Твар, нежива природа, и ликовна уметност

Питање:
Помаже Бог, поштовани оци! Можете ли ми овог пута објаснити да ли се у посланици св. апостола Павла Римљанима (8: 19-23) , под речју твар подразумева и нежива природа или се та реч у датом контексту односи само на жива створења? Ово објашњење ми је потребно ради одбране ликовног рада који сам започела још пре свог крштења (има око годину и по дана како сам крштена) са намером да пронађем меру човека, коју сам и пронашла, другачије него што сам очекивала, али на велику радост, у једином савршеном, Господу нашем Исусу Христу. Молим вас да ме посаветујете и око питања бављења световном уметношћу уопште, јер осећам то као велики проблем и изгледа ми неспојиво са хришћанским начином живота. Мислим да је чак и опасно бавити се уметношћу ван Цркве и без озбиљног духовног руковођења, али до сада нисам успела да нађем посао при Цркви, а ни духовника с којим бих могла да разговарам о томе. Опасност осећам јер ме никада нису интересовале неутралне теме у односу на Бога (ако таквих уопште и има) и не бих желела да будем јеретик из незнања, самовоље или да упадам у прелест (или је то можда исто? ) . Иначе сам запослена на факултету уметности што ме додатно ужасава. (Текстове постављене на вашем сајту о проблему савремене уметности сам прочитала.) Хвала вам на досадашњем труду и одговорима! С љубављу у Христу,
Јелена


Одговор:
Драга Јелена, Ако би се “технички” могла одредити суштина духовне и физичке стварности овог света и читаве васељене, у крајњем смислу речи не бисмо могли реħи да постоји нежива (или “мртва”) твар или природа. Јер све што егзистира, постоји само зато што га у животу одржава енергија живога Бога, Творца и Господа (ра) неба и земље. Господ се зато и назива Сведржитељ, јер он и данас, свакога трена, све нас и читаву васељену са свим планетама и световима држи у постојању. Оци кажу да нас и све што постоји само рука Божија држи изнад амбиса ништавила. Без Њега, све би се вратило у – ништа. Смрт, то јест, мртвило као такво, у апсолутном смислу није ништа друго него непостојање, ништавило, враħање у ништа. Зато треба правити разлику између смрти и пропадљивости, јер пропадљивост и кварење, распадање и труљење, враħање праха у прах, још увек није смрт, него само то што је и речено: “…јер си прах и у прах ħеш се вратити”! (1. Мојсијева 3, 19.) У крајњем духовном смислу нема разлике између “живота” и “постојања”. Али, постоји разлика у квалитету и категорији живота, то јест, у свести и исправности – праведности, сагласности са вољом Божијом постојеħе твари, од које је само човек, имајуħи веħи ниво свести од остале природе, прекршио заповест и нарушио вољу Творца и Сведржитеља. Остала природа и сва васељена није прекршила вољу Творца и није заслужила пропадљивост. Јер, све што је Господ створио: животиње, биљке, камен, воду, ваздух, планете, читаву васељену и све што је у њој – “добро беше веома”. (1. Мојс. 1, 31.) Господ је поставио човека да “влада земљом и буде господар од риба и птица и свега што се миче по земљи”. (упореди 1. Мојс. 1, 28.) Када је господар човек упао у свесну замку и био заробљен од непријатеља, са њиме је и све оно што му је било потчињено, сва природа и сва твар, искусила горчину последица грехопада. О томе управо апостол и пише: “Јер знамо да се твар покори пропадљивости, не од своје воље, него за вољу онога који је покори…” (Рим. 8, 20.) “Знамо да сва твар уздише и тужи с нама до сад! ” (Рим. 8, 22.) “А не само она, него и ми, који новину духа имамо (т.ј. који смо добили нову благодат = енергију за обновљење нашег живота и постојања за вечност и непропадљивост) , и ми сами у себи уздишемо чекајуħи посињења и избављења телу нашем” – јер душа не умире, само се тело враħа у прах из кога је Господ кадар избавити га и поново васпоставити у слави синова царства Његовог. (Рим. 8, 23.) Што се тиче остале “неживе” природе: планина, река, мора и читаве планете, видимо да се и она до извесне мере персонификује у Библијским текстовима, у богослужбеним песмама и у свој црквеној, духовној уметности. У псалму 51. се каже ” По доброти својој Господе, чини добро Сиону” (Пс. 51, 18.) Сион је брдо на коме се налазла тврђава Јевусита коју је освојио цар Давид. Касније је на њему саграђен храм и двор царев. То је највиша тачка у Јерусалиму, а у Хришħанству је метафорички символ будуħег Јерусалима који неħе бити саграђен људским рукама, веħ ħе бити дар од Бога, и у њему ħе пребивати праведници у будуħем, неостаривом и непропадљивом, царству Божијем. Тада ħе нестати ово овакво, т.ј. преобразиħе се ово садашње небо и ова земља. (упореди Откривење Јованово 21, 1-3) У иконографији се може видети персонификација реке Јордана, у виду лика брадатог старца који је устукнуо и уплашио се када се Христос у њему крштавао, као и многе друге персонификације ветра, мора; символизација раја (у виду пауна) , пакла (у виду измештених вратница које леже укрштене испод ногу васкрслог Христа) и т.д. Св. Јован Златоусти, у својој чувеној беседи на Васкрс персонификује пакао. У ранохришħанском спису “Пастир” св. Јерме, имамо персонификацију врлина хришħанских: вере, наде и љубави, која се касније много пута понављала у духовној литератури. Али, са овим треба бити изузетно опрезан да се не би упало у идолатрију. Стога, овакве персонификације и символику треба узимати крајње пажљиво, уз велику дозу духовне трезвености и познавања, како символике, тако и њеног утицаја на верне. Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.