Зашто баш крст

Питање:
Помаже Бог Крст! Крст је нешто што чини Хришћанство. Крст је вјера, нада, прошлост, садашњост и будућност. Али, зашто бас крст? Зар није баш КРСТ био „средство“ (инструмент) погубљења? Зашто баш крст представља Хришћанство, а Исус Христос је мучен и страдао на крсту? ! Да је Исус страдао на електричној столици нпр., да ли би данас електрична столица представљала Хришћанство? Зашто нам то средство погубљења толико знаци? Хвала унапред на одговору!
Горан


Одговор:
Драги Горане, Питате зашто баш крст? Мада овакво питање не задире у суштину коју оно тражи, јер заборавља нешто врло битово – есенцијално. Требало би да гласи: зашто баш дрвени крст? Крст као оруђе страшне казне увек је био од дрвета, као и друго оруђе сличне страшне казне – колац. И даље, смрт на дрвету је «проклество» (5 Мој. 21, 23) , и сам је то потврдио Јуда Искариотски обесивши се на њему ускративши себи сваку могуђност на покајање. Дрво носи судбину људску: дрво живота које је сведок пада, као и свето дрво искупљења које даје нови обновљени живот. Има доста протестатских утицаја на неке наше богослове, да неки од њих у недостаку смиреноумља и познавња богослужења – тог живог богословља, говоре да «дрво познања добра и зла» (1Мој. 2. 17) и није морало да буде дрво, него, рецимо нешто друго. Помиње се и парадајис = «рајчица», и однекуд се то чак увукло и у наш језик, где ово поврће лингвинистички напомиње на рај. Та мишљења су ужасно погрешна и теолошки сасвим неоснована! Дрво је препознавање нашег патоса: живота, пада, лечења, страдања и устајања. Када кажемо лечења довољно је да поменемо пророчке педагошке поруке, када је Мојсеј «завапивши Господу» дрветом горку воду претворио у слатку (2 Мојсејева 15, 25) , са чиме пророкује (изображава) промену горчине овог живота у будћи слатки. »Господе, ниси оставио туге убивајуће, које су од дрвета, и крстом си их савршено истребио, подобно томе како си и дрветом грочину воде Мере засладио, праобразујући крст…» (3 Тропар 9, песме Крстовдана) . Ово избављење дрветом које изображава спасење на крсту јако сведоче Библија и Свето Предање. У том духу овде можемо одмах да се потсетимо и Мојсеја који је «жезлом» раздвојио Црвено море, а Предање опевало кроз Катавасију осмог гласа: «Изобразивши крст Мојсеј на двоје жезлом море пресече», и избави народ Израиља. Дрво – симбол живота открива се и у «шибљики из стабла Јесејова» (Ис. 11, 1) , које директо изобвражава Христа. Ми никако не можемо да одвојимо крст од дрвета под којем смо погинули, и под којим се сада спасавамо. Трећа песма катавасије осмог гласа пјенијем богословствује овако: «О свеблажено дрво, на којем се разапе Христос, Цар и Господ, под којим паде онај који дрветом обману». Која лепота, ширина и дубина богословља! Форма крста је једино теолошки пуна само у оном дрвеном, и зато сећам се неких литургичких расправа са питањем: да ли може да се на Крстовдан износи метални, или од нечег другог крст, небитно од раскоши којом је он одевен, златом, сребром, дијаматнима и др. Одговор је био једноставан, наравно поткрепљен Светим Предањем, да крсно знамење мора да буде од дрвета, јер празник теолошки више поклања пажњу том «дрвету», и јаку везу дрвета у Едему, и дрвета на Голготи.
Сам Господ говори о Свом крсту који је још Мојсеј прорекао, када је «направио змију од бакра и уздигао на мотку, и кога уједе змија он погледа змију од бакра, и оздрави» (4 Мојсејева 21, 9) , речима: «као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син човечији» (Ин. 3, 14) . Подизање Сина човечијег на дрво јесте то наше «искупљење пречистом Крвљу Његовом од клетве законске» када је на «крсту прикован и копљем прободен излио бесмртност људима» (молитва Проскомидије) .
Однос проблема латинског искуства искупљења и овог који сада поменусмо није исти, јер је ово задовољавање правде (Мт. 3, 15) , а у оном другом, Богу није потребно наше мучење, него само као лично подражавање подвига Богочовека, које је умиривање наше узјогуњене плоти. То имитирање Христа није само наше састрадање на Крсту, «јер нас Он није искупио само својим страдањем, колико тим оваплоћењем, и једино њим», каже Митрополит Антоније Храповицки. Да нема Оваплоћења и да се «Логос» не «настани међу нама» (Јн. 1, 14) не би било ни Крста. Нас искупљује Његов Богочовечански живот на земљи; то Еванђеље које треба да се у нама испуни (оствари) , јер у противном ни крв нашег мучења неће нас искупити, како то нас учи св. Кипријан Картагенски. Крст није хришћански сибол само по том умирању Богочовека, колико је у том космичком дијапазону спој едемског дрвета и овог голготског, који се везује опонашањем Христовог живота на земљи; испуњавање Његових евангељских идеала, и узношење на крст нашег живота, који је сараспињање Њему, које је почело још од оне горе кушања, чак и раније, бежањем од Ирода и потуцањем по туђини у Египту. Овај живот је наша туђина; наше реке вавилонске на чијим обалама смо се нашли после губљења домовине, т.ј. умирања од дрвета. На првом дрвету је умро човек, на другом је умро умрли човек, и оживео Нови Адам, који је оваплоћени Богочовек. И зато Свјетлов каже да се «реигија Крста јавља религијом силе, добре радости, светле наде, јаких стремљења, и одстрањује се, као клевета или недообразовање, мешање хришћанства се религијама песимизма, одрицања света и свих замаљских радости (подобну будизму или древно-индијским) . Из реченог јасно се види да Крст није нама важан као «средство погубљења» колико као изражавање суштине антрополошког проблема који је везан за дрво живота, у оба случаја – у едемском и голгостском; стим акцентом да оба дрвета траже оваплоћење Еванђеља. Адам га није испунио и пао је, и ми исто ако га не испунимо остаћемо и даље мртви. Еванђеље које је Адам имао, и овог које сада стоји пред нама јесте послушање нашем Господу Богу да би вечно у Њему живели.
Дакле, електричну столицу немамо потребе уоште да помињемо.
У Христу ваш
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *