НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » „ВЕРУЈЕМ“ – КАКО ОВЕ РЕЧИ СХВАТА ХРИШЋАНИН? – ИЛИ ТРИ ЗАБЛУДЕ О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

„ВЕРУЈЕМ“ – КАКО ОВЕ РЕЧИ СХВАТА ХРИШЋАНИН? – ИЛИ ТРИ ЗАБЛУДЕ О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

<p claСЕРГЕЈ ХУДИЕВ
„ВЕРУЈЕМ“ – КАКО ОВЕ РЕЧИ СХВАТА ХРИШЋАНИН?
 
Божићни пост представља посебне дане за хришћанина у којима свој поглед обраћа изворима своје вере. То је време када поново, са посебном дубином промишљамо оно што се догодило пре две хиљаде година. Тада покушавамо да још једном себи одговоримо на питања која на први поглед изгледају једноставно: шта значи реч „вера“? Шта имамо у виду када говоримо „верујем“?
У обичном језику користимо реч „вера“ у два значења. Прво од њих се односи на податке које сматрамо поузданим, подацима који одговарају стварности. На пример, верујемо да је алкохол штетан за јетру, да је трагедију „Хамлет“ написао Шекспир, и да је древни Рим заиста постојао. Можда ће читалац рећи да је то све оно што знамо. Међутим, неки људи одбијају да то сматрају знањем. Неки (на пример, људи који страдају од познате пристрасности) поричу штетност алкохола, други озбиљно сматрају да су сва Шекспирова дела написали други људи, а неки су уверени да су сви подаци о древном Риму резултат грандиозног фалсификовања. Често људи обијају да признају оно што им се не допада – за ово може бити много разлога.
У слагању да се неко знање прихвати као поуздано увек постоји тренутак нашег избора, одлуке. Ми можемо и да одбијемо. Дечији стих Сергеја Михалкова о тврдоглавом Томи (ви схватате да наша новина носи име у част сасвим другог Томе[1]) одлично илуструје ту могућност:
 
Купати се не сме,
Алигатора је много,
„Није тачно“,
Одговара Тома.
Гаће и кошуље,
Леже на песку,
Тврдоглавац плива,
По опасној реци.
 
Неверје се по Тому лоше завршава.
 
Гаће и кошуље,
Леже на песку,
А нико више не плива,
По опасној реци…
 
Често неверје изгледа толико глупо, да просто не разматрамо такву могућност озбиљно. Тим више што у сваком прихватању туђих речи постоји елеменат вере. У вери постоји и друга нијанса – „поверење“, однос не само према информацији, већ и према личности – јер верујемо блиским пријатељима или рођацима. Верујемо да нам желе добро и да нам неће нанети зло. Без бојазни можемо да им поверимо своје имање, здравље и живот. Италијански философ Луиђи Џузани наводи потпуно схватљив пример:
„Ако би ми данас након повратка кући мајка припремила јело и ја, огладневши, уместо да се бацим на јело, изненада се зауставим и почнем да гледам на јело, она би ме забринуто упитала: „Па… шта је са тобом? Јел си добро?“ А када бих одговорио: „Не. Хоћу да испитам то јело да бих се уверио да нема цијанида“. Моја мајка би рекла: „Какав си ти шаљивџија!“. Међутим, ако би видела да се не шалим, не би звала хемичара, већ психијатра. Увереност да моја мајка нема намеру да ме отрује, постоји независно од могућности да се спроведе хемијска анализа припремљеног јела“.
Таква вера, како вера неким вестима, тако и људима – може бити основана или не, али сви схватамо о чему говоримо. Сви имамо одређено искуство поверења.
 
Бог открива Себе људима
 
Вера у Бога дотиче оба значења – ми верујемо Богу као личности и верујемо тим истинама које је Он открио у Својој Цркви. Међутим, свако поверење се јавља као одговор на нечије речи или дела. Не можете да одлучите да ли верујете речима једног или другог човека, док не почне разговор. Млади човек из Џузанијевог примера не може са поверењем да узме храну док му се не изнесе јело. Вера у Бога је одговор на Откровење, одговор Богу Који је проговорио, открио се људима.
Богослови говоре о општем и посебном Откровењу. Опште откровење се може кратко описати речима великог немачког мислиоца, Имануила Канта -„звездано небо над нама и морални закон унутар нас“. Када подижемо очи према звезданом небу – посебно када излазимо из града загађеног ваздуха и ноћних светила – видимо то о чему је говорио велики песник и научник:
 
„Открио се бездан звезда пун,
Звездама броја нема, бездану дна“.
 
Заједно са њим можемо да ускликнемо
 
„Твари, где ти је крај?
Кажи колико је велики Творац?“
 
Можемо спустити очи доле, у микросвет, према атому угљеника и задивити се његовом предивном поретку, захваљујући коме је могућ живот на земљи. Читава творевина говори о Уметнику и Творцу свега, Богу. Наравно можемо да одбацимо то сведочанство, затворити очи и уши. Међутим, то никако не мења чињеницу да „небеса казују славу Божију, дело руку Његових јавља свод небески„. (Пс. 18:2)
Бог говори у људском срцу гласом савести, по речима апостола Павла: „Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају„. (Рим. 2:14-15) Све добро и предивно, све добро и праведно у свету има за свој извор благог Бога, Који се брине за своје створење – посебно за људе.
Грех је дубоко подрио (иако није уништио до краја) способност људи да примају природно Откровење, тако да нам је потребно посебно, или специјално, Откровење. У почетку је Бог открио Себе кроз пророке Старог Завета, чија се мисија састојала у припреми доласка Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.
У Христу се Бог открио људском роду потпуно и свестрано. Штавише, у Господу Исусу сусрећемо не само изузетног посланика лица Божијег, већ Самог Бога. Откуд то знамо? Он Сам је тако рекао.
 
Који види Мене видео је Оца
 
Еванђељу сусрећемо човека од крви и меса, који живи у конкретном времену и месту, који потиче из средине сиромашних занатлија. Међутим, за Њега су чак и непријатељи рекли: „Никада човјек није тако говорио као овај човјек.“ (Јн. 7:46) Што се више удубљујемо у текст Еванђеља, што више покушавамо да га схватимо у библијском, историјском и културном контексту, тим више је поражавајуће оно што је Исус говорио о Себи. Он је говорио да је пребивао са Оцем пре постојања света. Он је говорио да има власт да прашта грехе. Он је говорио да ће управо Он, Исус, доћи да суди свим народима у последњи дан. Говорио је да ће они који Му поверују и следују за Њим добити вечни живот.
Његове речи нам не дају могућност да се према Њему односимо као према уваженом древном учитељу, који се може у згодној прилици цитирати, на кога се можеш позвати и – вратити књигу на полицу. Ако је Исус говорио истину о Себи, онда Он није древни учитељ затрпан песком времена, већ живи Господ и Спаситељ. Питање „Вјерујеш ли ти у Сина Божијега?“ (Јн. 9:35) упућено Његовим савременицима, исто тако је упућено и нама. Отварајући Еванђеље сусрећемо Га исто тако реално као исцељени слепорођени човек, цариник Закхеј или Самарјанка код бунара.
Митрополит Антоније Сурошки говори о искуству обраћања које је доживео у раној младости: „Седео сам, читао и између почетка прве и почетка треће главе Еванђеља од Марка, која сам полако читао, јер нисам навикао на тај језик, изненада осетио да са исте стране стола, ту поред мене, стоји Христос. И то осећање је било толико поражавајуће да сам се зауставио, престао да читам и почео да гледам око себе. Гледао сам дуго. Ништа нисам видео, ништа нисам чуо, ништа нисам осетио. Али чак и када сам гледао тачно испред себе на то место где није било никога. Имао сам снажну свест да ту несумњиво стоји Христос. Сећам се да сам тада помислио: ако живи Христос стоји ту значи да је он васкрсли Христос. Значи да поуздано знам у границама мог личног, сопственог искуства да је Христос васкрсао. Значи да је све што се о Њему говори – истина“.
Хришћани су људи који примају Сведочанство Исуса о Себи. Ми верујемо да је оно што Он говори – истина. Ми „верујемо Њему, као Цару и Богу“, како се говори у чину Крштења. Шта то значи у пракси?
 
Вера као уздање
 
А ја се у Тебе, Господе, уздах; рекох: Ти си Бог мој.“ (Пс. 30:15) За нас реч „уздати“ има унеколико архаично значење, али би савремени превод „надам се“ могао да измени смисао. За нас је „нада“, авај, прилично слаба реч, нешто типа „надам се на срећу“. Међутим, Псалмопојац се управо узда – полаже на Бога свим срцем, поверава Му свој живот. Хришћани поверавају свој живот Исусу Христу – као што говоримо на свакој Литургији: „сами себе, један другог, и сав живот свој Христу Богу предајмо“. Ми више не припадамо себи, ми припадамо Господу Исусу. Ми поверавамо наш привремени и вечни удео у Његове руке и на Њега – само на Њега – полажемо наду нашег вечног спасења.
То је вера Цркве. Међутим, то је и лична вера сваког хришћанина. Свети апостол Павле говори: „живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.“ (Гал. 2:20) Христос није само Спаситељ света и Спаситељ Цркве – он је и лично Спаситељ сваког верног. У Еванђељу од Јована Господ подвлачи тај лични однос са сваким од спасених: „Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду.“ (Јн. 10:27) Хришћанин се узда да је Христос дошао да спасе не неко апстрактно човечанство, већ конкретне људе, између осталог и њега лично. Како о томе говори апостол Павле: „Истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја.“ (1 Тим. 1:15) Ове речи апостола сваки православни хришћанин понавља, прилазећи Причешћу: „Верујем Господе и исповедам си ти ваистину Христос, Син Бога Живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја“. Син Божији је постао Човек и ради мог спасења је био распет и због мојих грехова и оправдања је васкрсао. Сва моја нада се састоји у томе што је за мене учинио нешто тако велико. Он ме не одбацује, већ ће ме увести у Царство Своје.
У „Тумачењу на посланицу Римљанима“ овако пише свети Теофан Затворник: „Веровати значи утврђивати се на Христу вером, са непоколебљивом увереношћу се ослањати на Христа, силом вере у Христа се испуњавати осећањем безбедности које има човек који стоји на гранитној стени усред кипећих таласа око њега. Зато ће верујући бити онај који чини све што је потребно, али увереност у спасење и оправдање заснива не на делима, већ на вери у Бога. Верује да Онај, Коме служи свом душом и свим срцем, по благости Својој неће допустити да погине. Да ће га спасити и оправдати.“
Истина о томе да је Христос умро за свакога од нас, ако је прихватамо озбиљно, мења целокупан наш живот. Како је рекла једна једноставна жена: „ако поверујем да је Христос умро за мене лично, ја никада више у животу не могу да слажем“.
 
Вера као послушност
 
Вера – када постоји – показује се у послушности. Ако верујемо лекару, узећемо рецепт који нам је дао. Ако верујемо водичу ићи ћемо за њим. Ако верујемо инструктору за безбедност, нећемо радити оно што је забранио. „Ја се у Тебе, Господе уздам“, могуће је само уз „шта ми заповедиш да чиним, Господе„. У овом послушању се могу издвојити две стране – послушање разума и послушање воље. Признајемо да је Христос истина, а ми – не. Спремни смо да променимо свој поглед на свет, на Бога и на себе саме сагласно Његовој истини. Често се догађа да људи у својим духовним потрагама пребивају у најразличитијим заједницама и сектама и покупе одломке најразличитијих учења. Само по себи је то прилично уобичајено: блажени Августин, пре него што је пришао Цркви, био је у секти манихејаца. Међутим, обраћање Христу захтева поновну проверу претходних ставова. Зато у Цркви постоји посебан чин одрицања, одбацивања погледа који су неспојиви са правом вером у Христа. Ми више не верујемо у реинкарнацију, већ верујемо у Васкрсење Мртвих. Не верујемо више у карму, већ у Опроштење Грехова.
Неке ставове, прихваћене у свету, такође је неопходно оставити да бисмо, на пример, примили истину о светости брака или о неприкосновености људског живота од тренутка зачећа па до природне смрти. По тим моралним питањима савремени свет се често разилази са Христом – и ми стајемо на Христову страну, не на страну света.
Ово поновно разматрање ставова приводи послушности воље – мењамо наше понашање сагласно Христовој истини, сагласно заповестима Божијим. Апостол наводи најједноставнији пример: „Крадљивац нека више не краде, него боље нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе коме је потребно.“ (Еф. 4:28) Човек који је увредио ближњег крађом, сада треба да се труди како би му дао. Исто је и у вези са другим гресима: поверовати у Христа значи не радити више тако, већ напротив, стремити испуњењу заповести.
Исправљање наших ставова и нашег живота неће бити тренутно – то је дуг и тежак процес, у току којег ће нам веома бити потребна помоћ Цркве. Доживећемо успоне и падове, а понекада и тешко спотицање, и ту треба да памтимо да је наша узданица – Христос, да је љубав Његова неизмењена. Да упавши у блато треба да се подигнемо, примимо Његов опроштај и идемо даље. Како обећава Апостол: „ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде.“ (1 Јн. 1:9)
 
Вера Цркве
 
Еванђељска вест о Христу дошла је до нас преко многих покољења оних који су веровали у Њега. Који су од апостолских времена до наших дана чували и објављивали реч Његову, живели том речју и страдали за њу. Христос се обраћа свакоме од нас лично. Међутим, Он то чини кроз Цркву и ми немамо друго Еванђеље осим онога које је дошло до нас кроз Цркву. Немамо другог Христа, осим Онога, Кога она јавља.
Христос говори: „сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.“ (Мт. 16:18) Да би постао Његов, треба се присајединити Цркви Његовој. За многе људе ту почињу проблеми и то није изненађујуће. Јер управо је са Црквом повезан прелаз од теоретске сагласности до истинске вере. Ако смо поверовали у Христа, то мора да се покаже у следовању Његовим заповестима, пре свега, примамо Крштење, учествујемо у молитвеном животу Цркве и приступамо Светим Тајнама.
 
Пронаћи веру
 
Понекад се људима чини да је вера, као и љубав, нешто попут високе температуре, нешто се човеку „догађа“ мимо његове воље. А затим исто тако, „само по себи“ може и да прође. То се може односити на мистичко искуство, осећање, доживљај – али не и на саму веру. Бог се веома пажљиво односи према људској слободи. Он нам даје могућност да поверујемо, али нас не принуђује на то.
Покајте се и вјерујте у Еванђеље„, говори Господ. (Мк.1:15) То је обраћање нашој вољи. То није нешто што нам се просто дешава. Ми треба да се покајемо и поверујемо. То је одлука коју доносимо пред лицем Божијег призива – одлучујемо да се молимо, приђемо Цркви и заувек изменимо свој живот. Све то није могуће без помоћи Божије. Међутим, ми треба да замолимо за ту помоћ у молитви, а не неко други. Наша уста треба да изговоре: „Верујем Господе и исповедам“, наше ноге треба да нас доведу у Храм.
Онога који долази мени нећу истјерати напоље„, говори Господ. (Јн. 6:37) Међутим, морамо сами доћи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Худиев жели да каже да се ради о апостолу Томи, који у почетку је посумњао у Васкрсење. Фома.ру је сајт за „оне који сумњају“. – прим. прев.

 


Превод са руског:
Станоје Станковић

Извор:
ФОМА.РУ

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *