NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » EVHARISTIJA I SABORNOST

EVHARISTIJA I SABORNOST

Protojerej Georgije Florovski

EVHARISTIJA I SABORNOST

„Niko da ne rida zbog siromaštva,
jer se javi sveopšte Carstvo…“

(Iz uskršnjeg slova oglašenima)

Sveta Evharistija savršava se u spomen na Hrista. I, pre svega, u spomen na Tajnu Večeru, kada je Gospod ustanovio i prvi svršio najsvetiju Tajnu Novoga Zaveta sa Svojim učenicima, zapovedivši im: „Ovo činite u moj spomen“… Ali to nije samo spomen. Ljudi se sećaju nečega što je bilo i što je prošlo, nečega što se desilo i čega više nema. A Tajna Večera nije savršena samo jedanput, nego se tajanstveno produžava do kraja vekova -„dok ne dođe“… To mi ispovedamo svaki put, pristupajući evharistijskoj Čaši: „Primi me danas, Sine Božiji, za pričasnika Tajne Večere Svoje“… Produžava se, a ne ponavlja se. Jer jedna je žrtva, jedno prinošenje, jedan je Jepej, „Onaj koji prinosi i koji se prinosi“… I ovde predstoji isti taj Hristos; Onaj koji je pripravio onu trpezu, isti je Onaj Koji pripravlja i ovu sada“, govori Zlatoust. I dodaje: „Ta trpeza, za vreme čijeg je trajanja bila ustanovljena Tajna, ničim nije punija od bilo koje nakon nje, jep je i danas kao i onda On taj Koji savršava i predaje sve“.
U tome se otkriva tajna sabornosti, Tajna Crkve. Apostol tajanstveno govori o Crkvi, kao o „punoti“ ili „ispunjenju“ Hristovom. I Zlatousti je objasnio da „punota“ znači dopunjenje – Crkva je neko ispunjenje Hrista, koji je Glava kada je savršeno Telo“… „Telo Hristovo, Crkva, nastaje, ispunjava se u vremenu. Na sličan način i svaka Evharistija je ispunjenje Tajne Večere, njeno oprisutnenje (ostvarenje – nap. prev.) i raskrivanje u svetu i vremenu. Svaka evharistijska služba je svecelo izobražena jedne velike Evharistije, koju je Spasitelj savršio na Tajnoj Večeri u predvečerje Svojih dobrovoljnih stradanja. Kao što je govorio Zlatousti, svaka Evharistija je svecela Žrtva – „nju prinosimo i mi sada“, prinetu onda, nju, koja nikada ne siromaši (= ne prestaje, ne troši se, ne oskudeva, ne prekida se). Svagda i svuda jedini je Hristos, „i tamo sveceli, i ovde sveceli“…
Kao večni Prvosveštenik, Spasitelj „za nas neprestano savršava ovu službu“, govori prodorni (pronicljivi) vizantijski liturgičar Nikolaj Kavasila. Ne kao da On ponovo silazi na zemlju i vaploti se ili useljava u osveštane Darove -„ne kao da vazneto Telo nizlazi s neba“… I pri Svom Vaznesenju Hristos, Koji od tada sedi s desne strane Oca, ne odvaja se od zemlje i „neodstupno obitava“ u Crkvi Svojoj. Kako je govorio Zlatousti, „Hristos je svoju plot i nama ostavio, i sa njom se vazneo“. Smisao strašnog i neispovedivog (neizrecivog) evharistijskog pretvaranja je u tome da se tajanstvenim dejstvom Svetog Duha, Koji se u svet šalje od Oca preko Sina, neizrečeno ispunjava prečisto Telo Hristovo. U tome i jeste tajna. Ne ponavlja se žrtva, ne ponavlja se zaklanje… „Ta žrtva“, govori Kavasila o Evharistiji, „… savršava se ne kroz zaklanje Agneca u tom času, već kroz pretvaranje (preizmenjivanje) hleba u zaklanog Agneca. Po sili molitvenog prizivanja Crkve nailaskom (naitijem) Duha predloženi darovi se osveštavaju. – Njegovom blagodatnom silom oni se izuzimaju iz truležnog kruževa prirodnog života. Časni Darovi primaju se na nadnebesni Žrtvenik Božiji i postaju istinsko Telo i Krv Hristova. Kroz ovo se oni usvajaju (ulaze) u jedinstvo Ipostasi Boga Logosa. To je – Telo Bogočovekovo, rođeno od Djeve, postradalo, vaskrslo, vazneseno, proslavljeno. To je – Sam Hristos – Koga poznajemo u dve neslivene prirode“…
„Na početku, On je rekao: da proizvodi zemlja bilje i travu“ (vidi knj. Postanja), objašnjava Damaskin, „i evo do sada ona, nakon što je orosi kiša proizvodi svoje rastinje, pobuđena i ukrepljena božanstvenom zapovešću. Tako je i ovde Bog rekao: „Ovo je Telo moje i ovo je Krv Moja, i ovo činite za Moj spomen, i po njegovoj svesilnoj zapovesti tako i biva, dok On ne dođe… I kroz prizivanje (epiklezu – nap. prev.) javlja se i kiša radi tog novog zemljodelstva – osenjujuća sila Duha Svetoga“.
To „novo zemljodelstvo“, po smelom Damaskinovom izrazu, jeste neka kosmička tajna, osveštavanje prirode – predobraženje i predpočetak one nailazeće i velike obnove, kada će Bog biti sve u svemu. To je – početak novog neba i nove zemlje. U Svetoj Evharistiji zemlja već ovde postaje nebo: „Jer je sada na zemlji moguće videti Telo Cara Nebesa“, primećuje Zlatousti. Međutim, to nije samodovoljno fizičko, prirodno čudo, nije samo preobraćenje (preizmenjenje) veštastva (tvarnosti). Jer se evharistijsko čudo savršava čoveka radi i savršava se kroz čovečansku prirodu Vaploćenoga Slova (Logosa). Evharistija je „lek besmrtnosti“, po izrazu još svetog Ignjatija Antiohijskog – „lek života, lek netruležnosti“. To je netruleživa i besmrtna hrana čovekova. Evharistija se savršava radi okušanja. I to je, pre svega, Trpeza. I primajući telesno Evharistijske Darove mi se najdublje sjedinjujemo sa Hristom, sa Hristom – Bogočovekom. Jep je Plot Gospodnja, oduhovljena i živa kroz jedinstvo Ipostasi Vaploćenoga Logosa, već obožena, jer je „Telo Boga nad svima postojećeg“, po Zlatoustovom izrazu. Po sili neizmenjivog i nerazdelnog jedinstva dveju priroda u Licu Bogočoveka, kroz evharistijsko kušanje, kroz „preizmenjivanje tela i krvi“, kako se izražava Damaskin, „mi postajemo pričasnici Isusovog Božanstva“. I za telesno-duhovno biće, kakvim je čovek stvoren, nema drugog puta i načina za sjedinjenje sa Bogom – kako je to otkrio Sam Gospod (Jn. 6, 53).
Sazdajući Crkvu Svoju, u tajanstvenom preduhitravanju Svojih spasonosnih stradanja, Gospod na Tajnoj Večeri ustanovljava najsvetiju Tajnu Novoga Zaveta, i otkriva učenicima da je to Tajna jedinstva i ljubavi. O ljubavi uči i nazidava Spasitelj Svoje Apostole te noći. I govori o ljubavi kao o sili sjedinjavajućoj. On o Sebi govori kao o Novom i Drugom Adamu – kao Novi Adam, Gospod je Put za ljude, koji u Njemu i kroz Njega prilaze Ocu. I tajanstveni Dom Očev, u kome su obitelji mnoge, to je – Sam Gospod, u čijem se Telu, Crkvi, oni koji u Njega veruju blagodatnom silom ljubavi sjedinjuju u tajanstvenoj satelesnosti s Njim i između sebe. I sjedinjuju se kroz tajnu Tela i Krvi – po samoj Njegovoj reči: „Koji jede Telo moje i pije Krv moju u meni prebiva i ja u njemu“ (Jn. 6,50). Apostolsko učenje o Crkvi kao Telu Hristovom, predaje pre svega liturgijsko iskustvo, i izražava evharistijsku stvarnost. „Jep je jedan Hljeb, jedno smo Tijelo mnogi, pošto se svi od jednoga Hleba pričešćujemo“ (1. Kor. 10,17). Zlatousti objašnjava: „Mi smo – samo to Telo. Jep šta je Hleb? Telo Hristovo… Ne mnogo tela, no jedno Telo“…
U svetoj Evharistiji verujući postaju Telo Hristovo. I zato je Evharistija Tajna Crkve, „Tajna sabranja“, „Tajna opštenja“ (zajedničenja). Evharistijsko opštenje nije samo duhovno ili moralno jedinstvo, ne samo jedinstvo doživljaja, volje i osećanja. To je realno i ontološko jedinstvo, ostvarenje (osuštastvljenje) jednog organskog života u Hristu. Sam obraz (lik, ikona) Tela ukazuje na neprekidnost života. U verujućima se, po sili i meri njihovog sjedinjenja sa Hristom, otkriva jedinstven bogočovečanski život u opštenju Tajni, u jedinstvu životvornoga Duha. Drevni Oci nisu se kolebali da govore o „prirodnom“ i „fizičkom“ opštenju; realistički su objasnili jevanđelsku ikonu Loze vinogradne. „Satelesnima i jednokrvnima Hristu“ naziva pričasnike evharistijske Čaše Sv. Kirilo Jerusalimski. „U jedinstvenom svome Telu“, govori Sv. Kirilo Jerusalimski, „posredstvom tajanstvenog blagoslova Hristos vepyjyće čini Svojim satelesnicima i satelesnicima jednih drugima, „da bismo i mi sami ulazili i mešali se u jedinstvo sa Bogom i među sobom, mada se svaki od nas od drugog dušom i telom odvaja u posebnu ličnost“… „Radi toga se On pomešao sa nama i Svoje Telo rastvorio u nama“, govori Zlatousti, „da bismo sastavili nešto jedinstveno, kao što je telo, koje se sjedinjuje s glavom. I to je znak najsilnije ljubavi. Ja sam ushteo biti vaš brat. Radi vas sam uzeo udeo u telu i krvi. I to telo i krv, kojim sam postao sakrvnim sa vama, ja vam opet dajem“. U Evharistiji se ruši (skida se, ukida se) ljudska neprobojnost i isključivost. Verujući postaju „udovi“ u Hristu i kroz to – udovi jedni drugima. Rađa se novo, katoličansko čovečanstvo – rod hrišćanski… „Sve je – jedan Hristos, kao jedno telo iz mnogih udova“, govori prep. Simeon.
Evharistija je katoličanska (saborna) tajna, tajna mira i ljubavi, i zato – tajna jedinstva. Mysterium pacis et unitatis nostrae, po izrazu Blaženog Avgustina. To je Večera ljubavi. Kao što je doista Večera ljubavi bila Tajna Večera, kada je Gospod otkrio i pokazao učenicima „najprevashodniji put“ ljubavi savršeno – po liku Njegove ljubavi: „Kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge“ (Jn. 13,34). I više od toga – po liku Trojične ljubavi: „Kao što Otac ljubi Mene, i Ja ljubim vas; ostanite u ljubavi Mojoj“ (Jn. 15, 19). Zapovest ljubavi Gospod uzvodi prema tajni Trojičnog jedinstva – jer ta tajna jeste ljubav: „I to je ime Bogu ugodnije od svakog drugog imena“, primećuje Sv. Grigorije Bogoslov. Zaključujući Svoju oproštajnu besedu Prvosvešteničkom molitvom Spasitelj se moli za sjedinjenje i jedinstvo verujućih u Njega: „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što Si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu… Ja u njima i Ti u Meni, da budu usavršeni u jedno“ (Jn 17, 21-23). Za nas, razdeljene i odvojene, to sjedinjenje po liku Trojice, jednosuštne i nerazdeljive, moguće je samo u Hristu, u Njegovoj ljubavi, u jedinstvu Njegovog Tela, u zajednici Njegove Čaše. U jedinstvu katoličanske (saborne) Crkve tajanstveno se odražava Trojična jedinosuštnost, i po liku Trojične jedinosuštnosti i kruženja Božanstvenog života u mnoštvu verujućih bića jedna duša i jedno srce (up. Dela ap. 4, 32). To svoje jedinstvo i sabornost Crkva prepoznaje i ostvaruje (osuštastvljuje, oprisutnjuje) pre svega u evharistijskom tajnodejstvu.
Može se reći da Crkva i jeste ikona Presvete Trojice, lik u tvari – zato je i otkrivenje Trojičnosti povezano sa osnivanjem Crkve. I evharistijsko zajedničenje (opštenje) jeste ispunjenje i vrhunac crkvenoga jedinstva.

II

Evharistijsko tajnodejstvo je pre svega opšta i saborna molitva. Publica et communis oratio, govorio je Sv. Kiprijan Kartaginski, – „i kada se mi molimo, ne molimo se samo za jednog, nego za sav narod, zato što mi, sav narod, jesmo jedno“… Molimo se za sav narod, i sav se narod moli… To se kaže već u spoljašnjem vidu molitve: „Mi se molimo“… „Blagodarstvene molitve takođe su zajedničke“, primećuje Zlatousti. Njih prinosi tajnodejstvujući sveštenoslužitelj, ali ih prinosi od celog naroda, od strane Crkve, od sabranja vernika. Od lica Crkve, od strane lica celog crkvenog naroda prinosi on sveti uznošenje; i ne moli se od sebe no od naroda – kao što se od strane naroda prinose i Darovi koji leže u oltaru. „Još Ti prinosimo ovu slovesnu i beskrvnu službu, i prosimo, i molimo i umoljavamo: nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na predložena darove ove“… I narod potvrđuje ovo tajanstveno moljenje i prizivanje svojim saopštavanjem: „Tebi pevamo, Tebe blagoslovimo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš“… To nije pasivno saglašavanje, nije molitvena (melodijska) pratnja – to je svedočanstvo nerazdeljive jednodušnosti i istovetnosti u molitvi. Crkva zbori ustima sveštenoslužitelja. Ali samo sveštenik sme da uznosi narodnu molitvu jer je samo on božanstveno blagodaću odeven u pravo i smelost da govori za sve. To pravo i taj dar on ne dobija od naroda, no od Duha Svetoga, po poretku prejemstvenog sveštenonačalija; ali dobija ga radi naroda, kao neki horovođa crkvenog hora – ima ga kao dar služenja, kao jedan od darova u mnogolikosti darova crkvenih.
Molitveno „mi“ ne označava samo broj množine. No to je, pre svega, duhovno jedinstvo predstojeće Crkve, nerazdeljiva sabornost molitvenog obraćanja. „Ti si nam darovao opšte i zajedničke molitve“, obraća se Crkva u jednoj od evharistijskih molitava. Jer molitva verujućih mora biti „simfonijska“, mora se prinositi „jednim ustima i jednim srcem“. I to ne tako što bi se uzajamno slagale pojedinačne lične i odvojene molitve, nego tako, da bi se čak i svaka od sastvanih molitava oslobodila lične ograničenosti, prestala da bude samo lična i postala opšta i saborna. To jest, da se niko ne bi molio zasebno, no upravo kao član Crkve, osećajući i saznajući sebe kao ud crkvenog Tela. To je moguće u miru i ljubavi. Zato u liturgijskom činu poziv na uzajamnu ljubav i molitva celivanja prethode molitvi uznošenja: „Ljubimo jedni druge“… Pri tome se ne podrazumeva nemoćna i isključiva ljudska ljubav, preobražava, dobija ontološku punotu i realnost. Zato je moguće „voleti bližnje, kao same sebe“ tako je moguće voleti samo u Hristu, koga pogled vere otkriva i u svakom bližnjem, u „jednom od ovih najmanjih“, i samo snagom žrtvene ljubavi Hristove. Ta ljubav ne trpi ograničenja i međe, ne može i neće da bude rezervisana, u sebe zatvorena. Ta ljubav prestaje da bude privezana za lično dobro. I to je podobije ljubavi Hristove, koja nikoga ne odseca od svoje punote. O tome Zlatousti govori snažno, dajući objašnjenje molitvi Gospodnjoj:
„Da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji!“ – to znači: kao što na Nebesima nema ni jednog grešnika, tako učini da ni na zemlji nema ni jednoga grešnika; nego u sve, govorimo mi, ukoreni strah Tvoj i sve ljude učini Angelima, makar oni bili naši neprijatelji i supostati (protivnici)… S takvom ljubavlju treba pristupiti strašnom evharistijskom tajnodejstvu. „Jer predstoji opšta očišćavajuća žrtva za sav svet“, primećuje Zlatousti. I otkrilo se opšte Carstvo…
Postoji katoličanski (saborni) zamah i smelost u liturgijskoj molitvi. „Još Ti prinosimo ovu slovesnu službu za svu vaseljenu“, moli se Crkva. I liturgijske prozbe obuhvataju sav svet, kao da je tek dobio blagoslov Božiji. U molitvama Crkva stremi ka poimeničnom nabrajanju čitavog svog sastava, onih proslavljenih i onih koji su u nemoći, živih i mrtvih. U tom imenovanju svih ovih za koje crkveni narod treba i xoće da se pomoli, osveštava se i utvrđuje načelo ličnosti. Evharistijsko imenovanja živih i umrlih označava utvrđivanje svake individualnosti u jednom i sabornom Telu Crkve. “ I daj im mesto i obitalište u Carstvu Tvome“, po izrazu drevne aleksandrijske Liturgije (τόπον και μονην). I mi prosimo Boga da ispuni našu nemoć i praznine našeg pamćenja: „I one, koje mi ne pomenusmo iz neznanja ili iz zaborava, ili zbog mnoštva imena. Sam pomeni, Bože, Ti koji znaš uzrast i poziv svakoga, i koji znaš svakoga od utrobe matere njegove“… I opštom molitvom za „svaku dušu hrićansku i za sve umrle u nadi vaskrsenja na život večni mi svedočimo i otvrđujemo svoju volju za sveobuhvatnu molitvu, za molitvu bez izuzetka. I malo toga, evharistijska molitva s ljubavnom pažnjom obuhvata svu punotu i svu složenost životnih položaja i stanja, svu složenost zemaljske sudbine. Na sav život priziva se blagoslov i milost Božija, jer se sve obujima i obujmljeno je ljubavlju Hristovom. „Sam Ti budi sve svima, pogledaj svakoga i prozbu njegovu i dom i potrebu njegovu“… Sav život sagledava se u Hristu. I Crkva se moli: „Pomeni, Gospode, one koji Ti prinesoše darove ove i one, za koje su, zbog kojih su, radi kojih su ih priveli. Pomeni, Gospode, one koji plodove donose i dobro tvore u svetim Tvojim Crkvama, one koji se cećajy ubogih… Pomeni, Gospode, one koji se nalaze u pustinjama, po gorama, po pešterama i klisurama zemaljskim… Pomeni, Gospode, najblagočestivije i blagoverne careve… Pomeni svako načalstvo i vlast… Pomeni narod na molitvi, i one koji su odsutni po blagoslovenim uzrocima i pomiluj i njih i nas po množini milosti tvoje: riznice njihove napuni svakim dobrom, njihove supružničke veze sačuvaj u miru i jednomisliju, decu vaspitaj, mladost uputi, uteši malodušne, rasejane saberi, zabludele obrati… oslobodni one koje muče nečisti duhovi… Plovi sa onima koji plove, putuj s putnicima, budi zaštitnik udovicama, zaštiti sirote, izbavi zarobljene, isceli bolesne. Pomeni, Bože, one kojima se sudi, one u progonstvu, u rudnicima, one u svakoj brizi i nuždi i bedi i sve koji potrebuju veliko milosrđe Tvoje – i one koji nas vole i one koji nas mrze, i one koji nama nedostojnima naložiše da se molimo za njih. I sav narod Tvoj, Gospode Bože naš, pomeni i na sve izlij bogatu Tvoju milost“… Ta se molitva proiznosi nakon osveštavanja Darova, pred licem samoga Hrista. I ovo ljubveno pominjanje završava se prošenjem jednodušnosti mira, za mi celoga sveta. „Prekrati razdore crkvene, zaustavi meteže naroda, razruši silom Svetoga Duha Svog jeresi koje su se pojavile. Sve nas primi u Carstvo Tvoje i, pokazavši nas kao sinove svetlosti i sinove dana, daruj nam mir Tvoj i ljubav Tvoju… I daj nam da jednim ustima i jednim srcem slavimo i pevamo svečasno i velikolepno ime Tvoje“… Tako se moli sav narod, i moli se za sav narod.
I to nije samo jedinstvo molitve. U Evharistiji se nevidivo, ali i stvarno otkriva punota Crkve. Svaka Liturgija savršava se u vezi sa celom Crkvom i ne samo od lica predstojećeg naroda (naroda koji se moli) već i od lica cele Crkve -kao što i punomoćje (ovlašćenje) da tajno dejstvuje sveštenoslužitelj ima po sili apostolskog prejemstva i samim tim od apostola i od cele Crkve, i u toliko od samoga Hrista. Jer svaka… „mala Crkva“ nije samo deo, nego i sabrani lik sve Crkve, neodvojiv od njenog jedinstva i punote. I zato u svakoj Liturgiji tajanstveno, no realno prisustvuje i saučestvuje čitava Crkva. Liturgijsko sveštenodejstvo je Bogojavljenje koje se obnavlja. I u Njemu mi sagledavamo Bogočovjeka Hrista, kao Osnivača i Glavu Crkve – i s Njim celu Crkvu. U evharistijskoj molitvi Crkva sagledava i saznaje sebe kao jedino i svecelo Telo Hristovo. Spoljašnji znak tog sagledavanog jedinstva jesu čestice, koje se u vreme Proskomidije polažu oko Svetog Agneca, pripremljenog radi osveštanja. „U ovom božanstvenom vidu i dejstvu sveštene proskomidije“, objašnjava Simeon Solunski, „mi na neki način vidimo Samoga Isusa, sagledavamo i Njegovu celu – jednu Crkvu. U središtu svega mi vidimo Njega, istinsku svetlost, večni život… Jer sam On prisustvuje ovde pod vidom hleba, u sredini. Česticom sa desne strane izobražava se Mati Njegova, a sleva – Svetitelji i Angeli, a ispod – blagočestivi sabor svih koji u Njega poverovaše. Velika je tajna ovde… Bog među ljudima i Bog među bogovima, koji su oboženje primili od Boga po prirodi istinitoga, Koji se radi nas vaplotio. Ovde je buduće Carstvo i otkrivenje Života večnoga“.
I to nije samo vid (obraz, način, lik), nije samo svešteni simvolizam. Liturgijsko pominjanje ima tajnodejstvenu silu – zato se ono i savršava samo za verne, za članove Crkve (mada se Crkva moli i za one koji su „napolju“, za one koji su odstupili i za one koji Boga ne ištu, ali – ne u toku svetoga Prinošenja). Jer, nastavlja Simeon Solunski, „čestica prinesena za bilo koga, ležeći blizu Božanstvenoga Hleba u ono vreme u koje se on sveštenodejstvuje i pretvara u Telo Hristovo, i sama u taj čas postaje pričesna osveštanja (udeoniči u osvećenju); i položena budući u Putir, ona se sjedinjuje s Krvlju. Zato i na dušu za koju je prineta, nizvodi blagodat. Ovde kao da se zbiva duhovno (misleno) priopštavanje (pričešćivanje); i ako je čovek pobožan, ili čak i ako je grešan ali se pokajao, to on na nevidljiv način dušom prima opštenje (zajednicu) Duha… Na taj način u evharistijskom pominjanju se snaži (utvrđuje, ojačava, učvršćuje) srastanje vernih u Hristu. To nije magijsko dejstvo, to je – dejstvo spasavajuće krsne blagodati, koju svako prima i usvaja po meri čistote i dostojanstva. Jer pričešće Svetim Tajnama može biti i na osudu. Samo ljubav čovekova usvaja ljubav Boga Koji silazi. I Hristos ne daje Sebe samo onima koji se telesno pričešćuju Tela i Krvi Njegove iz ruku sveštenstva. Kroz evharistijsko sveštenodejstvo On Sebe daje i odsutnima – „kako On Sam zna“. To i jeste duhovno ili „misaono“ priopštavanje (pričešćivanje), koje jeste u sjedinjenju sa Bogočovekom kroz Telo Njegovo, i u sjedinjenju ne samo telesnom, no i duševnom, i duhovnom. I obrnuto, svako sjedinjenje s Hristom jeste i neko pričešćivanje i samim tim dodirivanje (stupanje u dodir, prikosnovenie), Njegovog prečistog i proslavljenoga Tela. Ili „svaki pokoj duše i svaka nagrada za vrlinu, i velika i mala“, govori Kavasila, „nije ništa drugo do ovaj Hleb i ova Čaša, kojim se podjednako pričešćuje i rod živih, i rod mrtvih, – svaki načinom koji mu odgovara“. I na taj način se u Evharistiji ukida (uklanja) međa smrti, granica smrtnog razlučenja – usnuli se sjedinjuju, sa živima u evharistijskom jedinstvu, jedinstvu Hristove Trpeze. Evharistijsko pominjanje nije samo uspomena (podsećanje), – no je to i viđenje, sagledanja apostolskog opštenja (zajedničenja) u Hristu. Zato se i prinosi molitva za sve, što su se „tom sveštenom žrtvom skupa svi – i Angeli, i Sveti Ljudi, i sjedinili se sa Hristom, i osveštali se u Njemu i kroz Njega se sjedinjuju s nama“, govori Simeon Solunski. I svaki put, savršavajući evharistijsku službu, mi sagledavamo i preživljavamo to savršeno jedinstvo i molimo se u ime svega prizvanog i spasenog čovečanstva. Molimo se kao Crkve – moli se sva Crkva.
Evharistija je ontološko otkrivenje o Hristu i o Crkvi – o Hristu u Crkvi. „Tajne označavaju Crkvu“, kaže Kavasila, „jer ona je Telo Hristovo, i udovi ponaosob (1. Kor. 12, 27)“, i nastavlja, „a Crkva se pokazuje Tajnama ne kao simvolima, nego kao što se srcem pokazuju članovi, kao korenjem drveća grane, i po reči Gospodnjoj; kao što se vinovom lozom otkriva čokot; jer ovde nije jedinstvo samo imena niti samo sličnost podobija, niti jednakost dela… kad bi neko mogao da vidi Crkvu Hristovu u samom obliku u kome je ona sjedinjena sa Hristom i da učestvuje u Telu Njegovom, onda je ne bi video nikako drukčije nego kao Telo Gospodnje… Jer vernici, kroz tu Krv već žive životom u Hristu, sjedinjeni Istinom sa tom Glavom i obučeni ovim Telom.
Evharistija je pre himna no molitva – odatle i samo ime „blagodarenje“. Konačno, to je Golgota, i na Prestolu leži zaklani Agnec, Telo koje se lomi i Krv koja se izliva. Ali, i Golgota je tajna Radosti, a ne straha, tajna Ljubavi i Slave… Sada se proslavi Sin Čovečiji (Jn. 13, 31). Iako po nedostojnosti treptimo pod Krstom, to treptimo, od pobožnog poštovanja, zapanjeni pred neiskazivom punoćom Božanstvene Ljubavi, Jep je „početak, sredina i kraj Krsta Hristovog – sve ista Ljubav Božija“, govorio je Mitropolit Filaret. Jer, gle, Krstom dođe radost celom svetu… I u gresima svojim drhtimo, ali se radujemo i pesmopoje uznosimo i pevamo pobedničku pesmu, pesmu hvale i blagodarenja „za sva dobra… za ona koja znamo i za ona koja ne znamo, vidiva i nevidiva, koja si nam učinio“. U celome liturgijskom tajnodejstvu, u svim molitvoslovima zvuče pobednički i blagodarstveni tonovi. To je ulazak Cara Slave… Mi sazrcavamo i sećamo se ne samo Golgote, no i svega „što je učinjeno za nas – Krsta, Groba, tridnevnoga Vaskrsenja, uzlaska na Nebesa, sedenja s desne strane, i Drugoga i slavnog dolaska“… Mi sazrcavamo ne samo raspetoga i stradajućega Hrista, no i Hrista vaskrslog, Hrista otišavšeg u nadsvetsku slavu. Načelnika života, Pobednika smrti.
Po izrazu Kavasilinom, „sve tajnovodstvo je kao nekakvo jedinstveno telo istorije“, „jedini obraz jedinog Carstva Spasiteljevog“. Evharistija je vid celog Božanskog Smotrenja. Zato blagodarstveno spominjanje obuhvata svu punotu tvorevine, svu punotu dela Božanstvene Premudrosti i Ljubavi. Liturgijsko sagledanje prepuno je kosmičkog patosa, jep je u Hristu, u Vaploćenju Logosa i u Vaskrsenju Bogočoveka ispunjeno i završeno predvečno izvolenje Boga o svetu. U Vaploćenju Logosa savršilo se osveštanje veštastva, i mi prinosimo prvine veštastva, od žita i od plodova loze, radi evharistijskog osveštanja. U njemu se vaspostavlja obraz i podobije Božije u čoveku, i u pravednicima i u Svecima mi sagledavamo kako se savršava obećano i očekivano „oboženje“ čoveka, i zbog toga se radujemo i blagodarimo. U Svetiteljima Crkva sagledava svoje ispunjenje, vidi Carstvo Božije koje je došlo u sili. I raduje se njima kao najvećem od Božijih darova čoveku. To su njeni udovi, koji su dobrim podvigom dostigli Hristov pokoj i ušli u radost Gospoda svoga. „Mi smo svi jedno Telo, mada su neki udovi svetliji od drugih“, govori Zlatousti. Crkva pre svega i naročito pominje Bogomajku – „koren ove Božanstvene Žrtve“ – po čoveštvu. U Evharistiji se mi pričešćujemo Ploti koja je od Nje rođena – u izvesnom smislu, i Njenom ploti; i kroz to tajanstveno ostajemo njeni sinovi, a ona – Matera Crkve, kao Mati Hrista, Glave Crkve. „Reč je ova istinita“, smelo svedoči Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, „jep plot Gospoda jeste plot Bogorodice“… U Vaploćenju Logosa sjedinio se svet zemaljski, ljudski, sa svetom gornjim, angelskim, i u Liturgiji se mi molimo i pojemo skupa sa Nebeskim Silama, „mi koji Heruvime tajanstveno izobražavamo“ – hor čovečanski skupa sa saborom angelskim… I prinosimo i ponavljamo neućutnu serafimsku pesmu – „zato što je kroz Hrista Crkva Angela i ljudi postala jedna“, objašnjava Simeon Solunski. Angelske sile saslužuju zemaljskom tajnodejstvu „želeći da zavire u tajnu Crkve“… -Tako se u Evharistiji zbijaju i ukrštaju svi planovi bitija-kosmički, ljudski, serafimski. U njoj se svet otkriva kao istinski kozmos, jedini i objedinjeni, sabrani i saborni. Misao ushodi ka početku sveta i sledi njegovu sudbinu. „Ti si nas priveo iz nebitija u bitije, i kad smo pali ponovo si nas podigao, i nisi prestao da delaš sve do god nas nisi uzveo na Nebo i darovao nam buduće Carstvo“ – moli se Crkva. I u Hristu se za sve otkriva put „prema punoti Carstva“.
U Evharistiji se sjedinjuju početak i kraj, evanđelski spomeni i apokaliptička proročanstva – sva punota Novoga Zaveta. U Apokalipsi je mnogo liturgijskog – Gozba Agneca. U liturgijskom činu već plamsaju boje budućega veka. To je otpočelo preobražena sveta, otpočelo vaskrsenje njegovo za život večni; i, obratno, može se reći da će Vaskrsenje za život i biti vaseljenska Evharistija, Trpeza, okušanje Života. „Zato je Gospod naslađivanje Svetih u budućem životu i nazvao Trpezom“, objašnjava Kavasila, „da bi pokazao da tamo nema ničeg većeg od ove Trpeze“. „I Isus najsavršenija Žrtva“, kaže Simeon Solunski, „biće u središtu svih Svetih Svojih, za sve mir i jedinstvo, Sveštenik i Sveštenodejstvovani, koji sve sjedinjava i koji se sa svima sjedinjuje“. U Evharistiji se predizobražava ispunjenje ili punota Crkve, to savršeno jedinstvo čovečanstva, koje čekamo i očekujemo u životu budućega veka -mada će ono tada biti umanjeno i ograničeno zlovoljnim protivljenjem tvari… Evharistija je predizobraženje i početak vaskrsenja – po obećanju Spasiteljovom: „Onaj koji jede moje Telo i pije moju Krv, ima život večni, i ja ćy ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jn 6, 54). To je nada i zalog vaskrsenja, „obručenje budućega života i carstva“. U Evharistiji mi dodirujemo preobraženi svet, uzlazimo na Nebesa, dotičemo se budućeg Života. „Oni koji se pričešćuju te Krvi“, govorio je Zlatousti, „stoje skupa sa Angelima, Arhangelima i Višnjim Silama, obučeni u Carsku odeždu Hristovu, imajući duhovno oružje. Ali ja ovim ne iskazah ono najveće: „oni se oblače u samoga Cara“… To se savršava unutar empirijskog sveta, u istoriji; i skupa s tim, to je kraj i ukidanje istorije, pobeda nad vremenem koje razdvaja i koje protiče.
Po tumačenju prepodobnog Maksima, u Liturgiji je sve lik budućeg veka i označava „kraj ovoga sveta“. S naročitom snagom i smelošću o tome je govorio Nikolaj Kavasila. „Hleb života, Evharistija, živ je i Sam, i zbog njega su živi i oni kojima se taj Hleb daje… Hleb života samo pokreće hranjenoga, i menja ga, i pretvara ga u Samoga Sebe… Kada se u nas izliva Hristos i s nama sjedinjuje Samoga Sebe, On nas menja i preobražava u Sebe, kao malu kap vode ulivenu u beskrajno more sveta. Kada nas Hristos privodi Trpezi i daje da okusimo Njegovo Telo, On svecelo menja onoga koji je Tajnu primio i preobražava u sopstveno svojstvo: i prah, primivši carski vid, ne biva više prah, no Telo Cara, od čega se neda zamisliti ništa blaženije… Bolje zahvata gore, i Božanstveno ovladava ljudskim, kao što Pavle govori o vaskrsenju: Smrtno biva prožderano životom (up 2. Kor. 5, 4)… To je poslednja Tajna. Ne može se ići dalje, ne može se dodati veće“…
I time mi još snažnije osećamo granicu i jaz između preobraženog i nepreobraženog, između sveštenog i svetovnog – oštru protivrečnost između tišine najvećeg tajanstva i nesloge sveta koji nas okružuje. U hramu provejava tišina večne ljubavi. A oko hrama besni ovosvetsko more, Crkva još uvek ostaje tek ostrvo u „uzburkanom žitejskom moru“. To je blistajyće lučezarno ostrvo; i nad njim sija i gori Božanstveno Sunce ljubavi, Sol Salutatis. No svet ostaje bez ljubavi i van ljubavi; i kao da ne želi i ne prima istinsku ljubav. I u duši hrišćanskoj javlja se gorka podvojenost. U liturgijskom iskustvu prisutan je patos ćutanja, žeđ za tišinom, žeđ usamljenih sozercanja. „Ostavimo sada svaku zemaljsku brigu“… I u toj blagoj tajnosti (potajnosti) je istinska, večna Istina. Put prema evharistijskoj Čaši vodi kroz surovo samoispitivanje, kroz zatvaranje samog sebe nasamo sa svojom savešću, a pred licem Božijim. I pobožnost nastoji da svetinju ogradi od sujete ovog sveta – „neću reći Tajnu neprijateljima Tvojim“… Kao na gori Preobraženja, u liturgijskom opitu je tako mnogo božanstvene svetlosti, da se čoveku uopšte ne vraća, ne odlazi mu se natrag u svetsku sujetu. I zajedno s tim, ljubav ne trpi da je nedelatna: i patos sjedinjenja i jedinstva sabrani u liturgijskom bdeniju, ne može da se ne izliva u dela. Dela ljubavi produžavaju bogosluženje, jer su i on svojevrsno bogosluženje, služenje i hvala Bogu – Ljubavi. Zato se iz Evharistije otvara put prema životnom podvigu, prema iskanju mira za svet – „sačuvaj punoću Crkve Svoje… Daruj mir svetu Tvome“… s takvom prozbom mi izlazimo „u miru“ iz hrama, kao što smo dužni da s mirom ulazimo u njega… s voljom da čitav svet postane svet Božiji, da sija izvršenjem sveblage volje Sveblaženog Boga. I služba mira postaje zadatak za pričasnika Čaše mira. Nesloge ne mogu da ne uznemiravaju svet i da ne ranjavaju srce hrišćaninovo – a naročito sukob sveta zbog Hrista, sukobi hrišćanskog sveta, razdeljenost u evharistijskoj trpezi. U tom razdoru i razdvojenosti jeste tužna tajna, tajna čovekove izdaje i protivljenja. To je strašna tajna, jer se time cepa dolama Gospodnja, Telo Njegovo. Taj razdor pobećuje samo ljubav, ljubav Hristova, koja kroz nas dejstvuje Duhom mira. Istina je kad kažemo da, koliko god mnogo činili za „sjedinjenje svih“, to se uvek pokaže kao malo. I put u Crkvu razdvaja se na mnoštvo puteva i završava se iza istorijskog obzorja (horizonta istorije), u nevečernjem Carstvu budućeg Veka. Stranstvovanje će se okončati onda kada dođe Car i otkrije se pobeda.
A do tada će tužno zvučati molitva Crkve o punoći. Onako kako zvuči od prvih dana: „Kao što je ovaj hleb negda rasejan po brdima, bio sabran i postao jednim Hlebom, saberi Crkvu Svoju od svih krajeva zemlje u Carstvo Svoje!“
Da dođe Carstvo Tvoje! Da bude volja Tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *