NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Bogojavljanska voda počne da se kvari

Bogojavljanska voda počne da se kvari

Pitanje:
Molio bih Vas da mi odgovorite na pitanje šta se radi u slučaju da bogojavljanska voda (ovogodišnja) počne da se kvari (dobija pomalo zelenkastu boju i drugačiji je ukus) ? U pitanju je samo jedna flašica iz koje sam pio, pa se brinem se to slučajno nije desilo od nekog ostatka hrane. Da li to nužno ima neko (negativno) simboličko značenje i kako dalje da postupim sa tom vodom?
N.N


Odgovor:
Hristos vaskrse! U slučaju da se bogojavljenska vodica pokvari treba je izliti na vrlo čisto i respektivno mesto. Tamo gde se ne gazi i nema nečisti bilo koje vrste. Najbolje je izliti u cveće, u neku saksiju, ili napolju gde se ne gazi, recimo u cvećnjak ili takva slična mesta.
Ovo je za mene vrlo ozbiljno pitanje pa ću nešto više reći.
Znate, danas su posebna vremena a Gospod nam je dao ovaj svet i prirodu radi nas, a mi je uništismo. Uništismo dar Božiji. I voda je nama data čista, da bude živonosna, bez hemikalija i otpadnih materija, kojima je danas zbog materijalnih faktora teško zaći u trag; a takođe još teže stvoriti politički mehnaizam koji će da štiti našu životnu serdinu. Ne postojni svest mada bi ona trebala da bude taj prosti „strah Božiji“ (što je ljubav) prema Njegovom daru. Uvek korpucija i pare pobede osnovne interese prosečnog čoveka. Mi smo zemlja koja nema osnovni zakon a kamo li neki ekološki, a da bude katastrofa još veća i narod koji ne poštuje Božiji Zakon, pa se jasno vidi kuda idemo. I narod vrlo gord i neposlušan, i u tom očitom samorazaranju; čak inatski raspoložen i u saznanju te naše samodestrukcije. Odnosimo se prema našoj sredini kao da nam je neprijatelj, kao da ona nije deo nas, i zbog nas, i kao da naši potpomci posle nas ne treba da žive. Takav egoizam u užasnoj argonaciji prema svemu oko nas je teško sakrati. Bacanjem odpadaka u naše reke, i jezera, izvore, otkriva i naše duhovno lice, i taj neblagodarni odnos prema Tvorcu. A Litrugija je „blagodarenje“, dakle naš život van hramova je prosto neliturgičan, t.j. van te naše formalizovane duhovnosti neblagodaran. Kada smatramo da smo pobožni i duhovni, jer idemo u crkve i slavimo slave a ovamo sve Božije oko nas uništismo. Ekološka pitanja mogu i treba da se tiču naše lične duhovnosti, i nehatan odnos prema Božijem daru kao Njegovoj tvorevni, jeste greh. Užasan greh, jer rušimo ono što Gospod svojim ovaploćenjem obnavlja, i na kraju planira da nam ponovo da u „Novom nebu i Novoj zemlji“. Otsustvo te naše saradnje „Božijem delu“ jeste greh, čak strogo rečeno i bogobrostvo! Dakle, greh je bacati sve i svašta u reke, šume, parkove, i „društvene sredine“ (kao da je to tuđe a ne naše) . Socijalizmom u našoj psihi stvorili smo ubeđenje da sve ono što je van naših katastarskih tapija nije „naše“ nego nešto „tuđe“, pa zato i uništavaj. U nekoj dimenziji kroz ovaj problem može da se podigne i naš odnos prema bližnjem. Dakle, to je naše nevaspitanje i nekulutra, i u pomenutom pitanju u direktnom odnosu na protestantizam mi pravoslavci smo pravi „jeretici“, jer u nama više progovara muslimanski odnos prem a životnoj sredini a ne hrišćanski.
Iznudio sam mogućnost da ovo kažem, jer je zaista suštinski vezano za vaše pitanje. A to se tiče i naših vodovodnih sistema po gradovima, gde se održava voda povišenom koncetracijom određenih hemikalija, koje utiču i na osvećenu vodu, koja fizički sadrži supstance koje ne treba da budu u njoj. I sada bi mi osvećenjem da ih sve fizički izbacimo, te iste koje smo mi stavili u vodu. Moguća su i ta čuda, ali to će i biti samo čuda a ne normalna evharistijska stvar. To bi bilo isto tako kada bi nekog uboli nožem pa stvorili neki čin da našom molitvim tražimo Božije isceljenje, dakle neki tip naše igre sa Bogom. U ovakvim slučajevim treba da preovladava zdrav razum a ne neki volšebni prilaz prema svetoj vodi. Voda kao elemenat osvećuje „vsje jestestvo“, tako to služba Bogojavljenja ispoveda, i osvećuje čoveka, jer je ona nosilac javljenog Svetog Duha na njoj, i u njoj. Ona, čista i izvorska, narodom odabrana kao dobar izvor, jer ima i onih koji nisu dobri za piće zbog geološkog sastava i građe zemlje, što je sasvim normalno, i tu mi nikako ne osvećujemo, jer ponavljam, nije dobra za piće, dakle mi ne bi trebali da osvećujemo ni onu vodu koja nije čista i izvorska. Voda ne treba da se kvari, i godinama ona se ne kvari, ali ako je mi još do osvećenja pokvarimo, našim lošim ili grešnim odnosom prema njoj, onda zašto bi se sablažnjavali i ovakivim pojavama? Može da bude i poruka Božija: polako čoveče, ne truj to što ti dadaoh, to što je dobro za tvoj život i zdravlje! Pobožnog čovek sablažnjava činjenica da osvećena voda ponekad se i pokvari. U tom saznanju može da se pođe i na osudu. Možemo da vežemo i za ličnost koja sveštenodejstvuje, smatrajući da je ona nečim nedostojana. A time možemo da dovedemo u pitanje i druge stvari, recimo druge svete tajne, čak do Tela i Krvi Gospodnje u sv. Evharistiji. Crkva uči i mi znamo da ako i veliki grešnik služi da se silom Crkve i Duha Svetog u njoj razdaje nepovređena blagodat vernima, i da se njegovim tajnim duhovnim stanjem ona ne uslovljava.
U Hristu vaš
oLjuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *