НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » УНИЈА – МЕТОД ПАПОЦЕНТРИЧНОГ ЕКУМЕНИЗМА

УНИЈА – МЕТОД ПАПОЦЕНТРИЧНОГ ЕКУМЕНИЗМА

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС
игуман манастира Григоријат на Светој Гори
УНИЈА – МЕТОД ПАПОЦЕНТРИЧНОГ ЕКУМЕНИЗМА
 
Недавно је папа римски означио за епископа и апостолског егзарха за малобројне атинске унијате, унијатског клирика, господина Димитрија Салахаса, рукоположеног 24. маја 2008. за каркавијског епископа, професора римског института источних истраживања и члана Мешовите богословске комисије за дијалог између Православних и римокатолика. За атинску унијатску општину тај догађај, очигледно и судећи по изговореној беседи господина Салахаса на дан његовог рукополагања, и саопштења, објављеног на њиховом интернет сајту има веома важно значење. Али за Православне, та чињеница може бити окарактерисана као жалосна и изазивајућа, јер поново враћа у живот проблем Уније, још једном открива намере Ватикана у односу према Православљу и показује, колико је за Православље опасна перспектива такозваних богословских дијалога. То довољно убедљиво показују следеће чињенице.
 
1. Еклисиологија унијатских општина идентична је еклисиологији на којој се утврђивала Унија из XVI века.
 
То потврђују речи епископа Димитрија Салахаса, које је изговорио на свом рукоположењу.
У почетку он говори: „Наша заједница саставља мали део Католичанских Цркава на Истоку“. И то је – истина: све унијатске заједнице изашле су из недара Православних Источних Цркава и постале „католичанским“, јер су прихватиле папски примат и папске догмате. Они себе називају „Католичанским Црквама на Истоку“, јер верују, да их је општење са папом учинило „католичанским“, потпуним црквама, гарантујући им католичанскост, док у исто време друге Источне Цркве, које немају општење са папом (Православне Цркве, антихалкидонске, монофизитске и несторијанске цркве, које се нису присајединиле Унији) нису „католичанске“. Оне су, како о њима говори Други ватикански концил, „појединачне или помесне Цркве, међу којима прво место заузимају Патријаршијске Цркве“ (Указ о екуменизму, 14).
Даље у беседи на рукополагању налазимо следеће: „Ми стремимо ка јединству, а не Унији. Други ватикански концил нам говори да су важеће правне норме Католичанских Цркава на Истоку биле установљене „до времена“ тј. до оног тренутка када Католичка и Православна Црква успоставе потпуно општење једна са другом (Одлука о Источним Црквама, бр. 30) по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година“. Онда ми можемо поставити питање: чиме се разликује „стремљење ка јединству“ од стремљења ка Унији? Зар није стремљење ка Унији са еклисиолошке тачке гледишта потпуно идентично стремљењу ка јединству (псеудо-јединству) тј. зар није оно за свој циљ имало достизање црквеног општења, уз услов, међутим, признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Ферари – Фиренци, Триденту и др.? Може бити, „стремљење ка јединству“ Другог ватиканског концила и папоцентричног екуменизма претпоставља одбацивање догмата, који су прихваћени од стране тринаест „васељенских“ сабора папизма?[1] И на крају, како ће без одбацивања свих туђих учења (јереси) богословски дијалог достићи јединство, не поставши „унијатски“, јер ни до данас нису успели да добију одбацивање нити једне од тих одлука?
Епископ Салахас уверава Православне: „Грчки католички егзархат (има се у виду унијатска заједница Ахарнон коју он води, прим. прев.) категорички одбацује и одбациће сваку прозелитску делатност и додаје: но ја их молим (Православне, прим. ред.) да нам не отказују право на постојање“. Он уверено и јавно одбацује одвратне методе из прошлости и жели да верујемо да је он искрен, када моли да им се да право на постојање као заједници са слободним избором. Штавише, треба бити потпуно свестан, да ми Православни, иако немамо ништа против права сваке заједнице на самоопредељење, ипак наглашавамо да постојање унијатских цркви јесте очигледан доказ да Унија постоји и да свако деловање Ватикана, које потврђује њихово постојање, јесте утврђивање Уније, независно од тога да ли се остварује законити прозелитизам или не. Унија – то је пре свега еклисиолошки проблем и она нас као таква интересује више од свега. Следи да, пошто Ватикан потврђује постојање Уније, јачајући унијатским црквама право да постоје у њиховом садашњем еклисиолошком поретку, богословски дијалог са стране Ватикана може да има у перспективи, не успостављање јединства Цркве „по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година“, већ успостављање Уније!
 
2. Ватикан подржава Унију
 
Без обзира на то што Ватикан лицемерно „осуђује“ Унију као метод сједињења цркава (Баламандски споразум, чл. 1) он је потврђује самим тим што признаје постојање унијатских заједница (чл. 31), јачајући на сваки начин њихово присуство и деловање на канонским територијама Православних Цркава. Зато се питамо: до када ћемо ми, Православни, продужавати богословски дијалог трпећи то чудовишно ненормално стање ствари? Католици (не сматрајући достојним похвале изузетке, када они, за разлику од Ватикана нису сагласни са Унијом) недоследно осуђују Унију као метод из прошлости и, у исто време, признају унијатске заједнице. Како је могућа осуда Уније и истовремена подршка унијатских заједница, које Унију чине реалношћу на сцени савремене историје?
Ружна делатност папске Уније у прошлости је позната. Подсетимо да су паписти, користећи политичку и војну немоћ Источне империје након тешке венецијанске владавине, поставили прву основу Уније, потчинивши Православне Грке одлукама папског Лионског сабора (1274) за време императора Михаила Палеолога и патријарха Јована Века. Као друга основа, послужио је и тирански захтев папе Евгенија IV да се источни хришћани, који су се нашли у тешком положају, у потпуности потчине Фераро-Флорентинском сабору (1439). Сем тога, од времена сабора у Бресту (1596) језуити су сличним подмуклим методима учинили да Унија буде велико искушење за Православну Источну Цркву. Унија је патријарха Кирила Лукариса коштала живота, довела до збацивања многих патријараха, откидања из недара Цркве великих заједница у Украјини, Трансилванији, Далмацији, Антиохији и изазвала жестоке прогоне Православних у тим и другим областима, које су контролисали Турци.[2]
У том историјском периоду унијатска пропаганда, организована од стране папа, развија се у две етапе: у почетку као делатност огранка папске курије Propaganda Fidei (Пропаганда Вере), а затим у виду изградње школа (главно место међу њима заузима Колегијум св. Атанасија у Риму), које воде папски мисионари са циљем не само обраћања у Унију појединаца, колико промене читавог погледа на свет код Православних, уз помоћ латинофилског деловања многих дипломаца таквих школа.
Али и у наше време Ватикан неприкривено подржава и на сваки начин јача Унију. Од самог почетка богословског дијалога Православних са католицима, унијати улазе у састав Мешовите богословске комисије, без обзира на снажне и непрестане протесте Трећег свеправославног саветовања.[3] Папа Јован Павле II је дао одлучујући допринос оживљавању Уније у Источној Европи. Баламандски споразум (1993.), не говорећи о осталим његовим озбиљним богословским бесмисленостима, признаје и оправдава постојање унијатских цркви, при чему испод споразума стоје потписи неких представника Православних Цркава.
Папа Јован Павле II у свом поверљивом писму католичком ко-председнику дијалога, кардиналу Едварду Касидију, одбацује позицију коју је Мешовита богословска комисија донела у Балтимору (2000.) у вези са унијатима, и на тај начин доводи дијалог у потпуни ћорсокак. У том писму он пише следеће: „Треба (на заседању у Балтимору) Православнима ставити до знања да се Источне католичанске (подразумевају се унијатске – прим.ред.) Цркве користе код римске цркве са истим признањем, као и свака друга црква која је са њом у општењу“.[4] Тиме је папа изазвао праведно смућење и самостално напуштање високопреосвећеног архиепископа аустралијског Стилијана. Папа Бенедикт ?VI, следећи ту политику, благосиља унијатску украјинску цркву;[5] за време посете Фанару у новембру 2006. године у његовом најближем окружењу је унијатски епископ; штавише, у Ефесу, понтифекс изјављује да „по његовом мишљењу, најбоље средство за достизање јединства у Цркви јесте Унија“[6], а сада шаље новог апостолског егзарха у Атину!
 
3. Екуменистичка трпељивост према Унији је, са тачке гледишта еклисиологије, крајње проблематична
 
Тобож из разлога да се богословски дијалог не прекине, неки наши Православни предстојатељи чинили су се и чине неприхватљиве уступке. Смеле и дубоко православне речи константинопољских патријараха, у којима су разобличавали проклету Унију (класичан текст постала је Окружна Посланица против Уније[7] блажене успомене Патријарха Јоакима III) престале су да се слушају на тлу небогословског „дијалога љубави“ Патријарха Атинагоре. Саборне осуде и посланице источних патријараха против Уније[8] таворе у Аналима црквене историје као полемички документи, који, тобож, не приличе данашњим временима „помирења“!
И пред православном свешћу јавља се питање: на којим богословским основама се утврђује та екуменистичка трпељивост према Унији? Шта се променило у еклисиологији и богословљу унијатских цркава да би њихове епископе и клирике ми сада требало са радошћу да примамо? Када су унијати показали да су се еклисиолошки променили, било да су у потпуности постали католици, било да су се вратили у окриље Православне Цркве? На који их то начин право да постоје као одвојене заједнице ослобађа од неопходности да се определе у еклисиолошком смислу? Или православни еклесиолошки критеријуми више не постоје?
Без сумње, једино могуће објашњење те екуменистичке трпељивости према Унији јесте склизнуће у некакву, до сада непознату, еклисиологију, која устаје на еклисиологију Православне Цркве и која се саглашава са посветовњаченом свешћу нашег времена.
 
4. Ватикан користи богословски дијалог као средство саблажњавања Православних и промене њихове црквене свести
 
И док Ватикан подржава Унију, а унијати се користе признањем од стране неких предстојатеља Православних Цркава, богословски дијалог се продужује, а разматрање тешког проблема Унијe одлаже се за будућност (Заседање у Београду, 2006). Свест Православних се отупљује, а проблем се премешта из области еклисиологије у област социологије. Кристално чиста православна еклисиологија сваки дан издаје своје позиције и уступа место мутној и синкретизмом испуњеној еклисиологији „братских цркава“. Екуменистички настројени православни богослови су спремни да подрже новаторске погледе на богословска питања, на која су пре неколико векова Свети Оци већ дали чврсте и недвосмислене одговоре, који не остављају места никаквим сумњама. Карактеристични примери таквих погледа, између осталог, јесу преименовање јереси „Филиокве“ у „другачији богословски прилаз, који не дотиче суштину догмата“; називање догматских, моралних и литургијских извртања римокатолицизма „законитом разноликошћу“, представљање папског примата у власти првенством у служењу и др.
Сем тога, медији упорно позивају побожни православни народ на „помирење“ и обасипају га идиличним сликама „међусобног признавања“, што за последицу има отупљивање његове православне свести, која је раније увек служила као моћна препрека на путу властољубивих тежњи папизма. У име богословског дијалога чине се, са тачке гледишта Свештених Канона недозвољиве заједничке молитве и богослужења, па до неприхватљивог целивања на Православној Божанској Литургији и „благосиљања“ православне пастве од стране папе. Као круна канонских преступа послужило је неочекивано евхаристијско општење у мају, у недељу Самарјанке, румунског епископа Баната, господина Николаја са румунским унијатима. Тај догађај је изазвао веома снажан протест румунских монаха у Румунији и на Светој Гори, који су се обратили јерархији Румунске Цркве, а такође и узнемиреност свих Православних због циљева чијем остварењу би могао допринети овај скандалозни догађај.
На крају, уз помоћ текстова (испуњених намерним нејасноћама и богословских софизама) као текст Заседања у Равени (2007) богословски дијалог између Православних и римокатолика постепено се креће ка признавању папског примата унијатског типа. У вези са тим карактеристичан је интервју кардинала Валтера Каспера, председника Папског савета за остварење хришћанског јединства, који се коментарише од стране француског часописа „S.O.P.“: „На Западу смо имали развој, који се завршио Другим ватиканским концилом, који је утврдио примат власти и непогрешивост папе, развој, који Православни никада нису примали. Неопходна је дискусија, како да протумачимо те различите развоје, који су произашли на основу првих хиљаду година“. Сем тога, по речима Каспера, неопходно је размислити, како ће функционисати примат Рима у условима када је већ очигледно постојање „два кодекса канонског права“ унутар римокатоличке цркве: „Један за латинску цркву, а други за источне цркве које се налазе у пуном општењу са Римом“. „Сагласно са та два кодекса, примат делује на један начин у латинској цркви, а на други – у источним црквама. Ми не желимо да намећемо православнима поредак који је данас прихваћен у латинској цркви. У случају успостављања пуног општења мора бити пронађен неки нови тип примата за Православне Цркве“, додао је он.“
Достојан пажње је, наравно, и одговор руског епископа Илариона Алфејева на ове изјаве, како се он наводи у коментарима тог истог часописа: „О каквом новом типу је реч?“. Поставља питање руски богослов и износи став да, пре свега, кардинал има у виду „тип, који већ постоји у источним црквама, које се налазе у општењу са Римом“, тј. Унију. „Другим речима, нама се опет предлаже да прихватимо некакво унијатско виђење примата римског епископа“, сматра епископ Иларион. „Ако је то корак ка разрешењу ситуације, онда се веома бојим да такво њено разрешавање неће надахнути Православне, који виде Унију као потпуну противречност њиховом схватању еклисиологије и као издају Православља“. “ Године 1993. у Баламанду католици и Православни су дошли до закључка да Унија не може бити средство уједињења, а сада, након петнаест година, председник Папског савета за остварење хришћанског јединства призива нас на прихватање унијатског виђења римског примата“, додао је он, закључивши: „Нама не треба нова Унија. Нама је неопходна стратешка сарадња, која би искључивала сваки прозелитизам. Нама је још неопходно продужење богословског дијалога, али не зато да Православни постану унијати, већ за разоткривања еклисиолошких несугласица између римокатолика и Православних“.[9]
Веома је утешно то што се православна свест противи лицемерном тумачењу примата власти. Првенство власти у Католичанској (Васељенској)[10] Цркви припада Васељенском Сабору, о чему је званично говорио 1973. године блажене успомене патријарх Димитрије и што успешно коментарише професор Евангел Теодору.[11]
Хиротонија новог унијатског епископа у Атини собом представља још један снажан и жалостан испад Ватикана против Православља, управо против Грчке Цркве. У последњим годинама примећено удружено деловање унијата (посебно је значајна изјава предстојатеља Светих Православних Цркава)[12] наишло је на типичан одговор Ватикана – отворену подршку Унији. Опет, пред нама се са новом силом појављује питање: који смисао има богословски дијалог, ако Ватикан поздравља, благосиља и подржава Унију ?
Православни пастири који располажу истанчаним догматским и еклисиолошким критеријумима, схватају да се Православна Црква подвргава руглу, а православна паства излаже опасности, када се богословски дијалози одржавају при таквим околностима. Побожни Православни народ је такође показао забринутост, када почиње да схвата да се након вековних контаката и скоро тридесет година спровођења званичних дијалога не отвара перспектива обраћања римокатолика Православној Вери и њиховог враћање у окриље Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, тј. Православља, већ се само износе уверавања о „православности“ римокатолика.
Очигледно је да се Православни народ ниуком случају неће сложити са таквом перспективом. Он трпи до извесног времена, да у Цркви не би дошло до превремених раскола, али нема намеру да прихвати саборно потврђивање онога што се дешава супротно Канонима. Тим више, нема намеру да трпи уступке у догматским питањима и њихово саборно озакоњивање. Непроменљиви и чврсти критеријуми за православни народ јесу догматско учење Васељенских Сабора и Светих Отаца и канонско уређење Православне Цркве. Сваки пут када православни хришћани виде да се насрће на та два стуба Православља, они се жалосте, тугују срцем и моле Господа да сачува Своју Цркву, да покаже Своје епископе чуварима Божанских Догмата и Свештених Канона, моле се да не дође тренутак, када ће се догодити одлучење од црквеног општења оних људи који одбацују „једном предану веру“, јер по речима Источних Патријараха, Православни народ поседује посебну свест: „… код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да донесу нешто ново, јер је као заштиник Вере увек иступало само тело Цркве, тј. сам народ, који је желео да његова религија остане у векове непромењива и сагласна вери његових Отаца.“[13]
 


 
НАПОМЕНЕ:

[1] Да то није тако погледај чланак архимандрита Георгија О СЈЕДИЊЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ КОЈЕ ПРИПРЕМА ВАТИКАН (Γεωργίου (Καψάνη), ρχιμ., Καθηγουμένου ερς Μονς σίου Γρηγορίου γίου ρους, νησυχία γιά τήν προετοιμαζομένη πό τό Βατικανό νωση ρθοδόξων-Ρωμαιοκαθολικν / Παρακαταθήκη, Τ. 54 (2007).

[2] Види радове: «Унија јуче и данас» ( ονία χθές καί σήμερα (συλλογικός τόμος π. Γ. Δ. Μεταλληνο, Δ. Γόνη, δ. . Φρατσέα, δ. Ε. Μοράρου καί πισκόπου Βανάτου θανασίου Γιέβιτς), κδ. ρμός, 1991); «Историјски преглед разлога и последица сједињења православних Трансилваније са католичком црквом (Унија у Трансилванији од XVIII до XXI в.) (μβροσίου πισκόπου Giorgiou, στορική θεώρηση τν ατιν καί τν συνεπειν τς νωσης τν ρθοδόξων τς Τρανσυλβανία μέ τή Ρωμαιοκαθολική κκλησία, κδ. Πουρναρ, Θεσσαλονίκη 2006); «Црквена самосвест православних након пада Цариграда до почетка XX в.» (Γεωργίου (Καψάνη), ρχιμ., Καθηγουμένου ερς Μονς σίου Γρηγορίου γίου ρους, Ἡ Ἐκκλησιαστική Ατοσυνειδησία τν ρθοδόξων πό τς λώσεως μέχρι τν ρχν το 20ο αἰῶνος. Στό συλλογικό τόμο Εκοσιπενταετηρικόν (φιέρωμα στόν Μητροπολίτη Νεαπόλεως καί Σταυροπόλεως κ. Διονυσίου), Θεσσαλονίκη 1999); Јаницка унија и политика Ватикана јуче и данас (Τιμοθέου . Τιμοθεάδη, Ονία Γιαννιτσν καί πολιτική το Βατικανο χθές καί σήμερα. Γιαννιτσά, 1992).

[3] Ἰ. Καρμίρη, Ὀρθοδοξία καί Ρωμαιοκαθολικισμός, τομ. ΙΙ, Ἀθῆναι 1965, σ. 38.

[4] Εαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες πισημάνσεις το καρδιναλίου Walter Kasper γιά τίς παφές μεταξύ ρθοδόξων καί Ρωμαιοκαθολικν / κκλησία, τ. 4 (πρίλιος 2008), σ. 287.

[5] Новина Καθολική, φ. 3046 (18.04.2006).

[6] Новина Ὀρθόδοξος Τύπος (08.12.2006).

[7] Новина κκλησιαστική λήθεια (31.03.1907)

[8] Види. ΠαπαδοπούλουΚεραμέως, νάλεκτα εροσολυμιτικς Σταχυολογίας. Τ. 2, Βρυξέλλες 1963, σ. 314, 389, 395-396. Такође . Καρμίρη. Τά δογματικά καί συμβολικά μνημεα τς ρθοδόξου Καθολικς κκλησίας, τ. ΙΙ, GrazAustria 1968, σ. 821-859 [901-939] и 860-870 [940-950].

[9] S.O.P., t. 327 (април 2008), p. 7-9. Види такође сличне изјаве ВалтераКаспера у чланку Евангелоса (Εαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες πισημάνσεις το καρδιναλίου Walter Kasper…, цит. горе, σ. 281-289), који сведоче да је то постојана политика Ватикана.

[10] То јест Православној. За разлику од римокатолика Православни у овај назив укључују не само васељенскост, већ и свеобухватност истинске Цркве, пуноћу Истине која се у њој садржи, спасавајућом за сваког човека и на сваком месту. – прим. прев.

[11] Εαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες πισημάνσεις το καρδιναλίου Walter Kasper…, цит. горе, σ. 287-288.

[12] Θεωδόρου Ζήση, πρωτοπρ. Οὐνία: ἡ καταδίκη της, ἔκδ. Βρυέννιος, Θεσσαλονίκη 1993. Κωτσιόπουλου Κ., Ἡ Οὐνία στήν ἑλληνική θεολογική βιβλιογραφία, ἔκδ. Βρυέννιος 1993. У историју Цркве већ су ушли класични текстови на ту тему: „Окружна Посланица против Уније“ и три посланице унијатима епископа теодорупољског Георгија Халавдзиса, архиепископоа атинског Хризостома Пападопулоса. (види. Φύσις καί χαρακτήρ τς Ονίας, κδ. Φοίνικος, θήνησι 1928).

[13] . Καρμίρη. Τά δογματικά καί συμβολικά μνημεῖα,.. σ. 920 [1000].

 


АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС
УНИЈА – МЕТОД ПАПОЦЕНТРИЧНОГ ЕКУМЕНИЗМА

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Текст: Οὐνία: ἡ μέθοδος τοῦ παποκεντρικοῦ οἰκουμενισμοῦ
 Изворник:ΠΕΡΙΟΔΙΚΟ „ΠΑΡΑΚΑΤΑΘΗΚΗ
 Издато: Т. 60, 2008
 Место: ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ


ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено:
17. септембар 2008.
 Издаје: ©
Svetosavlje.org
 Уредник:
прот. Љубо Милошевић
 Основни формат:
Владимир Благојевић
 Превод:
Станоје Станковић
 Лектура:
Родољуб Лазић
 Изворник:
http://bogoslov.ru/text/321842.html
 Дизајн странице:
Станоје Станковић

 
>

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *