NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » BESMISLENOST OPRAVDAVANJA HVALISAVOG NEPOSLUŠANJA PRAVOSLAVNOJ CRKVI EPISKOPA HERCEGOVAČKOG GRIGORIJA

BESMISLENOST OPRAVDAVANJA HVALISAVOG NEPOSLUŠANJA PRAVOSLAVNOJ CRKVI EPISKOPA HERCEGOVAČKOG GRIGORIJA

<p claProtojerej-stavrofor LJUBO Milošević

BESMISLENOST OPRAVDAVANJA
HVALISAVOG NEPOSLUŠANJA PRAVOSLAVNOJ CRKVI
EPISKOPA HERCEGOVAČKOG GRIGORIJA

 
Episkop zahumsko-hercegovački Grigorije
i dubrovački biskup Mato Uzinić
služili su moleban za jedinstvo svih hrišćana
u pravoslavnoj crkvi Svetog Blagoveštenja
u Dubrovniku 24. januara 2013. godine.
Pred početak molebna, vladika Grigorije se
predstavio kao hercegovački biskup.

 
„A ja vam kažem o onim jereticima koji govore da u našim modernim vremenima nema nikog među nama koji bi sačuvao zapovesti Evanđelja, i bio kao što su Sveti Oci bili… Ako je nama nemoguće da uradimo i sačuvamo ono što nam Bog i svi sveti govore, koji su sve to prvo upražnjavali, zatim nama napisali i ostavili za nauk, onda radi čega su se oni trudili da nam to sve pišu? Radi čega se to i sada čita u crkvama?“ (Sv. Simeon, NB. Slovo 47)
 
Postavio bih isto ovo pitanje episkopu hercegovačkom Grigoriju i svim ekumenstvujućim koji bi da ga sada po svaku cenu opravdali. Zbog čega su nam pisali putokaze kao čuvare naše sloge i ljubavi, naše zajedničke vere, ako je nemoguće da to „sačuvamo“? Da ih slušamo (volimo), vladiko?
 
U komentarima koji besmisleno opravdavaju neposlušnog episkopa Grigorija, koje sam do sada čitao, otkrivaju se najgore moguće kombinacije u kojima nemoć i obmana formiraju način opštenja, u kojima se razvija spremnost na farisejsko „iskrivljavanje lica“. Kao što je tada bio judaizam, tako i danas postoji pravoslavni liberalizam, modernizam, gde se ova dva religiozna mentaliteta uklapaju u stereotip da sve služi čoveku i njegovoj ličnoj zamisli Mesije. Sa tim ciljem i prepoznavanjem zacrtana norma traži lojalnost pri čemu se neprestano održava psihološko raspoloženje negiranja realnosti. Ovaj zadati stereotip kao klasična prelest smeta čoveku da logosno gleda stvari oko duhovnog sebe, dakle u najmanju ruku blagorazumno. Takvo je bilo lice judaističkog sistema u borbi protiv otkrovenjskog mesijanizma, kada je on svesno odbacivao Istinu radeći samo za ono što služi egoistički zadatim ciljevima.
 
I ovo su ljudi „crkvenog establišmenta“, i oni uvek naglašavaju svoju kanoničnost i tako lično shvaćenom privilegijom „crkvom“ negiraju Crkvu. To znači da će oni najradije da govore o „crkvenom legalizmu“ kojim će kasnije upravo da ga negiraju; sa gnušanjem imaju da odbacuju kanone da bi upravo njima štitili sistem svog postojanja, i na osnovu njih nametali svoje lične poglede na svet oko sebe. Ta praksa formalne kanoničnosti upravo se crpe iz judaističkog sistema služenja („licemera i fariseja“), to jest iz samo njemu prihvatljive verzije mesijanizma. Upravo na tom iskustvu može otvoreno da se odbacuje Otkrovenje, kako zapisano tako i predanjsko. Zato ih Evanđelje zove prorokoubicama, i na toj osnovi njihova legalistička religioznost stupa u borbu i sa samim Mesijom. Taj fenomen eklisijalnog formalizma i dan danas imamo prilike da vidimo u novim verzijama religiozne samoobmane, i to u nekakvim ličnim religioznim planovima kao posledici čovekovih prohteva i psihološkog opravdavanja sebe „da i još službu prinose Bogu“.
 
Ova pisanja upadljivo neukusne i jeftine „korektnosti“ jesu gorda revnovanja koja štete ugledu „oficijalne“ Srpske crkve, i to samo zbog toga što jedna grupa ljudi pod svojom lozinkom „kanoničnosti“ tu istu SPC svojataju toliko arogantno da osim njih više niko nema pravo o njoj da misli i govori. Savremena teološka misao „knjižnog“ sagledavanja Crkve počinje otvoreno bahato da polaže vlasništvo na misao u SPC, kao da o njoj više nema nikoga ko bi mogao nešto korisno da kaže. Naravno da je to jednostavno prelašćeno poslušanje koje ima zadatak da se dodvori stihiji, što je odavno za većinu čeda SPC neprihvatljivo. Upravo se u vidu ekumenizma i njegovog religiozno-političkog mundijalizma gube osnovne vrednosti naše pravoslavne kulture kako crkvenog tako i socijalnog života.
 
Pokušaji da se nekako opravda ovaj ničim objašnjiv postupak ep. Grigorija u Dubrovniku tako lepo oslikavaju savest i svest naše moderne teologije. Način na koji se to radi je pun unutrašnjeg nemira, koji se otkriva u verbalnoj i retorički-profanoj agresivnosti, koja je prirodna posledica zlobe koja nastaje zbog neodrživosti ovakvog stava u odnosu na Istinu. Služenje i opravdavanje laži je adski posao, i on jeste taj adski „plač bespomoćne zlobe“ (mitropolit Antonije Hrapovicki), kada se čovek muči prebivajući u tom stanju svesnog odricanja istine. Primere tog stanja nalazimo na mnogim mestima u Svetom pismu, kako Novog tako i Starog Zaveta, kao i onda kada je recimo prvomučenik Stefan u svom duhovnom ushićenju propovedao Hrista, a oficijalni judaizam čuvši „razjariše se vrlo u srcima svojima, i škrgutahu zubima na njega“.
 
Ako poveden čistim pobudama ispovedaš Hrista blagočešćem i podvigom, tim blagorazumijem crkvene vlasti i odgovornosti, koje su razdeljene po našim službama u Crkvi, jednostavno škrguću zubima na tebe. Na to ih pobuđuje tzv. „pijeta„, koja bode oči ovakvim nastrojenjima srca, da ih sve dobro i blagočestivo u njoj zaista srdi, iritira, sve do stanja gore pomenute „bespomoćne zlobe“. Iako blagočestiva metodika predstavlja vekovnu brigu o veri vođenu Svetim Ocima, ona je za „avangardne“ srpske hrišćane primitivni antiekumenizam, koji se protivi njihovom proizvoljnom tumačenju „da budemo svi jedno“. Iako su od pamtiveka postojali „drugi hrišćani“, u svim svojim raznoobraznim formama hristoloških odbacivanja evanđelskog Hrista i Njegove crkve Pedesetnice, srpskom modernisti ovo ne predstavlja prepreku za „jedinstvo u Telu“. Neverovatno je do koje mere se maltretira pojam jedinstva van Tela i to metodikom cepanja Tela!
 
U ovim slučajevima naša braća žele da nam budu nebraća, a zaneseno će govoriti o ljubavi i jedinstvu prema svima i sa svim i svačim. Istovremeno će tim nastrojenjem srca i duše i teološkom retorikom stalnog ukora, sve češće najjeftinijim prozivanjem, zauzeti stav prema članovima našeg Tela kao prema tuđincima. I upravo u „dubravačkom iskustvu“ tuđin u veri i ispovedanju postaje „evharistijski brat“, a evharistijskog brata koji ustaje protiv ovakvog pijačarenja vere objavljuju tuđinom i „pljuvačem“. U ovoj antinomiji pojmova „jedinstva i ljubavi“, u odnosu na laž i obmanu, taj sarkazam dolazi do svoje lingvističke kulminacije i protivrečnosti, kada se ovim bogoslovskim terminima u realnosti samo ostvaruje nejedinstvo. Postojeća podela hrišćana se suštinski ne rešava, a ovakvim lošim domaćinovanjem nad pravoslavnom verom prete nova deljenja koja za sobom, pored formalne doktrine, u realnom životu nose tugu, suze čak i krv. Ako se status Rimokatoličke crkve jednostranom željom dogmatski izdvaja u odnosu na Ortodoksiju, u kojem je RKC ostvarila svoju eklisiološku drugost, onda realnost drugačijeg shvatanja čoveka i sveta oko njega ne može da se promeni ovakvim „bogoslužbenim silovanjem“ pojma jedinstva. Postoji samo jedan oblik jedinstva na koji nam Crkva SVAKODNEVNO skreće pažnju: „v jedinomisliji ispovjemi“.
 
Naše putevodilje jedinstva, koje znamo i juridički suvo opisujemo kao „kanoni“, vekovni su dokaz naših sabornih dogovora, ljubavi, poštovanja i poverenja. Pri tome oni su isključivo u toj ljubavi pravi zalog našeg sveštenog poslušanja. Nasuprot njima stoji javno hvalisavo kršenje kanona i gordo postojanje ep. Grigorija „nad“ Crkvom. Od njega čujemo da on „zna“ da ne postoji jedinstvo u veri, i zato on sada u ime svih nas njega bogoslužbeno ostvaruje. On je odmenio vekove i sudbine u njima, kao i činjenicu da postoje dve ili mnoštvo hrišćanskih vera, a jednim jedinim molebnom rešio je pitanje jedinstva. A mi ostali, ko smo mi? Ovakvim postupkom i izjavama on na pravoslavne gleda sa prezrenjem, kao na glupake koji ne mogu da se snađu u „latinskom pitanju“, čak i pored pomoći Dostojevskog, sv. Maksima Grka, Homjakova, sv. Marka Efeskog, sv. Justina Novog i mnogih drugih. Ukazujući na ovaj stari problem postojanja našeg iskonskog neprijatelja koji nas deli, ep. Grigorije je svojom sveizobilnom ljubavlju pokazao kako od svih nas „mrzitelja“ latina ume više da voli, ceni i razume.
 
Ovakvom „hrabrom“ postupku je potrebna podrška i radi nje se razvija sistem apologije ovog javnog i grubog neposlušanja ep. Grigorija. Pravo ključanje bezumlja jasnih protivrečnosti kod ljudi koji pokušavaju da ga opravdaju našao sam na jednom mestu gde se kaže da je vl. Grigorije ni manje ni više „hercegovački mučenik i paćenik“! Šta je pojam episkopske „muke“ u ovakvoj pojavi javnog Grigorija? (Ovde ćemo da poštujemo njegov „privatni“ život, ali on kao da pokušava svojim lifestyle-om da ga učini javnim.) Ovaj episkop je POSLUŠANJEM i našim poverenjem postao „čuvar“ vere, a ne njen „majstor“, „mehaničar“ ili „modifikator“, pa da se u tom poslu još i „muči“. Sigurno je jedno: da se on u svom čuvanju Pravoslavlja ne muči! Jer njega ne interesuje Pravoslavlje, već samo „jedinstvo“.
 
Mučenik u prevodu izvorno znači „svedok“. Mučenik je martirios – to je svedok vere, a ne samo onaj koji u mukama i stradanjima umire. Vladika bi mogao da se muči i pati jedino u svedočenju svoje vere. Šta to ep. Grigorije svedoči? U čemu se on to „muči“, a pre svega u odnosu na koga? Jesu li hercegovački episkopi stradali od svog naroda ili pak od ratobornih i krvavih latinstvujućih? Sada imamo episkopa, pastira, koji se naivno, dakako i nesmotrenošću, nehatom i lošom procenom situacije u kojoj se nalazi, psihološki poigrava pojmom „biskup“, gde mu je radija lingvistička „korektnost“ u odnosu na bolnu realnost krsta svog naroda na tim našim vekovnim svetosavskim prostorima.
 
U službi koju nalazimo u prazniku prvom Arhiepiskopu SPC, na „hvaliteh“ mi ga doksološki blagodarimo i slavimo: „Lюdы tvoя prosvetilъ esi eresi otrinulъ esi ot Cerkve Hristovы“(Na hvaliteh, stihira 1).
 
Ep. Grigorije je nosilac apostolskog prejemstva koje je dobio preko Svetog Save, za kojeg Nebeska i Zemaljska Crkva kaže da je vodio borbu protiv jeresi, onako kako je sv. Justin Novi opisuje. Dakle, znamo da nije reč samo o bogumilima, jer ih je već župan Stefan Nemanja „sve proterao“… Koja je to jeres ako nije „latinska“ kako mnoga pisana dokumenta iz tog vremena svedoče? Pitanje zdravog razuma je pred nama: da li episkop Grigorije u svom dobijenom apostolskom prejemstvu deli veru Svetog Save, naravno i uverenje evharistijske Srpske crkve, dakle svih nas pojećih, da su latini jeretici?
 
Sveti Sava nas je upravo čuvao i do danas sačuvao od ovakvog Grigorijevog „jedinstva“ sa latinima. I u vreme Svetog Save, komšija – biskup tražio je jedinstvo vere ali u jasnoj poruci da smo mi „šizmatici“ (nema potrebe da se bavimo citatologijom i sve dokazujemo). Sveti Sava, arhijerej Hristov, znao je da nema evharistijske ljubavi u odsustvu zajednice u veri. I episkop Grigorije „zna“ za sve ovo što nabrajamo, kao i za poziv „da budemo svi jedno“, ali javno želi da pokaže kako „može“ ono što se u Crkvi ne može. A to doslovno vidimo u njegovim rečima:
 
„Ne znam da li je ovo bile prije, verovatno su se neki ljudi susretali, ali u ovom obliku verovatno nije“ (nisu).
 
Taj „oblik“ jeste sasluživanje, sa epitrahiljem i omoforom, dakle evharistijski bogoslužbeno. Ovo je u SPC na arhijerejskom nivou i odgovornosti učenja prvi takav zabeležen slučaj. I sam ep. Grigorije se slaže sa tim, dakle nije sporno.
 
Da li je Liturgija Evharistija, Blagodarenje, bogoslužbena molitva ili samo Anafora kako to većina naših „teologa“ danas razume i govori? Sigurno je da nije!
 
Odgovorićemo rečima danas najpopularnijeg i najvećeg „reformatora“ Liturgije (tako kaže m. Ilarion Alfejev u svojoj knjizi „Pravoslavlje“), oca protojereja Aleksandra Šmemana[1]. Otac Aleksandar piše: „U svom suprotnom postojanju vremenu ‘ovog veka’ liturgički dan počinje ne izjutra nego uveče, i to poistovećenje večeri sa početkom dana odnosi se na biblijsko otkrovenje o stvaranju sveta: ‘i bi veče i bi jutro, dan prvi’ (Knj. Postanja 1, 5)… Zato na kraju dana Crkva počinje liturgiju osvećenja vremena.“ (Za žiznь mira, New York, 1983) Dakle, naša Evharistija obuhvata „početak i kraj dana“, početak i kraj sveta.
 
„I bi dobro zjelo“ – sve to što je slavom Božijom proizlazilo jeste ta bogoslužbena punoća blagodarenja sveg ostvarenog dana. Pazimo, svaka bogoslužbena molitva sadrži svoju evharističnost, svaki moleban, svaki parastos, svako jeleosvećenje, svaka panagija, svaka srpska slava…; svi ovi činovi takozvanog „molitvoslovlja“ nikako ne mogu da se prime van pojma Evharistije, jer bi u protivnom poprimile oblik hrišćanskog ritualizma koji se ne bi ni u čemu razlikovao od drugih rituala, pa i onih nehrišćanskih. Kako krštenje, venčanje, jeleosvećenje, ispovest i ostalo, i dan danas nose svoju evharistijsku blagodat, iako su „juridički izvan“ Evharistije, tako je i ovaj odsluženi moleban u odeždama evharističan. Drugim rečima: sve ono što se bogoslužbeno dešava u ime Crkve u bogoslužbenim odjejanjima, koje i same po sebi sadrže zadati ehvaristijski smisao (Sv. Simeon Solunski), jeste Evharistija punote dana.
 
Žalosni su pokušaji da se pokaže kako ep. Grigorije nije evharistijski sasluživao, uprkos osnovnom pojmu „molitve“, u očiglednom kršenju niza kanona[2]. To je ta gorepomenuta licemerna nemoć prikrivanja istine, a sve u služenju laži.
 
Saborska odluka Ruske Zagranične Crkve (br. 889/1974) nije doneta bez promisla Božijeg. Ona uređuje i rešava problematiku pažljivih i civilizovanih susreta sa inoslavnim hrišćanima. Na ovu doluku se u bogoslovskim radovima često oslanjaju razni pisci, uključujući i neke pomesne crkve. Iz istorije Crkve znamo da su neke odluke i pravila kasnije ušli u kanonski kodeks koji je uređivao život u njoj. Nama jasno kanoni opredeljuju šta je naše poslušanje, šta smemo, a šta ne smemo da činimo u Crkvi. Kako se sada javljaju privatna tumačenja kanona, kada je reč o zabrani molitve sa jereticima, onda je ova odluka u ovom vremenu i u ovakvim okolnostima vrlo važna. U njoj čitamo sledeće:
 
„Ni u kakvom slučaju, ne samo da se ne sme dozvoljavati inoslavnim sveštenicima da saslužuju, u bilo kojoj formi, nego ni pravoslavnim nije dozvoljeno da u odeždama predstoje na njihovim službama. Ako zbog dobrosusedskih odnosa inoslavni sveštenik dođe u goste u Pravoslavnu crkvu na praznik, ali nepozvan obuče se u odežde, tada starešina hrama mora preko crkvenjaka, ili nekog drugog, da ga udalji i predloži mu negde sa strane „uvažavajuće mesto“, koje je dovoljno daleko od sveštenstva koje služi da se ne bi stekao utisak da on saslužuje sa njima“.
 
U oktobru 2007. godine, prilikom posete patrijarha sveruskog Alekseja II Francuskoj, za vreme služenja molebna u katedrali Notre Dame, upravo su se rukovodili ovim pravilom. U pripremnom protokolu ove posete dokumentovano je da su se dogovorili da rimokatoličko sveštenstvo stoji na potrebnoj udaljenosti od pravoslavnih, a upravo zbog toga da se ne bi stekao utisak da se saslužuje. To je doslovno potvrdila i kancelarija Patrijarha Alekseja II po povratku iz Pariza, jer su neki počeli tendenciozno da tumače patrijarhov moleban Hristovom vencu u katedrali Notrdam, kao i prisustvo rimokatolika u njoj (služe se molebni i u Bariju pred moštima sv. Nikolaja, i takva praksa je odavno poznata).
 
U pitanjima vere, nama je sve jasnije teološki, eklisiološki, a i ovako praktično, da su ona sve manje privilegija episkopske službe u odnosu na druge u Crkvi. Ovakve pojave samo provociraju narodni gnev, kako kod iskreno verujućih, tako i kod onih koji na ove događaje ne gledaju „religiozno“ već iz perspektive nacionalno-političkog opstanka na ovim turbulentnim prostorima, a upravo zbog tog „religioznog faktora“. Zato smo svedoci licemernog muka na dole postavljena pitanja, koja su plod pravoslavnog razmišljanja pod rukovodstvom u najmanju ruku Kantove „logike zdravog razuma“, a kamo li pravoslavne slobode koja se održava blagodaću Svetog Duha a ne ljudskim establišmentom i njegovim kanonskim formalizmom. Evo tih pitanja:
 
1) Da li možemo i mi, kao vladika (ep. Grigorije) da učestvujemo u molitvama i liturgijskim bogosluženjima u rimokatoličkim crkvama?
 
2) Ako možemo, da li to važi i za bogosluženja protestantskih verskih zajednica?
 
3) Da li možemo da učestvujemo u bogosluženju ostalih pravoslavnih verskih zajednica sa kojima nemamo jedinstvo, kao na primer MPC, Artemijeve verske zajednice, raznih „starokalendarskih“ verskih zajednica?
 
Teološko licemerje srpskog modernizma, u svojoj do grla zaglibljenoj dvoličnosti, ćuti i po svemu sudeći u svojoj unutrašnjoj i javnoj nemoći da odgovori na ova pitanja ćuteći samo biblijski „škrguće zubima“.
 
Jasno je da se nikada neće naći odgovori na ova pitanja, osim što će sigurno biti knjižničkih pokušaja one stare sadukejske i farisejske logike, kao strašnog biblijskog ponašanja teokratskog režima sve do Hristoubistva, da formalnim pravilima i „kanonima“ ućutkaju one koji su se već umorili da trpe ova bahata bezakonja u Crkvi.
 
Greh je ovakve pojave u Crkvi oćutati, jer bi to bilo lažno poslušanje u služenju jalovom formalizmu a ne Crkvi. Ne treba više ni za pedalj odstupati.
 


 
NAPOMENE:

  1. Biram ovaj citat sa jasnom namerom da pokažem da i „evharistijska teologija“, dakle moderna, liberalna, objašnjava liturgičku punoću dana onako kako je Crkva to uvek činila. Otac Aleksandar ovu misao da je sve bogosluženje Liturgija razvija i u svojim delima „Liturgičko bogoslovlje, bogoslovlje Liturgije i liturgijska reforma“, „O neophodnosti poimanja smisla Liturgije“ i na još nekim mestima. Dakle, namerno ne crpemo uverenje da je svako bogosluženje u širem kontekstu Liturgija iz konzervativno-predanjskog opita, nego iz ovog popularno-modernističkog.
  2. 1) 45. pravilo Sv. Apostola: Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči ako im pak dopusti, kao kliricima, da što rade, neka se svrgne; 2) 10. pravilo Sv. Apostola: Koji se zajedno sa odlučenim, ma bilo i u kući, bude molio, neka se odluči; 3) 11. pravilo Sv. Apostola: Klirik, koji se bude molio zajedno sa svrgnutim klirikom, neka se svrgne i on; 4) 33. pravilo Laodikijskog Sabora: S jereticima ili raskolnicima ne sme se zajedno moliti; 5) 9. pravilo Laodikijskog Sabora: Ne može se dopustiti da oni koji pripadaju Crkvi polaze radi molitve ili službe u groblja ili u takozvane mučeničke hramove jeretika, a koji to čine, ako su verni, imaju biti van opštenja za neko vreme. Pokaju li se i ispovede da su zgrešili, neka se opet prime; 6) 32. pravilo Laodikijskog Sabora: Ne treba primati jeretičkih blagoslova, jer su oni više zloslovlja nego li blagoslovi; 7) 37. pravilo Laodikijskog Sabora: Praznične darove, koje šalju Judeji ili jeretici, ne treba primati, niti zajedno s njima praznovati; 8) 6. pravilo Laodikijskog Sabora: Ne može se dopuštati jereticima, koji ostaju uporni u jeresi, da ulaze u dom Božji.

 


Pripremio:
Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *