НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЗАБРАЊЕНЕ СУ ЗАЈЕДНИЧКЕ МОЛИТВЕ СА ПАПИСТИМА САГЛАСНО МИШЉЕЊУ СВЕТОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА (ПРВИ ДЕО)

ЗАБРАЊЕНЕ СУ ЗАЈЕДНИЧКЕ МОЛИТВЕ СА ПАПИСТИМА САГЛАСНО МИШЉЕЊУ СВЕТОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА (ПРВИ ДЕО)

<p claТЕОДОР Зисис

ЗАБРАЊЕНЕ СУ ЗАЈЕДНИЧКЕ МОЛИТВЕ СА ПАПИСТИМА
САГЛАСНО МИШЉЕЊУ СВЕТОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА
(први део)

 
1. Српска Црква дијахронијски је антипапска
 
Српска Православна Црква вековима је имала чврст и непоколебљив антипапистички став, као уосталом и цела Православна Католичанска Црква, која је, насупрот мишљењу неуких или активистичких екуменистичких богослова, и саборно, али и сагласним мишљењем Светих Отаца, осудила Папизам као јерес.
Православни монаси, одбијајући да прихвате Папизам као Цркву – као што то данас без срама чине црквени великодостојници и богослови, тобож Православни – на Светој Гори и на Кипру поднели су ужасна мучења, и поштују се од стране Православне Цркве као мученици[1]. Слично је и са исповедницима анти-папистичким Светитељима, који су прогањани и оклеветани од стране паписта и латиноумних Православних – као што су, између осталих, свети Григорије Палама и свети Марко Евгеник Ефески.
Папизам, послушни слуга у рукама Сатане, по речима светог Григорија Паламе[2], не задовољава се само изношењем јереси и заблуда, него је покушавао и покушава да их наметне силом, имајући толику мржњу према онима који не прихватају његове јереси, да их одводи у смрт: „он беше човекоубица од почетка и не стоји у истини“[3]. Нарочито оно што су учинили Паписти током првог освајања Цариграда 1204. године превазилази по ужасу и насиљу чак и понашање иноверних и варварских освајача. Већина историчара се слаже у оцени да, у случају да царевина није била ослабљена папским крсташима, не би након сто педесет година пала у руке Мухамеда, повлачећи са собом у пад, али не и у ишчезнуће, величину Ромејства. Ужас насиља и покоља Паписти су поновили и два пута током 20. века. Најпре током Другог светског рата, када је под покровитељством Хитлерових Нациста злогласни кардинал Степинац у папској Хрватској организовао и спровео заједно са Усташама покољ 800.000 Православних Срба, и у наше дане када је Папа не само дипломатски подстицао разбијање Југославије у корист папистичких Хрвата и Словенаца, него је и (без срама!) током недавног српско-босанског рата на саветовању дипломата у Ватикану, саветовао да се помогне босанским Муслиманима и да се разоружају Православни Срби, као што је тада обелоданио у грчким медијима Посланик европског парламента Г. Ромеос: „Разоружајте Србе и наоружајте Муслимане“[4].
Навели смо само пар карактеристичних примера изражавања мржње од стране Папизма према Православнима, од многобројних како у прошлости тако и у садашњости – осим озбиљних догматских заблуда и јереси – да би се објаснио непроменљиви негативни став Православних према Папизму, који подлегавши Кушачу врши и политичку власт, са свим лошим пратећим особинама које одликују светске моћнике и богаташе.
Православни, а међу њима најпре Срби, због својих недавних страдања, у својој православној свести имају усађену и развијену одбојност према Папизму. Због тога и двојица међу највећим свеправославним црквеним и теолошким физиономијама двадесетог, преварног, века, које је Српска Црква недавно прибројала лику Светих, Епископ Охридски Николај (Велимировић), и архимандрит и професор Догматике на Богословском Факултету у Београду Јустин (Поповић), следујући великим антипапистичким Светитељима Православне Цркве, изразили су необоривим аргументима потпуно одступање Папизма од еванђељских истина, заправо изопачење Еванђеља, и из разлога тога изопачења насталу дехристијанизацију Европе. Због тога је била сасвим природна и очекивана – када је на темељу одлука Другог ватиканског концила (1962-1965) почео да јача међухришћански и међурелигијски Екуменизам синкретистичких планера Новог Доба, а Ватикан лицемерно под плаштом љубави, као анђео светлости, почео да се отвара према Православнима – снажна реакција Грчке Цркве, под блаженопочившим Архиепископом Хризостомом Другим, са скоро целокупном њеном јерархијом, као и уједињеном Светом Гором, на филопапистичко деловање патријарха Атинагоре. Исти став имала је и Српска Црква, у којој је тада владала теолошка мисао и вековно отачко усмерење српских Светитеља и јерараха, посебно ојачана снажним присуством поменутих двојице нових Светитеља Православне Цркве, од којих је свети Јустин (Поповић) једном обимном Представком, отачки изобличио делање патријарха Атинагоре.
Исто је свети Јустин учинио и када је 1974. Римокатоличка јерархија у Србији послала допис Светом синоду СПЦ, којим је тражила да се допусти Православним клирицима да учествују у заједничким молитвама које је организовала Римокатоличка јерарахија у периоду 18-25. јануара 1975, и које су тада бојажљиво почињале, а нарасле у наше дане до неслућених размера као „седмица молитве за јединство хришћана“, и које се сваке године одржавају током последњих десет дана јануара. Свети Синод Српске Цркве је тада, пре него што ће одговорити на писмо-позив Паписта за заједничке молитве, затражио богословско мишљење од – тада прогоњеног од стране комунистичког режима – професора Догматике о. Јустина. Након добијања мишљења Свети Синод је одговорио негативно на позив папских јерараха да православни клирици учествују у молитвеној седмици.
У достављеном Мишљењу свети Јустин наводи свете Каноне који забрањују заједничке молитве, не само током званичног богослужења и Божанске Литургије, него и „свако заједничко мољење, ма и појединачно са јеретицима“. Ови Канони важе и данас и као јеретике обухватају и Римокатолике и Протестанте. „Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес'“, пита Свети Јустин. У наставку тамним бојама осликава понижење које доживљава света Православна Светоотачка и Светосавска Црква учешћем у Светском Савету Цркава. Одлуку о учешћу назива „језивом“, као и „невиђеним издајством“, које проузрокује „стид код сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца“.
 
2. Запажања и процене
 
а) Епископи би требали да се саветују и са другим клирицима. Нису свезнајући.
Служи на част и похвалу тадашњем Светом синоду СПЦ, јер се није егоистично ослонио на богословске моћи својих чланова епископа, него је затражио мишљење једнога архимандрита професора, које је и усвојио, забрањујући учешће Православних клирика у заједничким молитвама са Папистима и Протестантима. У наше дане заједничке молитве не само са инославним Хришћанима него и са припадницима других вера постале су свакодневна пракса патријараха, архиепископа, митрополита, епископа, других клирика, нажалост и монаха, и многих лаика.
Представке и студије стотина клирика и монаха, међу којима има и угледних јерараха, поштованих игумана и јеромонаха, клирика професора, мноштва духовно будних монаха и лаика, као што је био случај са познатим „Исповедањем Вере против Екуменизма“, не само да се не узимају у обзир, нити пак изазивају забринутост оних који егоистично упорствују у јеретичким девијацијама Екуменизма, него напротив умножавају заједничке молитве и екуменистичке манифестације, а неки од предводника Екуменизма чак дижу глас предлажући кажњавање и прогон оних клирика и монаха који су забринути због ширења свејереси Екуменизма.
 
б) Зашто је Српска Црква променила курс? Шта се променило у Папизму и Протестантизму?
Српска Црква је нажалост, из разлога познатих Господу, последњих година напустила отачки курс светог Јустина, тако да се свако може запитати каквог смисла има његово поштовање као Светитеља, када се не следи његов пример и његово учење, пошто већ сви знамо и проповедамо да је „поштовање Светитеља заправо подражавање Светитеља“. То наравно важи и за вођства других православних Цркава, које поштују велике антипапске Светитеље, као што су Фотије Велики, свети Григорије Палама, свети Марко Ефески, свети Козма Етолски, свети Никодим Светогорац идр, али не следе њиховом учењу. У праву је епископ бачки Иринеј (Буловић), када пишући предговор наведеном „Мишљењу“ светог Јустина цени да је „темељ заједничких молитава западна еклисиологија са теоријом ‘грана’, тј. ‘подељене’ Цркве, заједно са догматским минимализмом и догматским уступцима између Рима и Женеве“, као и да је „све то неприхватљиво за о. Јустина, као и за сваког православног“.
Да ли је међутим сада промењена западна еклисиологија и догматски минимализам Рима и Женеве, тј. Папизма и протестантског „Светског Савета Цркава“, а да ми о томе нисмо обавештени? Да ли су престали да имају право наведени Свети Оци, велики Свети Сава Српски, нови Светитељи Николај Охридски и Јустин, који Папизам карактеришу као јерес? Шта се десило и шта се променило да оно што је претходно било неприхватљиво за сваког православног, сада буде прихватљиво? Након што је 1997. епископ рашко-призренски Артемије поднео утемељену и отачку Представку Светом синоду Српске Цркве, Сабор је одлучио, држећи се курса Светог Јустина, као и тврдњи и предлога јединог, као што се показује, аутентичног и верног ученика Светог Јустина, епископа Артемија, да Српска Црква напусти Светски Савет Цркава. То тражи и то жели данас „са свима Светима“ на небу Свети Јустин. А не само да није реализован овај подстицај Светог Јустина него се сада и баца у канту за смеће његово мишљење за избегавање заједничких молитава. Данас, као што сазнајемо, на Богословском факултету у Београду не господари догматско учење Светог Јустина, пошто се већ не предаје по његовој „Православној Догматици“, него теолошко учење и „Догматика“ највећег екуменистичког богослова данашњице, митрополита пергамског Јована (Зизјуласа), који има много присталица међу српским јерарсима и теолозима. Данас су странице информативних сајтова на интернету препуне вести о заједничким молитвама новог српског Патријарха-екуменисте Иринеја и некада верног ученика Светог Јустина а сада папофилног епископа бачког Иринеја (Буловића) и других епископа. Филопапизам и Екуменизам новог српског Патријарха надмеће се са сличним ставовима познатих патријараха и предстојатеља. Српски Патријарх мисли да ће прослава 1700 година од издавања Миланског едикта, у Нишу, родном месту Константина Великог, бити умањена ако не присуствује Папа, зато и чини све да обезбеди његов долазак. Где сте сада Свети Саво, Свети Николаје Охридски, Свети Јустине? Зар је ово Ваше Светосавско наслеђе? Где је сада нестало оно „неприхватљиво за о. Јустина као и за сваког православног“ епископа бачког Иринеја? Да ли би Атанасије Велики звао на сличне манифестације Арија? Због својих борби против Арија, имајући некада против себе мноштво јеретичких епископа, па чак и самог цара, провео је у изгнанству шеснаест (16) година од укупно 46 свога патријарховања.
 
в) Заједничким молитвама оправдавају се јерес и непобожност у очима верних
Веома је поучан и подстицајан пример светог Александра патријарха Цариградског, наследника светог Митрофана, који се – будући под притиском Константина Великог, којега је Арије подмукло убедио како је одбацио своје заблуде, да прими у општење јересијарха и да са њим заједно служи – претходног дана усрдно помолио Богу да га избави од овог хулног чина, окончавајући живот или његов или Аријев:
„Молио је две ствари, говорећи: ако се Арије сутра присаједињује, отпусти мене слугу свога, и не погуби побожнога са непобожним; ако си пак милостив Цркви својој, а знам да си милостив, погледај на речи оних око Евсевија, и не допусти да пропадне или се осрамоти наслеђе твоје; и узми Арија, да не би ушавши у Цркву изгледало да са њим улази и јерес, и да се убудуће безбожност за побожност сматра“.
Ово је заједно са осталим историчарима Цркве аутентично сачувао стуб Православља Атанасије Велики, који у наставку износи јадан свршетак Арија, као одговор Бога на молитве Светог Александра: „И десило се нешто чудесно и необично; док су они око Евсевија претили, а епископ се молио, Арије је храбрио оне око Евсевија, и много брбљајући ушао је у клозет, као ради неке стомачне потребе, и одједном, по одређеном, павши ничице пуче посреди и срушивши се одмах издахну, истовремено лишен и општења и живота“. Поред уистину чудесног догађаја Божијег одговора на молитву патријарха Светог Александра, што је заиста био „Небески суд“, као што је рекао Свети Атанасије Паријски за слично чудо које је учинио Свети Спиридон на Крфу против Паписта, и које изгледа заборавља данашње екуменствујуће и папствујуће црквено вођство, и помесно и васељенско, веома је значајан разлог због којег је патријарх Александар тражио да се спречи заједничка молитва, саслуживање са Аријем, разлог који још више важи данас и оставља без оправдања „Православне“ клирике и лаике који учествују у заједничким молитвама не само са јеретичким Папистима, Протестантима, Монофизитима, него и са припадницима других религија – Муслиманима, Будистима, Хиндуистима, Паганима, идр. Разлог је најпре тај што ова мрска заједничка молитва води у пропаст „Православне“ који се заједнички моле са свакако осуђеним јеретицима: „и не погуби побожнога са непобожним“. Подједнако је међутим значајно и то што заједничке молитве и саслуживања производе у Православној пуноћи отупелост православних критеријума, смутњу у односу према јереси, коју виде да на невероватан начин улази заједно са Православљем у храмове, и тако се оправдава и тријумфује безбожност: „да не би ушавши у Цркву (=јеретик) изгледало да са њим улази и јерес, и да се убудуће безбожност за побожност сматра“.
Данас, нажалост, уместо да присуство Папе буде мрско и непожељно, он бива тријумфално дочекиван почастима и свећама, кађењем, појањем и целивима, тако да наследници Светога Александра дају у Цариграду погубан пример, који има сотериолошке последице, да у храмове заједно са побожношћу улази и безбожност. Српски Патријарх, уместо што покушава да доведе Папу у Ниш, требало би да чини све, и уз то још и да се моли како би се тако нешто избегло, да не би заједно са Папом у многострадалну и мученичку Србију заједно са Папом дошао и Папизам „и да се убудуће безбожност за побожност сматра“.
Овај филопапистички и екуменистички развој представља јасно оправдавање исповедничког епископа рашко-призренског Артемија, који се на делу показује као аутетнични ученик Светог Јустина, јер је – док преостала тројица познатих јерараха и професора чине предводнике у филопапистичким и екуменистичким манифестацијама, у заједничким молитвама и симпозијумима, одбацујући начело Светога Јустина „са свима светима“, и усвајајући начело „са свима јеретицима и безбожнима“ – једини који неодступно следи православни светоотачки пут и анти-папистичко предање Српске Цркве епископ Артемије. Зато се данас и налази рашчињен и прогнан, као Атанасије Велики и остали Светитељи исповедници. Писали смо и раније да је преподобни Старац Пајсије провидевши стигао до истог закључка за три српска јерарха-професора, и да је саветовао опрез према њима, као што нам је то пренео живи сведок његових речи. То је сада потврђено и писаним сведочанством о. Георгија Металиноса, који у познатој књизи аутора Н. Зурнатзоглуа „Старац Пајсије Светогорац (1924-1994) – сведочанства поклоника“, у новом издању 2012. (стр. 55) пише: „Приликом једне посете Старцу, кад је разговор дошао на Србију и познате нам српске теологе који су студирали у Грчкој, неко је поменуо једно име. И тада је Старац рекао нешто за нас страшно, од чега нам се дигла коса на глави, нама наивнима. ‘Тај кога помињеш је једна веома лукава змија’! Тада смо сви остали зачуђени. Данас међутим, након недавних догађаја у Српској Цркви, сви схватамо значај и истинитост његових речи“.
 
г) Грчка Црква не учествује у заједничким молитвама на званичан начин
Грчка Црква, која је све до времена архиепископа Серафима од стране Екумениста била карактерисана као црна овца, због њеног предањског конзервативног става, те је због тога трпела многе жаоке, од времена архиепископа Христодула почела је да клизи ка филопапизму и Екуменизму, што се потајно, али још израженијим темпом, наставља и под данашњим архиепископом, који у синодске органе и на кључне позиције црквене управе поставља екуменисте клирике и теологе. Они који су до недавно упућивали отровне стреле на рачун Грчке Цркве, углавном богослови лаици екуменистичког и пост-отачког опредељења, већ су покорили све, и сада „откривене главе“ износе анти-православне ставове чак и са таласа радио-станице Грчке Цркве, и у званичним гласилима Грчке Цркве (часописи „Теологија“, „Црква“, „Парох“), а такође и као стручни сарадници у разним комисијама, и представници на међухришћанским и међурелигиозним сусретима. И поред свега тога, с обзиром да међу клирицима, монасима и лаицима постоји јако антипапско и антиекуменистичко расположење, најјаче у поређењу са осталим аутокефалним Православним Црквама, оклевају они који су предводници да званично учествују у заједничким молитвама на високом и синодском нивоу, иако би то вероватно желели. Од укупног броја од осамдесет и више епископа, веома мали број – који се могу избројати на прсте једне руке, или чак и малобројнији (Доротеј сироса и тиноса, димитријадски Игњатије, месинијски Хризостом, крфски Нектарије) – учествује у заједничким молитвама са инославнима. Чак је веома карактеристична изјава митрополита солунског Антима, који је будући упитан зашто током седмице посвећене заједничким молитвама, што у Солуну бива сваке године последњих десет дана јануара, не учествују и клирици, одговорио да правила Цркве не допуштају заједничке молитве са инославнима, а поготово не са иновернима. Постоји уосталом и синодска одлука Светог синода Грчке Цркве донета током заседања 4-9.2.1999, која је поновила принципе учешћа Цркве у Екуменском покрету, наводећи да „не учествује у заједничким молитвама сагласно наредбама Светих Канона Цркве“. Тако да се мишљење Светога Јустина, које на основу Канона забрањује учешће Православних у заједничким молитвама поштује за сада од стране Грчке Цркве, док се одбацује од стране Српске Цркве, која га је затражила и држала га до скора, а данас је, на челу са тројицом познатих јерараха ученика Светога Јустина, крши, олакшавајући тако мешање и збрку између побожности и безбожности, Православља и јереси.
Колико год покушавали универзитетски професори и Патријаршијски Институти да разним тумачењима и акробацијама оправдају праксу Фанара и других Цркава у корист заједничких молитава, не могу постићи успех, јер се сударају са Светодуховском и непогрешивом одлуком и ставом Светих Отаца и Светог Јустина Поповића, која одређује да „епископ или презвитер или ђакон, који се буде са јеретиком само и молио, нека се одлучи; ако им пак допусти као клирицима да што раде, нека се свргне“[5], и да је „с јеретицима и расколницима не сме се заједно молити се“[6]. Саветовали бисмо зато митрополиту пруском Елпидофору (Ламприниадису), помоћном професору Богословског факултета у Солуну, који студентима за литературу даје књигу три професора[7] у прилог заједничких молитава, да им даје много бољу књигу о. Анастасија Гоцопулоса против заједничких молитава[8], која супериорном аргументацијом руши све аргументе три универзитетска професора, које су износили у претходним својим радовима. Ценимо да су наводи о. Анастасија против заједничких молитава толико супериорни, да чине његову књигу најпотпунијом и најобјективнијом студијом о заједничким молитвама. Његова сила толико је узнемирила Екуменисте, да су мобилисали академске професоре против њега, који на срећу нити су убедљиви нити пак објективни. Толики је страх пред књигом једног обичног свештеника-теолога да – у намери како она не би постала шире позната, али вероватно и из разлога академског достојанства и научничког егоизма – нема ниједног навода из ње, иако је издање тројице универзитетских професора каснијег датума. Шта да радимо. Према Апостолу Павлу у животу Цркве „што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке“[9].
 
Недељник Православна штампа (Ορθόδοξος Τύπος) бр. 1948.
Часопис Теодромиа (Θεοδρομία) 3, 2012, стр. 325-336.
Превод са јелинског: Архим. Симеон
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Види опширније у тексту епископа рашко-призренског Артемија „Српска Црква против Екуменизма“, у Зборнику радова међуправославног научног симпозијума Екуменизам. Настанак-Очекивања-Изневеравања, Солун 20-24. септембра 2004, изд. Θεοδρομία, Солун 2008, том 1, стр. 271 и даље.
  2. Атанасије Велики, Επιστολή πρός Σεραπίωνα (Писмо Серапиону) 3, PG 25, 688.
  3. Види опширније: http://www.eparhija-prizren.org/saopstenja/2012/854-starac-pajsije-taj-je-veoma-lukava-zmija.html
  4. Више о томе у: о. Анастасије Гоцопулос, Није дозвољена заједничка молитва са јеретицима и схизматицима. Разматрање канонске праксе Цркве, Патра 2008, стр. 145. Видети и друго издање: о. Анастасије Гоцопулос, Заједничка молитва са јеретицима. Разматрање канонске праксе Цркве, изд. Θεοδρομία, Солун 2009, стр. 135-136.
  5. Канон 45. Светих Апостола.
  6. Канон 33. Лаодикијског помесног сабора.
  7. Григорије Ларентзакис, Константинос Скутерис, Власиос Фидас, Заједничке молитве са инославнима према Православном Богословском Предању, Солун 2011, изд. Патријаршијски Институт за Отачке Студије.
  8. Види фусноту 4.
  9. 1 Кор. 1, 27.

 


Припремио:
Гојко Средовић

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *