НАСЛОВНА » Вера и Православље, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Забрана служење литургије у поподневним часовима?

Забрана служење литургије у поподневним часовима?

Питање:
Поштовани! Помаже Бог! Желео бих да Вас замолим да ми дате објашњење због чега је Црква забранила служење литургије у поподневним часовима, пошто нисам чуо ниједно задовољавајуће објашњење, тј. разлог зашто је спорно или немогуће служити је и у друга доба дана (наравно, под условом да се не обавља два пута на истом месту итд.) . Унапред хвала.
Давор


Одговор:
Бог благословио! Драги Даворе, Ја први пут чујем да је црква забранила служење Литургије у поподневним часовима? ! Не може да забрањује нешто што никада није имала у својој пракси.
Литургија није самостална и одвојена служба од осталих служби. Рецимо, ако не одслушате јутрењу и вечерњу, ви нећете имати појма због чега и кога се она служи, јер тропар и кондак много не говоре о празнику, или светом (због прескакања ових служби неки су увели додавање песама из канона које се певају на „блажена“, али то је каснија пракса) . За Цркву дан почиње увече са деветим часом и вечерњом службом; затим, после те службе долази велико повечерје и келејно (собно или клијетно) правило, и иде се на кратки починак (ако није бденије) . Полуноћница почиње негде око два сата, а на неким местима сат – два касније, и за њом следи јутрења, па часови: први, трећи, шести (на неким местима и са „међучасовима“ – служба многима непозната) , и онда као круна свега служи се Литургија. „Права“ Литургија је неодвојиво повезана са овим службама, барем са вечерњом, часовима и јутрењом – све ове службе су део „Дела Заједнице“ (грч. литон – заједница и ергон – дело) . Од момента када је почела служба празнику, или светоме новог дана па до Литургије потребно је много сати да прође, и она почиње негде у средњим јутарњим сатима. А за време Великог поста службе по Типику су тако дугачке да после кратких предаха вечерња са Литургијом (Пређеосвећена) долази тек негде у каснијим поподневним сатима. У Апостолу читамо: „И бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“ (2, 42) . Били су сав дан заједно у службама – а када се пажљиво созерцавају богослужбени текстови, лако се открива да они садрже узвишену богословску науку. Ти људи су знали зашто су по цео дан боравили у цркви и из ње нису желели да излазе.
Дакле, то је литургичко -„технички“ разлог. Други разлог је тај што Литургија тражи одређену моралну и физичку припрему оног који је свештенодејствује, као и људи који се спремају да заједничаре у тај дан. Литургија тражи пост и одређена уздржавања, а посебно и изнад свега умна (умни пост је најтежи) . Када почне нови дан, човек је психофизички одморан, и способан је да созерцава величину и светост Тајне која се пред њим приноси, а то је једино могуће ако он није свој ум упрљао разним овоживотним бригама и страхотама. Свети оци су највише говорили да је врло важно да се чува неоскрнављен ум. Почетком дана када славословимо Оног који нам је поново показао светлост („Слава Тебје показавсему нам свјет“! ) , наше срце и ум су најчистији и психофизички најодморнији од сујете овог века. Тада је најбоље да се приноси благодарна бескрвна жртва.
„Новаја Скризал“ (и Синтагма) говори да су рани хришћани вршили Литургију не пре трећег часа, што је нас девети изјутра, „јер су се бојали да приступе жртвоприношењу пре тог времена када је Христос Господ био осуђен на крст“.
Литургију св. Григорија Двојеслова, или како је још знамо као „Пређеосвећену“, служимо у вечерњим сатима само због тога што је та „пракса“ остала из оних благочестивих времена када је народ за време Великог поста проводио цео дан у цркви молећи се. То је био изузетно тежак подвиг, и ти људи су заиста били достојни да после толиких служби и поста (без дневног оброка) приме раније освећене Дарове. Тамо где се служи само Пређеосвећена обично сурагатно оправдавају да је то била „пракса“ старе Цркве. Не, то није тачно! Вечерња са Литургијом св. Григорија служила се касно само због тога што нису могли да је раније заврше. Ако мора да се прави избор, када је боље да се служи ова „осакаћена“ литургија – увече или изјутра, по православном искуству оправданије је да се служи у јутарњим сатима. Можемо слободно да кажемо да се Литургија никада није служила у поподневним сатима, као нека индивидуална служба која фиксно почиње поподне или увече. Тако нешто не бележимо у православном Предању. Ни „принос вечерњи“ (жертва вечерњаја) није активна
жртва него је пасивна, т.ј. већ једном принесена у време „трећег часа“, и она се само раздаје онима коју су извршили озбиљан молитвени подвиг, дочекавши награду примањем честица крви и тела Христовог. То непобитно сведочи суштински смисао ове литургије: „Нека узиђе молитва моја као кадило преда Те, уздизањем руку мојих као принос вечерњи“, па стихови: „почуј глас молења мојега када завапим Теби“; „постави стражу језику моме, и огради уста моја“; „не дај срцу моме да застрани… и измишља грехе“. То је то „приношење вечерње“ које траје цео дан поста и молитве. Овај смисао још боље потврђује заамлона молитва која даје завршни печат овој служби.
У овим лукавим временима ми једва постижемо да проведемо на служби два-три сата, и трудимо се да некако сачувамо литургичко предање, барем ту неповређену форму, али са огромним скраћењима, тако да поменуту литургију обично завршавамо у касним јутарњим сатима.
Дакле, православно светоотачко искуство нас учи да се може литургисати само у јутарњим сатима, и то око “трећег часа”. У Христу ваш
о. Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *