ВЛАХ У МЛЕЦИМА

ВЛАХ У МЛЕЦИМА
 

Кад напусти мене Параскева
И кад туга обрва ми душу,
Далматинац лукав дође к мени:
„Иди, Дмитре, у град на приморју,
Пун цекина ко наш крш камења.

Тамо војска у свили се носи,
Ко шта ради – пију и шврљају:
Брзо ћеш се намлатити пара ,
Вратићеш се с везеном доламом
И са мачем о сребрном ланцу.

И онда им уз гусле загуди;
Лепотице јурнуће на прозор,
Засуће те просто даровима.
Слушај, брате! Отисни се морем:
Па се врати кад се обогатиш“

Далматинац послушах лукава.
Живим овде у мраморном чуну.
Ал’ тугујем, хлеб ми је ко камен,
Задовљан сам ко пас кад га вежу.

Жене са мном истерују спрдњу.
Када нашки почнем говорити;
Наши језик свој заборавили ,
Већ не знају обичаја наших :
Увенух вам као грм пресађен.

А кад некад од нас кога сретнем
Чујем – Здраво, Дмитре Алексићу !
Овде нико Бога не назива,
Љубазном ме не сусреће речју;
Ја сам овде као мравак бедни
Што је буром на језеро бачен.

1827.г.

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *