НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Забринута и безвољна

Забринута и безвољна

Питање:
Помаже Бог! Бринем за више ствари у живоу и не видим светлу тачку… Избегла сам са Косова 1999. године, када сам имала 13 година. То ми је оставило велики траг у животу, а уједно и отежало будућност у новој средини, тешко се борећи кроз живот. И тада сам (на Косову) била јако осетљива, а посебно након рата. Иначе, у породици имамо више тешких болесника – отац и тетка болују од шизофреније различите вресте, а и баба и деда су помало показивали такве знаке болести. Баба је често бивала у депресивном стању и пила алкохол (и дан данас) , деда је умро брзо након рата. Тата има честе кризе са којима се тешко ја и мама боримо, а и он сам (удара главу, хистерише, мисли да га неко прогања и прати…) а иначе је и сам он лекар, узима лекове редовно и иде на контроле, али, чини ми се да су лекови изгубили дејство а и да промена терапије не даје никакви бољитак….Када смо избегли са Косова, сметили су нас у конак манастира Св. Прохора Пчињског (360-оро људи) . Свакодневно сам се молила и трудиала да ту пронађем мир. Тата је на путу са Косова у манастир пао у кому, мама је отишла за њим а ја и сестра смо саме дошле у манастир (то ме је такође потресло) не знајући да ли ће тата да се пробуди из коме а мама да нас нађе. Мама је успела након неколико дана да нас нађе, а тата се пробудио након неког времена из коме… Не бих детаље да пишем о томе како смо се једва извукли живи са Косова, јако ми је потресно. Након 2 године живљења у манастиру Св. Прохора Пчињског, иселили су нас у једном граду у колективном центру, и такође, у јеној соби смо живели нас 4-оро пуних 11 година (ја, мама, тата и сестра) . Ја сам се изборила и у року завршила факултет, сестра се запослила у државној установи, тако да смо се трудиле и успеле да поврх свега живимо као сви остали! Ја сам се дуго трудила да нађем посао, али безуспешно, већ када сам изгубила вољу и веру да ћу успети, успела сам бар да ме приме да завршавам стручну праксу, што управо сада чиним. Лепо ми је на послу, но не могу да останем да радим, јер већ имају стручни кадар. У љубави никако немам успеха. Бринем да ћу заувек остати сама. Бринем да нећу наћи посао. Бринем да не дај Боже, ако се будем удала и имала децу, наследе очеву болест (теткину, бабину…) а исто тако бринем да ме ова брига о оцу, послу, љубави не доведе до стања да се и ја разболим. Молеим се свакодневно, идем у цркву, кадим кућу, али осећам да ми снаге понестаје и да полако постајем сенка, падам не могу да нађем пут и излаз, ма колико се молила, борила, трудила… Не знам, молим савет! Хвала Бам и нека Вас Бог чува!
Милена Костић


Одговор:
Бог Вам помогао, На нашу општу жалост, Ваша прича ме подсећа на хиљаде необјављених прича са подручја бивше Југославије! То је друга страна медаље из 90тих година прошлог века. Недај Боже, не поновило се. Ви сте млада особа и битно је да контролишете осећај панике који Вам некада долази по питању брака. Господ чува честите, младе људе да у овом модерном-слободном времену сачувају здраву свест о браку и породици. Има такође много честитих младића који управо траже честиту особу за брак. Оно што је посебно битно јесте да се ви физички и ментално спремате за особу коју ће Вам Господ на свој начин послати. Често се дешава да младе особе траже животног партнера и пролазе поред таквих особа, али их не препознају због сопствених, или породичних грехова. На благослову родитеља почива темељ будућности деце! Ако је неко хулио на Бога и Цркву у периоду комунизма, ако се неко огрешио о некога, корисно је да те особе исповедају пред Вашим свештеником-духовником своје грехе из прошлости. Корисно је да родитељи са молитвом у срцу благосиљају своју децу за животни пут. Ако се корен дрвета стави у неплодну земљу, узалудно је неговати лишће. Потребно је прво очистити корење да би гране дале плод. Тако је и у животу. Отворите корење својих срца Господу, посебно старије генерације у фамилији и видећете како ће благодатни сок живота пролистати на Вашем дрвету. Када Вам је тешко, а многима је данас тешко ма где живели, размишљајте о томе да је Бог безгранична ЉУБАВ. Када почнете да љубите ту ЉУБАВ у свом срцу и када понекад пустите сузу радосницу ради те Божанске љубави, знајте да је Господ чуо Вашу молитву. Ваш у Господу, о. Мирослав

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *