Жена будућег свештеника

Питање:
Благословите оче
Имам једну недоумицу, да ли жена будућег свештеника може добити благослов за посао, а реч је о завршеном Медицинском факултету, дакле у хуманом и мислим још увек часном позиву? Знам да, ко олтару служи од олтара може и треба да живи, али није у питању материјална страна већ искрена љубав према том позиву, али и искрена љубав и према једном теологу.
Н.Н


Одговор:
Бог те благословио драга сестро, Овде треба да говоримо о општеприхваћеним прилазима и традицијама према свештеничком позиву и практики разних помесних цркава. Идеално је да свешеник ради само на пољу Христовог еванђеља и да тако шири истине Православне вере. То је идеално. Али нигде није услов како канонски тако још више еванђелски, него чак напротив, живо богословље саветује труд и рад ради духовне користи. Еванђеље позива на рад, на полодове руку наших а тако и борбу са лењошћу, која је врло опасна у животу једног хришћанина. Реално искуство у неким помесним цркама говори да су свештеници бољи и актвинији, и већи мисионари чак и шире образовани, и плоднији хришћански писци, иако су службеници разних поштених и часних грађанских послова. Нажалост, мора да се каже да су често бољи од оних којима је пастирски позив сва обавеза; оних у којем решавају и финасијску сигурност као дужност према својој породици и да чак тако растерећени и даље на мисионарском пољу уопште не постоје као пастири. Нека „капризна“ препрека од стране Цркве не постоји да свештеник не сме да ради него само мора „од олтара да живи“, и није чудо да неки то штите као неку догму а у ствари у позадини постоји одбојност према раду. Неке рад плаши што уопште није добро у том духовном погледу, јер аскетско богословље изразито тражи рад да не би ум лутао („блудничио“) . У мисионарском раду, у тој изузетној светињи и подвигу, најискреније се открива истина да свештеници који су у некој радној обавези показују колико воле ширење Еванђеља (у Дијаспори) , који свој позив примају у љубави и бесплатно а не као обавезу, и они су заиста дивни делатници на њиви еванђеља Христовог.
Недавно смо видели на националној руској телевизији репортажу о Вадиму, који мисионари у Бруклину, који има грађански посао а налази време да служи и чак за тзв. мање празнике. Он налази време да обилази бескућнике и пијанице; пропале емигранте; болеснике по улицама Бруклина, и да их храни и одева, и збрињава, крштава и венчава; а посебно се труди на привођењу Цркви јевреја руског порекла кроз погружење старог и устајање новог човека у светом Крштењу. Ево, он је диван пример да посао не може да буде препрека пастирству, и то оног ранга о којем већина нас може само да позавиди, а посебно да се самопреиспитамо: а шта ми чинимо чак покривени том сувом канонском формом, када не радимо ништа друго да би зарадили, јер тако мало постижемо на ширењу Еванђеља и на очувању наше пастве коју свакодневно губимо? Није посао грех него је грех незаинтересованст за пастирство. Нажалост, на тој поменутој форми и неки наши епископи принципијално инсистирају, у којој се руши слобода личности а понајвише слобода породице, а у њој и општа хришћанска слобода која је загарантована нашим Творцем. Човек је пред Богом личност и њу не сме нико да руши! Породица свештеника није роб свештеничког позива где се тражи неко њихово препознавање у том датом „пакету“ него су чланови Цркве као и сви остали (зато се и „не жени свештеник“) . У њој не сме да се нешто релативизује, да продица свештеника мора да испуњава неко посебно супер чланство у Цркви у односу на друге; да је другима нешто дозвољено а њима није. Породица свештеника може и треба да буде пример, али није њена обавеза ван нормалног моралног и етичког живота да буде под лупом црквених власти више од осталих хришћана – чланова Цркве. У овом питању као да се стварају „два идеала Христова“ као у онима о којем је писао свештеномученик и богослов Иларион Тојицки, али овде изражена између свештеничких породица и мирјана, аналогно оном његовом решавању проблема непостојеће разлике светог живота монаха и мирјана. То што може члан Цркве не може члан свештеничке породице, само зато што је свештеник подређен јерархијској власти, јесте неко психолошко опредељење према породицама свештенства да Црква једнима снисходи и прашта а другима не. Свештенички позив јесте тешка ствар и најчешће велики крст за остали део породице, и када се неком спољшњом формом он дотатно отежава онда је то деструктивно за плодан рад пастира на њиви Христовој, јер се рукоположени у њој цепа и дели.
У покушају да боље реше ту колизију католици су се определили на целибат а управо ради те потпуне „преданости цркви“, а то значи да је јефтиније за њу да је њихов свештеник поптуно предан цркви са намером да га ништа друго са стране не узнемирава. А показало се да то „са стране“ данас разара њихов црквени естаблишмент, и да је катастофалан промашај упркос главном разлогу на такву одлуку што је било централно надгледање свештеника неког војничког типа.
У устројсву СПЦ много чега се заджало „латинског“, и нажалост неко непоштено решава шта да се избаци а шта да се задржи, а између осталог заржан је тај однос према свештенству као безмало личној својини неких наших епископа. Ваља да се овде каже да честа премештања са парохија на парохију, са разлогом да се свештеник „не сроди“ са локалном Заједницом, јесу чисто католичко искуство, као и та измишљена и неправославна јурисдикцијска подела епархије, где поред осталог свештеник из забаченијих места не може директно да општи са својим епископм него преко неких тамо „намесника“ корз“ латино- јурудички“ шаблон у прављања. (У данашњој црквеној пракси власти неких итекако се не сматра „латинским“ а иде се дотле да се и сам Устав СПЦ рачуна латинизацијом Цркве) . Не кажем да постоји као правило неки лични хир епископа, јер је ово са чиме се суочавамо наслеђено утицајем прилика у нашем историјски притешњеном културном развијању, али има случајева када се епископи уопште не сналазе са својом влашћу ван јерархијског устројства па тако стварају погрешан однос и према породици свештеника. Очигледно се открива да не разумеју своју своју службу па прекорачују „овлаштења“, па антиеванђелски руше досотојанство личности чланова породице и њихово право на слободу у послушању у прихваћеним нормама. Овакав погрешан прилаз је врло контрапрудуктиван а почесто манипулативан личним сујетама и приватним потребама за власт, када се финансијским начинима – тим увек добро провереним ефектима, контролише сва породица и тако подређује до инфериорног комплекса у поптуном губљењу личности пред епископом.
Породица свештеника у водећим земљама поимања личних права и достојанства живота сваког човека сасвим другачије држи однос према власти као „власти“ у Цркви. Ту је и та финансијска сигурност да и супруге свештеника привређују, или неупоредиво више зарађују од својих мужева, а да се питање њихове породице и васпитања деце решава корз парохијске едукативне структуре (што и јесте богослужбени а у крајњем еванђелски позив) . Жена свештеника није у априори „догматски“ предодређена да буде „домаћица“, уз губљење права стварања и умножавања својих талената, јер Еванђеље не опредељује да се само од мушкарца тражи њихово умножавање. Лепо је да она васпитава своју децу (али је то врло тешко одвојити од здраве заједнице и црквености да је сада потребно и неко додатно „приватно васпитавање“) , и да прима учешћа у прарохијском животу само тада ако она или њена породица и не губи свој идентитет у њему. Ако се у њеној благотворној делатности развијају нека схватања да је то и њена обавеза, чак до иживљавања увек постојећеих лоших елементата у парохији, онда она ничим није обавезна осим приватног договора са својм мужем (и свештеником) да нешто уради. Ако супруга свештеника несаблажњиво живи епископ нема никаква канонска права над њом више од оних уобичајених према сваком другом која се тичу тог личног односа према Цркви. Свако „ауторитетативно“ мешање у продиицу ван ових опредељења јесте грубо и неканоснко нарушавање њеног интегритета. У Дијаспори, на том огромном мисионарском пољу, нешто је најнормалније да свештеник има додатни извор прихода, док код нас тамо у отаџбини то није прихваћено, а ако има случајева они су дијамерално различити. Ако су апостоли живели од дела руку својих и успешно проповердали Еванђеље никакав канон не би могао да нас лиши тог искуства и наше искрене љубави у ширењу Еванђеља.
Ово ваше питање се највише тиче става епископа под чијем омофором се налази свештеник и ту се сва „права са стране“ у вези овог питања завршавају. Владика одлучује а ми ове можемо само да причамо. Али морамо да кажемо да уопште није неуобичајено нити нешто противканонски ако свештеник има грађанску службу а да уз њу успешно врши и пастирску, узимајући у обзир и то да време мења и неке дисциплинарне каноне о чему сведочи барем једна трећина непостојећих или одмењених канона званичног Канонског зборника Православне Цркве. Смисао и идеја је неких канона да свештеник посвети свег себе проповедању Речи Господње а не да буде лењ (није реч о тој забрани рада) . А како по званичним истраживањем колико црквених људи у СПЦ има, што је једва између 4 и 5 %, то говори да је правило сасвим без смисла у овој правој реалности – нажалост „правосалвне Дијаспоре“ (литургички) у формално православној земљи. Бирократски и чиновнички однос према пастриској служби је очигледан, где звања, спољашње форме и правила, и формална образовања, и нажалост начин образовања, једоставно у неким случајевима Цркву спутавају и ту њену слободу формализују људским естаблишментом, и егоистичком ускогрудошћу, чак и личним интересима. Мислим да уопште не сме да се подигне питање да ли жена свештеника сме да ради или не, јер је то унутрашње и интегрално питање породице и њених потреба. Чак и ако се епископ меша у то он нарушава приватност породице свештеника, и нарушава њено право на неприкосновену слободу, јер општење у браку стоји на договору супруга и супруге а не на неким инстиитуцијама ван ње и притешњавањима са стране (то и ап. Павле гарантује) .
Што се тиче жене свештеника и каква она треба да буде канон је јасан и преко њега нико не би требао да иде нити постоји тај покушај овде. Али она пре свега није свештеник, нити се она удаје за свештеника неким опредељеним чином, него се удаје за свога мужа којег је изабрала. Сама удаја је не чини да је подређена епископу (како већ раније рекох) више од било којег другог хришћанина као члана Цркве Господње. Ако је супруга свештеника достојна благочестовог живота упркос грешкама свог супруга она не може да буде ни под којом санкциом епископа по тој клерикалној линији дисциплине, осим што ће да сноси последице канонске одговорности свог мужа. Канони одеђују да супруга будућег свештеника не сме да забавља народ, да буде певачица, глумица, конобарица и томе слично.
У вашој професији коју помињете жена свештеника не сме да се упушта у „асистирајућа самоубиства“; у експереминтелну медицину – дистрибуцији лекова сумњивих истраживања и очекивања; као ни у ту „хуману“ проблематику у којој се данашња медицина суочава а посебно је изражено у гинеколигији. А то значи када се политичким нормама друштва решава судбина живота и смрти нерођених људи (када људска норма условљава Божију вољу) . У свему овом реченом, супруга свештеника не би смела да се упушта у научну медицину, која по својој суштини постојања и истраживања манипулише датим Божијим материјалом – животом. Манипулисања ћелијама мешајући генетику људску и животињску зарад сасвим погрешног „решавања проблема смрти“, који је ван Богочовека и нашег васкрсења, т.ј. ван Цркве нерешив. Дакле, треба да се уздржава од свих научних и експереминталних изазова у медецини све дотле док Црква не изнесе свој јасан став у вези тога.
Супруга свештеника на позицији доктора може само да повећа своју добродјетељ а у ширем и углед Цркве. Она може апологетски да сведочи о вери против неке тамо на нашим просторима запечаћене стигме да се пастирским позивом баве само они који нису ништа друго нашли да раде; они затуцани и у некој традицији заробљени. На таквим идејама је и покренута ужасна револтна комунистичка мисао и оргнаизиовано катастрофано насиље на постулату да су Црква, духовност, и породица у њеном духу (или заједница) општи паразит друштва и експлататор. Са друге стране треба се сетити еванђелске поруке у идеји „милостивог самарјанина“, када нас Господ учи да није потребна чак ни „канонска позадина“ да би се чинила добра дела. Господ је милостињу уздигао више рамова Закона, јер је чак „јеретик“ (самарјанин) пример доброг, као и онај самарјанин који је одао хвалу Господу за његово исцељење, а деветорица правоверних нису. Ми из овог добијамо поуку да добра дела не могу да буду у неком „систему“, све једно што ми знамо да без вере и добрих дела нема истинитог богопознања и обожења. Утолико више супруга свештеника има права да се бавим лечењем оних у потреби, да изражава хришћанску љубав и састрадање, и даје помоћ било коме. Јер идеја „ближњег“ је откривена не само у члану Цркве него шире, па и у грешницима, па да нам не буде: „Господе а када те видесмо гладна, жедна, боса…“
Слободан сам да кажем да не постоји никаква канонска сметња за свештеника ако се његова жена бави медецином. Ништа мање она не ужива ону слободу коју је имао св. великомученик Пантелеимон или свети бесребреници. Ако вам епископ не дозвољава да се бавите својим послом онда он приватизује однос према вашој породици и прекорачује своју службу и власт, и грубо се меша у ваш приватан живот. Зато што нема канонског основа да вам забрани да радите. У Христу Ваш
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *