Зашто хришћани не сматрају мухамеда за пророка

ЈУРИ Максимов

 

Зашто хришћани не сматрају Мухамеда за пророка? То питање, које узнемирава многе муслимане, најчешће се поставља хришћанима, и то неретко у оваквом облику: „Ево ми, муслимани, поштујемо Исуса Христа као пророка, а ви не признајете Мухамеда за пророка! Зашто таква неправда?“.
Али, много важније од признања послаништва је признање саме природе. А ту ствари стоје управо обрнуто: ми, хришћани, признајемо Мухамеда за човека, као и муслимани, а муслимани Исуса Христа за Бога не признају, као што Га признајемо ми. Стога, ако ми признајемо њиховог човека – за човека, а они не признају нашег Бога – за Бога, коме више приличи да указује на неправду?
Не ограничавајући се на ову напомену, даћемо подробан и исцрпан одговор на питање: зашто хришћанин не може сматрати Мухамеда за истинитог пророка Божијег.

* * * * *

Као прво, хришћани не сматрају Мухамеда за пророка зато што је у Божанственом домостроју спасења таква фигура – каква је, сагласна исламу, Мухамед – сувишна.

Погледајте: Господ је са Авраамом склопио завет с обећањем, кроз Исака саздао народ посвећен Њему, обновио и раширио тај завет кроз Мојсија, па онда непрекидно слао мале пророке, све до Јована Крститеља, кога је послао као Претечу (то јест онога који припрема пут) пред Христом. На крају јавио се Христос и рекао, да су сви Пророци и Закон прорицали до Јована (Мт. 11,13) и да после Крститеља, пророка-законодаваца више неће бити.
Нови Завет је савршени завршетак и испуњење Божанствене историје, онако како је она изложена у Откровењу.
Свемогући Господ је пожелео да се јави у телу и са људима поживи (Вар. 3,38). Он је слао пророке да припреме човечанство за Његов долазак. И када је човечанство било спремно, када се могао појавити на свету човек такве чистоте као Дјева Марија, тада се Бог јавио у телу (1Тим. 3,16) и савршио Њиме замишљено дело спасења људи, установивши посредством Светих Тајни принципијелно другачије односе између човека и Бога, при којима се сваком отвара могућност личносног сједињења са Свевишњим. Ничега новог, савршенијег, не може бити, јер не може бити ничега савршенијег од Бога.
Каква је онда потреба за новим пророцима? Време пророка је прошло. Пророци су били неопходни човечанству онда када се оно налазило на почетку свог пута ка Богу, онако како је васпитач неопходан малолетном детету. Но ако се појави неко ко би поставио себе за васпитача одраслом четрдесетогодишњаку и почео опет да га повија у пелене, храни из кашичице, а за непослушност шаље у ћошак, то ће изазвати, благо речено, недоумицу, зар не? Зрелом човеку васпитач не треба. Исто тако и човечанству, које је добило могућност личног, непосредног општења и живота са Богом и у Богу. Онај ко проглашава себе за објављивача Божије воље, показује се као очигледно неуместан, сувишан. Управо зато у Новом Завету се не помињу будући нови пророци, који би били послани од Бога са особитом мисијом, али зато постоје упозорења о томе да ће изићи многи лажни пророци и превариће многе (Мт. 24,11). И још је Сам Господ упозоравао да су многи од оних што називају себе пророцима, уствари овакви: Лаж пророкују ти пророци у моје име, нисам их послао, нити сам им заповедио, нити сам им говорио; лажне утваре и гатање и ништавило и превару срца свог они вам пророкују (Јер. 14,14).

Као друго, хришћани не признају Мухамеда за пророка зато што он учи управо супротно Христу.

Навешћемо неколико примера.
Христос је рекао: Сваки који отпушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и сваки који се жени распуштеницом, прељубу чини (Лк. 16,18); и ако жена одвојивши се од мужа својега пође за другога, чини прељубу (Мк. 10,12). Куран са друге стране учи овоме: ако разведени муж и жена зажеле поново да се једно с другим саставе у браку, жена се мора прво удати за другог мушкарца (!), затим се развести са њим и тек после тога вратити се претходном: „А ако је опет пусти, онда му се не може вратити што се неће за другог мужа удати. Па ако је овај пусти, онда њима двома није грех да се једно другом врате“ (Куран 2: 230).
У Новом Завету стоје речи: Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога, него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. (Јак. 1,13-14); а у Курану као од лица Божијег говори се: Ми ћемо вас доводити у искушење час једним, час на један, час на други начин:страхом, глађу, губитком имовине, живота, летине. (2: 150,155).
Нови Завет: Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ (Рим. 12,19). Куран: „О верници!Прописује вам се одмазда за убијене“ (2:178).
Примера је могуће наводити још много, но ограничићемо се само на ове.
Ова очигледна противуречност је још један јак разлог неповерења хришћана према пророчкој мисији Мухамеда. Бог не може противречити себи и давати директно супротстављене заповести, отуда Нови Завет и Куран – то су откровења из разних извора, а тај ко је донео Куран, он није пророк оног Бога Који је даровао хришћанима Еванђеље.

Као треће, тврдећи да је пророк, Мухамед није навео никакве објективне доказе своје изабраности на то дело.

Као што је говорио мулиманима светитељ Григорије Палама, „и код вас и код нас је обичај, утврђен дугим временом и законом: без сведочанстава ништа не примати и не сматрати за истинито. А сведочанства могу бити двојака: она потичу или од самих дела и појава или од људи, достојних поверења. Тако, Моjсеј је казнио Египaт знамењима и чудесима, жезлом је море раздвојио и опет спојио, по његовој вољи хљеб је са падао са неба (види: Изл. 16,4). Да ли треба још нешто говорити, пошто и ви сматрате Мојсеја достојним вере? Њега је и Бог признао као Свог верног слугу (види: Број. 12,4), али не као Сина и не као Логоса. Затим по Божанственој заповести он је изишао на гору и умро, и присајединио се онима који су били пре њега (види: Пон.Зак. 32.49,50). У односу на Христа који је савршио многа велика и небивала дела имамо сведочанство самог Мојсеја и других пророка. Од почетка века Њега јединог признају, чак и ви, за Логоса Божијег; Он један једини од почетка века рођен је од Дјеве; једини Он од почетка века узнет је на небо и остао тамо бесмртан; једини ће Он од почетка века, како се надамо, поново сићи отуда, да би судио живима и мртвима (види: 2 Тим. 4,1; 1 Пет. 4,5), који ће васкрснути. Говорим вам о Њему оно што и ви, муслимани, признајете. Ево зашто ми верујемо у Христа и верујемо Његовом Еванђељу. Што се тиче Мухамеда, ми о њему не налазимо ни сведочанства пророка, ни ичега необичног и достојног сећања у његовим делима, што би било способно да изазове веру у њега. Зато ми не верујемо у њега и не верујемо његовој књизи“.
Дакле, сасвим је разумљива примедба: да би примили било шта за истину, потребно је имати за то јаке разлоге. Јер и сами муслимани уопште не признају за пророке све оне који себе тако називају. На пример, у XIX веку на територији Пакистана појавио се човек, који је прогласио себе за новог Алаховог пророка, који је призван да васпостави откривење, замућено савременим исламом. Он је нашао себи присталице, но огромна већина муслимана није признала његову претензију да је пророк, већ ахмадијце сматрају јеретицима. А сасвим недавно нека жена у Азербејџану објавила је себе за пророчицу, али муслимани не журе да је признају. Вероватно зато што не виде довољно доказа за то.
Управо тако ни хришћани не виде таквих доказа у односу на Мухамеда. Наравно, Мухамед је покушавао да их достави. Али докази треба да одговарају нивоу претензија. Претпоставимо да иступи неки човек и свима објави: „Слушајте, људи! Ви сте од сада дужни да ми се потчињавате као свом вођи, осим тога – ја сам вам пример у свему, зато што сам ја директни посланик Божији!“ Природно, јавља се питање: а зашто бисмо ми требали да те за таквог сматрамо? А као одговор: „Па ево ја имам баш добре стихове. Таквих нико не може написати!“ Признајте искрено: зар ћете, саслушавши такву аргументацију, сматрати да је она довољна?
А ево и јединственог „доказа“, који је навео Мухамед, – његов сопствени Куран: „А ако сумњате у оно што објављујемо робу Своме, начините ви једну суру сличну објављеним њему, а позовите и божанства ваша, осим Алаха, ако истину говорите. Па ако не учините, а нећете учинити, онда се чувајте ватре за невернике припремљене, чије ће гориво бити људи и камење.„! (2:21-22). На другом месту Мухамед тражи да се за то начини не једна већ десет сура (11:16).
Није ни чудо што је арапски мислилац Ар-Раванди (умро 906. г.) узвикивао: „Как је могуће доказивати истинитост пророчке мисије Мухамеда на основу његовог сопственог Курана? Ако би Еуклид стао тврдити, да људи никада не могу саздати ништа слично његовој книзи, зар би на основу тога било доказано да је он пророк?“[1].
Ево како муслиманска аргументација изгледа са стране: Мухамед се сматра пророком зато што је добио „свештено писмо“ – Куран, а Куран се сматра свештеним писмом зато што га је тако назвао „пророк“ Мухамед. То је типична логичка грешка: доказ не может бити оно што само треба да буде доказано.
Вратимо се нашем примеру: да ли ћете поверовати човеку који претендује на звање вође и пророка само на основу његових стихова? Чак ако он покаже заиста веома добре стихове?[2] Не бих баш рекао. Стихови – то је, наравно, нешто добро, али они могу потврђивати само претензије на звање песника. А кад се говори о достојанству пророка, тада су потребни озбиљнији докази и притом из сасвим друге области.
Да бисмо схватили какви се докази могу сматрати довољнима, присетимо се најпре шта је то пророчанство.
Пророчанство – то је особити дар од Бога. Пророк објављује будућност. И то је доказ његове истините везе са Богом. Као што знамо, време је – принадлежност нашег створеног света. Сви ми постојимо у времену, примајући садашњост, прошлост и будућност. Оно што ће се заиста десити – нама је неизвесно. То тачно зна само Онај, Ко се налази ван времена и Који јасно види и нашу прошлост и садашњост и будућност. А изван времена и простора налази се само Онај, Ко је створио време и простор – Бог. И онима који се налазе у непосредном општењу са Њим, то јест пророцима, Он из Свог Божеског знања открива оно што ће бити.
Управо зато се у Библији даје јасан критеријум како разликовати лажног пророка од истинитога: И рече… Господ: … пророк који би се усудио говорити шта у моје име што му ја не заповедим да говори, или који би говорио у име других богова, такав пророк да се погуби. Ако ли кажеш у срцу свом: „Како ћемо познати реч које није Господ рекао?“ Шта би пророк рекао у име Господње, па се не збуде и не наврши се, то је реч које није рекао Господ; него је из охолости рекао онај пророк, не бој га се. (Пон.Зак. 18,20-22). Пророк који прориче мир, кад се збуде реч тог пророка, онда се познаје тај пророк да га је заиста послао Господ. (Јер. 28,9).
Сваки од читатеља може изрећи формално „пророштво“. На пример, он може рећи: сутра ћу написати писмо, и стварно, следећег дана он га и напише. Али, ми прекрасно знамо да то нема никакве везе са стварним пророштвом. Јер, реалне будућности он не зна и сутра се лако може десити тако нешто да нам уопште не буде до писања.
Управо тако дејствују лажни пророци и гатари, исто као и ђаво који кроз њих предсказује: они о нечему прогнозирају – то је план наших претпостављених деловања. Али ни ђаво не зна будућност; он се, као створење, налази „унутар“ времена. Управо зато су и ђаволска предсказања, као и људске прогнозе, увек дата у краткорочној перспективи. И то је разумљиво. Лако је рећи: сутра ћу написати писмо – и написати. А планирати кроз годину дана написати писмо и испунити то – е то је већ сложније: вероватност испуњења чак и сопственог плана је много мања. А рећи: кроз тридесет година ћу написати писмо? Испунити то, још је сложеније. Хоћемо ли ми уопште и живи бити тада?! А рећи: кроз сто година мој потомак написаће такво-и-такво писмо? Но, ту ће већ свако одмахнути руком…
А ево у Библији постоје конкретна пророштва, која су се детаљно обистинила неколико столећа након што су била изречена и записана. Њихова поузданост је несумњива: рукописи са тим предсказањима датирају на много векова пре него што су се она испунила. Ево примера. Једном је нека жена приступила Христу са алавастровим сасудом и излила миро на Његову главу. И кад су апостоли узнегодовали због штетовања тако драгоценог мира, зачули су: Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини. (Мт. 26,13). Те речи се налазе у манускрипту p64, који датира из II века по Рођењу Христовом, када је хришћанство било гоњено, а хришћани су били невелика по бројности група. Како говорити о проповеди по свему свијету, када по свим људским мерилима није било никакве гаранције ни за то да ће се и Писмо уопште сачувати. Присетимо се да је касније, на почетку IV века, император Диоклецијан донео указ да се по свој Римској империји отимају и уништавају хришћанске књиге, намеревајући да оконча хришћанство: „Да погине име хришћанско“ – тако је било написано у његовом указу. А ипак, сви смо сведоци да су се речи Господа Исуса Христа тачно испуниле, са свим детаљима, и притом много столећа касније. Библија је сада најраспрострањенија књига на свету, њу читају на свих шест континената, преведена је на 2426 језика, издата је у укупном тиражу око 6 милијарди примерака, и по свему свијету је позната историја о жени са алавастровим сасудом. То је конкретни пример тачног пророчанства, које није накнадно записано, већ постоји у рукописима древнијим него његово испуњење, и у то тачно испуњење се свако може сам уверити.
Још један пример. Пророк Исаија предсказује: И Вавилон, украс царствима и дика слави халдејској, биће као Содом и Гомор кад их Бог затре. Неће се у њему живети нити ће се ко населити од колена до колена… (Ис. 13,19-22).
Такође и пророк Јеремија саопштава откривење о Вавилону: И неће узети од тебе камена за угао ни камена за темељ, јер ћеш бити пустош вечна, говори Господ. (Јер. 51,26).
Када је изговарано ово пророчанство у VIII веку пре Христа, ове речи су се чиниле невероватним: тада је Вавилон постојао већ хиљаду и по година и цветао је.
Али у VI веку пре Рођења Христова град је освојила и делимично разрушила армија персијского цара Кира. У IV веку до Рођења Христова Вавилоном је завладао Александар Македонски, који је био решио да обнови насеље које је пропадало, да васпостави главни пагански храм и Вавилон учини престоницом свог царства. Ипак, ускоро после те одлуке велики војсковођа се разболео и умро – пре него што су чак и рушевине биле рашчишћене.
Најстарији списак књига пророка Исаије – Qisa датира из II века пре Христа, а најстарији папирус са текстом књиге пророка Јеримије – из III века пре Христа. У то време Вавилон је још био насељен. А већ у I веку након Рођења Христова потпуно се испуњава пророчанство: када је 116. године пролазио туда, император Трајан затекао је „само хумке и легенде о њима“.
Алекандар Македонски није био једини владар који је покушавао да оспори пророчанство. Крајем осамдесетих година двадесетог века лидер Ирака Садам Хусеин наредио је да се припреми пројекат обнове Вавилона. Он је хтео да ту подигне град са гостионицама и местима за забаву и претвори га у најкрупнији туристички центар Блиског Истока. Први радови су почели 1991. године… и те године су и окончани. Због операције „Пустињска олуја „. И тако – ми видимо буквално испуњење речи Божије током хиљада година, у том смислу и у наше време.
У Библији је не мало других исто тако јасних примера истинитости пророчанстава.
А то се за Мухамедова „пророчанства“ никако не може рећи. Притом, у Курану он сам директно говори да не зна „шта ће бити са мном или са вама“ (46:9). У једном од хадиса Мухамед тврди: „Нико не зна шта ће бити сутра, шта је сакривено у утробама, шта ће он сутра стећи, у којој земљи ће умрети и нико не зна када ће пасти киша“ (Бухари, 1039). И тако, он сам наглашава то да не зна будућност, но то је тек, како се каже, пола јада. Сагласно муслиманским изворима, Мухамед је ипак давао предсказања, а она се – нису испуњавала!
Ево на пример: „Једном, при крају свог живота, пророк је свршио са нама вечерњу молитву, исправио се и рекао: „Схватате ли ви, каква је ова ноћ? Уистину, кроз сто година после ове ноћи неће остати на земљи ниједног живог створа“ (Бухари, 116). Свако ко чита ове редове истовремено опровргава ово лажно пророштво, јер, не само кроз сто, већ ево и након хиљаду ипо година земља се пуни житељима.
Још један хадис: „Посланик Алаха је рекао: „ускоро ће Еуфрат отворити ризницу пуну злата, али ти који буду живели у то време ничега отуда неће узимати … Еуфрат ће разоткрити гору злата под њим“ (Бухари, 7119). За више од хиљаду и по година то „ускоро“ још увек није наступило.
И још: „Никада неће успети народ који постави жену за свог владара “ (Бухари, 9:88,219). Енглески народ сасвим добро успева при полувековној владавини краљице Елизабете II, као што је и пре тога успевао под владавином краљице Викторије. Аналогних примера из историје могуће је још наводити, али њих, међутим, образовани читатељ ионако зна.
Као што се сећамо из Библије, по Мојсејевом закону, само једно пророчанство које се није десило било је довољно да, не само таквог човека сматрати лажним пророком, већ и поступити са њим сасвим сурово: такав пророк да се погуби (Пон.Зак. 18,20).
Ипак, то није јединствени критеријум, и Божанствено Откривење даје нам други, универзални начин одређивања да ли је истинито или лажно откривење, а такође и они који их износе.
Ево и њега, другог библијског критеријума: Ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8).
Сасвим логично. Пошто муслимани знају да је хришћанима свештено Писмо – Библија, природно је да за то да би признали Мухамеда за пророка или макар просто за човека који није у заблуди, потребно је као минимум да његово учење не противречи ономе што нам је већ познато као истинито Откровење Божије.
Оно што је интересантно је да је сам Мухамед био савршено сагласан са тим критеријем. У Курану се говори да је он „који потврђује да су и пређашње објаве истините – као путоказ и радосна вест верницима“ (Куран 2:97), а такође се прецизира шта се конкретно има у виду: „Он теби објављује Књигу, праву истину, која претходне потврђује, а Теврат[3] i Инџил[4] објавио је још прије, као путоказ људима“ (Куран 3:3-4). На другом месту се говори да је оно што је донео Исус „Инџил, у којем је било упутство и светло“ и да је оно дато „да потврди Теврат, пре њега објављен, у којем је такође било упутство и поука онима који су се Аллаха бојали“ (Куран 5:46).
На крају, за хришћане је директно заповеђено: „и следбеницима Инџила смо наредили да суде према ономе што је Аллах објавио у њему“ (Куран 5:47).
Тако и ми поступамо, не зато што слушамо Куран, већ зато што је то написано у Библији и што то подржава здрави разум.
Ипак, чак је и муслиманима добро познато да се у томе што је донeо Мухамед као тобоже потврду Библије, налазе сасвим суштинске и чак кардиналне противуречности Библији. Ми смо то већ показали раније.
Стога, ни тај критеријум Мухамед не задовољава.

Као четврто, Мухамед, како је познат по муслиманским предањима, не одговара моралном лику пророка, каквим их слика Свето Писмо.

Мухамед је користољубив. И то га пре свега разликује од истинског пророка. Сви истински пророци су некористољубиви, то није просто лична црта карактера сваког од њих, но сведочанство тога да онај ко заиста има везу са Сведержитељем не може зависити од смртних људи.
Пророк Јелисеј је силом Божијом исцелио Немана од губе и тада се врати к човеку Божијем са пратњом својом и дошав стаде пред њим, и рече: Ево сад видим да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу. Него узми дар од слуге свог. Али он рече: Тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу узети. И он наваљиваше на њ да узме; али он не хте. (4 Цар. 5,15-16). А када је пророк сазнао да је Гијезије, слуга његов, сустигао Немана и у његово име тражио новце и одежде и сакрио то у свом дому, рекао је: Зато губа Неманова нека прионе за те и за семе твоје довека. И отиде од њега губав, бео као снег (4 Цар. 5.27).
Само што се код пророка Валаама појавила помисао да пође Валаку ради личне добити, и већ то је било најозбиљнији грех пред Богом, за који се пророк покајао (Број. 22-24), али је свеједнако био убијен (види: Број. 31,8) и постао симбол погубног користољубља (види: Јуд. 1.11). Тај моменат је суштински.
А у Курану хришћанин види сталну користољубивост „пророка“. Ниједан пророк Божији није изрекао таква „откровења“, каква су на пример ова: од свега што у борби заплените једна петина припада Посланику (види: Куран 8:42), или: мени је дозвољен неограничен број жена (види: Коран 4:3) или: мени је дозвољено да узмем жену мог посинка (види: Куран 33:36-51), или: све некретнине заплењене од непријатеља моје су власништво (види: Куран 59:7), или: мени је Бог дозволио да се не придржавам заклетви које сам дао женама (види: Куран 66:1-2), итд.
Замислите се: у Библији је набројано неколико десетина пророка, поименице: Мојсеј, Арон, Самуил, Давид, Гад, Натан, Самеј, Ахија, Јуј, Ада, Илија, Одед, Јелисеј, Михеј, Јона, Исаија, Јеремија, Варух, Језекиљ, Агеј, Захарија, Данил, Осија, Јоил, Амос, Авдиј, Наум, Авакум, Софроније, Малахија, Јован Крститељ. Многи из њих оставили су записане книге откровења, о животу и откровењима других саопштавају библијские историјске књиге – и ниједан од истинитих пророка Божијих ниједном није изрекао ништа слично. Више од тога, као што смо већ показали, и мала добит, чак и у мислима, сматрала се смртним грехом.
А похлепа, авај, није једино што разликује Мухамеда од библијских пророка.
Ниједан од њих није узимао себи за жену деветогодишњу девојчицу, као Мухамед – Ајшу; ниједан није подвргавао заробљенике мучењу, као Мухамед – Кинана; ниједан није силовао жене заробљене у вријеме битке, као Мухамед – јудејку Рајхану; ниједан није присиљавао друге да га признају за пророка под претњом смртне казне; ниједан није слао најмљене убице да се под окриљем ноћи обрачунају са опонентима, као Мухамед – са Каабом ибн Ашрафом, Асмом бинт Марваном, Абу Афаком, ал-Харисом ибн Сувајдом, Умм Кирфом и Абу Рафијем; ниједан се није бавио пљачком, као Мухамед нападајући караване; ниједан није сматрао могућим нарушавање заклетви које је сам дао.
Као што видимо, различитост Мухамеда, по муслиманским исказима, од истинитих пророка Божијих веома је значајна.
На крају, главна разлика Мухамеда од истинских пророка Божијих је: он је био неспособан да твори чудеса. Њему су многократно Арапи-пагани говорили: сатвори чудо – и ми ћемо ти поверовати. Међутим Мухамед се све време изговарао тиме, да творити чудеса може само Алах, а да је он је само „онај који опомиње“. Ево пример из „Сирата“ Ибн Хишама, када су га Курајшити питали да било каквим знамењем потврди његово пророчке тврдње: „Они рекоше: Замоли свога Господа да он заједно са тобом пошаље свога ангела који ће потврдити твоје речи и заштитити те… Тада би се ми убедили у твој високи положај код Господа твога“. И Мухамед им је одговорио: „Нећу то урадити … Господ ме није послао к вама за то. Алах ме је послао као весника и побудитеља“. Они су рекли: „У том случају, обруши на нас небо у парчадима! Као што си тврдио да ће Господ твој, ако хоће, то урадити. Нећемо ти поверовати док не учиниш „. Мухамед је одговорио: „То је дело Алаха. Ако он хоће да то уради са вама, урадиће“. Они рекоше: „О Мухамеде! Зар није знао твој Господ да ћемо седети са тобом и да ћемо те питати оно што смо те питали и тражити од тебе оно што смо тражили? Зар није дошао теби да те научи како да одговараш на наша питања, како да поступиш са нама ако не примимо то што нам доносиш?“.
И у Курану је о томе јасно речено:A oни који не верују говоре: „Зашто му Господар његов не пошаље чудо?“Твоје је да опомињеш (Куран 13:7); и говоре: “ Нећемо ти веровати све док нам из земље живу воду не изведеш; или док не будеш имао врт од палми и лозе, па да кроз њега свукуда реке проведеш;или док на нас небо у парчадима не обориш, као што тврдиш;или док Аллаха и мелеке као јемце не доведеш;или док не будеш имао кућу од злата или док се на небо не успнеш;а нећемо веровати ни да си се успео све док нам не донесеш Књигу да је читамо.“ Реци:“Хваљен нека је Господар мој! – зар ја нисам само човек, посланик?“ (Куран 17:90-93). Да је Мухамед стварно био чудотворац, да су све легенде о чудесима описане у каснијим муслиманским предањима заиста верне, њему не би представљао напор да одговори на та питања. Али када год би у Курану постављали Мухамеду питање, може ли он поновити чудеса претходних пророка, одговор је увијек био непроменљив – не.
Али, чак да су се и десила та чудеса која су приписана Мухамеду у муслиманским предањима (а она су се, као по правилу, увек дешавала у присуству „својих“), сама немогућност да он сатвори чудо управо тада, када су то тражили од њега као знак подтврде да је он стварно од истинитог Бога, сасвим је симптоматична. Пророци Валови, који су изашли да се надмећу са пророком Илијом, у друго време су такође могли творити чудеса магијском силом – тиме се објашњава то како су самоуверено они пошли на надметање. Али чим је питање постављено о истинитом Богу, они су се показали немоћнима (види: 3 Цар. 18).
Следећа принципијелна разлика је – форма призвања на пророковање. За библијске пророке сасвим је незамисливо то што се прича о Мухамеду: ноћу му се јавио неко страшан и одмах почео да га мучи присиљавајући га да чита, притом је Мухамед, по тврђењу муслимана, био неписмен.
Ево како се то описује: „Када је наступио тај месец… Алахов посланик је отишао на гору Хира… Когда је наступила ноћ… принео му је Џибрил Алахове заповести. Алахов посланик је говорио: „Јавио ми се Џибрил када сам спавао, с брокатним покривалом у који је била замотана нека књига и рекао: „Читај!“ Ја сам одговорио: „Ја не умем читати“. Тада ме он стаде давити оним покривалом, тако да сам помислио да је дошла смрт. Потом ме је пустио и рекао: „Читај!“ Ја одговорих: „Ја не умем читати“. Он ме опет стаде давити и ја помислих да умирем. Потом ме он пусти и рече: „Читај!“ Ја одговорих: „Шта да читам?“, желећи само да се избавим од њега, да ми опет не почне радити оно што и раније. Тада он рече: „Читај! У име Господа твојег, који је створио човека од угрушка. Читај! Јер је Господ твој најмилостивији, који је трском за писање научио човека ономе, што он није знао““ (Куран 96:1-5).
После тога је давитељ ишчезао, а Мухамеда је захватило такво очајање да је он решио да заврши свој живот самоубиством. Али када се већ спремао да скочи са литице, поново је видео тог истог духа, препао се и у страху побегао кући, где је о свом виђењу испричао својој жени Хадиџи, рекавши: „О Хадиџа! У име Алаха, ја никада ништа тако нисам мрзео као идоле и врачеве, и бојим се да ћу и ја сам постати врач … О Хадиџа! Чуо сам звукове и видео светлост, бојим се да сам сишао с ума“ (Ибн Саад. Табакат. Т. 1. С. 225).
Она је отишла до свог рођака – хришћанина Варака, и он је протумачио виђење у том смислу да је то било јављање архангела Гаврила, који се тобоже јављао свим пророцима, и да је Мухамед такође, према томе, пророк јединог Бога.
Ниједног истинског пророка ни Бог ни ангели нису мучили и нису присиљавали да се потчини призвању. Бог никоме не слама вољу, напротив. Мојсеј на пример, дошавши до купине у пламену, чуо је глас Божији, и Господ се најпре представља: Ја сам Бог оца твог, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. (Изл. 3,6), а после тога предлаже: Сада хајде да те пошаљем к Фараону, да изведеш народ мој, синове Израиљеве, из Мисира. (Изл. 3,10). Мојсеј се спочетка нећка: Ко сам ја да идем к Фараону и да изведем синове Израиљеве из Мисира? (Изл. 3,11). Но Бог не почиње да га дави, као неко Мухамеда, већ разумно убеђује, подржава: Ја ћу бити с тобом, и ово нека ти буде знак да сам те ја послао (Изл. 3,12). И Мојсеј, убеђен и укрепљен Богом, решава да ступи на пророчки пут.
Ево и призвања Јеремије. Најпре му је Господ објавио ко је Он: Пре него те саздах у утроби, знах те; и пре него изиђе из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те. (Јер. 1,5) и тек после објављује о пророчко служби. И пророк Јеремия такође спочетка сумња у своје силе: Ох, Господе, Господе! Ево, не знам говорити, јер сам дете. (Јер. 1,6). Али и овде Господ који љуби не почиње да га мучи и гуши, већ га убеђује и бодри словесно: Не бој их се, јер сам ја с тобом да те избављам, говори Господ. И пруживши Господ руку своју дотаче се уста мојих, и рече ми Господ: Ето, метнух речи своје у твоја уста. (Јер. 1,8-9).
А пророку Језекиљу је било јављено само виђење Божије славе, тако да је он са смирењем пао на лице своје. И шта му је рекао Господ? У та времена, када пред земним царевима простим људима чак није било дозвољено говорити стојећи, Бог објавује: Сине човечји, устани на ноге да говорим с тобом. (Јез. 2,1), и поново убеђује и укрепљује усмено: Сине човечји, ја те шаљем к синовима Израиљевим, к народима одметничким … А ти, сине човечји, не бој их се нити се бој њихових речи, … слушај шта ћу ти казати, не буди непокоран као тај дом непокорни; отвори уста, и поједи шта ћу ти дати. (Јез. 2,3-8). И затим пророку даје небесни свитак, И поједох га, и беше ми у устима сладак као мед. (Јез. 3,3).
Такође и пророк Исаија имао је виђење: Године које умре цар Озија видех Господа где седи на престолу високом и издигнутом … И рекох: Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима. А један од серафима долете к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клештима, и дотаче се уста мојих, и рече: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се. (Ис. 6,1, 5-7). Обратимо пажњу, пророк не саопштава ни о каквом болу од додира очишћујућег небесног огња, јер огањ тај не причињава бол, као ни чудесни благодатни огањ, који сваке године силази на Гробу Господњем у Јерусалиму, као што се и небесни свитак пророка Језекиља показао сладак као мед. Још важније је то да ни Бог, ни серафим не присиљава Исаију да постане пророк, не намећу своју вољу и не ломе насиљем вољу пророка – све происходи сасвим обратно: Потом чух глас Господњи где рече: Кога ћу послати? И ко ће нам ићи? А ја рекох: Ево мене, пошаљи мене. (Ис. 6,8).
Неки муслимански полемичари, да би ли оправдали Мухамеда, ослањају се на епизоду борбе праведног Јакова са Богом, а такође и на то што је, тобоже „Бог силом принудио упорног пророка Јону да прими откровење свише и да га саопшти житељима Ниневе: Он је подигао буру на мору и заповедио киту да га прогута“. Но тако може да говори само онај ко не зна или ко намерно искривљује текст Светог Писма. Јер Бог се не јавља Јакову зато да би га позвао на пророштво: А кад оста Јаков сам, тада се један човек рваше с њим до зоре. (Пост. 32,24). Јасно се види да Бог ништа не тражи од њега и не присиљава га да прихвати Његову вољу. Но још је важније то што се рвање Јаковљево са Богом завршило директно супротно томе како се завршило рвање духа са Мухамедом – Јаков је победио: И, кад виде да га не може свладати, удари га по зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши стегно из зглавка, кад се човек рваше с њим. Па онда рече: Пусти ме, зора је. А Јаков му рече: Нећу те пустити докле ме не благословиш. А човек му рече: Како ти је име. А он одговори: Јаков. Тада му рече: Одселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и одолео си. (Пост. 32,25-28).
Овде је сасвим умесно питати: ко је јачи – Бог или човек? Разуме се, Бог. Зашто је онда победио Јаков? Јасно је: само зато што је то пожелео Бог. Свети Оци Православне Цркве наводе овај текст као пример односа Бога ка човечјој слободи. Он, поштујући Свој дар – свободу човекову, не ломи је већ се повлачи пред њом. Стога, Јаковљев пример, напротив, показује да онај што се јавио Мухамеду у пећини није био послат од Јаковљевог Бога.
Што се тиче пророка Јоне, ту муслимански апологети збуњују читатеља. Господ је послао кита да прогута Јону не као казну или муку, већ на његово спасење, када су га морнари бацили преко палубе за време буре: Потом узеше Јону и бацише га у море… Али Господ заповеди, те велика риба прогута Јону (Јон. 1,15, 2.1). То као прво. А као друго, тврдње о томе како су притом пророку у утроби кита „услови за слободан избора и размишљање били не баш сасвим удобни“ су сопствене спекулације муслимана. Нигде у књизи пророка Јоне о било каквим „неудобним условима“ није речено. Само налажење Јоне у утроби кита је чудо које, успут, признаје и Куран, а у условима чуда, како ми схватамо, за Бога није било тешко да учини пребивање пророка у утроби кита не само мање, него и више удобно у поређењу са нашим. Сва друга глава књиге пророка Јоне посвећена је његовој молитви, произношеној из дубине морске, али и у тој молитви он се нигде не жали на „неудобне услове китове утробе“, који су тобоже, како то муслимани покушавају представити, принудиле пророка да се сагласи. Напротив, ова молитва управо сведочи о Јонином покајању и добровољној одлуци да следи Божију вољу. И на крају, као треће: чак и да су услови и стварно били „неудобни“ (мада ни Библија, ни сам пророк не говоре о томе), ипак “ неудобни услови“ и мучење – то су две сасвим различите ствари. Ни Библија, ни чак Куран не говоре о томе, да се Јони у утроби кита јављао ангео и давио га, присиљавајући га да прихвати вољу Бога. У том би случају аналогија међу призвањем Мухамеда и Јоне била тачна. Међутим ни једног ни другог ни трећег нема: и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи. И пoмоли се Јона Господу Богу свом из трбуха рибљег… И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу. (Jонa 2,1-2, 11).
Дакле, три основне разлике су видљиве у Мухамедовом призвању. Као прво, дух који му се јавио није се представио, ко је он и од кога, стога је и сама жртва посумњала да је од ђавола. Као друго, тај дух је одмах почео да га мучи и принуђава да му се потчини: „стаде ме давити оним покривалом, тако да сам помислио да је дошла смрт“. И на крају, као треће, резултат те иницијације је било то да је Мухамед упао у очајање и решио да сврши самоубиством – ниједан истинити пророк није осетио жељу да сврши са собом после виђења Бога или Његових ангела!
Паралела даног начина „откровења“ у хришћанском Свештеном Писму са Кураном није видљива. Али су зато видљиве неке паралеле са призвањем шамана, када на човека наилази нека сила и присиљава га да постане проводник њене воље и њеним служитељем у свету. Као што је познато, шаман нико не постаје по својој вољи. Шамане бирају оностране силе за њихову службу, а после тога духови присиљавају, у том смислу и мучењима (такозвана „шаманска болест“), кандидата да прими одређену му мисију[5]. Видљива је иста паралела и у призвању Мухамеда, и у призвању шамана – насиље над личношћу, жеља силом и мучењима принудити човека да прихвати туђу вољу. Ту паралелу су уочили и мирски иследници, на пример, Мирча Елиаде[6], М.Б. Пјотровски[7], Е.А. Резван са везом на И.Н. Виникова[8].
Наравно, паралеле не значе идентитет. Ипак, оне пружају повод за размишљање.
Осим тога, ниједан библијски пророк, за разлику од Мухамеда, није био изложен дејству чаробњака и врачева. Мухамедова жена Ајша је говорила: „Врачање је дејствовало на пророка тако да је он почео мислити да је радио ствари које уствари није“, потом је уснио сан где су му се јавила два човека и рекли да је то последица враџбина које је на њега навео Лубајд бен ал-Асам (Бухари, 4:54,490). У другом хадису се објашњава да му се под дејством враџбина чинило да је имао сексуално општење са својим женама, иако тога у стварнсти није било (Бухари, 7:71,660).
Било је и овога: саопштавајући добијено откровење Мухамед је одједном објавио паганске богиње ал-Лату, ал-Узу, и Манат истинским заступницама, „на чије заступништво се треба ослањати“. Како гласи муслиманско предање, увече му се јавио Џибрил (Гаврил) рекао му да су те речи дошле од сатане. Мухамед се уплашио, али га је Џибрил успокојио уверењем да сатана тобоже увек покушава да се умеша у божанствено откровење, и дао му правилан текст у коме се, напротив, осуђују те лажне богиње (Куран 53:21-23). Та повест је записана у скоро свим раним Мухамедовим биографијама (осим једне). Њу је могуће наћи у радовима Ибн Исхака, ал-Вакида, Ибн Саада, ал-Балазура, ат-Табара и аз-Замахшара.
Осим тога, као оправдање за Мухамеда у Курану се говори: Прије тебе ми ниједног посланика и веровесника нисмо послали, а да шејтан није, кад би он што казивао, у казивање његово нешто убацио; Аллах би оно што би шејтан убацио уклонио, а затим би речи своје учврстио (Куран 22:52).
Али свако ко зна Божанствено откровење посведочиће да је управо супротно – никада ниједном правом пророку Божијем, када би он изрекао откровење или видео божанствена виђења, нису се дешавале такве ствари, јер сатана се боји да приступи к њему и немоћан је да науди делу Божијем. Ниједан пророк Божији никада није потпао под бесовско дејство тако да халуцинира и на јави види оно чега нема.
За хришћанина и начин Мухамедових „откровења“ и његова дела веома подсећају на стање духовне прелести, која настаје као резултат деловања палих духова на људску природу. Многи православни подвижници су упозоравали на ту опасност. Ево шта, на пример, пише светитељ Игњатије (Брјанчанинов): „Када се зли дух прелести приближава човеку, он смућује његов ум и чини га дивљим, огрубљује и помрачује срце, наводи бојазан, страх и гордост, изврће очи, збуњује мозак, сво тело доводи у дрхтање“[9].
А ево и речи преподобног Григорија Синаита: „Прелест, говоре, долази на два начина – у виду маштања и деловања … Прва служи као почетак другој, а друга као почетак још и треће – у виду екстазе… Почетак лажног маштарског сазерцања представља мнење… Ево каква је друга врста прелести у облику деловања: она има почетак у сладострашћу, која се рађа од телесне похоте … Распаливши сву природу и помрачивши ум путем маштарских идола, она га доводи у екстазу пијанством од свог опалитељног дејства… У овом стању прелашћени се лаћа пророковања, даје лажна предсказања, представља као да види неке светитеље и предаје речи које су му они тобоже рекли“[10].
Понекад се муслимани, покушавајући да докажу да је Мухамед био пророк, ослањају на то што је он био успешан политичар и војсковођа и многе обратио у своју веру. То су потпуно неозбиљни аргументи: Александар Македонски и Џингис-кан су били кудикамо већи владари и војсковође, и оба су, притом, такође себе сматрали посебно повезаним са вишим силама. Зар због тога ми треба да прихватимо њихове претензије? Је ли могуће да сами муслимани признају Џингис-кана за пророка, а „Јасу“ – за откровење?
Дакле, прилично опсежно и детаљно је показано зашто хришћани не могу да прихвате Мухамеда за истинског пророка Божијег. Озбиљних разлога да се Мухамед не прихвати као пророк је много, а ниједног довољног за то да би га признали као таквога.


НАПОМЕНЕ:

[1] [lang id=“skip“]Мец А. Мусульманский ренессанс. М., 1996. С. 321-322.[/lang]
[2] Уопште, поезија је умногоме питање укуса. И сами арапски песници били су сасвим скептично настројени по питању уметничких квалитета Курана. Познати песник Башара ибн Бурд (убијен 783 г.) на многољудном сабору у Басри, саслушавши стихове песника, његових савременика, рекао је за неке од њих: „Ови су стихови бољи од било које суре из Курана“. А његов млађи савременик, песник Абу ал-Атахија (750-825) не само да није признавао нествореност Курана већ је сматрао да су неки од његових сопствених стихова по свом квалитету много изнад куранских сура. Ар-Раванди (умро 906 г.) је тврдио да проповедник Актам ибн ас-Сајфа пише кудикамо грациознију прозу него Куран. У исто то време чиновник на високом положају Абу ал-Хусеин ибн Абу ал-Багл пише књигу о грешкама у Курану. На крају, тада познати песник Абу ал-Ала Маарри дозволио је себи да састави римовану паралелу на Куран, потпуно у маниру „свете книге“, разделивши је на суре и ајете.
[3] Tevrat = Тора, петокњижје Мојсијево [прим. прев.]
[4] Indzil = Еванђеље [прим. прев.]
[5] [lang id=“skip“]Подробнее см.: Зубов А.Б. История религий. Т. I. М., 1999.[/lang]
[6] [lang id=“skip“]Мирча Э. История веры и религиозных идей. Т. III. М., 2002. С. 65.[/lang]
[7] [lang id=“skip“]Пиотровский М.Б. Коранические сказания. М., 1991. С. 165.[/lang]
[8] [lang id=“skip“]Резван Е.А. Коран и его мир. СПБ., 2004. С. 120.[/lang]
[9] [lang id=“skip“]Цит. по: Зенько Ю.М. Психология и религия. СПб., 2002. С. 318.[/lang]
[10] [lang id=“skip“]Цит. по: Зенько Ю.М. Психология и религия. С. 318.[/lang]

 


Превод са руског
Милета Раденовић

Лектура
Родољуб Лазић

Извори:
Почему христиане не считают Мухаммеда пророком. Часть 1 – Православие.ру
Почему христиане не считают Мухаммеда пророком. Часть 2 – Православие.ру

Коментарисање није више омогућено.