć pak, kakvu prost čovek pripisuje crkvi i kakvu on pripisuje isto tako i detelini sa četiri lista, mogla je imati samo lokalnog i mimogrednog dejstva. Hrišćanstvo nisu rasprostirali u svetu magičari i fakiri, koji su bili posvećeni u volšebne tajne i akrobatske majstorije, no ljudi zdravih nerava, prostih običaja i poštene duše. Jasno je dakle, da Hrišćanstvo nije doveo do trijumfa nad mnogim drugim verama veći kvantitet njegovih čuda. Kvantitet njegovih čuda nije ni izdaleka od presudnog značaja. Crkva u Francuskoj obiluje danas mnogobrojnijim čudima no pre dvesta godina, dok Lurda nije bilo, pa ipak pored te porasle čudotvorne moći crkve reputacija njena i njen uticaj smanjuju se osetno s dana na dan.
4. Vrline prvih Hrišćana imale su izvanredno dejstvo na nehrišćanski svet. Dovoljno je pročitati nekoliko prvih glava „Dela Apostolskih“, pa se o tome uveriti. No, više je nego sumnjivo, da su vrline ovih prvih Hrišćana mogle biti glavnim faktorom u pokorenju Cezareva sveta Golgotskom mučeniku. U staroj Grčkoj vrline su negovane i privatnom i državnom inicijativom mnogo više nego što se one danas u Francuskoj neguju, pa ipak to nije moglo grčku veru učiniti tako univerzalnom kakva je danas hrišćanska; grčki je Olimp opusteo, bogovi olimpijski sišli su sa svoga gordog trona u Luvr i Britanski Muzej, gde sad svako dete može uhvatiti Zevsa za bradu i bez straha pogledati Veneri u oči. Tako isto i vrline starih Jevreja bile su na glasu, na Istoku, pa koji su od naroda te vrline Avramova potomstva privolele Jehovi i njegovom kultu? Za hrišćanske misionare, o kojima se sve samo pohvalno može reći, ne može se reći, da su oni imali više vrline od starih izrailjskih patrijaraha i proroka. Pa je Sion danas pust, a delo hrišćanskih mislioca još stoji.
Jedinstvo i disciplina crkve mnogo bi u istini pomogli misiji hrišćanskoj, da su bili takvi, kakve ih Gibon zamišlja. On ih idealizuje; u stvari ni to jedinstvo ni ta disciplina nisu bili uvek idealni. Nesuglasica i beskorisnih prepirki bilo je i među samim apostolima, čak i za vreme života Hristova (Mk. 9, 33-34; Mt. 20, 24), još više posle smrti njegove (Tomino neverovanje ostalim), nesuglasica, koje su često dovodile do velikog ogorčenja jednih protiv drugih (Gal. 2). Nejedinstvo i nedisciplina u pojedinim hrišćanskim opštinama, kao u Galatiji i Korintu pretile su ponovnim trijumfom Paganizma i bile su izvor najvećih briga apostola Pavla i povod njegovim vatrenim, pismenim i usmenim opomenama, upućenim ovim opštinama. I da ne govorimo o poznijim razdorima, u vreme Sabora i kroz ceo takozvani „zlatni vek“, koji bi se pre mogao nazvati „žučni vek“ Hrišćanstva.
Jedinstvo i disciplina crkve retko su kad mogli zadovoljiti savremenike, jer su retko kad potpuno odgovarali jevanđelskom idealu sloge i ljubavi. Čitali Pavla ili Tertulijana, ili Zlatousta ili Amvrosija, ili Bernarda Klervoskog ili Lutera, ili Jovana Rajića ili mitropolita Mihaila, mi ćemo se kod svakoga od njih zgroziti na njihovo pokolenje kao na najgore u celoj istoriji; tako svaki od njih predstavlja nejedinstvo i nedisciplinu duhova svoga pokoljenja kao unikum bede i kao predznak nesjajne budućnosti. Jedinstvo i disciplina hrišćanske crkve nikad nisu bili onoliko na delu koliko na reči. Sukcesivno sa jedinstvom i disciplinom vladali su u crkvi hrišćanskoj od početka i nejedinstvo i nedisciplina. Otuda na ovakvom nestalnom i nesigurnom temelju, kao što su jedinstvo i disciplina crkve – svejedno, i pre i posle velike podele – hrišćansko carstvo u svetu nije se moglo utvrditi.
Gibon bi još mogao reći, da ni jedan od ovih nabrojanih uzroka on nije zamišljao bez drugih. Svi ukupno – mogao bi on reći – da su oni dejstvovali od početka do milanskog edikta, i od milanskog edikta do varvarske anarhije u rimsko-vizantiskoj imperiji, i od tada još na dalje. No teško je reći i za jedan, i kraći, period vremena, čak i za onaj od Hristove smrti do apostolskog sabora u Jerusalimu, da je u njemu crkva Hristova imala sve pomenute odlike. Kudikamo je to teže reći za jednu epohu od nekoliko stoleća. No baš s pretpostavkom i da su sve ove odlike u crkvi od početka koegzistirale, šta su one mogle više učiniti, nego li što su učinile u drugim verskim pokretima sa istim odlikama? U prvom veku hrišćanske epohe u rimskoj carevini bilo je više od stotinu vera. Sve su živele pod istim uslovima. Od kuda da najmlađa među njima i najnezaštićenija uzme prevagu nad svima?
Mi postavljamo sad pitanje: kakav je uzrok ležao u suštini hrišćanske vere, koji je mogao biti jači i od svakog napose i od sviju uzroka, koje Gibon navodi? i odgovaramo: rehabilitacija tela.
 
III
U Starom zavetu telo se čovečije ne potcenjuje kao što se materija u opšte ne potcenjuje. Jehova je stvorio materijalni svet, formirajući ga iz haotičnog mraka. Čak i ovaj besformni, haotični mrak nije bio prezren od Boga, jer se i nad njim duh Božji nosio (Bit. 1,2). Sve što je moćni Tvorac pozvao u biće, pojavilo se tako savršeno, kako je on želeo. Sve: svetlost i firmament, zvezde i prorašće, životinje vodene, vazdušne i kopnene, i čovek povrh svega – sve je Bog stvorivši našao da je vrlo dobro. Čovek nije izuzet od ove ocene samim Bogom izrečene (Bit. I, 31); dakle, i on je bio vrlo dobro formiran. Ta okolnost, što je čovek iz zemaljske prašine sazdan i uobličen, ni najmanje ne pokazuje nevrednost ili malu vrednost čoveka. I cela naša planeta, na stvaranju koje, Bog se duže sadržao nego na stvaranju čoveka samog, i koja je bez sumnje jedno moćnije biće od čoveka, iz iste je prašine, iz koje i njen genijalni mezimac, čovek. I moćna sunčana kola u prostranstvu sve su – ili bar sva našem opažanju dostupna – iz iste prašine, kako spektralna analiza to utvrđuje. Za čoveka je svakako pre ponos nego poniženje, što je iz iste materije sazdan, iz koje i sunce i zvezde, predmeti njegovog najčistijeg i najuzvišenijeg divljenja. Sunce i zvezde su braća čoveku, jer od jednoga su oca, Boga, i iz jedne majke, prašine. Vrednost čoveka otuda ne može se ni preceniti ni potceniti a da se ne preceni ili ne potceni ceo zvezdani svet Božji. Jer, ako je prezriva prašina, iz koje je čovek, onda je prezriva i prašina, iz koje su sunce i zvezde i ceo svet, pošto je sve jedna i ista prašina. A ako je prezriv ceo svet prašine, tj. ceo materijalni svet, onda… (vidite li čemu ovo konzekventno vodi?) onda mogao bi se isti adjektiv pridati i njegovom majstoru.
Svaki delatelj pokazuje sebe u svome delu. Vrednost aktivnosti jedne stvari u prirodi jeste i vrednost same te stvari. Čovek ne čini izuzetak. Naravno, potpunu vrednost jednoga čoveka mi ne možemo nikad izmeriti, jer potpuna vrednost istoga bila bi ravna sumi svih njegovih dejstava, projavljenih u životu; ta suma svih dejstava pak nije nikome dostupna, čak ni samom nosiocu i učiniocu istih, do samo Bogu. Otuda mi ne znamo ni sami svoju sopstvenu vrednost; ona je znana samo Jednome, koji obujima sve. Ceneći jednoga čoveka, mi obično cenimo najistaknutiju projavu njegovog života, tj. onu, koja je nama najdostupnija. Kolika je za nas vrednost Homera? Onolika kolika i vrednost Ilijade. Koliko vredi Herkules? Koliko i njegova herojska dela. Psalmist? Koliko Psalmi. Apokaliptičar? Koliko Apokalipsis.
Sad, delatelj sveta je Bog; najistaknutija projava božanske aktivnosti to nije za nas neki nevidljivi svet, koji postoji neopažen od nas, niti svetovi, koji su pre toliko hiljada godina egzistirali i propali, niti svetovi, koji će doći, no svet aktualni, zemaljski i okozemaljski. Po ovoj za nas najistaknutijoj projavi božanstva mi možemo i moramo ceniti samo božanstvo, ako hoćemo da ostanemo dosledni svome načinu ocene svih bića prema najistaknutijoj. Čovek, ustvari, ne može ni ceniti drukčije: on ne može ceniti moć i mudrost Boga prema delima, koja su njegovom opažanju nedostupna, no prema onima, koja su mu dostupna.
A nama je dostupan samo jedan deo, jedan fragment Božjih dela. No za ocenu tvorca sveta ovaj fragment je dovoljan. Mi vidimo zvezde, čija svetlost putuje godinama kroz prostor dok dođe do naših očiju i vidimo jednoćelične organizme, čiji je ceo život jedan trenutak. Koliko svetova leži između te dve tačke! Kako izobilan materijal za ocenu onoga, ko ga je stvorio i u ovako bezbrojnoj količini oblika uobličio!
I sve te svetove, koje mi danas gledamo, iako ne savršeno iste, gledali su u svoje doba i Adam i Noje, i Avram i Jakov, i Mojsej i David; gledali su i divili se, kao što se i mi danas divimo. Psalmist je pevao: „Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku njegovih glasi svod nebesni. Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov“ (Ps. 19).
I veliki srpski pesnik misli i oseća to isto, što i Psalmist pre hiljade godina; posmatrajući dela Božja, Njegoš veliča tvorca njihovog:
„dan ti svetlost krune pokazuje, „noć porfire tvoje tajanstvene, „neponjatna čudestva divotah!“ (Luča Mikrokozma).
 
Bog je veliki, jer su velika dela njegova. Prvi logični zaključak ljudi izvesno nije bio: Bog je veliki, dakle i dela su njegova velika, no obratno: dela su Božja velika, dakle i Bog je veliki. Ono što je poznato, uvek je služilo za polaznu tačku; nikad zdrav um ljudski nije cenio poznato na osnovu nepoznatog, no obratno. Mi nikad ne zaključujemo o poznatoj strani posmatranog brega na osnovu protivne, nama nepoznate strane, ne zaključujemo o ovoj na osnovu one. Mi nikad ne možemo reći, a da se o zdrav razum ne ogrešimo: na drugim planetama je moguć život, dakle on je moguć i na zemlji, jer i zemlja je planeta; mi samo obratno možemo reći: na zemlji, jednoj od planeta, moguć je život, dakle on je moguć i na drugim planetama.
Poznato je otkrovenje nepoznatoga, a ne obratno. Ne govori Bog o svodu nebesnom, no svod nebesni o Bogu. Svod nebesni kazuje slavu Božju, jer on je otkrivena slava Božja. Dan sa svima otkrovenjima svojim i noć sa svima otkrovenjima svojim propovedaju istu slavu istoga Boga. A šta ceo taj svod nebesni i šta su sva otkrivenja dana i noći do svet prašine, iz koje je i čovek sazdan. Šta je „svetlost krune“ Božje, šta njegove „porfire tajanstvene“ sa svima „neponjatnim čudestvima divotah“, do ta ista prašina, iz koje su uobličene i sve one forme, koje stoje nama vrlo blisko, i za koje su vezane sve naše simpatije i antipatije? Čovek je iz prašine, da, no i ceo je svet iz prašine, zato čovek niti može prezreti ceo ostali materijalni svet, a samo svoje telo učiniti predmetom pohvale, niti pak svoje telo prezreti, a sve ostalo uzdići. Sve je iz jedne i iste prašine, i ako telo čovečje ne kazuje slavu Božju, onda je ne kazuje ni cveće poljsko, ni sunce, ni mesec, niti ceo ćud Božji od prvog do šestog dana stvaranja. Čovek je najistaknutiji reprezentant sveta prašine, kao što je opet ovaj svet za nas najistaknutiji reprezentant Božjih svetova. Čovek je iz iste prašine kao i sve ostalo, no oblik te prašine na njemu je najkomplikovaniji i najrazređeniji, zbog čega je čovek oduvek oslovljavan kao kruna Božjih stvorenja ili kao car svega zemaljskog sveta. Šta dakle? Nije li prirodno otuda ceniti vrednost jednog carstva prema njegovom prvom predstavniku, caru? Nije li to tako isto prirodno kao što je prirodno zaključivati o nevidivim delima Božjim na osnovu vidivih? Prirodno. Pretpostavimo li, dakle, da čovek ne vredi ništa, šta će onda vredeti celo carstvo, kojim on vlada? Pretpostavimo li, da je telo čovečje, koje je Bogom sazdano, zlo, zar neće onda biti zlo i celo vidljivo delo Božje, sva „nebesa“, ceo svet „svetlosti“ i „porfire“ i „čudestvah“. A ako je celo jedno delo zlo, onda… (vidite li kuda i ovo konzekventno vodi?) onda se isti adjektiv – ili, što je gore, apozicija, substantiv – može pridati i delatelju toga dela, u ovom slučaju, delatelju sveta. I mi se tada nalazimo pred dilemom: ili verovati u jednoga Boga, koji je zlo u suštini svojoj, ili verovati u jednoga dobrog Boga, koji je stvorio jedan zao svet.
Patrijarsi izrailjski, koji su živeli bliže greha Adamova nego mi, nikad se nisu tužili na ovaj život, nikad nisu mislili, da je materija protivnost Bogu, princip zla, niti da je telo ljudsko nedostojno slave Božje kao nosilac greha. U njih je svakako bila živa nacionalna tradicija o neposlušnosti Adamovoj prema Bogu, i oni su se izvesno odnosili prema tome praroditeljskom grehu sa istom strogošću kao i prema svakom i svačijem grehu protiv Jehove, no u njihovom životu mi ne nalazimo ni traga od ma kakve pečali i skrušenja zbog toga greha, niti ma kakve bojazni od svoga tela, niti strašljivosti za budućnost svoje duše. Kao što se deca predaju potpunom poverenju svojih roditelja, tako su se i ovi prostodušni pastiri haldejski i egipatski, ovi nestalni čergari, predavali poverenju svoga Boga, očekujući od njega mig za svaki svoj korak u životu i grešeći ovda -onda protiv njega kao što i deca greše, tj. ne slušajući ga uvek, prestupajući ovda – onda njegove zapovesti. I kao što deca ni jednu radost sebi ne uskraćuju, tako i ova „izabrana“ deca Jehovina ne samo nisu prezirala radosti ovoga života, nego su ih, naprotiv, trudno tražila, zbirala i uživala. Niko se od njih nije radovao smrti, niko nije pretpostavljao smrt životu, ovom zemaljskom životu – jer za drugi život oni, izgleda, nisu ni znali – koji je pored svih svojih briga za njih ipak važio kao jedno veliko, neocenjeno blago. Ne živeti je zlo: ne roditi se i umreti je zlo, a živeti je dobro. Bogatstvo, zdravlje, dug vek i mnogobrojan porod smatralo se u njih kao odsudni i nesumnjivi uslov sreće života. Ni za čas nisu se oni u tom uverenju kolebali. Definicija sreće hiljade godina nije se menjala u potomstvu ovoga inače u svemu nestalnoga pastirskog naroda. Mnogo je vremena prohujalo, dok se rodio jedan kralj, koji, imajući već svega onoga, što se u njegovom narodu za sreću smatralo, nije tražio od Boga više materijalnog, telesnog dobra, no mudrosti, na koju se posle tužio, da mu je ona muka duhu! (Kralj. 3, 5 – 14; Ekl. 2, 15 – 17). I dotle je Bog nagrađivao svoje ljubimce mudrošću, no ta mudrost nikad nije prelazila meru praktične upotrebljivosti, nikad nije dolazila do onoga stupnja, sa koga se ovaj život može učiniti jedna nepopravima, očajna dolina plača bez utehe, a telo jedna demonska tamnica, u kojoj je zatečeno nešto, što treba po docnijim, epigonskim doktrinama, da predstavlja suštinu i vrednost čoveka. Mudrost se sastojala u poslušnosti Bogu u strahu od Boga (Bit. 22 1-18; Mudrosti 1,7) i u umešnosti steći bogatstvo i živeti u miru sa svojim susedima, kao Avram, Solomon i Voz. Svako zemaljsko dobro smatralo se kao dar Božji. Svoga ljubimca Avrama nagradio je Bog, ne oslobodivši ga brže – bolje ovoga zemaljskog „zlog“ života, u čemu bi se videla nagrada Božja poznije, po isteku, patrijarhalnog perioda, nego, naprotiv, davši mu dug život i sva dobra ovoga života: žena i poroda i srebra i zlata i slugu i sluškinja i kamila i mazgi (Bit. 24, 35-36).
Dugim životom obdario je Bog sve istaknutije patrijarhe. Adam, Sit, Noje, Enoh, Matusalem, Mojsej i Jošua, kao i sudije i kraljevi i prvosveštenici proživeli su po jedan dug vek. Nabrojati dug niz godina smatrano je za dar i milost Božju, prevremena smrt za nemilost i kaznu (Bit. 38, 7, 10; Sud. 9, 52-56). Naravno, dug a prazan niz godina nije sam po sebi mogao biti nikakav osobiti dar niti osobita sreća, no samo dug niz godina ispunjen radošću od obilja zemaljskog dobra, s pravdom stečenog i u pravdi uživanog. Daleko budući od preziranja zemaljske radosti i materijalnog obilja, stari su Jevreji – kao i njihovi sadašnji potomci – prezirali nemaštinu i bedu i bojali je se kao velike kazne Božije. „Gospod je dao i Gospod je uzeo“, uzviknuo je strpljivi Jov na glas o propasti svega svoga dobra zajedno sa decom svojom, no uzviknuo je to ne bez strašnog bola i ogorčenja protiv svoje sudbine (Jov. 1, 20-21). Onaj, ko nema i ko ne može da uživa zemaljska dobra, taj je od Boga kažnjen, proklet. Siromaštvo i bolest smatrani su kao dva biča Božja, kojima Bog odmazdava greh i zadovoljava pravdu. Jedini ljudi, kod kojih se siromaština nije smatrala za kaznu Božju, bili su nekoliki siromašni proroci. Oni su obično išli bosi i hudo odeveni, no nikad oni nisu svoju spoljašnju bednost isticali ma kome za ideal. Isaija je išao go i bos ne što je prezirao odelo ili simulirao martirstvo, nego što je hteo tome da predskaže sudbinu Egipćana i Etiopljana, koje će asirski kraljevi odvesti u ropstvo gole i bose (Is. 20, 2-3). Jeremija je stavio na sebe veze i jaram ne da bi time mučio svoje telo, no da bi efektnije predstavio robovanja naroda pod Vavilonom (Jer. 27). Protiv spoljašnjeg sjaja i bogatstva nisu proroci principijelno govorili, no samo u slučajevima kritikovanja s nepravdom zadobijenog i u nepravdi uživanog sjaja i bogatstva. Jehova nije protivan bogatstvu; naprotiv, on nagrađuje svoje verne bogatstvom; oni, koji mole Boga za bogatstvo i dug život ili lepotu, ne sude Boga: sva ta dobra u njega su i on ih daje kao nagradu molećim se (Ps. 21, 2-5). Pravednost je merilo Božje pri razdvajanju bogatstva zemaljskog. „Bog me je nagradio shodno mojoj pravednosti“, govori David (II, Sam. 22, 25; srav. Vtoroz. 30, 15 – 19). Sve radosti zemaljske dao je Bog Davidu, da okusi prepunim peharom onda, kada je se daroviti car pokazivao pravedan, tj. Bogu poslušan (u poslušnosti se sastojala pravda St. zaveta), no i sve čemere i bede poslao je na nj taj isti Bog u slučaju careve nepravde. Bog nije zabranjivao uživanje zemaljskih blaga, izuzev samo onda, kada je uživanje jednih ljudi išlo na štetu drugih ili na omalovaženje Njegovo. David je imao žena koliko je hteo, i Bog ga za to nije karao; no David je prouzrokovao smrt svome vojvodi, da bi njegovu jedinu ženu prisvojio, i zato ga je Bog bez milosti nakarao (II Sam. P). Solomon je imao žena koliko hiljadu monogamskih, hrišćanskih careva, i za to ga Bog nije kaznio; ali te žene mudroga cara nisu bile kćeri njegovog naroda – protivno zakonu – no kćeri neznabožačke, koje su carevo srce otuđile od staroga Jehove i privolele službi Astarte i Moloha; zato ga je Bog kaznio (I Kralj. 11). Uživanje Davidovo išlo je na štetu njegovog bližnjeg, uživanje Solomonovo na omalovaženje Jehove; u oba slučaja, dakle, Bog je kaznio nepravedno uživanje a ne uživanje kao takvo, antibožansku, demonsku stvar. Noje je pio vina, i to pio dosta, pa ipak nije bio od Boga proklet, dok njegov sin Ham bio je proklet, što nije poštedio pijanstvo svoga oca. (Bit. 9, 20-25). Na Sodom i Gomor nije Bog pustio ognjenu kišu za to, što su njegovi žitelji jeli i pili i uživali i radovali se, no zato, što se među ovima nije moglo naći ni deset pravednika (Bit. 18. 20). Adam je izgnan iz raja ne zbog uživanja no zbog neposlušnosti; Mojseju je uskraćeno da uđe u zemlju obećanju ne zato, što nije omalovažio svoje telo, no zato što je omalovažao moć Božju. Tiru i njegovim kneževima ne preti Bog zbog kolosalno nagomilanog bogastva i raskoši, no zbog bogozaborava i razuzdanosti (Jezek. 28). Jeremija proriče, da će Bog Vavilon učiniti hrpom prašine i obitalištem aždaja ne zato, što vavilonjani nisu prezirali svoje telo, nego što su prezirali pravdu (Jer. 51). Isti optimizam, koji srećemo kod patrijarhalnih Izrailjaca u pogledu spoljašnjih zemaljskih blaga, srećemo mi i u njihovim pogledima i specijalno na telesnu lepotu i snagu. Lepota nije satansko oruđe kušanja ljudi, no jedno između dobara, kojima Bog daruje ljude. Samo kad hoće da kazni, onda Bog obraća lepotu u rugobu, inače Bog je uvek tvorac lepoga i dobroga. Sve su stvari tako čudno lepe, da one mora da sve ishode od Boga, mora da ih je Bog sve svojom moći i svojim rukama sazdao, mora da je sve stvari Bog stvorio za sebe (I Hronik. 29, 14; Jerem. 27, 5; Mudr. 16, 4). Da je telo kao trava, koja vene i lepota tela kao cveće poljsko, koje prolazi, govorili su proroci ne zato, što su telo prezirali kao nedostojno i ništavno samo po sebi, no zato, što su time hteli da istaknu nadmoć Tvorca nad svim stvorenim: trava vene, cveće prolazi, no reč našega Boga ostaje večita (Is. 40, 6-8; Ps. 102, 11-12). Psalmist posmatra ovaj svet i, ushićen njegovom lepotom, poje: Gospode, Gospode naš, kako je veličanstveno ime tvoje po svoj zemlji! – No odmah za tim, sravnjujući malenkost čovečju s moći Božjom, on produžuje s izvesnom rezignacijom: Kad pogledam nebesa tvoja, delo prsta tvojih, mesec i zvezde, koje si postavio: šta je čovek, te ga se ti opominješ i sin čovečji, te ga polaziš? – Pa ipak, čovek je kruna zemaljskih dela Božjih i njegova prva slava: Učinio si ga – govori dalje Psalmist – malo manjega od anđela, slavom i čašću venčao si ra, postavio su ga gospodarom na delima ruku svojih; sve si metnuo pod noge njegove (Ps. 8). Drugom jednom svojom pesmom preuznosi isti pesnik lepotu čovečju najizdašnijom i najbujnijom lirskom rečitošću, kojom se odlikuju samo istinski nadahnuti umetnici (Ps. 45). U preuznošenju telesne lepote, Psalmista još prevazilazi pesnik „Velike pesme“. Pohvala lepoti u St. zavetu ovde je na svome apogeju; sve lepote zemaljske ukupno uzete ne pretežu u očima oduševljenog pesnika lepotu čoveka. šaronske ruže i delinske lilije, stada ovaca i srna, skerlet i nerandže, med i mleko, vrt i vodoskok, svi začini i mirisi, žbun i golub, zlato i slonova kost, beril i mermer, Livan i Karmel, kedri i palme, grožđe i ribnjaci – sve te lepote ukupno sadrži u sebi lepota čovečja; sva razbacana zrna lepote po celoj prirodi sabrana su i izdana tako reći u čoveku u jednu celinu; cela galerija prirodnih krasota predstavljena je u minijaturi u čovečjem telu. Razumljiva je otuda ljubavna opijenost čudnog pesnika. I sinovi Božji bili su opijeni lepotom ljudskom, pa Bog nije ništa protiv toga imao (Bit. 6, 2-3). Sara i Hagara i Reveka bile su lepe, i Saul i Avesalom. Jakov je pretpostavio lepu Rahilu njenoj manje lepoj sestri Liji i služio je dva puta po sedam godina, dok ju je zaslužio (Bit. 29, 17). Estera je svojom lepotom omekšala srce vavilonskog cara i time ublažila sudbu svoga nesrećnog naroda.
Snaga je sastav muške lepote. Od sinova Božjih i kćeri ljudskih rođeni su divovi, „moćni ljudi“, koji su docnije zbog greha istrebljeni (Bit. 6, 4.). Samson je bio zbog svoje snage isto tako ponos Irzailjaca kao i strah Filistimaca; nad njegovom silnom telesnom snagom, gotovom uvek da smrvi neprijatelja, nosio se duh Božji (Sud 14).
Lepota i snaga telesna bila je, dakle, Bogu ugodna kao i ljudima.
– Kao jedan osobiti dokaz visoke cene, na kojoj je telo stajalo u starih Izrailjaca može poslužiti njihov pogled na porod, na imanje ili nemanje dece. Grešan je onaj ko nema poroda, blagosloven onaj ko ga ima – u tome se sastoji taj pogled praotaca. Drukčije bi oni mislili, bez sumnje, da su telo prezirali. Preziranje tela imalo bi za logičnu konzekvencu preziranje poroda. Ako je ovaj život zlo, na što to zlo ne prekratiti na sebi, no osiguravati mu dalju egzistenciju i tiranski trijumf nad sebi najdražim i najmilijim stvorenjima? U Budista i Gnostika savršenstvo je u askezi, i to je konzekventan zaključak kod usvojene pretpostavke o telu kao principu zla. Pesimisti naših dana ne samo su dosledni, kad govore protiv braka, no i kad plediraju za samoubistvo. Život je zlo-njihova je vera; život treba uništiti – njihov moral. Konzekventno? Praoci izrailjski sasvim su protivpoložni ovim prezriteljima zemaljskog, telesnog života. Jer život je za njih suštastveno dobar; život je dobro-njihova je vera; život treba održati i produžiti -njihov moral. Konzekventno!
Porod je otuda za patrijarhe blagoslov Božji, kao što je život u opšte Božji dar. Svoje prve ljubimce blago slovio je Bog mnogobrojnim porodom. Biti plodovit značilo je to isto što i biti pravedan i blagosloven, i obratno, biti bezdetan značilo je to isto što i biti grešan i proklet. Kao što je Bog blagosiljao ljude mnogobrojnim porodom (Bit. 1, 28; 9. 1; 17, 6), tako su i roditelji blagosiljali svoju decu željom za mnogobrojnim porodom (Bit. 28, 3). Majke – nerotke smatrale su se beskrajno nesrećnim i bile su čak ukorne (Bit.Luka 1, 25). Sara je uzela sluškinju svome mužu, samo da bi imala poroda (Bit. 16, 3). Rahila hoće da umre od tuge, što nema dece (Bit. 30, 1). Majka Samsonova, i Samuilova, i Krstiteljeva dobile su decu budući već u godinama kao i Sara, i u tome se gledao znak osobite milosti Božje. (Da Jehova koriguje svoja dela pokazuje se u St. zavetu i u mnogim drugim principima a ne samo u ovome jednome, gde on žene – nerotkinje čini rotkinjama). Kad je bilo u pitanju produženje roda, često su svi drugi obziri (srodstvo, stid itd.) morali ustupati (Bit. 19, 32-35; 38, 8). Svako novo rođenje smatralo se kao novo stvaranje Božje; „ta, ti si me izvadio iz utrobe“, dovikuje drastično Psalmist Bogu (Ps. 22, 9). Bog se sam dakle trudio oko tela; ono nije ni za nj nečisto ni nesveto, no čisto i sveto i uzvišeno.
Telo nije ni nečisto ni nesveto. Obrezanje je bio jedan telesni znak, koji je služio kao pečat saveza između Boga i njegovog naroda (Bit. 17, 11). Sve telesne purifikacije, koje su se nagomilavanjem postepeno pretvorile u jedan gromadni i minuciozno -filistarski sistem, nisu imale u starom Izrailju smisao docnijeg novopitagorskog i gnostičkog katarzisa, tj. čišćenja od tela; ne, njihov smisao tada nije bio čišćenje od tela nego prosto čišćenje tela. Telo je blago, koje Bog daje, najviše blago, koje je Bog uopšte dao čoveku – dakle: telo treba držati u čistoti i u dostojanstvu, koje mu, kao delu velikog Jehove, i priliči. Purifikacije izrailjske nisu imale drugi značaj nego li purifikacije muhamedanske. Telo čovečje telo je gospodara nad svima zemaljskim telima, cara prirode; zato treba to gospodarsko telo da se izdvaja od drugih tela svojim držanjem i izgledom, treba da mu se da izvestan nimbus svetlosti i neprikosnovenosti, koji bi ga strogo delio od poniženih mu životinja s jedne strane, i smanjivao distanciju između njega i anđela, resp: samoga Boga s druge strane. To se dostiže purifikacijom. Najživlja agitacija Mojsejeva protiv izvraćanja prirode i protiv skotološtva (Lev, 20, 13 -16) imaju isti cilj: uzdići, naime, respekt prema telu ljudskom, staviti ga više drugih tela, aristokratizovati ga.
U ostalom starozavetni pogledi na telo nisu stajali sami za sebe, nezavisni i izdvojeni od opštih pogleda izrailjskih na prirodu i istoriju, od opšte koncepcije života. A ova opšta koncepcija života bila je u patrijarhalnom dobu izrailjskog naroda, kao i u patrijarhalnom dobu skoro svih naroda, strogo teokratsko-monarhistička. Jehova – Bog je apsolutni gospodar svih stvari; on je veliki monarh, pred kojim su svi drugi bogovi prah i pepeo; čovek je gospodar zemlje, no ne nezavisni, no vazalni gospodar, mali car, koji svome suverenu duguje svaki od njega zatraženi atribut; specijalno Izrailj je izabranik velikog monarha, prvi plemić među njegovim dvorjanima drugih narodnosti. Veliki monarh je propisao naročiti ceremonijal na svome dvoru, koji se ne može obići pri pristupu k njemu i opštenju s njim. Ceo taj ceremonijal ima smisao uzdići čoveka do pravog dvorjanina, pravog aristokrata, uzdići ga nad svima njegovim zemaljskim podanicima, i uzdići Izrailja specijalno nad svim ostalim ljudima, koji spadaju u manje vazale velikog monarha, u drugo značajne dvorjane. Velikom monarhu ne može pristupiti i s njim opštiti – bilo neposredno, bilo kroz žrtve i molitve ili kroz prost naziv verujućeg – ma ko, kako kad i ma kako. Samo onaj, ko očisti svoje telo od svega nečistog, tj. podaničkog, plebejskog, tj. životinjskog i neznabožačkog, ko se uzdigne do pravog dvorjanina, dostojan je milosti moćnog suverena. Ni bolest se čak ne oprašta; bolestan ne može pristupiti svetinji (Lev. 22). Bog ljubi zdravo, lepo, čisto. Njemu se mogu prinositi samo žrtve bez mane (Lev. 1,3), i može ih prinositi samo onaj, ko je bez mane, tj. ko je očišćen. Na Subotu je skoncentrisan bio najveći deo svekolikog propisanog ceremonijala; Subota je bila takoreći dan audijencije u Jehove. Bezbrojna pravila velika i mala, propisana za taj dan, toliko su narasla kroz hiljade godina, da je Subota postala pretežnija od čoveka, tj. audiencija postala pretežnija od dvorjanina audijenta. No ceo subotni sistem prvoga vremena izvesio nije imao tegotni smisao staračkog, asketskog, talmudskog niti srednjevekovnog opero – operatumskog katarzisa, no smisao obligatnog kurtizanskog ceremonijala.
Tako je bilo u prastaro, pastirsko, bukoličko, mladićsko doba, no tako nije ostalo za navek. Izmenila su se vremena, pa su se izmenili i ljudi s pogledima na stvari. Došla su vremena, kada su pogledi na svet u potomaka izrailjskih patrijaraha dobili više starački karakter, kada je se svest o grehovnom praroditeljskom padu pojačala, kada su vladalački presto u ovom svetu zauzeli manji bogovi od Jehove, ili, kada je sam Jehova postao jedan od tih manjih bogova; kada je telo čovečje degradirano na stupanj prljavog i lukavog satanskog oruđa u borbi s Bogom; rečju, kada je nevina zemaljska prašina markirana kainovskim pečatom kao nosilac zla, kao zlo samo.
 
IV
Ono, što smo konstatovali kod starih Izrailjaca može se konstatovati kod svih naroda u njihovom mladalačkom dobu. Svi narodi, pod iole zdravim okolnostima, provodili su oko dve trećine svoga istorijskog bića s radosnim pogledom na ovaj zemaljski život, sa zahvalnošću prema svojim bogovima, kad god bi im ovi darovali dug život, i mnogo životnih blaga, i s negodovanjem prema njima, kad god bi im oni život skratili ili životna blaga uskratili. U mladosti svojoj narodi smatraju za prirodno: visoko ceniti život i sve ono, što ovaj život čini prijatnim, a za neprirodno: prezirati život i pretpostavljati neprijatnost i nuždu prijatnosti i obilju. Paralela između života naroda i pojedinaca u ovome pogledu je očigledna. Kao što se jedan čovek u mladosti ne da povesti ni za kakvom apstraktnom mudrošću no drži se čvrsto zemlje, tako isto i jedan narod u svojoj mladosti živi mladalačkom bujnošću, stvarnošću, čulnošću, opipljivošću, ne predajući se razornoj i pečalnoj spekulaciji o ništavnosti, prividu, zlu ili grešnosti svega postojećeg, materijalnog.
Istorija mladog grčkog naroda predstavlja najpotpuniji i najsavršeniji kult telu. Sve ideje, misli, koje su se rodile u pameti ovoga naroda za više od hiljadu godina, ovaploćene su, obučene su u telo, dobile jedan potpun materijalan izraz. Vidljivi svet, svet boja i oblika plenio je i okivao nemirnu fantaziju grčku. Sve što je kroz mozak i srce ovoga u istini genijalnog naroda ikad prošlo, izašlo mu je pred oči uobličeno i obojeno. Oblik ljudskog tela naravno, prevazilazio je sve ostale oblike. Savršenstvo prirodnog stvaranja gledali su Grci u ljudskom telu. Otuda i njihova začuđujuća i nikad i ničim neumoriva i neiscrpiva težnja, da celu vasionu antropomorfiziraju.
Lepota i snaga telesna inspirisale su najveće umotvorine grčkog duha, koje su još uvek predmet intenzivnog podražavanja. Te umotvorine, od kojih je jedan veliki deo sačuvan, predstavljaju nam najrečitije dušu grčkog naroda. Lepota je predmet najsilnije ljubavi ove impresivne duše. Svima prastarim ratovima grčkim, razlog je ležao u ljubavi ka lepoti. Sam rat je za Grke bio lepota: ratovalo se zato, što je lepo ratovati, ratovalo se radi rata. Svima duelima, privatnim i narodnim, koji su Grčkom narodnom poezijom ovekovečeni, osnovnim motivom bila je lepota. Sve znamenite ličnosti Ilijade i Odiseje ističu se osobitom lepotom, ili lepotom i snagom. Paris i Jelena i Penelopa proslavljene su svojom lepotom. Paris se udostojio lepotom zvanja sudije među trima lepim boginjama; Jelenina lepota dala je povod slavnoj trojanskoj vojni; Penelopa se nije mogla otresti mnogobrojnih prosaca, koje je njena lepota privlačila. Ahiles, najhrabriji i najlepši među grčkim i trojanskim ratnicima, postao je glavnim herojem „Ilijade“, ne zbog čega inače nego zbog svoje nenadmašne snage i lepote. Ajaks i Odisej, Diomed i Agamemnon, Hektor i Enej, popularni su bili takođe zbog svoje telesne snage i lepote, koja iako je bila manja od Ahilove bila je veća od svih ostalih. Sem snage i lepote pomogla je slavi Odiseja, itačkog kralja, mnogo i njegova oštroumnost. Mudrost i lepota izazivale su poštovanje i ljubav; starog Nestora poštovali su ratnici zbog njegovog velikog iskustva mudrosti; Odiseja su i poštovali i ljubili, jer je bio mudar i lep – a u tome je gledano savršenstvo, a ne u jedinoj mudrosti.
Nadmetanje u telesnoj snazi i okretnosti upražnjavali su Grci ne manje u miru nego u ratu. Mir je bio za nemiran temperament grčki beskrvan rat. Olimpijske igre obesmrćene su isto tako kao i trojanska vojna i argonautski pohod, a ove obesmrćene olimpijske igre ne prikazuju što drugo do glorifikaciju lepog, snažnog i okretnog tela. Najbolji hrvači, skakači, jahači, bacači koluta, najbrži, najgipkiji, najokretniji, krunisavani su lovorovim vencem. Poete, muzikanti i oratori pristajali su još uz ove. Kakav ispošten Diogen ili kakav od tela strašljivi novopitagorejac ili kakav vizantijski velikoshimnik ne bi izvesno na olimpijskim igrama dobili lovorov venac, i ako ne bi imali među prisutnima ni jednog konkurenta u svojoj veštini preziranja i mučenja tela. Olimpijske igre označavale su najveće praznike tela, i po tim praznicima računato je čak i vreme kod Grka. Ceo kulturni život grčkog naroda usredotočavao se u ovim igrama. Uspomena na prošle igre i njene junake oduševljavala je omladinu, priprema pak za pobedu na idućim igrama iscrpljivala je glavni deo njenoga vaspitanja.
Odnegovati zdravo telo i razviti zdrav duh u njemu, to je bio cilj vaspitanja kako u Sparti tako i u Atini. Nezdravo i nakazno telo nije davalo drugima jemstva ni za zdrav duh u njemu. Otuda običaj kod njih, da nakaznu decu bacaju pri rođenju. Mogli su se, istina, i kod njih proslaviti ljudi s nedostacima telesnim, no ti nedostaci telesni morali su se desetostruko iskupiti darovima duhovnim ili moralnim karakterom. Homer je, istina, bio slep, no Homerov genije sastavio je Ilijadu i Odiseju; Agesilaj, kralj spartanski, bio je malen i hrom, no pobedio je silnog persijskog cara Artaksersa; Tirtej takođe hrom, no patriot i pesnik; Ezop grbav, no izvanredan basnopisac; Tirezija slep no prorok; Sokrat ružan no pun vrline. Uostalom Grci nisu poštovali niti štedili od podsmevanja i telesne nedostatke ovih ljudi zbog njihovog duha ili karaktera: Ono, što je na njima bilo za poštovanje, oni su poštovali, ono što za ismevanje, ismevali. Sokratov duh i karakter obesmrtio je Platon, Sokratovu rugobu Aristofan.
Ceneći čoveka kao najsavršenije biće na zemlji, Grci su, kao što napomenusmo, očovečili, antropomorfizirali celu vasionu. Sve stvari, koje čoveka okružuju, naseljene su ljudima ili ukorene ljudskim osobinama i okićene ljudskim istorijama. Voda i šuma, žbunje i pećine naseljene su nimfama; i u svakom drvetu živi po jedna nimfa (driada), koja se rađa, živi i umire s dotičnim drvetom. Ljudi mogu da se obrate u mineral, biljku ili životinju, kao što iz ovih opet mogu da postanu ljudi. Nesretna Nioba pretvorena je u kamen, Arahna u pauka, Dafna u lovoriku, Narcis i Hijacint u istoimene cvetove, Akteon u jelena, Prokna u lastu, Terej u jastreba, Aedona u slavuja. I obratno: iz kamenja, koje je Devkaliop sa svojom ženom Pirom posle potopa po zemlji prosipao, postali su ljudi; tesalijski stanovnici, Mirmidonjani, postali su iz mravi (myrmex – mrav, otuda: Myrmidones), Afrodita je proizašla iz morske pene. Ni tu nije kraj. Ljudi se mogu da preobrate ne samo u zemaljske stvari, nego i u zvezde: Andromeda, Plejada, Blizanci, Medved, postali su zvezdama voljom bogova posle svoga zemaljskog života. Naravno, posle toga i takvoga metamorfoziranja, ništa nije smetalo, da ljudi postanu i bogovi, i bogovi ljudi.
Razlika između bogopoznanja starih Izrailjaca i starih Grka ogromna je kao što je ogromna razlika i njihovih rasa. Za siromašnu maštu izrailjsku život Jehovin je bio savršeno skriven; jedan Izrailjac nije znao ništa reći o svome Bogu kao takvome, dok ga ne bi stavio u odnos prema ovome svetu, naročito prema čoveku, kao vladaoca prema svome podaniku ili robu. Jedan Grk, naprotiv, poznavao je svoje bogove skoro isto tako kao i sebe, poznavao ih je ne samo u odnosu prema svetu no i same po sebi, znao je njihov oblik, njihovo zanimanje, njihovo obitalište. Otkuda je on to znao? Otuda što su njegovi bogovi bili ljudi, obični pa ipak neobični ljudi. Obično po tome, što su oni kao i ljudi podlegali Sudbi (moira) i što su se i oni kao i ljudi nuždavali u mnogo čemu. Neobični po tome, što su bili nesravnjeno moćniji od ljudi i besmrtni (premda ne večni, jer su i oni rođeni).
Oblik grčkih bogova oblik je ljudi. Oni hode vazda u telu iz koga ni onda ne izlaze, kad se učine ljudima nevidljivi. Oni se mogu metamorfozirati iz tela u telo, no ne mogu nikad biti telesni. Telesni oblik bogova odlikuje se snagom i lepotom. Analogično ljudskom društvu i u ovom božanskom društvu postoje razlike, postoje stupnjevi i snage i lepote i mudrosti i sreće. Svi bogovi i sve boginje nisu tako lepi kao Apolon i Afrodita, niti svi tako moćni kao Zevs i njegova braća: Posejdon i Pluton, niti svi tako dosetljivi i vešti kao Hermes, niti svi tako srećni kao hromi Hefest (muž Afroditin). No glavno je: svi su u telu i svi žele da ostanu vazda u telu. Među njima nema asketa kao ni među njihovim izbranim, grčkim, narodom. Askeza nije ideal ni ljudima ni bogovima. Naprotiv, ideal je i jednih i drugih: punoća telesnog života, akcija i zadovoljstvo.
Zanimanje grčkih bogova nije nikako osobito: njihovo se zanimanje ne razlikuje mnogo od zanimanja moćnih plemića među ljudima. Najveći deo vremena bogovi provode u sportu, igri, ljubavi i međusobnoj otvorenoj ili skrivenoj borbi, Njihov odnos prema ljudima ne razlikuje se od njihovog međusobnog odnosa. U svakoj aferi ljudskoj i bogovi uzimaju učešća, stajući jedni uz ovu drugi uz onu protivničku stranu. U ratovima ljudskim i oni ratuju (u trojanskom ratu Diomed je čak ranio Afroditu i Areja), u miru se pak mešaju u sve poslove ljudi, utičući podjednako i na njihov privatni i javni život. Ni obične smrtne ljubavi s ljudima nisu se bogovi klonili. Herkul, Persej, Odisej, i Enej plod su ovakve bogočovečanske ljubavi.
Oficijalno obitalište velikih bogova jeste Olimp. Tu se oni odmaraju na večito sunčanom danu pijući amvrosiju i nektar. No izvan toga svaki je bog u svome carstvu: Posejdon sa svojom porodicom na moru, Hefest u Etni, Ad (Pluton) u podzemnom carstvu, Apolon sa muzama na Helikonu, Hermes (bog trgovine) stalno „u poslu“ među ljudima. No Panteon grčki nije iscrpljen s velikim bogovima; ovaj Panteon je uopšte, neiscrpiv kao i bogata mašta grčkog naroda ili kao i bogatstvo prirode. Cela priroda u stvari jeste Panteon, jer cela je priroda obogotvorena. Sve što postoji ili je bog ili simvol boga. Sunce, mesec i zvezde, voda, bilje i minerali, vetar i jutarnja zora, san i spavanje, eho i noć imaju svoja olicetvorena božanstva, isto tako i poezija i ljubav i svađa i mržnja. Osim toga svaki dom ima svog domaćeg demona (genija) ili više takvih; svaki grad, svako selo, svaka oblast ima svoje bogove pokrovitelje. Svi ovi niži, drugostepeni, bogovi jesu telesni, premda njima oskudeva punoća života velikih olimpijskih bogova.
Kako su postali bogovi? I na ovo pitanje znao je stari Grk dati odgovor. Zemlja (Gea) rodila je Nebo (Uranos), a od Zemlje i Neba proizašli su posle redom: titani, ciklopi, ispolini, giganti i prvi parovi velikih božanstava. Od ovih prvih parova božanskih, ili od njih i ljudi rođena su sva ostala božanstva. Rođenjem dakle, postala je većina bogova; većina ih je došla na svet kao što i ljudi dolaze. Druga božanstva, koja nisu tim opšte čovečanskim putem došla u svet, postala su na osobit način: tako, Afrodita je iz morske pene, Minerva iz mozga Zevsova.
Sva božanstva grčka, dakle, iz materije su, materijalna su. To je jedno, što je za nas iz predrečenog važno i očigledno. Sva savršenija božanstva imaju savršen ljudski i telesni oblik; to je drugo. Zemlja je pramajka bogova i ljudi, da: pramajka čak i neba i svih postojećih svetova, centar svukolikog života u vasioni; to je treće. A sve troje ovo rezultira u jednome: materijalni, zemaljski život, kojim žive bogovi i ljudi, nije nesvest sam po sebi, nije grešan niti zao, niti prividan, no realan i najbolji od sviju života, koji se daju zamisliti. Otuda i mišljenje starih Grka, da je nesreća neroditi se, a još veća umreti. Ovaj život je neocenjeno i nenadmašno blago, i ljudi su poslati u nj od bogova, da ga uživaju i drugima u nasleđe predaju. U razgraničavanju dobra od zla u ovome životu Grci se slažu potpuno s Jevrejima: dobro je živeti dugo, zlo je umreti rano, dobro je biti bogat, zlo biti siromah, dobro je zdravlje, zlo – bolest, dobro je snaga i lepota, zlo – nemoć i rugoba, dobro je mudrost, zlo – ludost. I u ovome se slažu Grci s Jevrejima, da su sva dobra zemaljska „s više“, od bogova, kao nagrada a sva zla, sa istog izvora, no kao kazna. Zlo je nemati poroda – to je naročito važna tačka, u kojoj se slažu ova dva, inače mnogo različna naroda. Sterilnost je bila razlog za razvod braka, po Likurgovom zakonu, a celibat je kažnjavan kao prestup i kod Grka i kod Rimljana (F. de Coulande; Cite antiqne, p. 54 – 56. Isti zakon i kod starih Inda, ib. r. 56 – 57). Likurg je oduzimao svojim zakonom sva građanska prava čoveku, koji se ne ženi. Mnogodetstvo je bilo u očima staroga Grka najveće blago, bezdetstvo najveća nesreća. Mnogodetna Nioba izazvala je zavist protiv sebe i ljudi i bogova. Otac slavnoga Leonide, Anaksandrid, uzeo je još jednu ženu zato što mu prva nije rađala decu. Sličan slučaj kao i sa Avramom.
Grci su verovali u zagrobni život. Telo je, po njihovom shvatanju, smrtno a duša je besmrtna. No duša nije zamišljana kao nešto besformno i nematerijalno. Ne; duša je iz nevidljive materije, koja ima oblik tela, iz koga se pri smrti ovoga izlučuje. Telo je podložno smrti, no duša ne; duša (psiha) je, po Homeru, nerazrušivo i smrti nedostupno biće (Jlias XXIII, 65). Pa ipak, pravi, istinski čovek to nije čovek duševni no čovek telesni, ovaj je ustvari samo potpun čovek, ovoga naziva Homer autos (Ib. 1, 4), duša je samo personifikacija ovoga sopstvenog, telesnog čoveka, samo njegov eidolon (Ib, XXIII, 100, Odissea X, 495; XI, 222). Kao senka dakle, obitava duša u telu, kao senka produžuje ona svoju egzistenciju i po smrti tela.
U najranije vreme verovali su Grci, da se duša i po smrti ne udaljava od tela, no ostaje u grobu ili oko groba pokojnikova. Nema još jednog opredeljenog mesta, gde sve duše, razlučene i udaljene od tela, zajedno obitavaju, no svaka duša ostaje prikovana na ona mesta, gde je telo sahranjeno. Duša je ogranik na prostorom i nuždava se u mnogome kao i sam telesni čovek; ona jede i pije, zbog čega joj treba pripremiti, šta će jesti, kad ogladni, i piti, kad ožedni. Otuda običaj u Grka da na grobu pokojnika ostavljaju mnogo raznovrsna jestiva i pića. Euripidova Ifigenija govori na grobu svoga dragog pokojnika: „sipam po zemlji groba mleko, med i vino, jer ovim se čini radost mrtvima“. Bezbrojne ceremonije oko sahrane i na grobu umrloga služile su jednome cilju naime, da učine duši obitavanje u grobu spokojnim i ugodnim. Duše su uopšte nesrećne, bile one grešne ili pravedne, čim se razdvoje od tela. Pogreb i daće samo donekle ublažavaju nesreću duša. Duše, lišene pogreba i daća, nemaju mira ni pokoja; one su beskrajno nesrećne (F. de Conlande veli, da su se stari Grci i Rimljani više bojali nepogreba nego i same smrti: „ou sraignit moins la mort pne la qrivation de la sepulture“, Ib. r. 12).
Vremenom se takav pojam o zagrobnom životu u izvesnom smislu izmenio. Zamišljeno je jedno podzemno carstvo, gde sve ljudske duše zajedno obitavaju. Pri smrti duša se odvaja od tela i odlazi u to podzemno carstvo – Ad. No pojam o duši ostao je nepromenjen; duša je i docnije zamišljana kao sen zbog čega se i celo podzemno carstvo nazivalo i „carstvo seni“. U ovome „carstvu seni“ nisu srećni ni oni, koji trpe, niti oni, koji nad ovima vladaju. Orfej je svojom pesmom ublažavao trpljenje podzemnih seni. Ahil se žalio: „bolje je biti nadničar na zemlji nego vladati nad svima senima“. –
Život Zagrobni, prema predstavi Grka, gori je nesravnjeno od života zemaljskog; čak i život na sunčanim elisejskim poljima nije tako pun i srećan život kao život zemaljski. To je jedno. I drugo; život zagrobni zamišljan je u tolikoj meri telesnim, da se u njemu žene i udaju. Ahil je u zagrobnom životu bio muž Medeje, Herkul muž Hebe (Sravni Mt. 22, 23-30).
Pogledi na život kod starih, odnosno mladih, Rimljana nisu se u glavnome razlikovali od pogleda grčkih. I za Rimljane, kao i za Grke, ovaj telesni život je jedini život od velike vrednosti; zagrobni život, istina, postoji, no on onakav kakav je – pre je jedno zlo nego dobro. Isti pojam o duši i zagrobnom životu, iste pogrebne ceremonije, isto personificiranje, antropomorfiziranje i obogotvorenje prirodnih sila, ovde kao i tamo. I rimski su bogovi telesni kao i grčki; sva je razlika u imenima. Rimljani su obdareni bili s manje imaginacije od Grka. Praktični po prirodi duh Rimljana nije se upuštao kao duh Grka, u bezgranično izobražavanje i detaljisanje zagrobnog života i zanimanja i istorije bogova. Pa ipak, i stari Rimljani su imali jednu mitsku teologiju, koja, ako je bila suvlja i siromašnija od grčke, bila je u svakom slučaju razrađenija i ukrašenija od proste, monoteistične teologije izrailjske.
Glavno je da su Rimljani zamišljali svoje bogove u telu, kao ljude, a ne kao pojmove ili apstrakcije kako misli Momzen, jer jedan narod , kao i jedan čovek, tek u zrelom ili starom uzrastu svom u stanju je da ima neku veru od pojmova i apstrakcija. Teško je verovati, čak i u svedočanstvo jednoga Momzena, da su stari Rimljani, po izuzetku od svih ostalih naroda, držali svoje bogove za „pojmove“. Daleko od toga, izgleda baš da su Rimljani u pogledu personificiranja svojih bogova išli dalje i od samih Grka, tj. njihova predstava o bogovima bila je grublja, materijalističnija. Ovo je očigledno iz fakta što su Rimljani najzad počeli i svoje careve obožavati, dok se Grci – ma koliko da je neuzdržana njihova imaginativna moć bila – nikad nisu usuđivali da obožavaju smrtna čoveka za njegova života. Međutim, Rimljani su i na to došli, i kako izgleda, ne na nelogičnom putu. Jer, imperator rimski, najmoćniji među ljudima držeći pod svojom vlašću ceo tada poznati svet, jedva je što manji bio od mnogih grčko – rimskih bogova, koji su i sami bili personifikacija moći. Otuda su Rimljani i mogli svoje imperatore oslovljavati (dominus ac deus noster, njima se, klanjati i hramove im podizati. Otuda na forumu rimskom uporedo sa hramovima Saturnu, Vesti i Dioskurima i hram Vespazijanu i Trajanu. – Ljudi dakle, mogu da budu bogovi, jer i bogovi ništa drugo nisu do potencirani ljudi.
Daleko bi nas odvelo, kad bi se upustili u izlaganje pogleda na svet i kod drugih naroda, kod kojih je Jevanđelje Hristovo u početku propovedano; jer, nova vera nije se iz Jerusalima počela širiti samo među Jevrejima, Grcima i Rimljanima, no i među ostalim narodima tadašnje rimske imperije. Hrišćanski misionari, progonjeni iz Judeje, razilazili su se u svima pravcima pronoseći novu veru kako među zapadnim kulturnim narodima tako među istočnim, po Egiptu, Vaviloniji, Siriji, Persiji i Fenikiji. Kod svih ovih naroda moglo bi se konstatovati, da su oni u svom mladom dobu, tj. u prve dve trećine biće, gledali vedrije i nadeždnije na ovaj materijalni, zemaljski svet, no u vreme upadka, istrošenosti starosti. A u ovome poslednjem stadijumu, u upadku istrošenosti i starosti nalazili su se svi ovi narodi još i onda, kada su bili zavladani Grcima i Rimljanima.
Grci i Rimljani, jedni za drugim, pokorivši Istok oživeli su ga i nadahnuli svojim još uvek mladalačkim duhom, podigli cenu zemaljskom životu i tako reći, provizorno rehabilitovali telo od uniženosti i prezrenja, kome je ono bilo izloženo među narodima azijskim. No posle nedugog istorijskog perioda i vere Grka i Rimljana (kao i izrailjska i ostale istočnjačke vere) u vrednost ovoga života duboko se pokolebala. Ova dva, u osnovu optimistička naroda spala su na tačku gledišta pokorenog i unilog Istoka. Život ovaj je beda, materija zlo, telo tamnica; telo treba ili sušiti askezom, da bi se duh, u njemu zarobljeni, osetio slobodnije i ugodnije ili, telo treba što više iskoristiti u uživanjima, razvratu i preteranostima svake vrste, da bi se crne misli o životu rasterale. To je bila tačka gledišta Istoka. To je postala opšta tačka gledišta u celoj rimskoj imperiji u vreme pojave Hrišćanstva.
Hrišćanska vera došla je proviđenjem u svet, da oživi istrošene i podmladi ostarele narode, da podigne cenu materijalnom, telesnom životu – da rehabilituje telo. No, pre no što pređemo na ovo čudo koje je hrišćanska vera u svetu izvršila, zadržimo se još malo na ovom posve interesantnom procesu raspadanja i propasti starih, mladačkih narodnih vera u grčko-rimskom svetu.
 
V
Ako vek Periklov označava kulminaciju grčkog kulturnog razvića spolja, to on, s druge strane označava početak jednog prevrata iznutra, jednog verskog prevrata. I još više nego početak. Još pitagorska mudrost nosila se s narodnom verom. Pitagora je doneo iz Egipta i Indije učenje o seobi duša s ciljem katarzisa, očišćenja. Mi smo već napomenuli, kako misao o metamorfozi stvari nije bila strana grčkom duhu; čovek može voljom božanskom da bude pretvoren u životinju, biljku ili mineral, kao što opet ovi od svoje strane mogu da se preobrate u čoveka. No ta metamorfoza nikad nije imala smisao duhovnog katarzisa, kao što ga je ona imala na daljem Istoku ili u mudrosti Pitagorinoj. Ova nova mudrost, koja duši daje daleki prestiž nad telom, došla je u konflikt s hiljadogodišnjom narodnom mudrošću o „zdravom duhu u zdravom telu“ i verom, da je telesni život jedini pravi i potpuni život. No taj konflikt, za to što nije bio u oblasti čiste teologije, nije ni imao onih nasilnih posledica, koje je imao u slučaju s Anaksagorom i Sokratom. Anaksagori je samo na zauzimanje Periklovo ublažena kazna, on je proteran iz Atine; Sokrat je osuđen na smrt i ovoj osudi podlegao.
Prestup Anaksagore i Sokrata ležao je u tome što su oni iz osnova potresli narodnu veru i narodne poglede na svet. Prema mišljenju ove dvojice filosofa centar života nije u vidljivoj nego u nevidljivoj prirodi. To je bilo sasvim suprotno narodnom mišljenju. Bog je, prema Anaksagori nous razum, koji je uneo prvi pokret u inertnu materiju i koji održava harmoniju sveta. Za Sokrata je sva narodna teologija legendarna, to je više mitologija nego teologija. U stvari Bog nije čovek, ni Jupiter ni Apolon, ni Hera ni Afrodita; Bog je jedan opšti pojam.
Logično sledstvo ovih dveju postavki o Bogu označavalo je revoluciju u verskom životu Grka ne manju od revolucije, koju je Kopernik izazvao u hrišćanskom svetu svojom teorijom, suprotnoj dotadašnjoj geocentričkoj veri. Jer, ako je Bog samo čisti, bestelesni besformni razum ili samo jedan opšti pojam, onda ceo telesni svet postaje sekundaran, onda ovaj vidljivi svet nije jedna stvar, od koje je svet nevidljivi samo senka, nego sasvim obratno: telesni, vidljiv svet je samo sen duhovnog nevidljivog sveta.
Ako Anaksagora i Sokrat nisu povukli krajnje konzekvence svojih postavaka, povukao ih je Platon, učenik Sokratov. Platon se rodio onda, kada je Anaksagora umro i nadživeo je Sokrata za čitavo pola stoleća (Anaksagora + 428. Sokrat + 399. Platon + 347). Za ovo vreme javno mišljenje u Atini bilo se u nekoliko priviklo na česte filosofske atake na tradicionalnu veru, pa i na čitavu kampanju protiv ove, kakvu su vodili na primer, sofisti. Kritički se odnositi prema nasleđenim pogledima postalo je po smrti Anaksagore i Sokrata nešto „moderno“. I ukoliko je ovaj agresivni kriticizam postajao slobodniji i neuzdržaniji kod inteligencije, utoliko je i revnost narodne mase prema veri svojih predaka slabila. Periklov vek, vek sjaja i pravde u istoriji grčkoj, bio je istovremeno i vek duboke perturbacije u versko – filosofskom smislu. Svi stari pojmovi o svetu i životu dovedeni su u sumnju,sve što je dotle smatrano za prirodno počelo je se smatrati za neprirodno, i obratno. Sofisti su nivelisali sve; istinu i laž; zlo i dobro, belo i crno; gde god su se pojavljivali ovi „mudraci“ unosili su zabunu u dušu narodnu i stvarali rezignaciju, rastrojavajući i razoravajući sve, što je vreme osveštalo kao istinu i svetinju. To je bila negativna strana prevrata.
Pozitivna strana prevrata pripada Platonu. Platon nije razoravao i rastrojavao, no zidao; samo ono što je on zidao, bilo je sasvim obrnuto onome, što je duh grčki zidao i držao hiljadu godina. Platon prenosi težište života odlučno u svet nevidljivi, duhovni. Ovaj materijalni život samo je jedna naseobina, jedna daleka provincija centralne metropole bića i života, koja je nevidljiva i koju sačinjavaju ideje. Duše su ljudske pale iz ovoga sveta ideja, sveta idealnog, u svet materijalni; pale su iz uzvišene i srećne metropole u ovu divlju i grubu provinciju. Pavši u telo, duša se u ovome nalazi neslobodna i nesrećna kao tica u kavezu. Telo je tamnica duše; ova tamnica sputava dušu, ograničava joj moć, pomračava joj svetlost, prikiva je za materiju i parališe njenu plemenitu težnju ka svojoj idealnoj prakolevci k udubljenju u nevidljivo, idealno, u svet ideja. Homerovski pojmovi o duši i telu sasvim su obrnuti: ono što je čovek u sopstvenom smislu reči, autos, to je duša a ne telo, telo je nešto drugo značajno ili bolje reći, sasvim beznačajno u sravnjenju s dušom. Duša rukovodi telom, kao što kočijaš rukovodi konjima. Telo je u neku ruku eidolon duše, a ne obratno, kao što se u Homera misli. Telo je zlo, koga se treba čuvati, od koga se treba štititi i koje treba po mogućstvu što tvrđe držati, da bi se duša u njemu osetila slobodnija i samostalnija. Oni koji vole mudrost, tj. filosofi, ne treba otuda da udostojavaju telo nikakve pažnje, no svom silom da se otržu ispod njegove vlasti i predaju kontemplaciji, posmatranju duhovnoga. I još više: oni, koji se filosofijom zanimaju, ne treba ni za čim na svetu više da teže „kao da umiru i da budu mrtvi (Phaedon 9). Život je ovaj dakle ne samo bez vrednosti, no on je zlo; on nije ravan nuli, on je negativan – zato je bolje umreti nego živeti, bolja je smrt od života.
Kako pravi filosof, ljubitelj mudrosti, treba da gleda na telo i dušu, o tome govori Platon u jednom Sokratovom dijalogu sa svojim učenikom Simijom odakle mi vadimo samo sledeći odeljak:
Sokrat: Izgleda li tu mudraca dostojno, da se pašti oko takozvanih čulnih sladosti, kao oko slatka jela i pića?
Simijas: Ništa manje od toga, Sokrate.
Sokrat: Ili oko zadovoljenja ljubavnog nagona?
Simijas: Ni u kom slučaju.
Sokrat: A misliš li ti, da se takav čovek brine o kakvom drugom snabdevanju tela, kao: da ima lepo odelo i obuću i ukrase tela druge vrste – misliš li ti, da se on brine o tome a ne prezire imati to u većoj meri nego što krajna nužda zahteva?
Simijas: Preziraće to pravi mudrac, izgleda mi.
Sokrat: Ne izgleda li ti takođe, da se uopšte ceo trud takvog čoveka ne odnosi na telo, no da je on pre od tela odvraćen i duši upravljen?
Simijas: Izgleda.
Sokrat: U ovome se dakle, najpre pokazuje pravi mudrac u prestižu nad svim ostalim ljudima: on oslobađa svoju dušu od zajednice s telom.
Simijas: Očevidno.
Telo je smetnja ne samo spokojstvu i sreći duše no i saznanju; ono pomračava duševnu moć saznanja. Sokrat produžuje:
– i kad nas ono (telo) jedared na miru ostavi i mi počnemo da nešto istražujemo; tada nas opet ono spopada, otežava nam istraživanje, stvara nam nemir i zbunjuje nas, tako da zbog njega ne možemo da vidimo istinu. Otuda je doista sasvim jasno da se mi njega moramo osloboditi i samom dušom stvari posmatrati, ako želimo, da nešto istinski saznamo. I očevidno mi ćemo samo onda posedovati ono, za čim žudimo i što kao predmet svoje ljubavi označujemo, tj. mudrost, kad budemo mrtvi; dok smo pak živi ne. –
Ova Platonova mudrost koja prezire telo, koja odvraća čoveka od spoljašnjeg sveta i upućuje ga samog u sebe; koja posmatra ovaj život kao pad iz jednog boljeg života i smrt kao oslobođenje jednog teškog tamnovanja; za koju je dakle smrt svetlost a život tama; za koju je sve idealno i savršeno (Bog, ideje, duša) besformno i nematerijalno, a sve neidealno, nesavršeno uobličeno i materijalno i zlo – ova mudrost pojavila se u grčkom narodu blagovremeno, tj. baš onda, kad joj je i vreme bilo, kad je mogla biti pojmljena i usvojena. Za Ahila i Odiseja, i Homera i Hezioda, ova bi mudrost bila suviše tvrda, suviše neprirodna, monstruozna, i otuda, suviše nepojmljiva. Za Platonove savremenike ona nije bila ni jedno od toga. Vedri i sangvinistički duh grčki osećao se u Platonovo vreme već zamoren svojim dugim i dugim glorificiranjem tela i razočaran u svojoj sopstvenoj produktivnoj, umetničkoj snazi. Glorificiranje tela postalo je dosadno, osvežavajuća umetnička snaga iscrpla se, zlatna mitologija ispunila je bila nebo i zemlju, i nemogući se obnavljati počela je da stari i bledi. Zato mi i kažemo, da je staračka mudrost Platonova došla blagovremeno. Pitagora, Anaksagora i Sokrat čine postepeni prelaz k ovoj mudrosti. Ova tri filosofa izgledaju kao tri proroka, tri preteče jednog velikog Mesije. Platon nije došao iznenadno no kao predskazani Mesija. Njegova mudrost bila je nešto novo, pa ipak nešto staro. Ova mudrost brzo je omilela Grcima zato, što je bila nova, i zato, što su Grci bili stari.
Odiseja i Ilijada, dotadašnja grčka Biblija, ostavljene su sad na stranu ili predate mlađim, životnijim narodima (Rimljanima). Platon je zamenio sve pesnike i mudrace i zasenio svu prošlost i kao magnetskom silom, prikovao ceo svet za sebe. Otkad se pojavio ovaj čovek, zavladao je svetom. Ni nova ratnička epopeja slavne Aleksandrove epohe, koja izgledaše kao ponovni vaskrs besmrtne trojanske slave, niti trezvena mudrost Aristotela, nisu mogle zaustaviti – ili bar za dugo ne – pobedenosni hod Platonizma u svetu. Aleksandar je otvorio vrata Istoka za grčku kulturu i ta kultura rasprostrla se do Ganga. Lagano i sigurno za tom kulturom stupio je i Platonizam, koji se u stvari „svojima“ vraćao. Na istoku je Platonizam postao Ultra-platonizam jer Istoku je suđeno, da sve stvari i sve teorije okusi i pozna u njihovom ekscesu.
Naravno od ovoga Platonizma ili Ultra-platonizma nisu ostala pošteđena ni deca Izrailjeva. Tri stoleća posle Platona u Aleksandriji je postojala škola platonske mudrosti. Najviđeniji predstavnik te škole bio je Jevrejin Filon. Dovitljiv kao i svi Jevreji, ovaj daleki potomak praoca Avrama dovio se nečemu osobitome. Platonsku mudrost, naime on je našao u knjigama Mojseja i proroka, tamo dakle, gde od te mudrosti ni jednoga zrna nema, kao što smo videli pri našem razmatranju patrijarhalnih izrailjskih pogleda na život. No Filon je video ono, što nikad niko ni pre ni posle njega nije mogao videti, tj. video je Platonizam pre Platona, u „zakonu i prorocima“.
Filon je bio zapojen platonskom mudrošću, i kroz ovu je posmatrao sve stvari kao kroz zelene naočari; nije otuda, veliko čudo, što su mu se Mojsej i Isaija činili zeleni – Za Filona je ovaj materijalni svet tako zao, da njega nije mogao vrhovni Bog stvoriti, no nekakvo biće niže od Boga. Materija je nečista, zato „materije se nije mogao Bog dotaći a da se ne uprlja“. Otuda Bog ne opšti s materijalnim svetom neposredno, no posredno. Posrednik između Boga i sveta jeste Logos. Vrhovni Bog je rodio Logosa pre vremena, a Logos je stvorio ovaj svet. Bog je otuda samo posredni uzrok sveta (aition), Logos je pak organ (organon), kojim je iz nečiste materije (hule) obrazovan ovaj zao i nečisti svet. Bog i svet su dve savršene protivnosti; Bog je duh i sušto dobro, svet je materija i sušto zlo; duh i materija su takve protivnosti kao dobro i zlo, kao svetlost i tama. A pošto je materija zla i nečista, to je sledstveno i ljudsko telo zlo i nečisto.
Moral ovakve jedne spekulacije jasan je; svima silama treba prezirati zlo, tj. materiju, tj. telo; do savršenstva se dolazi samo preko pobeđenog i uniženog tela. Platon je identificirao Boga s idejom dobra, Filon je digao Boga nad idejom dobra; Platon je smatrao telo kao tamnicu duše i s tog gledišta kao zlo, Filon je smatrao materijalni svet resp.. telo kao apsolutno zlo samo po sebi. Filon je dakle, otišao dalje u ekstrem od svoga učitelja: on je digao Boga još jedan korak dalje u visinu, a svet spustio jedan korak niže u nizinu, zbog čega je kod njega distancija između Boga i sveta postala još veća i dualizam materije i duha još neprohodniji i bespomoćniji nego li u Grčkog mudraca.
Filon je živeo u vreme Hrista (rođ. 25, g. do Hrista). Njegovo asketsko, telofobno učenje brzo je hvatalo korena i širilo se iz Aleksandrije po starom i trulom istoku. Sve što su Avram, i Isak i Jakov smatrali za dobro i dar Božji, počelo se, shodno ovoj novoj mudrosti, smatrati za zlo i za kaznu, i obratno: ono čega su se sirohaldejski patrijarsi klonili kao zla počelo se u dalekom potomstvu njihovom, preporučivati i iskati kao dobro. Jehova se daleko, daleko, udaljio od zemlje; on više ne može neposredno da opšti s ljudima kao nekada, ne sme više da se prihvati „nečistog“ sveta, koji i „nije delo njegovo“ no nekakvoga nižega boga. Jedenje i pijenje i oblačenje počelo je da udaljava čoveka od Boga; rađanje dece stidno je, produženje roda ljudskog greh; imati ovaca i volova i mazgi i slugu i sluškinja znači nemati Boga; ljubiti svet znači mrzeti Boga, jer je svet nešto Bogu protivno. Filon je još različniji od Mojseja nego Platon od Homera.
Rimljani, pobedioci i posednici Istoka i Zapada, premda su duže nešto živeli svojom mladićkom filosofijom života, nisu mogli ni uložiti ni izbeći ovu kob, koja je postigla Grke i sve Istočnjake, i kojoj se, kako izgleda, svi narodi posle svoga podne klone. Još Ciceron je govorio, da je „telo… tamnica duše“ (Tusc, disput. I, 12, 52; sorpus… animi recebtaculum). Ciceron je živeo pre podne rimske istorije, tj. pre epohe Avgusta (Cicero 106 – 43, av. ch). Stojicizam je malo po malo postao „državnom filosofijom“ u Rimu. A stojicizam, ako nije Platonizam u svima svojim spekulativnim postulatima jeste to u svojim etičkim zahtevima.
Seneka, najvidniji među rimskim predstavnicima „državne filosofije“ ovako savetuje svome prijatelju Luciliju:
Pazi i drži se ovoga razumnoga i spasonosnoga načina života: telu samo onoliko čini na volju, koliko je to neophodno za zdravlje. Njega treba potvrdo držati, da ne bi postalo neposlušno duhu: jelo neka utoljava glad, piće neka gasi žeđ, odeća neka štiti od hladnoće, kuća od svega onoga, što telu može biti štetno. Da li je ova iz busenja sagrađena ili iz raznolikog kamena stranih zemalja to je svejedno; pod krovom od slame spava se isto tako dobro kao i pod onim od zlata. Neka je sve maleno u očima tvojim, što je suvišno, što je istavljeno radi ukrasa i nakita. Veruj da je duh jedini dostojan divljenja; je li duh veliki, to za njega ništa nije veliko (Epistula VIII).
Razume se da su se Rimljani od uvek držali ove filosofije, Rim ne bi u vreme Senekino blještao u sjaju velikoljepnih dvorova, raskošnih vila, zlatnih i mramornih hramova i nebrojenih veličanstvenih, ukrašenih i iskićenih pozorišta, kao i drugih javnih i privatnih građevina, trijumfalnih kapija, stubova, žrtvenika, česama itd. Ovakav sjajan Rim sagrađen je pod jednom filosofijom različnom od Senekine, pod jednom filosofijom, za koju nije svejedno „krov od slame“ i „krov od zlata’.
I stojički pojam o Bogu nije više starorimski. Antropomorfističke narodne predstave prezrene su i osuđene; prezren je i osuđen i stari kult božanski. Seneka piše svome prijatelju:
„Nije ti nužno, da dižeš ruke poput neba ili da moliš sveštenoslužioca, da te on privede što bliže k uću božanske statue radi sigurnijeg uslišanja: Bog je blizu tebe, on je kod tebe, u tebi (Epist XII)“.
Jupiter dakle, nije čovek, telesan, moćan i lep, kako ga je kapitoliska statua izobražavala – Jupiter je samo duh, tj. bestelesno, besformno, nematerijalno biće. Samo se po sebi razume, da sva rodbina Jupiterova, svi bogovi i sve boginje, iščezavaju pred stojičkom filosofijom kao figure od dima. Bog nije nešto van nas, nego nešto u nama. Marko Avrelije još češće nego Seneka ponavlja u svojim ,,Meditacijama“ frazu: deus in nobis, „Bog u nama. Stara narodna teologija time je sahranjena.
Sahranjen je i narodni strah od smrti; smrt je dobro a ne zlo, tako je učila „državna filosofija“. Duh čovečji živi posle smrti oslobođen od telesnih okova i utonuo u univerzalni duh Božji. Duh je večan, telo prolazno; otuda: duh jedini od vrednosti, telo bez vrednosti.
Platon, Filon i Seneka, svaki u svojoj naciji, najistaknutiji su predstavnici filosofije duha i asketskog morala. Njihovo preziranje tela, odn. materijalnog sveta, bilo je ipak filosofsko, tj. na praktici uzdržano i nebrutalno. Neuzdržano i brutalno preziranje tela na praktici pojavilo se kod njegovih sledbenika, savremenih i poznijih. Čovekobojažljive i telobojažljive verske sekte, kako u Grčkoj posle Platona tako i na Istoku u vreme i posle Filona pokazivale su do krajnosti oterani moralni asketski tipik svojih ugleda.
Od platonske mudrosti, koja je vladala svetom, kad je se pojavilo Hrišćanstvo, najveći deo ljudi razumeo je samo ovo: život ovaj ne vredi ništa, telo je zlo i po smrti ne živi se telesno. I ovaj najveći deo ljudi povukao je iz toga svoj naročiti moral – ne asketizam no bahanalni evdemonizam.
Nebrojeno je puta naglašen i opisan fakt, kako je moralni nivo u grčko-rimskom svetu u vreme Hristovo nisko stajao, kako su bahanalne svečanosti bile učestale, kako je trka jedino za nasladom i uživanjem, prirodnim i neprirodnim, bila neobuzdana; rečju, kako se telo gonilo i trlo do njegovog konačnog onakaženja i ruinisanja u službi strastima. Svi kulturni istorici toga vremena daju najnepovoljniju ocenu moralnog stanja, kako Rima i Italije, tako Grčke i ostalih provincija. Vezuvom zatrpana Pompeja 79 g. sačuvala je još opipljiva svedočanstva o teškoj neumerenosti i ekscesima u nasladi svake vrste u to vreme. Uostalom, dokaze o tome mi nalazimo i u knjigama Novog zaveta. Svoje savremenike nazivao je Hristos „rodom zlim i preljubotvornim (Mt. 12, 39)“. Pavle u svojoj poslanici Korinćanima ukoreva ove zbog užasnog razvrata, koji je o njima bio razglašen (I. Kor. 5, 1, 69-II). Apokaliptičar slika razvrat Rima pod imenom Vavilona i vavilonske bludnice; samo ovo identifikovanje Rima s ozloglašenim, starim Vavilonom, dovoljno jasno kazuje, kakvi su običaji i kakve naravi carovale u gordoj prestonici sveta u prvom stoleću naše verske epohe. Mi vidimo dakle, kako je telo u to vreme bilo prezreno od celoga sveta, od filosofa isto tako kao i od mase. Filosofi su prezirali telo i sve materijalno, prenoseći centar života u jedan drugi, bestelesni, nematerijalni svet, kome je ovaj materijalni telesni svet protivnik i neprijatelj. Svoje preziranje tela pokazivali su filosofi na praktici u strogoj umerenosti ili tvrdoj i mučnoj askezi. Masa narodna prezirala je telo zato, što joj je bila pokolebana vera, da su i bogovi u telu; postavši telo za nju jednom nešto nebožansko ili čak antibožansko, ona ga je kao takvo počela i u praktičnom životu smatrati i s njim, shodno tome, i postupati. A pošto se velika masa nikad ne usuđuje na mučni asketizam to je ona izabrala jedan drugi, lakši način preziranja i uništenja tela, suprotan askezi, naime: razvrat. Telo je nešto nečisto, nesveto, privremeno, propadljivo – ča to ga treba uništiti, no zašto ga najpre ne iskoristiti, kad nam ono može tako mnogo naslada pružiti, za što ga ne uništiti medom, nego baš otrovom, kad i med može da ima dejstvo otrova? S tim rezonovanjem rinula se kako kulturna masa Rima, Aleksandrije i Atine, tako i polukulturna masa Judeje i drugih rimskih pokrajina u jedan karkalni mir, pun tupog pijanstva s jedne i pun beznadeždnosti i očajanja, s druge strane. (Veliki poljski književnik X. Sjenkjevič u svome romanu (Quo vadis? jedinstveno je izobrazio ovaj psihološki momenat, ovo karnalno – očajno nastrojenje više i niže populacije Rima u vreme Neronovo. Ovo proslavljeno delo Sjenkjeviča prevedeno je i na srpski).
Jedna silna reakcija protiv ovakve degradiranosti tela bila je neizbežna; jedan preokret sviju vrednosti, jedno konačno razorenje svih važećih, popularnih ocena života, jedno podmlađenje naroda, jedna podetinjenost morala se javiti. Da; ostareli svet trebao je ponovo da postane detetom, da bi mogao imati snage i volje za jedan novi život, pun slave ravne slavi preplatonskog vremena, pun životne radosti ravne životnoj radosti Avrama i ostalih srećnih pastira, pun oduševljenja za stvaranje i zidanje u ovom životu ravnog oduševljenju rimskih osvajanja i zakonodavaca, i narod pun poverenja u ljubav Boga prema materijalnom svetu, svome neposrednom, milom, čistom i svetom delu. Trebalo je, da čovek slobodno sme, kao nekad psalmist, da uzvikne Bogu: ta ti si me izvadio iz utrobe! – i da još doda: – i zato si veliki ti, a čist i svet ja! No trebalo je neizmerno mnogo hrabrosti usuditi se i uzviknuti to u prkos Platonu, Filonu i Seneki, u prkos stotinama mističnih i asketičnih sekta i uprkos miliona razvratnih i furioznih, bolnonervnih i sladostrasnih poklonika Bahusa i Adonisa. I to ne samo kakve bezumne hrabrosti, no u tolikoj istoj meri i razloga.
Nova vera, čiji je osnivač – nerimski građanin – živeo i umro u zabačenoj i prezrenoj Judeji ne uspevši da za života niukoliko uzdrma ogromno tkivo velike rimske imperije, ova nova vera, rođena tek po smrti svoga osnivača, snabdela je svoje posledovaoce i potrebnom hrabrošću i potrebnim razlogom, da barometar svih tada važećih vrednosti preokrenu.
 
VI
Hrišćanstvo je rehabilitovalo telo propoveđu o vaskrsenju Hrista iz mrtvih i o vaploćenju Boga, a rehabilitujući telo ono je tim izvršilo preokret u smislu osveženja i podmlađenja sveta.
1. Vera u vaskrsenje Hrista služila je polaznom tačkom hrišćanske misije u svetu. Sve što je Hristos radio i učio bilo bi njegovom smrću većim delom pomračeno i uništeno. Po smrti Učiteljevoj njegovi prijatelji razbegli su se kud koji. Oni, što su ostali u Jerusalimu, živeli su u smrtnom strahu s jedne strane od državne vlasti, koja ih je svakoga časa mogla proskribovati i predati istoj sudbi kao i njihovog vođu, a s druge strane od razdraženog naroda, koji se osećao obmanut prorokom nazaretskim kome je ona tolike ovacije priređivala u uverenju, da je on Mesija, a uz ovo se ime vezivale bezbrojne narodne nade, Hristos je pak umro ne ostvarivši nijedno očekivanje, nijednu nadu, ni svojih prijatelja i sledbenika, ni guste mase naroda koja se kupila oko njega, gde god bi se on pojavio. Šta bi bilo, da vaskrsenja Hristova nije bilo, lako je pogoditi. Ugrabivši zgodnu priliku galilejski ribari bi pobegli bez obzira iz Jesalima i vratili se svome domu i svojim ribarskim mrežama, odričući se svoga bivšeg učitelja bez ikakva predomišljanja, gde god bi im opasnost zagrozila, kao što ga se Petar još za njegova života odrekao. I nikakva ih ljudska sila ne bi više mogla lako odvojiti od njihovog prvobitnog mirnog živovanja i ničije proročke reči „pođite za mnom“ ne bi više imale dejstva na njih. Hristos bi živeo u uspomeni jedne ili dve ljudske generacije i bio bi pretrpan vremenom. – Tako bi bilo da se Isusova tragedija završila krvavom i nasilnom smrću, kao što se obično ljudske tragedije završuju. No Isusova tragedija imala je i jedan šesti čin.
Desilo se neočekivano. Hristos se javio svojima pošto je crna zavesa njegovog zemaljskog života bila već spuštena. I ovo njegovo posmrtno javljanje i čini upravo početak hrišćanske epohe. Ono je stvorilo prelom kod učenika, povrativši i utvrdivši u njih veru u Hrista. Od toga momenta učenici su postali hrišćani. Vera u Vaskrsloga učinila ih je takvima. Vaskrsenje Hrista otuda je postalo osnovnom mišlju njihove propovedi i žižom njihovog religijskog entuzijazma. Njihova blagovest svetu u sopstvenom smislu nije se sastojala u tome, šta je Isus iz Nazareta učio, no šta je se s tim Isusom slučilo. – „Ovaj Isus iz Nazareta, koga su raspeli, govore oni gde stignu i stanu, ustao je iz mrtvih i mi smo svedoci toga!“ Koliko puta Petar otvori usta, da propoveda toliko puta ponavlja on ovu misao o vaskrslome iz mrtvih (Del. ap. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); i ne samo Petar, no zajedno s njim i drugi apostoli (Del. ap. 5. 30). Vera u vaskrsenje Hrista obratila je Savla u veri, ova vera je zato postala glavno sredstvo u Pavla za obraćanje neznabožaca u Hrišćane. Pavlova je osnovna i, gotovo, isključiva misao uvek vaskrsenje Hristovo; on neprekidno ponavlja ovu svoju fiksiranu misao, bilo da misionira u Antiohiji ili Solunu, ili Atini, bilo da se brani pred Jevrejima, pred Feliksom, ili Agripom (Del. ap. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Skoro ništa ne govori apostol o životu i učenju Isusovom no samo o njegovom vaskrsenju i značaju ovoga. Cela teologija apostola Pavla razumljiva je samo onda kad se ona zamisli sazidana na njegovoj veri u vaskrsenje.
Propoved o vaskrsenju smatrali su Rimljani i Grci s početka za ludost (Del. ap. 26, 24; 17, 18-32). No to je bilo samo s početka. Kad je pak hrišćanska propoved uhvatila korena među prostim i neukim, kad je vera u vaskrsenje postala verom široke mase, onda je ova vera kao bujna matica zanela sobom i obrazovane i učene. Da mrtvi iz groba ustaju pomoću bogova, to se govorilo od vajkada; no to su govorili ili pesnici ili „sujeverni“ narod; i onda: davno se već prestalo o tom govoriti; to davno vreme, kad se o tom govorilo, utonulo je u mit. Sad najedanput stupaju s propoveđu o vaskrsnuću jednoga čoveka ne pesnici i ne „sujeverni“ narod, no ljudi bez suviše jake mašte i bez sujevernih predrasuda, i što jvrlo važno; ne dva ili tri svedoka toga nego jedna čitava masa svedoka, koji su Vaskrsloga videli posle smrti, stupaju s istom propoveđu. Neznabožački svet je video i uverio se, da propoved o vaskrsenju nije za misionare hrišćanske ni šala ni prazna sujeverica, koja se da lako rasterati, no krvava zbilja, koju su oni krvlju svojom na očima toga neznabožačkog sveta zasvedočavali. I ovaj neznabožački svet, čiju je dušu ostavljala svaka vera, počeo je da veruje u tu krvavu zbilju; a počinjući da veruje u vaskrsenje iz mrtvih, neznabožački svet je počinjao da biva hrišćanskim. Sva ostala verovanja hrišćanska i ceo sistem morala sledovali su tek veri u vaskrsenje, došli su potom. Apsurdna je misao, da je neko mogao postati i biti Hrišćaninom bez vere u vaskrsenje Hristovo, jedino vrlinama, ili verom u Boga, u besmrće duše i bratstvo svih ljudi. Jer sve ovo izuzev vere u vaskrsenje tela, moglo se naći i kod neznabožaca. Platon i Filon bili su po vrlinama uzoriti ljudi, dostojni da stanu rame uz rame s najboljim u Hrišćanstvu, Epiktet se uzvišavao mislima i novoplatonik Plotin blagorodstvom duše nad ponekim episkopom, učasnikom velikih crkvenih sabora; paganski car Marko Avrelije bio je ne manje čestit čovek od hrišćanskog cara Konstantina. Ono što je u prvo vreme Hrišćanina odlikovalo od drugih ljudi, to je bila njegova vera u vaskrsenje, čestit život je poticao od ove vere.
Umni čitaoci će odmah moći uvideti razliku prvobitne vere hrišćanske u zagrobni život od vere filosofske i njena preimućstva nad ovom poslednjom, koja su je mogla učiniti popularnijom. Dva su takva preimućstva, jedno je u dokazu egzistencije i drugo u predstavi zagrobnog života.
Filosofska vera je učinila, da je duša besformna i prosta i da ona kao takva ne podleže uništenju kao stvari, koje imaju izvestan oblik i koji su sledstveno složene. To je bio dokaz egzistencije zagrobnog života u filosofske vere. Duša, shodno ovoj veri, egzistira posle smrti, utonula u jednu besformnu ideju ili besformno božanstvo. Sav trud filosofa da dokažu, da nematerijalna i besformna duša ipak živi svesno i individualno, nije to mišljenje mogao učiniti popularnim, pošto ozbiljan čovek ne može nikako da zamisli svest i individualnost u vezi s nečim savršeno besformnim. Nemajući nikakve analogije u svetu, ovo tvrđenje filosofa ostalo je dostupno samo razumevanju njihovom. Većina pak onih, koje su ove filosofe za svoje učitelje smatrali, zamišljali su i pre Hrišćanstva zagrobni život na način hrišćanski, nemogući ga drukčije ni zamisliti, i ako ne imajući za to nikakve potvrde.
Hrišćanska vera u zagrobni život bazirala je na jednom dobro osvedočenom faktu a ne na spekulaciji. Vaskrsli Hristos bio je dokaz zagrobnog života. Takav jedan iskustveni dokaz morao je očevidno silnije dejstvovati od logičnog zaključka iz sumnjive pretpostavke o prostoti duše. Zagrobni život, shodno predstavi hrišćanskoj, telesan je – i ako u jednom naročitom, glorifikovanom telu (U svojoj knjizi, štampanoj na nemačkom jeziku pod naslovom: Die Auferstehung Christials Grunddogma derapostolichen Kirche „Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma apostolske crkve“, ja sam pokušao, da odredim pojam, koji je prva crkva imala o zagrobnom telu), – i s tim nesumnjivo svestan individualan. Ovakva predstavka zagrobnog života, pored navedenog dokaza o istom, brzo je postala nadmoćnijom od predstave filosofske.
Umni čitalac, kome nije nepoznata neodoljiva težnja čoveka za životom, no ne za ma kakvim životom već isključivo za životom svesnim i individualnim, može sebi lako predstaviti simpatiju, s kojom je predsretnuta nova vera u jednoj sredini već umornoj i degutiranoj bezbrižnim spekulacijama. Propoved ove nove vere o rehabilitaciji tela u zagrobnom životu dejstvovala je čudotvorno na um i srca ljudi. Ova propoved podsećala je svet mnogo na homerovsku, mladačku narodnu, veru u zagrobni život ljudi, no ipak je nesravnjeno simpatičnija od ove.
2. No, hrišćanska vera nije rehabilitovala samo onostrano, zagrobno telo, koje se verom filosofskom savršeno negiralo, nego i telo ovostrano, zemaljsko, koje se ne manje negiralo, unižavalo i preziralo svima postojećim verama u vreme pojave hrišćanstva. Je li vera u vaskrsenje tela rehabilitovala onostrano to je vera u vaploćenje Boga, rehabilitovala ovostrano telo. Nasuprot platonskom učenju, da je telo ljudsko zlo i tamnica, nasuprot učenju Filona i mnogih verskih sekti (Gnostici), da Bog nije mogao stvoriti telesni svet, niti ga se kao nečista dodirnuti, hrišćanski propovednici objavljivali su, da se Bog pojavio u telu.
Učenje o vaploćenju Boga razvijalo se postupno na osnovu prvobitne, jevanđelske vere u vaploćenje Logosa i identifikacije Logosa s Bogom (Jov. 1. 1). U docnije vreme, naročito od velikih crkvenih sabora pa sve do danas, izraz bogovaploćenje bio je i ostao jedan sasvim uobičajeni, tekući izraz. Incarto Dei postalo je predmetom hiljadugodišnjeg, neumornog spekulisanja hrišćanske sholastike, i povodom najdebljih knjiga, koje su ikad napisane.
Apostol Pavle je verovao, da je telo ,hram duha svetoga“ i zato je opominjao obraćene u veru: „proslavite dakle, Boga u telima svojim“. Time je veliki apostol teološki izrazio ono, što je i u sinoptičkim jevanđeljima neteološki rečeno. A u ovima je rečeno, da je Bog stvorio čoveka, da On daje svetu kišu i obasjava ga suncem.
On hrani tice nebesne i odeva lilije poljske; da je on sejač u ovoj njivi sveta, On domaćin sveta; da „Sin čovečji“ jede i pije, učestvuje na svadbi i na velikim narodnim svečanostima, umnožava vino i s tim radost zemaljsku i dopušta, da mu se noge mirom mažu. I bez dogme o vaskrsenju tela i vaploćenju Boga, Hristos je svojim učenjem o vrsti zagrobnog života i svojim prirodnim životom na zemlji, svojom ljubavlju prema svemu stvorenome, rehabilitovao telo i u nebesnom i u zemaljskom životu. Teološke dogme o vaskrsenju (resurrecttto) i vaploćenju (incartio) samo su zapečatile tu rehabilitaciju.
Učenje o vaploćenju Boga ne bi ni u jednom doplatonskom vremenu izazvalo nikakvo čuđenje i iznenađenje pošto su tada bogovi već i tako zamišljani svi u telu, no u vreme pojave Hrišćanstva, u vreme trijumfa ekstremnog platonizma, kad se smatrala grešnom i pomisao, da se Bog može dotaći tela, u to vreme učenje o vaploćenju Boga označavalo je revoluciju u mišljenju. Osnovna misao hrišćanske dogmatike, da je Bog ne samo lično, bez posredstva nižih bogova, stvorio materijalni svet no da se on šta više, i ovaplotio, bila je, naravno skandalom za aleksandrijske platonike, koji su se nadmetali u uveličenju distancije između Boga i sveta. Hrišćanska vera je tu distanciju uništila parolom: Bog u telu. Ostareli grčkorimski svet budio se kao iza sna i sećao svoje mladosti, kada su i njegovi bogovi išli u telu. I ova vera njegove mladosti, samo u mnogo uzvišenijem obliku, vera u Boga u telu, vera u čoveka – Boga i Bogo-čoveka sad mu se ponova nudila, nudeći mu time u isto vreme i njegovu mladačku moć i volju za život,
Nije težio pogoditi, kakve su bile praktične, etičke konzekvence učenja o bogovaploćenju i vaskrsenju tela. Ovaj telesni život nije više nečist i nesvet, no čist i svet, jer se Bog u telu pojavio; nije ništavan i prezrenja dostojan, jer on je ljubljeno delo Božje; nije zlo, nego dobro, jer Bog se brine o njemu; život po smrti nije besforman „nebesnim“ telom, nije samo očajna sen no pun, i ako ne tako čulni kao život zemaljski. Ovakva vera spasavala je svet kako od filosofskog telofobstva i bezciljnog asketizma, tako i od bahanalnog razvrata kome je velika masa svoje telo predavala, prezirući ga no ipak tražeći od njega sva moguća i nemoguća zadovoljstva.
Hrišćanstvo je povratilo telu ona prava, koja mu je Tvorac sveta pri stvorenju namenio; ono je osvetilo telo kao „hram duha svetog“, tj. kao nešto božansko, neprikosnoveno. U rehabilitaciji tela i ležao je razlog naglom rasprostranjenju Hrišćanstva i njegove istorijske slave. Rehabilitacijom tela Hrišćanstvo je podmladilo svet i dalo impulsa narodima za nove slavne podvige, sopstvene samo mladim i snažnim narodima. Krstaška vojna nije manje slavna od vojne trojanske, umetnost Rafaela, Mikel-Anđela, Dantea i Miltona, nije niža od umetnosti, koju je grčko-rimska religija inspirisala u svojim umetničkim predstavnicima.
Rehabilitacijom tela Hrišćanstvo je izvršilo na starome svetu ono čudo, koje je Hristos zahtevao od svih ljudi, govoreći: „Zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesno“ (Mt. 19 3).
Otuda mi i mislimo, da je hrišćanska rehabilitacija tela pravi uzrok rasprostranjenju Hrišćanstva, moćniji od svih pet uzroka, koje Gibon navodi. Otuda i naša druga misao, koja se u stvari poklapa s ovom, u pogledu popularnosti praznovanja Vasrksa u svetu: Vaskrs je popularan danas iz istog razloga iz koga je bio popularan u prvo vreme Hrišćanstva, naime, iz razloga, što se njime proslavlja rehabilitacija tela.
 


Sveti Vladika NIKOLAJ Žički
REHABILITACIJA TELA

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop šabačko-valjevski
  Lavrentije
 Serija: Izabrana dela u 10 knjiga
   – knjiga br. 3 (6. deo)
 Izdato: 1996.
 Mesto: Valjevo
 Izdaje: „Glas Crkve“ – Valjevo
 Urednik izdanja: Ljubomir Ranković
 Priredili: Ljubomir Ranković,
  Radovan Bigović
 Tehnički urednik: Aleksandar Ranković
 Štampa: BIGZ – Beograd

 INTERNET IZDANJE

 
Objavljeno: 14. septembar 2006.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Dizajn stranice: Ivan Tašić
 Digitalizacija: Milan Đukić
 Korektura: Tatjana Radić

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *