Тумачење природе Свете Тајне Крштења

Питање:
Помаже Бог поштовани оци, благословите! Завезао сам у својој глави чвор и не могу да га одвежем, па се надам вашој помоћи. На радију Словољубве (радио Епархије Београдко-Карловачке) је гостовала сестра, која је прешла из католичке у Православну веру. Описивала је да се није поново крстила, него је извршен неки обред (вероватно Света Тајна Миропомазања) , јер Православна Црква признаје крштење обављено у католичкој цркви. Дозволите ми да поставим суштинска питања. Шта је Црква? Шта су Свете Тајне? Црква је, како сам схватио, Богочовечански организам, заједница људи и Бога у једној симбиотичкој вези, да се тако иразим. Основа Цркве је заједница, која се огледа у заједничкој љубави и исповедању вере, а све то печати Дух Свети. Отац је Цркву људима даровао као методу, али и крајњи циљ спасења. Син, Христос, је глава Цркве, а Свети Дух је тај којим се све у Цркви свршава. Знам да Црква није ограничавајући фактор Божијој љубави и благодати. Бог воли све људе и свима жели спасење (праведника грли, а грешника милује) . Свестан сам да Божија Благодат и Дух Свети постоје и ван Цркве, разлика је у томе што је то онда изузетак, док је у Цркви то правило. Свете Тајне су управо нешто што из тога произилази – невидљива Божија Благодат, која нам се дарив, а ми је искамо кроз неку од форми и формула Свете Тајне, Дух Свети је дарива. Света Тајна само и једино може бити свршена светотајински, ако је у Цркви и ако извире из Цркве. Следеће питање је: Ко је католичка црква? Да ли је у јединству са Црквом или не? Да ли могу да постоје две Цркве? Мислим да је и у првом и у другим случају одговор: Не. Јер нити се исповеда заједничка вера: од Симбола Вере (они споре Духа Светог, који суштински чини Цркву) , нити постоји богословско-теолошко слагање (папски примат, чистилише, итд.) нити имамо исте плодове (Мат. 7, 16) – Крсташки ратови, инквизиције, Протестантизам. И што је најважније: немамо Црквено-Литургијско јединство. Ако је све тако, онда нисмо једно те исто, зар не? Трудим се да волим све људе подједнако (колико могу, овако чађава срца) , онако како Господ заповеда. Искрено желим да сви будемо једно, као што и сам Господ жели. Нисам острашћен антиекумениста, али сматрам да до јединства мора да дође на прави начин. Не да смо само просто заједно, неко да будемо заједно у Вери и Истини. Не правим деобу на њих, који су као лоши, и на нас, који смо као добри, само подвлачим да од 1054. г. па до данас они нису Црква, даће Бог па ће опет бити. Срж моје збуњености је у следећем. Ако они нису Црква и ако Света Тајна може само из Цркве да изникне (као правило, не мислим на изузетке као што је, рецимо, Св. Григорије глумац) , како црквено, теолошки, богословски, може да се објасни то што Црква признаје католичко крштење као Свету Тајну? Једини одговор, који сам могао да смислим је да они ипак некада јесу били Црква и то њен витални део, а да огањ, који је на Апостоле сишао на дан Педесетнице, ипак, није као пламен свеће па да се тако лако гаси. Да ли код њих и даље тиња нека искрица? Опростите ако сам из незнања, изнео неку нетачност или заблуду.
Дамјан


Одговор:
Драги брате Дамјане, Хвала ти на твом опширном писму, у коме си изложио своје недоумице, па чак и страх, када си на радио “Словољубве” чуо да, при преласку из римокатоличке конфесије у Православну веру, није било потребно поновно крштење. То те је збунило и уплашило, јер си помислио да би то могло водити неком прераном помирењу, па чак и уједињењу одвојених делова од Православне цркве. Да те одмах утешим: Тога јединства неће заиста дуго бити. Много времена смо провели разједињени, а још више ће бити потребно да се поново ујединимо. Кад на позив свештеника: “Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали” сви Хришћани буду могли заједно да запевају: “Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву”, кад будемо могли да се из једне Чаше причешћујемо, онда ће наступити време јединства Цркве Христове. До тада живећемо једни поред других, настојаћемо на међусобној љубави, с обзиром да без љубави нема ни једнодушног исповедања хришћанских истина, па ни заједничке Чаше. Твоје размишљање о Цркви и Светим Тајнама је сасвим исправно. Но тебе мучи како то да Православна црква, чувар истине и праве вере, може признавати крштење заједнице, која се одвојила од ње и од ње се разликује догматски, дисциплински, богослужбено… Пошто нема разлога да коментаришем било коју твоју поставку или тврдњу у мало опширнијем писму, задржаћу се само на твом страховању у вези признавања крштења обављеног у римокатоличкој заједници. Тумачећи 47. Правило Светих апостола (које гласи: Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога, који у истини има крштење, или ако не крсти онога, који је од нечастивих био оскрвњен, нека се свргне; јер се наругао крсту и смрти Господњој и није разликовао праве свештенике од лажних свештеника) , највећи канониста Српске Православне Цркве, епископ далматински Никодим Милаш, записао је и ово: “Правила тачно опредељују, какво се крштење, које није обављено у Православној Цркви и од православног свештеника, има сматрати неистинитим, те га дакле треба поновити. Наредбе тих правила имају се строго обдржавати и свако одступање од њих мора потпадати каноничкој казни. Наредбе тих правила имају искључиво да важе при суђењу о ваљаности крштења, обављеног ван Православне Цркве. Између данашњих неправославних вјероисповиједања, с којима смо ми у додиру, главно је римокатоличко. Никакво саборско правило са опћеобавезним значајем није прогласило, да не ваља крштење, које је обављено по прописима тога вјероисповиједања, те стога они, који из тог вјероисповиједања прелазе у Православну Цркву, примају се по односном чину, који је тачно прописан у требнику, али се крштење њихово признаје, те се дакле на ново не крштавају.” Неке одлуке Цариградске (1756. г.) и Московске (1620. г.) патријаршије, које су биле донесене у ванредним приликама, не треба узимати за обавезне у свим Православним Црквама, јер се “косе са опћом практиком источне цркве неколиких вијекова и могу се сматрати само ванредном мјером строгости, неопходно изазваном незгодним приликама времена, то исте наредбе и немају нити могу имати опћи значај”. (Правила Православне Цркве с тумачењима, Никодима епископа далматинскога, Књига 1, Нови Сад 1895. године, страна 112–115) На основу ових правила и тумачења, Српска Православна Црква је, после Другог светског рата, одобрила склапање мешовитих бракова у Православној Цркви, ако је други супружник лице крштено у римокатоличкој заједници. Његово се крштење признаје, али постоје извесне административне процедуре, пре но што брак буде закључен у Православној Цркви. Ето, драги брате Дамјане, мислим да сам ти, ауторитетом великог српског канонисте, бар мало ублажио твоје недоумице или, не дај Боже, сумње, да би Православна Црква могла издати своју православност и подлећи латинској превари. Ми чврсто верујемо у “Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”, чију чистоту ћемо бранити и по цену живота. Благослов Господњи и милост Његова да дође на тебе и твоју породицу и да се радујете доласку најсветлијег догађаја на земљи – рођењу Исуса Христа. о. Душан

Comments are closed.