Збуњеност и незнање

Питање:
Добар дан, поштовани. Први пут сам вам писала о мом проблему о чудним сновима и још једном се захваљујем на одговору. Међутим, сада бих хтела да ми разјасните друго питање. Из Новог Сада сам и кад год сам у прилици одем у Саборну цркву на одржавање и читање молитве, које сваког дана почиње у шест сати увече. У једном тренутку кад поп заврши читање и дође време да се прекрстимо, онда се он, као у муслиманској вери, сагне и чучне доле и тако га сви остали прате осим мене и још неких иза мене, извињавам се ако сам се погрешно изразила. Ако ја то не пратим, да ли тиме вређам остале, Цркву и све што је у њој свето? Шта представља тај чин у току молитве? Мојима сам рекла за ово што сам урадила, али сам схватила да они немају појма да ли то има или нема неке везе. Хтела бих да исправим ако сам нешто погрешно урадила. А за Богојављење не знам где ми је била глава, радила сам кућне послове што подразумева чишћење и прање одређених материјала. Кад је Богојављење у питању шта све се не сме радити? Унапред се захваљујем на одговору. Моје поштовање
Драгана


Одговор:
Помаже Бог Драгана, Хвала вам на искрености. Из вашег начина писања се види да сте искрена, простодушна, али не баш дубоко верујућа особа… Претпостављам да сте описали вечерње богослужење у току Васкршњег поста. У овом периоду се читају посебне покајне молитве праћене великим поклонима, како описујете: ”као у муслиманској вери”. Код многих људи примећујемо да ове поклоне доживљавају као остатке муслиманске вере код нас. Ислам је настао око 600 година после Христа и они су преузели неке хришћанске обичаје из старине. Један од тих обичаја је и велики поклон, који се код Хришћана на западу потпуно изгубио, а код нас се негује у манастирима и за време Великог поста у црквама где се служе великопосна богослужења. Смисао великог поклона, који сте видели да свештеник чини са верним народом, је да покажемо своју смерност и послушност пред Господом. Наша гордељива глава је често носилац свих наших животних проблема. У току поста се трудимо да искоренимо сопствену гордост и егоцентричност, која се завршава у нарцизму. Спуштањем главе до земље подсећамо своје ЈА, да ће та гордељива глава (са свиме што је на њој: лепе очи, уста, нос, коса) једног дана бити враћена земљи и убрзо ће и сама постати земља! Из тог разлога је у Православљу колико-толико остао сачуван осећај смерности, стида и послушности у односу на свет, који је услед величања људског индивидуализма зоборавио на те стародревне хришћанске врлине, које данас поистовећује са обичајима: ”као у муслиманској вери”. Није добро да нашу философију живота (којом је смерно живео Св. Никола, Св. Георгије, Св. Димитрије, Св. Петка и др.) отуђујемо због необавештености. Што се више удубимо у лепоту Православља, боље ћемо схватити предање наслеђено од Светих отаца. Није добро радити кућне послове о великим празницима за време Литургије! То су дани када требамо саборно да прославимо Господа у цркви са својим комшијама, пријатељима и рођацима у вери. Имате много лепих и поучних књига на овој веб страници под рубриком ”библиотека”. Читајте и будите у контакту са својим свештеником, који ће вас очински упутити на даље усавршавање у вери. Срдачан поздрав у Господу, о. Мирослав

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *