Тумачење делова Старог Завета

Питање:
Помаже Бог часни оци! Поставио бих једно питање у вези тумачења и схватања дела из Старог Завета јер сам се стварно нашао у чуду. Стекавши искуства током година да не треба сам тумачити Свето Писмо већ уз помоћ и благослова Цркве, ја због тога и ово пишем Вама, у нади да ћу добити прави одговор који ће ме умирити. Неколико година већ редовно читам Нови Завет и исправио сам многа схватања код себе јер сам у почетку много шта на протестантски начин тумачио. Сада читам Стари Завет. Прво ме је узнемирило то што је Јаков на наговор своје мајке на превару стекао благослов од свог оца Исака и то уз Божије допуштење јер му је брат (Исав) раније продао право првенства. То код мене буди једну моралну дилему (а сада схватам зашто се код Јевреја зато све тако и одвија) како је могуће да од Бога буде благословено нешто што је стечено уз превару? Друго, мало касније, Јаков се `рве са тајанственим `рвачем за кога схвата да је јачи. Тражи му благослов и уз то добија и ново име – Израиљ, јер се јуначки борио и са Богом и са људима и одолео. Протојереј Димитрије Соколов чију књигу имам, тумачи име Израиљ као Богоборац? ! ? Сада ми стварно ништа није јасно… Помозите ми да не заглавим као неки тамо Лутер или разни други који су без Свете Цркве тумачили Свето Писмо. С`Богом!
Љубомир


Одговор:
Драги Љубомире, Пример Јакова је заиста пример високих моралних вредности, то јест, пример колико су оне стварне и реалне у животу. Превара код примања благослова јесте постојала, али само као последица онога што се раније десило, а то је: да је Исав за чинију сочива продао своје првенство. Колико је Исав заиста био достојан првенства, колико га је озбиљно схватао и колико му је оно значило, сведочи чињеница да га је лакомислено уступио за један сиромашни оброк. Вероватно је мислио да је то немогуħе, да је стварност таква, да је он први по рођењу, па какве везе имају дечија надмудривања? Ко ħе за то сазнати? Могу ли се „судбина“ и чињенице променити једном речју? На овом примеру видимо да могу, и то још како. Мајка је вероватно, и сама била свесна лакомислености свога старијег сина, и у страху да он, будуħи тако нехатан, не распе имање и баци потомство у беду, наговорила свог млађег, одговорнијег и способнијег сина да он преузме на себе ту одговорност. Јер, Бити старешина породице није само ничим заслужена част, веħ пре свега одговорност, након које, тек по успешно обављеној дужности, и на крају долази част. Реалност је онаква каквом је ми током живота свога стварамо у границама датих нам могуħности и у сарадњи и у свом односу са Богом, као што и каснији живот Јаковљев сведочи. Јаковљев живот такође, сведочи и о „рвању“ његовом са Богом и људима. Како? Шта је рвање него – сам живот: човек се мучи и довија да изађе на крај са свим и свачим што му се догађа. Бог је дао да Јаков буде млађи, а не старији, али он се изборио за првенство, схватајуħи га озбиљније и реалније од свога брата који за то није марио, и који га је узимао „здраво за готово“. Због преваре је Јаков морао да бежи из дома оца свога, без игде ичега, само са штапом у руци, да буде дошљак и странац. Веровао је у Бога и заветовао му се у таквој ситуацији. Јесте да је дошао код свог рођеног ујака, али га је тај исти ујак неправедно третирао, као што и сам Јаков каже: „Дању ме убијаше вруħина а ноħу мраз и сан ми не падаше на очи. Тако ми је било двадесет година у куħи твојој: служио сам ти четрнаест година за две кħери твоје и шест година за стоку твоју, и плату си ми мењао десет пута! “ (1. Мојс. 31, 40-41.) За превару око првенства, Господ му је дао да се добро помучи. Јер, ко би од нас био слуга седам година код некога да му да кħер своју за жену? Па и након тога, бива преварен, уместо Рахиље, добија Лију. И поред преваре, остаје да служи још седам година за ону која је веħ претходно била договорена. И потом, поред таквог третмана, остаје још шест година, све док му сам Господ не рече: „Врати се у земљу отаца својих! “ Господ је допуштао на Јакова разне невоље, али га због верности није остављао, него му је помагао. Зар то није рвање, које је трајало не једну ноħ, веħ двадесет година? И након свега тога, он иде у неизвесност, у сусрет брату који се заклео да ħе га убити, и који сада долази са 400 момака. А Јаков, уместо да се да у бег и окрене на другу страну, што даље од опасности, шаље му поклоне неби ли га умилостивио, називајуħи га Господарем својим. А он и жене његове и деца његова, и све што има, што је стекао трудом у последњих 20 година, будуħи у самртној опасности, Господу се обраħа речима: „Боже оца мојега… нисам вредан толике милости и толике вере што си учинио слузи својему, јер само са штапом својим пређох преко Јордана, а сада сам господар од две чете. Избави ме из руке брата мојега, из руке Исавове, јер се бојим да не дође и убије мене и матер с децом! “ (1. Мојс. 32, 9-11.) Није се дакле, погордио што је од сиромаха трудом својим стекао све то, веħ је био свестан да без толике милости Божије неби ни сада имао ништа. Ко је од нас данас, тако и толико свестан милости коју му Господ даје? Ми волимо да се хвалимо оним што смо сами постигли и стекли својим трудом, радом и способностима, не узимајуħи у обзир „ситницу“ да чак ни саме те наше способности нису наше – веħ дар од Бога. Често олако превиђамо „ситне детаље“ колико се други мучио, две деценије био понижаван и колико се смиривао и поред онога што је стекао. Зато што је на превару добио првенство, зато је тако и пролазио, зато се рвао и са Богом и са људима. Али, човек и за убиство одлежи 20 година робије па је после слободан. Ако је тако по људској правди, шта је необично у томе ако је у овом случају и по Божијој вољи? Његово рвање је слика његовог дотадашњег живота. Смирење Јаковљево, скромност и верност Богу, диктирају реалност у којој се налази. И приликом рвања Јаков не тражи пораз противников, веħ његов благослов. Иако се рвао противу Божије воље да буде млађи, преузевши благослов првенства старијег брата, он наставља да тражи благослов а не пораз. Колико племенитости у овој скромној и одлучној, способној и неуморној души! ? ! Зато је добио име Израиљ. И тако пође у неизвесни сусрет брату, у смртну опасност. „И поклони се до земље седам пута докле дође до брата својега! “ (1. Мојс. 33, 3.) Још један детаљ који се лако превиђа: тражење опроштаја на овакав начин, понижавање и смиривање пред оним кога је повредио, преварио. Ко је толико тврдог срца да не опрашта пред толиким смирењем? Ко се може назвати хришħанином а да не разуме зашто је Исав притрчао, загрлио га, пао му око врата, опростио му, целивао га и – обојица заплакаше? ! ? Ово су догађаји који су одредили судбину Јакова – Израиља и његовог потомства. Али, кад год се неко од његовог, или Аврамовог потомства погордио, узнео изнад Бога и људи, пролазио је другачије. И о томе у Светом Писму има много примера нама за поуку. Читај пажљивије, објективније, реалније, узми у обзир околности и не пропуштај важне детаље (као што су, у овом случају, 20 година робије и огромно смирење за све то време) па се неħеш збуњивати. Поздравља те, о. Срба

4 коментар(а)

  1. Divno

  2. Poštovani Oče,
    I mene zbunjuje Stari Zavet jer nisam očekivala da ću u Svetom pismu naići na ovakve stvari.
    Nije li malo previše od Boga da traži da Avram zakolje svoga sina , pa makar to bilo i samo iskušavanje Avrama koliko je spreman da učini sve za Boga ?
    Kad su ljudi bili složni da naprave Vavilonsku kulu i pričali istim jezikom, Bog im je to zajedništvo pokvario i načinio da pričaju različitim jezicima da se ne mogu sporazumjeti. Kakvo je to dobro ?
    Navodno su Stari Zavet pisali Hrišćani i Jevreji, a meni se čini da su to isključivo Jevrejski rukopisi, predpostavljam Hazardski.

  3. Poštovani oče
    Sve ste lepo objasnili Ljubomiru kao i mnogima koji čitaju stari zavet. Poslednje recenice koje ste uputili Ljubomiru, u ljubavi i sa poštovanjem, smatram da nisu na mestu. To je kritika čoveku koji čita i izučava novi zavet i naravno da ce se zbunjivati jer nije studirao teologiju i Sveto pismo pa makar i čita polako i pažljivo. I umesto pohvale i podsticaja , čovek dobi kritiku
    Puno Bozijih blagoslova
    Sestra Violeta