NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » Ko je pravoslavni psiholog i kako pravoslavna psihologija može pomoći ljudima (intervju sa pravoslavnim psihologom)
Ko je pravoslavni psiholog i kako pravoslavna psihologija može pomoći ljudima (intervju sa pravoslavnim psihologom)

Ko je pravoslavni psiholog i kako pravoslavna psihologija može pomoći ljudima (intervju sa pravoslavnim psihologom)

Pravoslavni psiholog SANJA Stanković

 

Pred vama je intervju sa pravoslavnim psihologom Sanjom Stanković, urednicom sajta pravoslavne psihologije „Ima nade“.

 

Čime se Vi tačno bavite kao pravoslavni psiholog? Kako se to razlikuje od ostalih, nazovimo ih „standardnih“ psihologa?

– Ovo je pitanje koje mi prilično često postavljaju ljudi koji dolaze kod mene na psihološke razgovore a verujući su pravoslavni hrišćani. I to smatram potpuno opravdanim i razumljivim, i ja bih na njihovom mestu to pitala.

Ono što ja radim se naziva pravoslavno-psihološko savetovanje. Šta to podrazumeva?

Najpre da pojasnim u čemu je razlika između psihološkog savetovanja i psihoterapije.

Savetovanje ne mora da traje mesecima i godinama, ponekad osobe dođu na 1-2 razgovora i to im bude sasvim dovoljno da mogu dalje sami. Zatim, bavimo se konkretnim problemom zbog koga osoba dolazi, pa odatle proširujemo ukoliko za time postoji potreba. Cilj savetovanja je da osoba dođe do pravilnih uvida u svoj problem, da nauči određene psihološke veštine (ukoliko joj nedostaju, na primer, veština kontakta sa sobom, socijalne veštine u različitim situacijama, veština bavljenja svojim emocijama, posebno neprijatnim, itd.) i da dobije dovoljno adekvatnih znanja, informacija i psihološke podrške kako bi mogla nadalje da rešava problem.

I, poslednja specifičnost ovakvog savetodavnog rada, na koju se obično ljudi osmehnu kada izgovorim a to je – da se ponekad dešava da više pričam ja nego osoba koja je došla na razgovor.

Šta je pravoslavno u svemu tome?

1) polazi se od toga da postoji i duhovna realnostda postoje i duhovne bolesti i duhovni uzroci koji prodiru na psihološku ravan i tamo se ispoljavaju sa određenim simptomima koje onda psihologija evidentira i naziva ih određenim imenima.

Da pojasnim na primeru, recimo, anksioznosti. Anksioznost može imati i duhovni uzrok koji se sastoji u duhovnim zabludama po pitanju toga kakav je Bog zaista a kakav mi fantaziramo da On jeste? Da li Bog kažnjava ili je Bog samo ljubav a mi sami sebe kažnjavamo? Da li Bog gleda samo na neku našu i najmanju grešku da bi nas kaznio? Da li mi imamo neki neispoveđeni težak greh? Da li smo izložili sebe energijama koje nisu od Boga time što smo zbog nekih simptoma išli kod vračara, bioenergetičara, spiritista, bavili istočnjačkim meditativnim praksama?

Kada osoba ima neki od ovih duhovnih uzroka anksioznosti, tada ti uzroci na psihološkom planu počinju da stvaraju nejasnu uznemirenost, prisilne misli, prisilne radnje i , kada to počinje da ovladava osobom, tada psihologija tome daje dijagnozu anksioznog poremećaja ili opsesivno-kompulzivnog poremećaja, a psihijatri predlažu odgovarajuće medikamente i psihoterapiju.

Naravno, ne moraju svi psihološki problemi imati obavezno i duhovni uzrok (pa ni gorepomenuti problem anksioznosti), ali o tome možemo kasnije govoriti detaljnije.

2) Polazi se od toga da pravoslavni psiholog nije taj koji može da reši nečiji problem, da izleči čoveka, već je uloga pravoslavnog psihologa da čoveka uputi da se na pravilan način okrene Bogu (naglašavam ovo „pravilan“ način) , Koji će mu pomoći da zaista reši svoj problem. I ne samo taj konkretan problem zbog kojeg je potražio psihološku pomoć, već i druge probleme nastale iz istog izvora.

Ukratko, da sumiram rečeno, kao pravoslavni psiholog ja se u razgovoru sa osobom dotičem i tema u vezi sa duhovnim životom, kao i sekularnih psiholoških znanja koja su u skladu sa pravoslavnim učenjem o čoveku. Zavisno od toga šta je osobi potrebnije u datom trenutku, tako i teme u psihološkom razgovoru variraju.

 

Kako ste postali baš pravoslavni psiholog? Ima li neka škola za to, šta ste završili?

 

Da, pravoslavni psiholozi u Srbiji su, da kažem, „retke ptice“. Za sada.

Zato i nije neobično da ljudi postave ovakva pitanja želeći da saznaju malo više o svemu.

Ja sam po formalnom obrazovanju diplomirani psiholog. Završila sam studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tri godine sam se edukovala za geštalt psihoterapiju ( koja inače traje četiri godine, tako da tu edukaciju nisam završila usled nekih porodičnih okolnosti). Ostale podatke iz moje biografije možete naći na mom sajtu „Ima nade“.

Godinama sam se pitala, radeći različite poslove iz oblasti psihologije i živeći kao pravoslavna hrišćanka, postoji li tako nešto što bi se nazvalo pravoslavnom psihologijom. Dakle, takva psihologija koja je prošla kroz „filter“ pravoslavne duhovnosti i istinitog učenja o čoveku koje postoji neizmenjeno i potpuno samo u Pravoslavnoj Crkvi.

Jedino na šta sam `90-ih godina u Srbiji nailazila a da je na srodnu temu su bila predavanja Pastirske psihologije na Bogoslovskom fakultetu i predavanja koja su se početkom 2000-tih godina održavala pri Pastirskom centru u „Beograđanci“. Međutim, iz više razloga to nije bilo baš ono za čim sam tragala.

A onda sam otkrila da u Rusiji to postoji i stupila u kontakt sa nekoliko pravoslavnih psihologa i psihijatara od kojih posebno izdvajam pravoslavnog psihologa Mihaila Hasminkog. On je rukovodilac pravoslavnog Centra krizne psihologije koji deluje pod blagoslovom Patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, a nalazi se pri hramu Hristovog Vaskrsenja, na Semenovskoj, u Moskvi.

U kontaktima sa njim predložio mi je da počnem sa razvojem pravca pravoslavne psihologije u Srbiji na način na koji on radi i počela sam da učim od njega. On je postao moj mentor i supervizor i kao završnica tog procesa stekla sam diplomu pravoslavnog psihologa.

Pre nekoliko godina me je više ljudi podstaklo (među kojima izdvajam i voditelja ovog intervjua) da počnem i da radim kao pravoslavni psiholog u praksi, kao i da nastavim dalje da razvijam sajt sa resursima iz pravoslavne psihologije koji je paralelno prerastao i u svojevrsno pravoslavno-psihološko internet savetovalište, jer sam počela da odgovaram ljudima putem sajta u okviru rubrike „PITANJA I ODGOVORI“.

Za taj poduhvat sam takođe dobila nemerljivu podršku i pastirsku savetodavnu pomoć od strane dva izuzetna sveštenika naše Crkve – protojereja-stavrofora i profesora bogoslovije u penziji Dušana Kolundžića i protojereja Branislava Jelića. Koristim ovu priliku da im se zahvalim na njihovoj podršci koja se očitovala na toliko lepih načina da sam često bila dirnuta njihovim rečima i postupcima. I koja traje i dan danas.

 

Zašto je uopšte bitno da naglašavate da ste `pravoslavni` psiholog? Postoje li luteranski psiholozi ili katolički? Koliko znam, postoje hrišćanski psiholozi i univerziteti u Americi. U Rusiji postoje više škole gde se obučavaju pravoslavni psiholozi. Zašto su potrebni pravoslavni psiholozi?

 

I to je veoma važno pitanje. Biti pravoslavni psiholog i biti psiholog koji je ujedno i pravoslavni hrišćanin – nisu iste stvari.

Mi u Srbiji imamo više psihologa koji su po svom verskom opredeljenju verujući pravoslavni hrišćani i oni svoju versku opredeljenost posebno ne ističu. U radu oni, koliko sam upućena, ne dotiču se pitanja pravoslavne vere, svetotajinskog crkvenog života, pitanja i dilema koja proističu iz pravoslavnog života u Hristu. Već, rade kao i svi drugi psiholozi (koji su privatno inoverni, inoslavni, ateisti, agnostici, neopagani i antiteisti), fokusiraju se primarno na psihološki aspekt određenog problema, koriste se psihološkim znanjima stečenim na studijama i dodatnim sekularno-psihološkim edukacijama i to je to.

Za razliku od njih, kako sam i naučila od naših ruskih pravoslavnih psihologa, pravoslavni psiholog je onaj koji direktno u svoj psihološki rad uvodi i Božije učenje o čoveku, o čovekovoj bogolikoj ličnosti, o njegovoj paloj, grehom povređenoj, prirodi i posledicama po naš duhovni i psihički život koje odatle proističu.

Takođe, pravoslavni psiholog direktno upućuje čoveka da za određene duhovne probleme potraži pomoć tamo gde je isključivo i može dobiti – u Crkvi. Upućuje ga na Svete Tajne, na samog Lekara Hrista. Ne glumi duhovnika niti duhovno rukovodi osobu koja je došla na psihološki razgovor.

Zbog toga ja naglašavam da sam baš pravoslavni psiholog – zato što mislim da je neophodno negovati tu vrstu transparentnosti o vrednosnim polazištima, tehnikama i temama koje postoje u mom savetodavnom radu. Na taj način osobe mogu tačno znati šta mogu da očekuju, da ne strepe od toga šta im može biti ponuđeno na psihološkom razgovoru a što im može u nekom smislu naškoditi ili ih odvući od rešenja problema.

 

Šta to mogu da urade sekularni psiholozi, a što može naškoditi pravoslavnom verniku? Neka grublje stvari su mi otprilike jasne. Možete li reći o nečem malo suptilnijem, što je teže za prepoznati čak i iskusnijim vernicima?

 

Da počnemo od, kako Vi rekoste, grubljih problematičnih stvari. Problemi i teme u vezi sa kojima postoji suprotstavljeno i nepomirljivo gledište između pravoslavnih psihologa i sekularnih psihologa su:

– tema homoseksualnosti, biseksualnosti, takozvane „transrodnosti“ i sličnih, sa stanovišta pravoslavnog učenja i pravoslavne psihologije, promašenih načina izražavanja i funkcionisanja bogomdane ljudske seksualnosti. Tu spada i tema telesnog uzdržanja, abortusa itd. Dakle, sve teme povezane sa seksualnošću – kako u braku, tako i pre braka.

– sekularna psihologija je usmerena na čoveka kao vrhunsko merilo svega i sadrži, nekad implicitno nekad eksplicitno, stav da čovek u sebi ima dovoljno resursa da sam reši sve svoje probleme i da samo od njega zavisi da li će ostvariti sreću i uspeh. Zato je psiholog Hasminski jednom prilikom dobro nazvao određene seminare ličnog (psihološkog) razvoja – treninzima lične gordosti. Nasuprot tome, u pravoslavnoj psihologiji stoji jasno izražen stav da bez Gospoda ne možemo ništa učiniti, postići, rešiti. Dakle, pravoslavna psihologija ističe važnost učenja pravilnog oslanjanja na Boga, umesto gajenja gordih fantazija da mi možemo oslanjajući se samo na sebe naći rešenje za svoj problem i pravo usmerenje za svoj život.

– u sekularnoj psihologiji je prisutna relativizacija istine, sadržana u stavu da „svako ima svoju istinu“, da postoji neka «lična istina», da «što je istina za mene, ne mora biti i za tebe» – kao da je Istina nekakav psihološki konstrukt ili preferirani ukus. Uporedo sa relativizacijom istine ide i relativizacija moralnih vrednosti, tako da mnoge stvari koje pravoslavna psihologija i pravoslavlje definišu kao greh, sekularna psihologija opravdava ukoliko je datoj osobi «u redu sa tim» i ukoliko je sama osoba uspela da , kako kažu, «integriše» u svoju ličnost tu neku specifičnost.

Ako bude interesovanja, mogu i detaljnije objasniti u čemu se sastoji ova suprotstavljenost gledišta.

To je što se tiče krupnije vidljivih razlika.

Ono gde takođe postoji bitna razlika a manje je vidljivo su problemi povezani sa :

– temom psihosomatskih oboljenja nastalih kao posledica hroničnog, negativnog stresa i načina na koji je prihvatljivo i pravilno redukovati stres.

– pojedini aspekti kada je tematika različitih zavisnosti u pitanju (narkomanije, na primer)

– zatim u korišćenju specifičnih tehnika (hipnoze, autogenog treninga, meditivnih elemenata, specifičnih vizualizacija…)

– i pojedini aspekti u okviru teme žaljenja zbog gubitka bližnjih i suočavanja sa nekom ozbiljnom bolešću ili invaliditetom.

Takođe, moram da naglasim, da ne bi ispalo da sve što rade sekularni psiholozi može biti štetno, za mnoge probleme koji su u potpunosti psihološke prirode (dakle, ne moraju imati duhovni uzrok) – sekularni psiholozi mogu biti od velike pomoći, podjednako kao i pravoslavni.

Na primer, kada su u pitanju neki socijalni problemi, komunikacijski problemi sa bližnjima i okolinom, neki emotivni problemi nastali usled nekih poteškoća u detinjstvu i odrastanju, zatim za određene životne krize (npr. zastoj u studiranju, dilema po pitanju izbora fakulteta, karijere, promene posla) – za takve probleme ja ponekad i preporučujem osobama da potraže sekularnog psihologa. Čak i lično preporučim određenim osobama da , umesto da dolaze kod mene na razgovor, da kontaktiraju po mojoj preporuci tačno određenog sekularnog psihologa.

Postoje i sekularni psiholozi čiji rad izuzetno poštujem i od njih učim.

 

Kraj prvog dela intervjua.

 

Izvor: Poznaj sebe

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Julka Rakiċ

    Istina je samo jedna.Jako ste lepo objasnili razlike.Da li u Novom Sadu mogu da nadjem pravoslavnog psihologa?Unapred hvala na odgovoru!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *