НАСЛОВНА » Молитва и Богослужење, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Зашто се парастоси не служе током Светле Седмице

Зашто се парастоси не служе током Светле Седмице

Питање:
Помаже Бог драги оче, желела бих да поставим једно питање, будући да ми се пријатељ упокојио током Часног Поста. Упокојио се тако да му 40. дан спада тачно на Велики Петак, те се не може одслужити парастос за 40.дана. Моје питање је: зашто се не може ослужити парастос нити било какав помен тад? И током целе следеће седмице, Томине недеље? Поздрав и свако добро у Господу, Јелена.
jelena


Одговор:
Драга Јелена, Разне су праксе, али бих рекао да треба правити разлику између парастоса и парастоса; и да сваки парастос није једнак по значају и важности, то јест, у које време се обавља. Наиме, када се ради о 40-дневном парастосу, само тај парастос – може да се служи. Остали парастоси, као онај деветог дана, годишњи или шест месеци не могу. Према 169. правилу Номоканона у Великом Требнику парастоси (панихиде) у храму се не служе „у дванаестодневном периоду (тј. од Божића до Богојављења) , у прву седмицу Четрдесетнице, у Велику (Страсну) седмицу, у Светлу седмицу, као ни недељом и о великим празницима“. Ако у седмичне дане Великог Поста падне 3. или 9. дан по смрти, панихида новопрестављеном се служи у најближу тим данима заупокојну суботу. Само на 40. дан, кад год да падне, служи се панихида у храму. „Парастос у 40 дан се обележава и слави због Вазнесења Спаситеља у тај дан. У Њему је прелазак покојника у Царство Божије.“ (http: //forum.verujem.org/index.php? topic=18274.0; wap2) „Од свих молитава за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред Божији суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада пре тога дана.“ (Љ. Ранковић, http: //forum.verujem.org/index.php? topic=5321.0) Овај парастос је важан јер у 40-ти дан душа излази на суд Божији и одређује јој се место до Страшног суда. Остали парастоси се не врше страсне седмице у храму, јер су ти дани посвећени Победиоцу смрти – Христу, од кога зависимо и ми сами, као и наши преминули. Али, то не значи да у те дане не можемо молитвено сећати наших умрлих, да не палимо воштанице за покој њихове душе у храму, да не чинимо добра дела и милостињу за покој њихових душа. Напротив. Али, зашто уопште, Црква врши помен након упокојења верујућег? „Једном Свети Макарије Александриски упита Анђеле који су га пратили по пустињи: Пошто је од Светих Отаца предато да се у Цркви врши принос Богу за преминулог у трећи, девети и четрдесети дан, каква онда од тога бива корист по душу покојника? Анђео одговори: Бог није допустио да ишта непотребно и некорисно бива у Његовој Цркви. Јер када у трећи дан бива у Цркви принос, онда душа умрлога добија од чувајућег је Анђела олакшање у тузи коју она осећа због разлучења са телом; добија зато што је за њу извршено у Цркви Божијој славословље и принос, те се у њој рађа блага нада. Јер у току два дана души се дозвољава да заједно са Анђелима који се налазе поред ње хода по земљи где хоће. Отуда душа која љуби тело (телољубива душа) лута понекад око куће у којој се растала са телом, понекад око гроба у коме је тело погребено; и тако проводи два дана као птица тражећи себи гнездо. Добродетељна пак душа хода по оним местима на којима је обично творила правду. У трећи дан Онај Који је васкрсао из мртвих наређује да се свака хришћанска душа, по угледу на Његово Васкрсење, узнесе на небеса ради поклоњења Богу свих. Стога Црква има добар обичај вршити у трећи дан принос и молитву за душу. После поклоњења Богу, Бог наређује да се покажу души разна и пријатна насеља Светих и лепота Раја. Све то разгледа душа шест дана, дивећи се и прослављајући Творца свега, Бога. А посматрајући све то, она се измењује и заборавља тугу коју је имала боравећи у телу. Али ако је крива за грехе она, при посматрању благовања Светих, почиње туговати и укоравати себе, говорећи: „Тешко мени кукавној.“ А после разгледања у току шест дана свих радости Праведника, Анђели је поново узносе на поклоњење Богу. Стога, добро чини Црква, вршећи у девети дан службе и принос за усопшег. После другог поклоњења, Владика (Господ) свих наређује одвести душу у пакао и показати јој сва тамошња места мучења, разна одељења пакла, и разноврсна мучења нечестивих, у којима находећи се душе грешника непрестано кукају и шкргућу зубима. По овим разним местима мука, душа се носи тридесет дана, дршћући, да и сама не буде осуђена на затвор у њима. У четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима. (Свети Макарије Александријски, http: //pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/ishod_duse.htm) Стога Црква поступа правилно, чинећи у четрдесети дан помен за преминуле. Поштујући Христову жртву како за нас, тако и за наше умрле, ми саучествујемо са Христом у Његовим страдањима, исто као што се и приликом крштења „погребосмо са њим у смрт, да бисмо и живели са Њим“ у Царству Његовом. Зашто? Зато што је то сасвим нормално и исправно. Замисли да очекујеш помоћ од пријатеља, знајући при том, да је тај пријатељ истовремено и један једини који може помоћи. Зар не би сачекала? Ако је тај пријатељ већ премного учинио за нас и наше умрле, зар неби било природно и нормално саучествовати са таквим пријатељем у данима који су њему посвећени? Зар неби било исправно сачекати мало да након тих дана и он помогне нама? Господ одлучује када ће ко бити позван. Он такође одлучује коме, када и како ће помоћи. Према томе, ми морамо оставити места за Бога и када смо живи и када умиремо и када се нађемо са оне стране смрти. Јер од Њега јединога зависимо и у Њему Јединоме је наш живот, како привремени тако и вечни. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *