Убиство свих прворођених неверних

Питање:
Ако је Бог кроз Мојсија послао почасти на Египат, и ако је једна од тих почасти и убиство свих прворођених неверних, молим Вас да ми објасните, какве сличности и да ли уопште има сличности са Иродовом наредбом да се побију сва прворођена деца не би ли се он спасио од доласка Спаситеља нашег Господа Исуса Христа?
Дубравка


Одговор:
Христос се роди! Мислим да се у овом вашем питању развија мисао о два богоборства али у крајњој суштини различита. Оно фараоново, које је тврдоглаво пркошење Богу и то на јасне и опредељене знаке Његове жеље; и оно Иродово, у којем можемо да откријемо тај исти пркос, али не као директну борбу против Бога, него више као егоистчки-опредељаену борбу за његово властољубиво звање и почасти овог века. Да не би било забуне овде треба да се подуче да је поменуто богоборство изаржео у ова оба случаја, али га треба раздвојити на два разна мотива. Ако постоји потреба да их определимо и класификујемо, мотиви Ирода су мање богоборство, зато што се тврдоврато директно не бори против Бога, него само као “уплашен, и сав Јеруисалим са њим”, за могућа политичка превирања и смену власти. Он је био директно угрожен и зато по том неком тадашњем легалитету он се са тим “искренијим” мотивом бори за власт. Са друге стране, самог многобожачког фараона нико није угрожавао одузуимањем власти, осим те преносне претње која се у крајњем исходу завршавала са лошим економским последицама, јер му се неком Вишом и непознатом командом одузима огромна радничка снага која се тада користила у изгнаничком Израиљу. Ирод, и виши јерусалимски политички и црквени кругови, као да се буде из дубоког сна где се јава показује као нека врста шока, и од неочекиваних гостију – мудраца, сазнају да се раћа нови цар – Месија; којег су онда, а нишата мање ни данас, очекивали као способног војно-политичког вођу Јеврејског народа. То месијанство јудаистичког богословља увек је било присутно, али не као реалност него више као нека идеја, која ће се “некад тамо” остварити, компаративно речено: попут нашег данашњег реалног (нехатног) хришћанског схватања есхатологије и Његовог Другог Доласка. Зато су се и “уплашили” јер стара догматска идеја постаје реалност са којојм се треба суочити. Ако постоји потреба да упоређујемо ова два богоборства, мораћемо да кажемо да је Иродово доста блаже, и поред тога што је користио месијанистичке изворе (“сабрао све првосвештенике, и књижевнике народне”) ради потврде те неочекиване и сасвим “негативне” новости која долази од мудраца са Истока. Убиство првоређених младенаца египатских била је директна Божија казна за фараонов пркос; док је убиство витлејемске деце проузроковано сличним егоизмом и крвавом жељом за овоземаљском влашћу, али не у тако слепо израженом богоборству које је испољавао фараон. Мислим да се Ирод није борио против самог еванђелског Спаситеља колико против неочекиваног цара, што потврћује и сам однос јеврејског према пунолетном Назарећанину који је почео да нуди нешто друго што уопште није заинтересовало јеврејски народ, осим тог земаљског царства које треба да буде заштићено апслоутном и неприкосновеном влашћу Месије. Они нису очекивали оваплоћеног Бога, нити су “спасење” схватали као обнављање Адама, а да јесу они би се запитали: како је било могуће да Ирод убије Бога у Сину Човечијем, јер је очигледно да се после Иродовог “чишћења” Витлејема и околине, нигде више не помиње “Вођа” који треба да “напаса народ Израиља”. Дакле, веровали су да је и тај Христос о коме је прорицао Исаија убијен, и тако су се они лепо вратили својој свакодневници до оних драматчних речи: “крв Његова на нас и на нашу децу”. Иродово богоборство је мотивисано жеђу за земаљском влашћу, како се то у аристократији често и догађало, док богоборство фарона треба прихватити као лични пркос и изазивање силе Божије. Попут оног Јулијановог пркоса: “Галилејче ипак си ме победио”, јер је и сву своју војну силу повео у неприродно раздвојене дубине Црвеног мора. То може да уради само ђавоимани богобороац који је украјњем објашњењу био контролисан сатанским лудилом. Ваш оЉубо

Comments are closed.