НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Свештенство и монаштво » Умор од мирјанског живота

Умор од мирјанског живота

Питање:
Помаже Бог, замолио бих вас да ми помогнете и ако можете посаветујете. Живим у иностранству. Ожењен сам и имамо малолетну ћерку. Често идем на поклоничка путовања, редовно идем у цркву, вршим своја молитвена правила, мада немам духовника и од своје прве посете манастиру почео је да ме привлачи монашки живот. У задње време ми изгледа да ми је монашки живот једини излаз. Суштина је у томе да ме мирјански живот све више и више замара. Најдраже ми ја када ме нико не зове нити било где позива. То није зато што сам постао неки мизантроп, него ми је најлепше када сам сам. Не видим никакву сврху, а и пада ми све теже да трчим за зарадом да бих, између осталог, плаћао ћеркину школу, а тамо је уче и подижу безбожници. Постајем све нетолерантнији према својима, често планем и плашим се да им више штетим него користим. Ја бих, наравно све што имамо оставио жени и ћерки. Такође знам да моја супруга треба да се писмено сложи са мојим одласком у манастир. Моја питања су: 1) Да ли би требало да сачекам да ми ћерка бар постане пунолетна? 2) Да ли ми треба дозвола или препорука мог епископа или проте или могу сам да себи потражим манастир? 3) Да ли је умор од мирјанског живота довољан разлог да би се отишло у манастир? Био бих вам захвалан ако ми одговорите на ова питања, а и на сваком другом савету. Ваш,
Н.Н


Одговор:
Драги брате, Можда последње питање уствари, треба да буде прво. Мислим да то није ни довољно добар, ни довољно јак разлог, јер то није ништа друго веħ самоугађање. Опрости што ħу бити искрен и отворен, жеља ми је само да ти понудим једно размишљање. Према овоме што си написао, изгледа да је управо то самоугађање код тебе проблем, јер оно постепено ослаби човека. У жељи да ти буде што удобније и пријатније, ти си дошао до ове тачке где си духовно раслабљен. Не имајуħи снаге, без разлога си, како кажеш, нетолерантан, све ти је мучно и досадно. Па, замисли неког спортисту који неби вежбао свакодневно и излагао се напорима и великом труду, како би могао да трчи трку? Заиста никако! То би му било право мучење и разочарење. А нико други није крив за то, него он сам. Замисли наш духовни жовот. Духовно, би требали да се усавршавамо, а не уљуљкујемо, треба да напредујемо, а не да лежим и одмарамо у хладовини. Треба да своје таленте уможимо, да служимо Богу и ближњима, Цркви својој, самом себи и свим људима на спасење. А то се постиже једино трудом и жртвовањем, радом на свом и општем добру у свему што је лепо и корисно. Осим тога, што је најважније, ти имаш обавезу према својим ближњима, породици и пријатељима, и према својој Цркви. Труди се да будеш користан, и читај молитву св. Јефрема Сирина: – Господе и Владико живота мога, духа лености, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми! – Духа целомудрија, смиреноумља, трпљења и љубави подај ми, слузи твоме! – Да Господе царе, подај ми да сагледам своја сагрешења и не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин! Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *