НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ПОЛИТИКА – „А ШТА СРБИ ПАРТИЈАШИ МИСЛЕ?“

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ПОЛИТИКА – „А ШТА СРБИ ПАРТИЈАШИ МИСЛЕ?“

„А шта Срби партијаши мисле?“

 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ПОЛИТИКА

Владимир Димитријевић
 
Наслов овог текста преузет је из једног предсмртног Николајевог записа, нађеног у оставштини, у коме Николај тврди да су Срби сасвим неспремни за оно што ће се десити кад Тито оде са власти. У том запису, жички светлосник предвиђа да ће Хрвати, уз подршку Ватикана и прећутну сагласност англосаксонских политичара, с којима ће се Ватикан нагодити, опет бити спремни за рат против Срба. За то време, србски политичари ће свом народу нудити само „демократске изборе“; без обзира на то којој партији припадају, да ли су левичари или четници, они мисле само о „демократским изборима“. Гневни србски пророк их зове „партијашима“ с нескривеном осудом управо због њихове државничке кратковидости.
Колико се Николајево предвиђање испунило крајем XX века?
О улози римског папе у новом рату против Срба цитираћемо др Милана Булајића, који у својој књизи „Разбијање југословенске државе 1991, 1992 – злочин против миpa“, каже: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света Столица, меморандумом државама КЕБСа 26. новембра; договорена је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића, 23. децембра 1991“.
Заиста, Срби партијаши су, у тим тешким временима, водили углавном своју партијску политику. Заиста, било је питање „не како оборити Тита, пего шта ће бити после Титовог пада“. И последице тога још увек осећамо.
Много пута у свом раду Николај је показао своју прозорљивост, дубински увид у природу друштвених догађаја и духовних потреса XX века. Лишен обзира краткотрајне политичке рачунице, он је, са брда, попут Његошевог владике Данила, више видео но они под брдом. Тако је било и у његовом односу према политичким партијама. До Николаја, Србска Црква је имала своје место у друштву, али, политички, она је била маргинална. О томе су сведочили многи угледни србски интелектуалци, неки са жаљењем, а неки, пак, злурадо. Ево шта о томе каже публициста Милан Јовановић Стоимировић у свом делу „Портрети према живим моделима“, описујући стање у Краљевини Србији кад је однос према свештенству у питању: „У Србији у оно време нису били цењени много чак ни свештеници као сталеж, јер је било врло мало свештеника који су значили нешто у интелектуалном смислу. Тиме не желим да кажем да није било и добрих, ваљаних свештеника, али сматрам да ми нико неће оспорити да сама свештеничка мантија никоме од њих није обезбедила неки друштвени углед, ако свештеник и лично није значио нешто као човек, јер мантија сама по себи није значила скоро ништа… Многи су се свештеници, отишавши на село, и сами посељачили, и одбили од финијег света, али су се многи од њих бавили и политиком, па су тако били познати не само у свом крају, него и у целој земљи. То ће рећи да су они значили друштвено као политичке личности, али не увек и као свештеници… Свештеници су ту и тамо улазили у социјалне акције (нпр. кроз задругарство или Црвени крст), али нису држали скоро никакву духовну везу са паством“.
Но, сведочи даље Стоимировић, појавом Николајевом све се из рена изменило. Учен и уман, космополита и родољуб, изврстан беседник и тумач књижевности, Николај је представљао читаву нову епоху у историји Србске Православне Цркве. Човек од поверења краља Петра I и Николе Пашића, он се, још као млад, нашао у жижи друштвених и политичких збивања у вртложном србском XX веку.
 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ПОЛИТИКА
 
Да је Епископ Охридско-битољски и жички био човек широког ангажмана у јавном животу, ма и политичког, у то нема никакве сумње. У доба ослобађања србских земаља, уочи балканских ратова, он је, са жаром, спроводио националну мисију, пишући и проповедајући где год је могао. Из Сарајева је протеран, од стране окупаторских аустроугарских власти, после проповеди у којој је рекао да су босански Срби, својом љубављу, „Србију анкетирали Босни“; лично га је Пашић као председник Владе, у договору с краљем Петром, послао у Енглеску и Америку да говори о србској борби за слободу (па га је начелник британског генералштаба, због учинка његовог сведочења, назвао „трећом србском армијом“.) Двор је имао велико поверење у Светог Николаја, мада се он никада није либио да краљу Александру каже оно што мисли, чак и оно непријатно (једном је Димитрију Најдановићу рекао да је краљу „очитао вакелу“, управо у доба Александровог личног режима; Михаилу Константиновићу је поручио да млади краљ Петар II има дужност да више помаже Цркву и сиротињу, и прекоревао је „шкртост Карађорђевића“). Иза Николаја је била огромна војска од преко пет стотина братстава Православне народне хришћанске заједнице („Богомољачки покрет“), у којој се, широм србских земаља, налазило око триста хиљада људи, чији је живот, у највећем броју случајева, био више него узоран. Такође преко, англиканаца и епископалаца, Николај је могао имати извесног утицаја на управљачке кругове Велике Британије и Америке. Једном речју, од свих србских владика XX века, Николај је највише био у додиру с политиком; на себи својствен начин, наравно, али ипак највише.
Пред читаоцем је покушај истраживања неких аспеката деловања епископа охридског и жичког на политичку стварност свог времена. У „теоријском“ смислу, ту је приказ неких од његових начелних ставова кад је политика у питању; илустрација његовог практичног делања је дата кроз однос према Конкордатској кризи и поступцима Владе Милана Стојадиновића, челника Југословенске радикалне заједнице.
 

ПАРТИЈЕ И ПОЛИТИЧКИ МОРАЛ
 
У Краљевини Србији, у којој Николај почиње свој рад, политика је, и то партијска, била све и свја. Партије су се мешале и у избор епископа. Тако је било и 1911, када је остало упражњено место епископа нишког. Влада је била за јеромонаха Николаја Велимировића, а самосталци су га чак видели и као будућег митрополита Србије. „Вечерње Новости од 8. мартa 1911. дoнеле су став митрополита Димитрија тим поводом (додуше, незваничан; али, „из добро обавештених кругова“): „Митрополит не прихвата кандидацију Николе Велимировића и наводи да је Николај још сасвим млад човек, који још својим држањем показао није, да ће се умети снаћи на владичанском положају и позиву. (…) Митрополитово противљење да Велимировић буде сада владика изазвало је незадовољство код самосталаца, али се Митрополит не обазире на то незадовољство, пошто се, вели Митрополит, погледи социјалистичких самосталаца (као што је Јаша Продановић) никад сложити не могу са погледима Цркве“. Многи су у томе видели завист митрополита Димитрија према јеромонаху са два доктората.
Но, Николај је био изнад приземних партијских интрига, чак и кад се интригирало „у његову корист“. Доказавши, у Првом светском рату, да је искрени родољуб, и показавши моћ своје речи, никада није пристајао на јефтино политиканство као меру и проверу својих поступака. Он јесте одавао признање политичарима – државотворцима попут Николе Пашића, али је истицао да Пашића у Лондону и другде нико не би ни погледао да србска војска, то јест обичан народ, није остварила победу на Кајмакчалану и пробила Солунски фронт. Једном речју, веровао је да је народ изнад партијске политике, и да само они политичари који умеју да поштују светиње народа заслужују поверење. Због тога „посебан политички морал“, незаснован на универзалним, откривењским темељима хришћанског морала, народ сматра неморалом. Дволичност у моралној области води у пропаст. О свему томе, јасно попут манифеста, пише Николај у 74. „Мисионарском писму“, упућеном „политичару Н. Н. који пита о политичком моралу“:
„Из Вашег писма разумео сам да сте ви склони признати неки посебни морал за политику, различит од морала у другим пословима и односима људским. То не може ништа друго значити, ма како се Ви о томе опрезно и фино изражавали, него да се оно што се у свакодневним пословима људским сматра непоштеним призна у политици поштеним и оно што је у осталим односима људским недопуштено у политици сматра допуштеним. Та опасна тежња, не прво од Вас и не од јуче, учинила је, нажалост, да је народ заиста почео политику сматрати нарочитим моралом, то јест – неморалом. Нисмо ли и Ви и ја често слушали из уста народних овакав суд о некоме:
Зар ти мислиш да он говори истину? Не, он само политизира!
Видите ли, колико је бездан између ваше тежње и народног суда? Ваш посебан политички морал народ је назвао просто лажју и обманом. А Ви морате рачунати са судом народним, пошто је политика у најбољем своме смислу народни посао, и то један од највећих народних послова. Ја знам шта Ви желите. Ви бисте желели пронаћи неку нарочиту вештину, којом би се народ унапредио и држава одржала. И ту нарочиту вештину, неизбежно сличну вештини коцкања, Ви би хтели назвати политичким моралом. Ја не сумњам да су Ваше побуде племените, но све остало што Ви говорите пада ван круга морала, ван круга хришћанства, и ван круга културе. То је преисторијско играње и надигравање између јачега и слабијега, при чему ако не помаже намештен осмејак помажу зуби са ноктима, и обратно. На све то народ говори: правда држи земљу и градове.
Ако ли Ви презирете ову гвоздену аксиому нашег народа, као простачког, чујте шта културни Енглези тврде: поштење је најбоља политика. Било је времена у дугом политичком школовању Енглеза када се и другачије мислило. Али искуство их је научило да је заиста поштење најбоља политика. Један велики американски државник рекао је: кад Американци буду ишли у парламент с онаквим мислима и осећајима с каквим иду у цркву, тада ће наша држава бити учвршћена и наш народ задовољан. – Чак и код древних пагана на нашем драгом Балкану највише су се прославили они државници који су се у јавним народним пословима држали истих моралних правила као и у својим приватним. Сетите се праведног Аристида како је поступио када се гласало о његовом прогонству из отаџбине. Неко непознат и неписмен замолио је Аристида да му напише на комаду печене земље: да се Аристид протера! А Аристид без двоумљења напише то што је било на његову штету.
Недељивост морала објављена је и закрпљена хришћанском вером јаче него икад ичим. Један од главних узрока садашње забуне и беде на овом малом европском континенту јесте двојство морала. Један се морал захтева за приватан а други за јаван живот. Да та дволичност не води народе добру сведочи нам поступак јерусалимских старешина са Христом и потоња судба народа Израиљева. Судећи унутар народа они су лажне сведоке кажњавали смрћу, док су на суду Христу тражили сами лажне сведоке. Даље, међу собом су говорили да Исус ради у корист Римљана (Јов. 11, 48) а пред Римљанином Пилатом да је Исус против Римљана и против ћесара, јер сам себе царем гради (Јов. 19, 12), додајући лицемерно: ми немамо цара осим ћесара. То је двојство морала. То политички морал, којим су јудејски политичари хтели спасти свој народ, па га упропастили. Видећи сву ову сплетку, сву неморалну петљавину фарисејску против Себе, Господ им је прорекао: и остаће вам дом ваш пуст. Ето вам плода од политичког морала. Ето страшне лекције свима вођама народним, који цепају морал удаљујући се од оне народне гвоздене аксиоме: правда држи земљу и градове.
Мир Вам и здравље од Господа“.
 

ВЕШТИНА И ВРЛИНА
 
За Светог Николаја Српског основни критеријум односа народа према политичарима треба да буде однос политичара према Богу и души, као и избегавање сваког екстремизма. Тако је Николај, говорећи приликом освештања храма у селу Гривцу у горњој Гружи, на трећи дан Духова 1936. године, упозорио присутне да „иду путем истине и правде“, јер је то средњи, царски пут, и додао: „И лево и десно је амбис или провалија и скренете ли лево, идете комунизму, а идете ли десно, идете фашизму. И једно и друго противи се вери православној“. О политичарима је тада рекао: „Када дођу политичари међу вас да траже гласове, они вам обећавају све, а кад га добију они кажу: сељак је глуп, сељак је нечист. А ја вам кажем да је сељак „неопран и неошишан“ раван царевима и краљевима Немањића, јер су једни и други зидали велелепне храмове и манастире Богу и народу. И многе неписмене главе достојно су носиле царске круне. И Карађорђе и Милош и Тома Вучић Перишић носили су круне и војводска звања, и као политичари нису се слагали, али су сва тројица цркве подизали и манастире обнављали. Зато, кад политичари затраже ваше поверење претходно их упитајте: да ли верују у Бога, да ли славе славу, да ли поштују народне обичаје и да ли верују у Страшни Суд. Ако вам веру своју покажу делима, постом и молитвом, примите их и саслушајте“. Јер, као што је писао у свом познатом историософском делу „Србски народ као Теодул“, нас је разбило четвороструко партизанство (острашћено партијашење): интелектуално, морално, политичко и економско. Синови србских сељака, поставши „интелектуалци“, одрекли су се вере у Бога, упали у морални релативизам и порекли економски средњи систем, који поштује приватну својину, али и помаже сиротињи. Све се то србским интелектуалцима десило када су „хаџијали на Запад, да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили се завађени и поцепани у партије, онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и поцепани“.
Духовни син и верни настављач Николајевог дела, Јустин Поповић, уочи Другог светског рата, објавио је у „Жичком благовеснику“ чланак „Светосавско свештенство и политике партије“ који би, свакако, могао потписати и сам Владика Николај.
Отац Јустин истиче да су у Православној Цркви Христовој и свештеник и првосвештеник позвани да буду свети; ако нису свети, одлучан је Поповић, они су на Јудином путу, јер издају „све вечне вредности јеванђељске“. Зато је наш Свети Сава свагда био узор србском народу, а свако од свештеника може остварити србски идеал само угледајући се на њега. Без светосавског подвига, улога свештеника у народу постаје „улога духовног комарца“.
Отац Јустин додаје: „Загледајте у нашу прошлост, дужност светосавског свештенства увек је била и заувек остала: кроз временско водити народ бесмртном и вечном; народну душу и народне идеале прилагођавати не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности; не повијати се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стајати за народне светосавске идеале и светиње. Ко су им учитељи? – Све сами бесмртници“.
Свето, поштено, честито и праведно може се очувати само светошћу, поштењем, честитошћу и праведношћу. Дужност свештеника је да у сваком човеку тражи бесмртне вредности: „Стога су за њега подједнако важни, и мили, и драги, сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу. Јер је његов позив и дужност: Наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља“. Узор свештенику у тражењу боголиког блага у сваком човеку, без обзира на позив, партију и сталеж, јесте Христос, који је испод свих „форми и униформи“ налазио живу душу. А у србском народу тако је први поступио Свети Сава.
Зашто свештеник не сме бити члан ниједне партије? Ево разлога:
„Политичке партије, ћутке или отворено, у начелу препоручују или санкционишу примену силе или насиља, нарочито када су на власти. Светосавски свештеник баш са начелног еванђелског разлога не треба да припада ниједној политичкој партији. Јер ако свештеник хоће да буде светосавски свештеник, и ако првосвештеник хоће да буде светосавски првосвештеник, мора владати над народом љубављу, служећи му и жртвујући се за њега“. Свештеник који припада само Христу мисли вечну „народну мисао“; ако припада партији, духа свенародног нема у њему.
Када свештеник мора да се укључи у јавни живот? Само онда када је народна судбина доведена у питање и угрожена у својој бити. То јест: „Деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанасија Буковичког, или једног новог Хаџи Ђере и Хаџи Рувима“. Чак и ако човек остане сам са заставом вере у руци, неће бити сам; са њим је Свети Сава.
Ове речи оца Јустина показују колико је опасно напустити онтолошки утемељени етос свештеничке, литургијске службе, у којој литург Богу приноси славословље у име свих људи и целе твари, зарад политички осмишљење и идеолошки острашћене „боље будућности“, чак народне будућности. Одрицати се вечног зарад пролазног значи увек бити на губитку, без обзира на тренутне резултате, или лични угаед као последицу партијског рада.
Зато је, у писму Боривоју Карапанџићу, писаном 14. новембра 1954, Николај истакао: „Лично ја Вам могу рећи, да ја не верујем да ђе нас спасти вештина него врлина. (…) Срце народно осећа да Бог од нас очекује врлину, а не вештину, то јест покајање и слогу, а не транге-франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам с Црквом. Знам, и Ви сте. Сва српска историја сведочи ми да је истина с Богом јача од вештине с ђаволом“.
 

ГРОБОКРАДИЦЕ И ДОМАЋИНИ
 
Владика Николај је гледао како предратни србски политичари све више за личну корист троше добра народна и државна. И проговорио је силно, у свом чувеном тексту „Не кради државу“, у коме је упозорио да онај ко украде од државе краде од 16 милиона њених становника. Говорећи, у време борбе против Конкордата, у јесен 1937. у Ваљеву, Владика је осуо паљбу по корумпиранима: „Наше законодавство прописало је казне за све крадљивце, али их оно разврстава у неколико врста. Прво долазе обични лопови, они који краду обичне ствари. Други су они који цркве и храмове проваљују и краду свете ствари. Они се називају светотати и закон је за њих прописао теже казне, него за обичне лопове. Постоји и трећа врста лопова. То су најстрашнији. Они преко ноћи отварају гробове и скидају ствари са мртвих лешева. Њих народ назива крадогробницима, а учени људи мародерима. Законске казне су за њих најстрашније. Мислио сам којој од ове три врсте крадљиваца припадају они који управљају државом и истовремено краду државну имовину? Да ли обичним лоповима? Не, јер не краду обичне ствари. Да ли светотатима? Не, ни њима, јер нисам чуо да је неко од њих проваљивао храмове и крао свете ствари. Они припадају мародерима. Ова земља је створена крвљу и костима безбројних мученика и нема стопе земље која није крвљу наливена и костима засејана. Свуда мученички гроб до гроба. Зато ма ко шта украде од државе у овој земљи, украо је ca гробa…“.
На несрећу, партијски политичари су код нас често схватали долазак на власт као прилику за поделу плена, и Николај је то свим бићем осуђивао.
Државу може да пљачка само бескруполозни гробокрадица својих предака, дакле човек који не осећа да је држава ЊЕГОВА, у коме нема оданости општем добру. Зато код свих грађана треба развити свест о томе да је оно што је наше СВЕТИЊА, и да се на то не сме насртати.
За разлику од корумпираних државорушилаца постоје и државочуварни домаћини, људи који власт схватају не као могућност господарења, него као достојанство служења. (Уосталом, зар министар није онај који испуњава ministerium, дакле службу? Зар министар није СЛУЖИТЕЉ народних потреба и заједничких циљева? Христос је рекао да ће први међу апостолима бити онај ко највише служи другима (Mт. 20, 27)).
Идеал домаћина, тако драг србском народу, Николај Велимировић је супротстављао духу бирократизма. Тврдио је да је политичко-бирократски дух, дух државе као насиља, потчинио, макар делимично, чак и Србску Цркву. На скупштини Епархијског савета епархије жичке почетком 1941. он је о томе рекао:
„Помози вам Бог браћо!
Добро сте нам дошли. Ми вас поздрављамо као народне домаћине. Дух домаћинства је у нас усадио Свети Сава, да се никад не утре ни у цркви ни у држави, ако Бог да. Ви сте запојени домаћинским духом, а то значи духом дветосавским, духом апостолским, јер апостол Павле каже: Брините се не само о себи, него и о другима.
Једно је јасно и веома важно за данашње време, као и за сва ранија времена, да наш народ не воли бирократизам. Бирократизам је одвратан нашем народу као супротност домаћинству и духу народном. А шта је бирократизам у ствари? Брига само о себи и за себе, тражење што више и већим права, а мање дужности; грабљење себи, једном речју себичност. Такав дух туђ је нашем народу. Наш народ је духа домаћинског. Свети Сава је највећи домаћин у нашој историји. Дух његовог домаћинства очувао се у нашем народу до данас, али се данас квари.
Ја вам признајем, коме ћу ако вама нећу, да смо ми криви што се чак и Црква донекле кроз поратно законодавство бирократизирала. Ми архијереји и свештеници смо погрешили. Нисмо погрешили вољно и намерно, али смо ипак погрешили. Разно смо били васпитани, јер смо живели под разним владавинама и разним утицајима. Погрешили смо што смо имитирали државу. Црква је та која треба да даје дух и државном уређењу, а не да њу имитира. Ја се молим Богу да ми, што смо погрешили, поправимо своју грешку док смо још живи и да у Цркву повратимо домаћински дух. Ја вам могу рећи да се већ увелико ради на томе да се Црква растерети бирократизма. У Патријаршији се ради да наше црквено законодавство буде удешено тако да Цркву ослободи бирократизма и да у њу поврати светосавски домаћински дух“.
Црква треба да буде идеал држави, а не обрнуто – то је Николајева стална мисао, мисао које се заветно и неодступно држао читавог живота. Мистика је најбоља политика, јер води вечности, води непролазном граду, Небеском Јерусалиму. У необјављеним рукописима Николајевим, нађеним у посмртној оставштини, види се да је он правио скицу за будући Устав Краљевине Србије, чије је основно гесло: „Човек изнад свега, а Бог изнад човека“. Србија је требало да буде уређена као држава са Божјим благословом, у којој ће сви, од оног на престолу до онога за плугом, стремити ваплоћењу хришћанских идеала у личном и друштвеном животу. Иако је знао да му историјске околности не иду на руку, Николај је стајао на неодступној стражи својих заветних жеља.
 

ЕСХАТОЛОГИЈА И ПОЛИТИКА
 
У својој књизи „Земља Недођија“, коју је именовао „модерном бајком“, Владика Николај описује Кесеровићевог четника, Спасу Спасовића, који се нашао у нацистичком логору као заробљеник, и коме прети смртна казна за то што, као старешина бараке, није спречио реакцију логораша када су се, у јулу 1944, веселили слободи, чувши за атентат на Хитлера (који није успео). У току саслушања Спасо Спасовић нуди једну хришћанску историософију, која се бави и смислом политике.
На саслушању, Спасо Спасовић, теолог и историчар (јер су „те две науке нераздвојне“), изјављује да не припада ниједној политичкој партији јер „све политичке партије обећавају више него што могу дати, и тако воде народ у Земљу Недођију, ту земљу среће, коју су политички агитатори увек обећавали, а никад видели пре смрти“. Он и о комунистичкој и о нацистичкој партији мисли као о „недођијским“. Узрок партијске опасности је у томе што их воде безбожне вође, који се намећу друштву јер су гоњени „духом немира“, „вешти на перу“, они народима дочаравају рајске слике остварених утопија, да би, кад се све илузиjе сруше, пустињска стварност постала још очајнија. Све цивилизације у којима је техника надвладала етику рушиле су се, и рушиће се: како се срушио Навуходоносоров Вавилон, срушиће се и Ајфелова кула и амерички облакодери, ако охолост човекова буде „додијала дуготрпељивом Створитељу људи“.
Трагедија савременог човека је у нехришћанском решавању односа појединца и заједнице. Ја и Ми. Јер, по Спасовићу, главне особине нашег доба су „лична самовоља“ и „безлични етатизам“, који марширају против богољубља и братољубља. Зато партије деле, а не уједињују; цепају, а не исцељују. Црква је, за разлику од партија, свеуједињујућа: у њој су и живи и мртви, у Христу, заједно, вечито и нераскидно везани. Црква благовести Рај, али га не обећава ником на земљи. Она је у СВЕТУ, али није ОД СВЕТА. Спасовићу се, у мукама, јавља ђаво, који се представља као доктор над докторима, што „лечи људе од здравља, од истине, од слоге, од побожности и од сваке такозване врлине“. Магијским огледалом он људе мами у Недођију, а затим им руши илузије, да би се наругао небеском Престолу.
У поглављу „Слобода и још двоје“, Николај, преко Спасовића, истиче да у демократијама, које су власт Једног хтеле пренети на Многе или Све, слобода није осигурана ако је не прате љубав и милост.
Још су атинску демократију упропастили лаж и себичност: то се дешава и данас. Зашто? Зато што је демократија постала „прописана уставима и заштићена законима“, док су милост и истина остале у приватној сфери.
Атинска демократија је почивала на поштовању, макар и лажних, богова; демократије су се, у модерним друштвима, сасвим одрекле богопоштовања: „Тако је Бог увређен, а модерна слобода осиромашена и позлеђена без потпоре истине“. Без освештања и оплемењивања истином и милошћу, слобода постаје „дивља и сурова“, и брзо се свети, уступајући место тиранији. Само истина доноси слободу (Јн. 8,32). Циљ слободе је служење ближњем у љубави (Гал. 5, 13), и што је већа слобода, мора бити већа служба и већа одговорност. Сам Бог, поставши човек, није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20,23). Све супротно овоме води новом ропству.
Човечанство неће моћи да опстане ако се људи не реше на нову утакмицу, утакмицу у добру. То би била једина права револуција, чији је вођ, Христос, за њено остварење пролио Своју, а не туђу крв. Новије револуције, француска и руска, пролиле су море туђе крви, а нису оствариле идеал слободе, једнакости и братства. А зашто? „Где нема заједничког оца, нема ни братства. Смешно би било говорити људима: Ми смо сви браћа јер НЕМАМО једнога оца!“ Кад се оствари братство по Оцу небеском, тада ће се моћи остварити и слобода и једнакост. Иначе ће сви подухвати бити узалудни.
Вечити узор људске слоге и саборности, као сабраности и сабраћености, јесте Света Тројица, којом се превазилазе све поделе, па и оне друштвене, политичке, партијске. Царство Свете Тројице је вечно (Дан 17, 1827; 17, 14), и оно, примајући у себе људе Божје, непрестано расте. Само оно није Земља Недођија.
Због откривенског знања о вечном царству, Србима никад није био узор ни богаташ, ни научник, него Светац. Срби се нису хвалили чак ни својом хришћанском културом, јер је пролазна, него су се дивили Божјој истини, људском достојанству и карактеру.
Хришћанска есхатологија, дакле, не дозвољава човеку да се поистовети с партијским циљевима, управо зато да недођија не би замрачила стазу ка вечности.
 

УЗОРНИ ОДНОС ХРИШЋАНА ПРЕМА ПОЛИТИЦИ

(англосаксонски пример Србима)
 
У часопису „Хришћански живот (годиште 1923, стp. 351355), Владика Николај је објавио текст „Англосаксонски политичари и вера“, желећи да Србима покаже како треба да се односе према хришћанству. Почео је од приче о устоличењу америчког председника Хардинга, који је, 4. марта 1921, свој говор украсио цитатом из Светог Писма: „Шта иште Господ од тебе осим да чиниш што је право, и да љубиш милост, и да ходиш смерно с Богом својим“ (Мих. 6, 8). Хардинг је истакао да је „служба највиши садржај живота“, а затим завапио „Богу небесном за милост и вођство“. У свом разговору с председником Хардингом, Владика Николај му је рекао: „Држите се Христа, господине Председниче, и он ће вас држати“. Председник Америке је Николају одговорио: „Нека нам је Он свима на помоћи, ја сам васпитан од детињства да се Њега држим и ја се у томе нећу изменити“. Затим Николај истиче пример Хардинговог државног секретара, Лансинга, који је, иако на високом положају, две године држао веронауку деци при једном храму.
Однос америчких политичара према вери био је афирмативан још од доба Џорџа Вашингтона. Линколн је сматрао да америчка демократија мора бити хришћанска, ако хоће да је трајна; Рузвелт је тврдио да је читање Библије неопходно за живот; Вилсон је сваке недеље ишао у храм на богослужење. Министар спољних послова Виљем Брајан написао је књигу „По Своме обличју“, у којој исповеда веру у Бога Творца. Николај је, као пример србским политичарима и народним вођима, истицао да су амерички државници увек били убеђени хришћани; да амерички парламент има сталног свештеника, који чита молитве пред скупштинска заседања; да амерички колеџи и универзитети имају капеле где се студенти моле Богу; да се политички зборови отварају молитвом; да је Свето Писмо најраширенија књига међу Американцима.
Слично је и у Енглеској. Гледстон је написао многе књиге о вери, као и Дизраели. Министар спољних послова Балфур редовно је читао Апостол у храму Светог Колумба у Лондону. Дом лордова Солсберија истицао се својом искреном религиозношћу. У Енглеској су чак и левичари били хришћани, што је Николај видео кад је у граду Дандију проповедао о Христу пред представницима социјалистичког покрета и радницима. У кући социјалистичког вође Мак Доналда пред ручак се читала молитва, што је Николај са узбуђењем доживео. Вођа енгаеских комуниста, Џорџ Лансбери, прислуживао је у цркви и био ревностан верник, у шта се Николај сам уверио, поготову кад је, на Николајеву примедбу да су европски комунисти атеисти, Лансбери одговорио: „Колико је мени познато, на атеизму се никад ништа није саградило“. Социјалиста Хајдман, својевремено пријатељ Маркса и Енгелса, био је против бољшевика због њиховог безбожја, и говорио: „То су људождери, а не социјалисти! Они ће сахранити социјализам занавек!“
Енглески краљ Џорџ говорио је како је ужасе рата преживео само захваљујући вери и молитви.
Николај је, на крају текста, јасно истакао: „Ако ћу хвалити веру, хвалићу Православље, које у сравњењу са англосаксонским протестантизмом представља много већу пуноћу учења и религиозног искуства, но ако ћу хвалити ревност према вери, у којој се ко крстио, не могу се по савести уздржати похвала англосаксонских народа, а нарочито англосаксонских народних вођа“.
Јер, Енглезе и Американце не би изненадило кад би у неком православном храму у Београду видели министра спољних послова да чита Апостол, нити би се чудили томе да седница парламента почиње молитвом, нити социјалистичком вођи из Србије који у литији носи крст или барјак. Све би то чудило само Србе, јер се њихови вођи углавном стиде своје вере. То је Николаја болело, и зато је пример англосаксонских државника и политичара истицао као узор који треба следити.
 

СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ У ЕПОХИ БОРБЕ ПРОТИВ КОНКОРДАТА
 
Да је Николај био веома доследан кад су у питању основни интереси Србске Цркве и народа видело се у епохи Конкордатске кризе, 1937. године. Иако је имао добре везе са оновременим политичарима, пре свега др Миланом Стојадиновићем, председником Владе, он се није либио да уђе у сукоб, јер је сматрао да је светосавско биће Србије и Србства угрожено, а Црква чији је епископ био срамно понижена. Данас посматрачу са стране реакције СПЦ на Конкордат Краљевине Југославије с Ватиканом може изгледати преоштро. Али, да није реч о оштрини без повода, него кулминацији једног дугог процеса, сазнаћемо ако се сетимо чињеница.
 

ПРЕДИСТОРИЈА КОНКОРДАТСКЕ КРИЗЕ
 
Конкордат је споразум једне државе и Ватикана којим се уређују питања Римокатоличке цркве, њених права и дужности, у односима са том сувереном државом. Конкордат регулише читав низ области у којима држава и римокатоличка заједница ступају у додир, па је у праву др Бранко Надовеза који пише: „Преплитање правног и политичког у Конкордату очигледно да на Балкану има специфично и далекосежно значење, више него на било ком другом подручју Европе. (…) Конкордат тежи да има уплива у све облике друштвеног живота: образовање, школство, брак, породицу, па чак и у државну организацију“.
Србија је у Конкордатске преговоре с Римом ушла још у доба Илије Гарашанина. Никола Крстић је био у вези са ђаковичким бискупом Штросмајером, али су се сви преговори завршавали неуспехом, јер Рим није пристајао да се задовољи понуђеним. Нарочито је велики притисак око потписивања Конкордата, који тобож проистиче из обавеза преузетих на Берлинском конгресу 1878, на Србију вршен осамдесетих и деведесетих година XIX века. Ватикан се позивао и на чињеницу да је са Црном Гором Конкордат већ потписан. Јован Бошковић, министар просвете и црквених послова, нарочито је био против притисака који су ишли на штету младе србске државе. У Србији, која је имала 2,5 милиона становника, живело је свега десетак хиљада римокатолика, углавном странаца, али Европа је (као и данас) од Срба тражила што већу „толеранцију“. Као што је говорио Д. Б. Несторовић још 1902: „За западну Европу би прави доказ о верској толеранцији Србије био тек тада када би се бар у Београду извијао торањ римокатоличке цркве“. Уочи Првог светског рата Конкордат је био спреман, али је ратни вихор све помео.
 

ПРЕГОВОРИ О КОНКОРДАТУ
 
Веома брзо по формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца почели су преговори о склапању Конкордата нове државе и Ватикана. Захтеви Рима били су радикални, а тицали су се, пре свега, потпуне власти католичког начела у области школства и постављања вероучитеља. Захтевано је државно признање верских школа, као и то да римокатоличкој деци учитељ буде њихове вероисповести. Ватикан је упорно одбијао да испуни државни захтев да се службе међу јужнословенским римокатолицима одвијају на словенском језику.
Преговори су били прекинути, па настављени 1931. Др Никола Жутић каже да је Ватикан, гледајући кризу режима краља Александра, био још непопустљивији него 1925: „Упознавши се са садржајем предлога Ватикана, посланик Симић је у разговору с кардиналом Пачелијем приметио да је одговор тако конципиран да се стиче утисак да Света Столица не жели склапање Конкордата“.
Конкордат око кога се потрудила Влада Милана Стојадиновића био је потпуна капитулација пред захтевима Рима, који се сасвим ставио изнад државе Југославије. Критичари истог су, пре свега, тврдили да је Конкордат непотребан, јер га је у свету потписало свега девет држава, међу којима јесу биле Немачка, Италија и Аустрија, али и Хаити. Велика Британија и Француска никакав међудржавни уговор с Ватиканом нису имале. Указивало се на то да се римокатолицима даје могућност мисије међу православнима. Начело равноправности конфесија било је повређено ставом да ће римокатолички свештеници бити заштићени као и државни службеници (што није било предвиђено по Закону о Србској Православној Цркви). Римокатолицима је било дато право на рад у милосрдним установама и непосредно деловање међу болеснима и сиротињом. Римокатолички свештеници су били заштићени и пред судом више од православних: држава је морала не само да обавести њихову црквену власт о покретању поступка, него и да наведе разлоге због којих је поступак покренут, па чак и да формира мешовиту комисију са црквеном влашћу ако ова одбије да окривљено духовно лице повуче са положаја.
По члану XIV Конкордата, статус правног лица даван је римокатоличким установама у складу са канонским правом дотичне конфесије, а не у складу са државним законом. Конкордатом је гарантована исплата одузете имовине римокатоличке заједнице у пуној тржишној вредности, што није важило за СПЦ. Римокатолицима су хтели да врате добра секуларизована још у XVIII веку, а СПЦ није имала право ни на мања обештећења. Веронаука је за римокатолике постајала обавезна, а за православне је била подређена државној просветној политици. Било је предвиђено и широко изузимање из војне обавезе, итд.
Једном речју, Конкордат је бар кап која је превршила чашу стрпљења СПЦ. И тако је почело. Резултат је био „Крвава литија“, смрт патријарха Варнаве (у чије узроке се још увек сумња), сукоб Цркве и државе и, на крају – пад Конкордата.
 

ЗАШТО ЈЕ СРБСКА ЦРКВА БИЛА ОДЛУЧНО ПРОТИВ?
 
Када је Конкордат Краљевине Југославије са Ватиканом у питању, запањује одлучност с којом се, државотворна и државочуварна, СТПД супротставила потписивању истог. Овако одлучна реакција, међутим, само је плод годинама растуће напетости у односима како Цркве и државе, тако и узајамним односима између православних и римокатолика у Краљевини.
Наиме, Ватикан је од почетка био антијугословенски настројен (уз тактичка прилагођавања своје политике). Др Никола Жутић, пишући о ватиканском ставу 1919. године, наводи „L’Osservature Romano“, званично ватикански гласник, тврдећи да овај часопис, преко својих написа, даје подршку сепаратистичким и иредентистичким покретима у Краљевству СХС. Залаже се за независну Хрватску републику, у Словенији даје подршку Аустријанцима, у североисточној Србији и Војводини Румунима (Власима), у Црној Гори независној црногорској краљевини, а у југозападној Србији Албанцима. Пошто је признала нову државу, ватиканска дипломатија је наставила да врши притиске на њу, подржавајући пре свега италијанске претензије на Истру и Далмацију. У сталном страху од ватиканско-мусолинијевског савеза, власти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца су непрестано попуштале Риму, тако да је он увек наметао своје бискупе, чак и антијугословенски опредељене. Албанци римокатолици су свој косовски комитет повезали са ВМРО-ом. Унијати из Струмице и Ђевђелије су били пробугарски настројени. Упорност македонских унијата била је толика да је Свети Архијерејски Синод 1929. године писао председнику владе Петру Живковићу да унијати чак насилно прекрштавају појединце у злетовско-струмичкој епархији и, што је још озбиљније, новцем превејавају похлепне. У Војводини је римокатолицизам подржавао великомађарску државну пропаганду. У Босни је Мехмед Спахо, вођа Југословенске муслиманске организације, радио на зближењу муслимана и католика ради сузбијања „српске превласти“.
У Србији је деловање римокатолика било веома успешно. Француски фратри асумпционисти из Цариграда прелазе у Београд, где у Хаџи Мелентијевој улици број 69 оснивају своју цркву и подижу дом. Часне сестре истог реда у Ранкеовој улици отварају школу за француски језик, ручни рад и забавиште за децу.
До 1918. једина католичка црква у Београду била је капела аустријског посланства у Крунској улици, али већ 1926. подиже се црква Криста Краља у самом срцу престонице (велики део новца за изградњу храмова дале су папе Бенедикт XV H Пије XI). Године 1926. y Брегалничкој улици у Београду подигнут је фрањевачки самостан за четрдесет фратара и часних сестара. Они су одмах кренули у мисију по Србији, по римокатоличким жупама и у болницама. Фрањевачку акцију је издашно помогао масон и гувернер народне банке Југославије, Ђорђе Вајферт. Крајем 1925. и почетком 1926. отворена је римокатоличка црква у Крагујевцу. Две часне сестре су дошле са намером да направе забавиште за србску децу. Године 1927. подигнута је римокатоличка црква у Смедереву.
Жупник Фердинанд Хрди, који се кретао од Крагујевца до Ниша, био је веома ревностан у захтевима југословенским властима да се образују жупе у Бору, Ћуприји, Ужицу и Зајечару. Локалне власти су упозоравале да број римокатолика уопште није тако велики како је Хрди тврдио, већ да су многи који су настањени ту само привремено. Број римокатолика је стално растао, па је београдски жупник Вагнер тврдио да је такав „природни и здрав развој био могућ само у земљи у којој су толеранција и вјерска равноправност били истинска стварност, и гдје бројном доласку католика нису прављене никакве запреке“. (Иначе, жупник Вагнер је, по писању београдске „Политике“ од 5. септембра 1919, у време кад је Србија била под аустроугарском окупацијом, „с предикаонице католичке цркве сипао клевете на Србију, Србе, Карађорђевиће и Белог Орла“.)
Жупници су преводили и православне Србијанце на унију с Римом. Већ поменути Хрди нарочито је био активан у Нишу, где је низ лица увео у римокатолицизам, због чега је и Свети Архијерејски Синод морао да протестује пред државним властима. Чак је и министар унутрашњих дела Б. Максимовић указивао на Хрдијеву србофобију и везу с круговима хрватских шовинистичких политичара, које је извештавао о стању у Србији. Број римокатолика се, у односу на стање пре Првог светског рата (око 1415000), више него удвостручио. Упркос свему томе, хтело се још.
Србска фантазмагорија, звана „интегрално југословенство“, трајала је и трајала. У школама су се, као „свеци јужнословенског јединства“, славили Св. Сава и ђаковички надбискуп Јосип Јурај Штросмајер (који је желео унијаћење Срба и Југославију под Хабзбурзима). Нарочито се јасно видело куда иду међунационални односи 1935, када је Архијерејски сабор СПЦ прогласио светосавску годину, поводом седамстогодишњице рођења највећег Србина. Загребачки надбискуп др Анте Бауер је својим верницима забранио било какво, активно или пасивно, учешће у обележавању тог јубилеја, нарочито у школама. Владика Николај је написао један огорчени чланак, указујући да су чак и фрањевци, попут Андрије Качића Миошића и Грге Мартића, својевремено величали Светог Саву; Срби су славили Штросмајеров дан у школама, а Влада Краљевине Југославије није учинила ништа да светосавску годину учини сведржавном. Са територије данашње Хрватске долазиле су све озбиљније вести о сепаратистичком покрету Хрвата против Краљевине Југославије. Тако је, по налогу Влатка Мачека, у априлу 1936. организован напад на граничну караулу у области села Јелачићево. У Славонској Пожеги 8. новембра 1936. Хрвати су напали србске сватове који су носили југословенску заставу. Хрватска сељачка странка (мачековци), где год је била на власти, уклањала је ћириличне натписе и замењивала их латиничним. Уместо табли с натписима „општина“ и „срез“ појављивале су се табле на којима пише „опћина“ и „котар“. Србски трговци у Загребу били су бојкотовани. У фебруару 1936. демонстранти, који су славили помен Анте Старчевића, разбили су прозоре на кући у којој је становао митрополит загребачки Доситеј (Васић). У марту су у Загребу разбијене србске продавнице. У априлу су у Керестинцу мачековски бандити масакрирали шесторицу младића, чланова Југословенске радикалне заједнице, а затим убили Јована Буту, његову жену и ћерку. Некадашњи аустроугарски официри, сада у војсци Краљевине Југославије, претили су србским официрима чак и смрћу. Хрватски угледници су избегавали да присуствују свим поменима везаним за србску историју, а нарочито Видовдану, који је, иначе, био државни празник.
У августу 1936. у Сремској Митровици (!), где је било свега двеста Хрвата, организоване су демонстрације на којима се клицало Мачеку, а против Краља и Београда. Чуло се и: „Да живи хрватска Митровица!“ Римокатолички жупници су радили на кроатизирању Буњеваца у Војводини. У истом месецу 1936. жупник у Оточју, Грга Старчевић, говорио је да Хрвати не воле Србе, јер они нису никаква браћа него Цигани и Цинцари.
Све је ово било добро познато епископату Србске Цркве, који због тога није желео да се упушта у трговину духовним и националним интересима своје пастве.
 

РАТ ИЗМЕЂУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ
 
Још јула 1935. године Србска Црква је ставила до знања држави да пројекат Конкордата таквог какав је неће признати, и да ће позвати своје свештенство и народ у борбу. У Београду је у јулу 1937. године дошло до сукоба полиције, коју је послао министар, католички жупник др Антон Корошец, и верног народа, који је, у литији за здравље патријарха Варнаве, кренуо од Саборне цркве. Тада су претучени не само многи цивили и свештеници, него и шабачки владика Симеон. Када је у Скупштини Конкордат изгласан, исте ноћи умро је (између 23. и 24. јула, четири дана после „Крваве литије“) патријарх Варнава, под загонетним околностима, што је још више изазвало народни гнев. Владика Николај је ишао широм Србије и против Конкордата проповедао, пред хиљадама и десетинама хиљада људи, а у октобру 1937. Свети Архијерејски Синод је свом свештенству и народу упутио посланицу у којој истиче да је СПЦ „била приморана на отпор против једне неуставне радње, против једне велике неправде“ и да је она „ступила у једну идејну и начелну борбу, а никако у личну и партизанску“. Последица је србска слога: „Показана морална снага наше Свете Цркве – а Црква сте ви – запрепастила је наше непријатеље. Све злурадице, које су се радовале до јуче нашој поцепаности, партијској завађености и тобожњој верској равнодушности српског народа, стоје сада смућене пред изненадним преокретом чињеница. Јавио се опет Србин у свој снази и величини својој, на страх вразима својим“.
 

ЕПИЛОГ БОРБЕ ПРОТИВ КОНКОРДАТА
 
Кажу да је папа Пије XII запретио Србима да ће зажалити што нису пристали на Конкордат. Било како било, 29. децембра 1937. Антон Корошец је објавио да је питање Конкордата склоњено с дневног реда.
Ватикан је оштро протествовао због тога. Бискупска конференција Југославије је 4. маја 1938. изложила своју Декларацију којом оптужује Владу да је стала на страну Србске Цркве и православља. Бискупи су тврдили да су права римокатолика „тешко повређена“. Како и колико, види се из белешке др Јоза Петровића, објављене 1942 (дотични је у Београду боравио од 1925. AO 1941. године): „Када caм дошао у Београд, имали смо црквицу у бившем Аустријском посланству. Одлазећи из Београда остављамо шест католичких цркава. Све болнице су у рукама часних сестара, сва кућна послуга је наша. Буњевци имају своје хрватско друштво, затим основан је Хрватски клуб, чији сам члан био од мог доласка у Београд, основасмо Напредкову подружницу, Радишину, а колико је вјерских друштава било, то не умијем рећи. Не вјерујем да је тјеловска процесија у Загребу била импозантнија од оне у Београду“.
Три године после бискупске декларације, настаће Павелићева монструмдржава. Неки од најделатнијих учесника борбе против Конкордата обрешће се као свештеномученици, убијени од усташке руке: владика бањалучки Платон, владика горњокарловачки Сава, митрополит дабробосански Петар. Митрополит загребачки Доситеј ће, после ужасних мучења од стране усташа, полужив доћи у Београд, где ће, од последица, умрети. Владика жички Николај ће, у Србији, бити под стражом Немаца, да би, скупа с патријархом Гаврилом, крајем 1944. године био одведен у Дахау. Таква је била цена духовне слободе коју је Србска Православна Црква вековима плаћала.
 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ И КОНКОРДАТСКА КРИЗА
 
Период владавине Милана Стојадиновића, вође Југословенске радикалне заједнице, почео је једним символичким гестом: Стојадиновић је, за здравље своје мајке, жене и деце и покој душе свог оца, приложио иконостас у храму Св. Саве у Жичи, дело угледног руског иконописца Ивана Мељникова. „Гласник“ Србске Цркве је, у броју од 5. јуна 1936, истакао овај гест као пример да је код високих државних функционера још увек жива вера, „на чврстим темељима сазидано свето Православље“. Сгојадиновић је 16. јула 1936. посетио Жичу с генералом Марићем, и дао прилог за подизање монашког конака. Све ово је било веома добро прихваћено и од стране црквене јерархије, али и од стране народа.
Међутим, све се помутило када је почела прича о Конкордату. Мостови поверења срушили су се за најкраће могуће време, и више није било ничега што би могло да заустави оштро супротстављање епископата пројекту Конкордата. Стојадиновић је био вешт политичар, али се, очито, више уздао у вештину, него у врлину, и чинило му се да Србска Црква, позната по својој лојалности држави, неће реаговати. Ту се, међутим, преварио.
Борба против Конкордата била је оштра и одлучна, и са једне и са друге стране. Југословенска радикална заједница је избацила из редова својих посланика др Војислава Јањића и архимандрита Никона (Лазаревића), јер су гласали против Конкордата. Када је Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео одлуку о одлучењу посланика који буду гласали за уговор с Ватиканом, епископ Николај је упутио писмо свим посланицима из своје епархије, и упозорио их: „Нека Вас не плаше партијском дисциплином, јер постоје две важније, старије и јаче дисциплине, а то су: дисциплина српсконародна и дисциплина црквеноканонска. Обе ове надживеће ону. (…) Глас народа, глас Божји. Тај народ дао Вам је мандат, а од тог народа Ви ћете опет тражити мандат. Будите уверени да ће Вас народ питати само једно – би ли и ти Конкордатлија или не?“
Из Kpaљева, 20. јула 1937, Николај телеграмом преклиње Стојадиновића да „скида зло са дневног реда“, јер је „тешка рука Немањића Саве“, а кад га Стојадиновић моли за поверење и тражи да Николај „помирљиво утиче на своје колеге“, Епископ жички му одговара да нема олаког помирења после премлаћивања народа код Саборне цркве у Београду, јер „др Корошец није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог болесног Патријарха. Уникум. А замислите како би римски Папа потресао цео свет, да је један српски жандарм ударио католичког бискупа“. А затим га упозорава на тешке последице изгласавања Конкордата: „Уверавам вас да је народ на ивици побуне. Ја знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни Конкордат. Ја не заборављам ни ово ни оно. Но сав је народ потпуно бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт, све због овог Конкордата. Као кад би ђак написао читко пропис па просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама не види од Конкордат. Од времена такозване „владановштине“, ја не памтим оволику узрујаност у народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му, ласка Вам и обмањује Вас; и немојте мислити да је овако страшно незадовољство у народу створено агитацијом свештеника. Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје да је кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом, и сви просвећени католици ужасавају се власти која се даје томе Кнезу у овој нашој слободној земљи. Зато Вас и овим путем, и последњи пут, молим и преклињем: скините то чудовиште са дневног реда, те сачувајте земљу од потреса, сачувајте своју част и повратите свој углед у народу. Сачувајте себе од моралне и политичке смрти, то је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у 12 часу. Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви. Рећи ћете: тешко је сада скинути са дневног реда. Можда. Но сетите се да ће теже бити ако прође. Нека језива атмосфера окружава нас. Свако очекује најгоре. Ако изагитујете, на супрот вољи народној, вољи 7.000.000 Cp6aи толико католика, да се Конкордат изгласа у Скупштини, шта сте са тиме учинили? Отворили сте једну живу рану, која се годинама неће моћи залечити, а своје име сте уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње. А Ви нисте самац; Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег телеграма. Нека вам је Бог на помоћ“.
Из писма се види да Николај није желео заоштравање сукоба, али је био неодступан у одбрани црквено-народних интереса.
Стојадиновић је, у писму од 22. јула 1937, покушавао да умири Николаја, тврдећи да, после Народне скупштине, Конкордат треба да прође Сенат, Краљевско намесништво и ратификацију, а да у том периоду „Влада и Св. Синод треба да буду у вези, да разговарају, а не да води борбу Св. Синод против Владе, да се прети народним посланицима, да се шире летци, да звоне звона, да се истичу црне заставе, итд“. Стојадиновић је уверавао Николаја да је „добар православни Србин“ и да „воли своју веру“. Верујући у исправност своје политике, која је подразумевала приближавање Берлину и Риму и задовољавање хрватских тежњи (а Стојадиновић је знао да само Ватикан може умирити Хрвате), он је покушавао да направи компромис, који, нажалост, није био само то.
У писму др Нику Суботићу, Србину из Далмације, министру правде, Николај га упозорава да је „изнео пред представнике народне уговор са прастарим непријатељем Српства и Православља и да га је бранио и заступао“, па се пита да ли је Нико Суботић као Србин жив или је умро. Министру просвете Стошовићу Николај је рекао да у Конкордату уопште није реч о помоћи нашим католицима, него о учвршћивању папске власти на Балкану. Замерио му је што није посаветовао Стојадиновића, него је све препустио Маскателу, „папином експоненту“, и питао га је: „Ја ли теби ротаријанство ближе срцу него Српство и Православље и правда Божја?“ И додавао: „Теже је бити човек него министар. Немој се љутити што се усуђујем дати ти један савет – можда једини и последњи у овом животу – БУДИ ЧОВЕК, МАКАР НЕ БИО МИНИСТАР“.
Николајева антиконкордатска борба имала је начелан карактер, па је он, касније, дошао у сукоб с патријархом Гаврилом због олаког преласка преко огрешења посланика ЈРЗ и Стојадиновића. До пуног помирења између њих двојице дошло је тек 1940. године, у манастиру Каленићу. Извесно време Николај чак није ни долазио на заседања Светог Архијерејског Сабора, сматрајући да се увреда нанета Светосавској Цркви не сме багателисати, нити треба пристајати на „људска, сувише људска“ договарања са политичарима. Но, наравно, као човек Цркве, Николај је прешао преко свог става и одазвао се позиву Сабора да му се придружи.
Владика је, у доба антиконкордатске борбе, био помно праћен од стране „среских шпијуна“. Један од њих је известио начелника среза трнавског, да, приликом беседе у храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, када је беседио о стогодишњици чачанске Гимназије, ни једном речју није поменуо Конкордат, нити је говорио против краљевске владе и појединих њених чланова. Међутим, Николај је одбио да оде у саму Гимназију и освешта спомен плочу, јер су се у школи налазили Стојадиновићеви посланици који су гласали за Конкордат, као и министар Војко Чвркић.
Напади на Светог Николаја Жичког у то доба ишли су чак и до покушаја атентата, како сведочи оновремени жички искушеник, а сада архимандрит, Јован Радосављевић. Атентат је избегнут после сабора богомољаца о Крстовдану, септембра 1938, када је ђакон Тимотеј открио младог човека с револвером у руци како хита на спрат жичког конака где је Владика седео са својим гостима. Сумњало се да је иза покушаја атентата стајао војвода Коста Пећанац, у договору са Миланом Стојадиновићем.
 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
 
Свети Николај Српски је имао само једну идеју и један завет – да Србе сједини са Христом. Зато је, говорећи о пропасти прве Југославије у „Речима србском народу кроз тамнички прозор“, записао: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време“. Те његове речи и данас одјекују у срцима оних који верују да реч „Србин“ има и духовни, а не само биолошки садржај. Веровати у то да ће их неко од савремених наших политичара озбиљно схватити и покушати да примени исто је као веровати у постојање кентаура или златних јабука Хесперида. Но, како је говорио Свети Јован Златоусти:, ЈНаше није да убедимо слушаоце. Наше је само да о истини сведочимо, а да се убеде – то је њихово“. Тако је мислио и Свети Николај Српски.
 

КОМЕ СМЕТА СВЕТИ НИКОЛАЈ?
 
Зна се коме и зашто смета Свети Николај Српски. Смета тоталитаризму Новог светског поретка, јер је рекао да ће последњи, у злу уједињени свет, бити гори од куле вавилонске (Жетве Господње); смета домаћим еврослинавцима, јер је рекао да ће, ако буде напуштена служба Богу србског народа, „престати историја Србадије, а почети историја мангупарије“ (Српски народ као Теодул); смета јер разобличава лажну побожност: „Цркве граде, да их виде људи,/ Цркве граде, Богу се не моле“ (Небеска Литургија); смета јер каже да су усташе „за ревност у злу, добро знану свима,/ похвале добили из пакла и Рима“ (Ђердан од мерџана); смета јер указује на пљачкашку економију неолиберализма (Средњи систем). Смета јер је нови Свети Сава. Смета јер је Христов. Смета јер људе приводи Богу и одводи их од сатане.
Како каже литвански хришћански мислилац Антанас Мацејна: „У очима света бити хришћанин већ је злочин, злочин достојан смртне казне. Прогони Цркве никад нису пуки људски неспоразум. Они у себи увек крију антихристов умишљај; свагда су засновани на антихристовом покушају да погуби Цркву Христову. И то је заиста тако, макар поједини гонитељи не схватају ни те замисли, ни те циљеве, мислећи да, док убијају, служе вишем циљу. (…) Ако би нам се поставило питање зашто свет мрзи Цркву, могли бисмо одговорити – то је зато што га Црква спречава да остане у својој фактичности“. А владика Николај, верни син Цркве, чини управо то – не да свету и свом роду да остану ту где су, и да иду ка понору идолопоклоничке технолошке цивилизације, него их зове ка Христу и вечном животу.
Слава Светог Владике Николаја рашће све више. Непријатељи Христови су, кад су видели да никаквим средствима не могу да спрече дело Богочовеково, узвикнули: „Гле, ништа не помаже. Сав свет оде за Њим“ (Јн 12,19). Тако и непријатељима Николајевим, за чије се покајање он сада моли Господу, ништа не помаже! Све оно најбоље код Срба оде за Николајем, који оде за Светим Савом и
Светим кнезом Лазаром, који одоше за Христом, Распетим и Васкрслим. У знаку Крста и Васкрсења је и сав лик и дело Владике Николаја Охридског и Жичког.
 
Препорука за даље читање:
 
Свим читаоцима заинтересованим за озбиљно упознавање с мишљу и делом владике Николаја препоручујемо следеће књиге:
1. Свети Владика Охридски и Жички Николај (приредио епископ Атанасије Јевтић), Епархија Жичка и манастир Жича, 2003.
2. Милан Д. Јанковић, Епископ Николај Велимировић – Живот, мисао и дело, Епархија Шабачко-ваљевска,2001.
3. Златоусти проповедник васкрслога Христа (приредили Владимир Димитријевић и Горан Вељковић),Духовни луг, Крагујевац, 2003.
4. Владика Николај, данас и овде(приредио Владимир Димитријевић),Књижевне новине, 1048/1049, 20012002.
5. Ђорђе Ј. Јанић, Хаџија вечности, Храст, Београд, 1994.
6. Драган Суботић, Епископ Николај и православни богомољачки покрет, Нова искра, Београд 1996.
7. Владимир Димитријевић, Највећи Србин после Светог Саве, Легенда, Чачак. 2006.
8. „Паланка философије или књига о говору мржње против свега што је српско“, „Двери српске“, број 24,4/2004.
 

 


Изворник:

„Зашто је оклеветан Свети Николај Српски?“

Двери Српске – часопис за националну културу и друштвена питања

Година VIII, број 32, 4/2006, Оци 2006. стр. 64 – 76

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *