НАСЛОВНА » Молитва и Богослужење, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Запалити свеће и одмах изаћи из Цркве

Запалити свеће и одмах изаћи из Цркве

Питање:
Помаже Бог! У једном одговору оца Љубе нашла сам реченицу „Отићи и запалити свеће и одмах изаћи из Цркве, извините, није никаква молитва. То висе личи на некакво „бајање“ „. Ја управо то радим – идем у цркву да запалим свеце, а никада то нисам доживљавала као нешто лоше. Зашто је то лоше и како треба да се молим? Хвала унапред на одговору.
Ана


Одговор:
Драга Ана, ако уђете у храм Божији само да би запалили свећу, и да тако преживљавате своју духовност до краја живота, вама од те запаљене свеће скоро да нема никакве користи јер ми не служимо неком богу ватре. Восак (као вино и хлеб) и паљење свећа у храму Божијем носи замену („валутну“) за вашу милостињу Цркви. Прво и најлепше искуство Цркве када су се њени чланови молили за упокојене, или за болесне, давала се за њих милостиња, и то помагање ближњег била је та „опипљива“ молитва (т.ј. не само празне и високоглагољиве речи како то каже св. Андреј Кристски) . Данас то чинимо куповином свеће са свом њеном пропратном канонском симболиком коју је касније добила. Да свећа директно нема неки важан литургички значај сведочи и данашња нова пракса, где се по обновљеним манастирима и црквама, да би се сачувао живопис и иконе, и остала црквена уметност, направиле „горионице“ (како ружно звучи) измештене су у припрату, или уопште ван храма (ту би ви запалили свећу и уопште не би ни ушли у цркву) . Колико је то боље или горе врло је тешко да се каже, јер се још као дечак сећам времена где су баке за време служби држале читаве бакље у рукама, и видео да су људима немаром палили косе и одећу. Ми не служимо богу ватре! Дакле, такав однос према свећама је многобожачки и сасвим некористан, а да вам буде лакше да ме разумете, рећи ћу вам вам да има и других нехришћанских религија које користе свеће и кандила. Није свећа суштина ваше вере, ма ни један мали делић! Ако не присуствујете на Литургији, и на њој се уз духовно руководство свештеника не причешћујете, тај ваш боравак у храму од пет или мало више минута је само поменуто „бајање“ (запалили свећу и отишли) . Нажалост, то је данас најуобичајенији психолошки профил црквености просечног верујућег човека, који је код нас, а и Русији, најраспрострањенији (мада о томе Руси више пишу и боре се) . Паљењем свеће и преживљавањем ње као као неког главног духовног догађаја, ми развијамо религиозни индивидуализам, који је у својој суштини противхришћански. Тиме ми можемо да објаснимо најчешћи коментар „православног човека“: ма шта ће ми попови, него кад ЈА осетим да ми треба „црква“ ја одем запалим свећу и помолим се, и осећам се боље. Овакав боравак у цркви од 5 или више минута јесте психолошки догађај, а не духовни, јер је то лични покрет самоуљуљкавања да смо неки свој „дуг“ одужили, и тако запали у прелест полазимо кући самооправдани, никим научени и поучени, зашто је нама потребно да са осталим православним хришћанским народом останемо од почетка па до краја службе. То психолошко самооправдање осудио је Богочовек у оном евангелском фарисеју када се овај молио заједно са митаром. Чедо, религиозно образовање не долази од накарадних обичаја, него у честом или сталном духовном контакту са својим пастирем (месним свештеником) , који има свети и пријатан задатак да вам објасни све тајне нашег спасења. Ви приношењем свеће на чирак дајете своју малу лепту и помажете, али оно је бескорисно за ваше лично спасење ако се ваша духовност само на томе завршава. Канони свете Цркве нама кажу, да ако неко пропусти две недељене литургије он се предаје епитимији (казни) , такође, ако и раније изађе из цркве. „Ваш проблем“ је био познат још у временима св. Јована Златоустог, када је овај решио да омилије (проповед) на читано Еванђеље пренесе за крај службе јер су људи после проповеди напуштали „литургију“. У ствари ње није ни било (Литургије) јер су одлазили пре Анафоре, када се хлеб и вино божански претварају у тело и крв Христову. На Литургију, или вечерњу и јутрењу, долази се до возгласа (почетка) а одлази се после отпуста. Једино нас оправдава посао, болест наших укућана и обавезе сличне природе, и у тим случајевима и та запаљена cвећа јесте она духовна „удовичина лепта“, и од ње има користи; али опет, запаљена свећа пред одлазак у кафе, или фудбалску утакмицу, или на корзо или сличне сујете овог века само нам наноси суд и осуду, јер нас учвршћује у индивидуализму који је страшна прелест. Одлазак из Цркве пре завршетка службе, спрски речено јесте велики грех! Грех а не корист драга Ана! Жалим што нисам могао да вам кажем оно што сте отприлике желите да чујете. Саветујем вас да ступите у контакт са својим свештеником и започнете своје духовно образовање. У Христу Ваш оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *